hronika vesti (arhiva)

 Danas, 5. jan. 2002.

U POTRAZI ZA ODGOVORIMA

Ivan Torov

Zasto je u Srbiji prostor za umerenu levicu socijaldemokratske orijentacije i dalje nepopunjen

 Fatalna privlacnost vlasti Sve stranke sa levim predznakom i danas su tamo gde su bile i pre godinu dana, vegetiraju u okviru zastitnickog DOS, a najgore u svemu tome je sto su upravo one najveci zagovornici opstanka DOS po svaku cenu i odlaganja izbora u nedogled Slabi i razjedinjeni: Lideri nekih od levicarskih partija

Ima li Srbija istinsku, modernu, evropski orijentisanu levicu koja bi svojom jacinom i novim, svezijim idejama bila brana nadiranju sve organizovanijih i agresivnijih retrogradnih snaga? I samo povrsan pogled na pravu paletu politickih partija i stranaka na ovdasnjoj pluralistickoj sceni dao bi kategorican negativni odgovor. Niti je juce imala, danas takodje, a kako stvari stoje, male su sanse da se i u blizoj perspektivi stvori nesto sto bi bar predstavljalo kakvu-takvu alternativu srpskoj desnici. Prva prilika propustena je pre vise od jedne decenije kada je u Srbiji i SFRJ prvi put od Drugog svetskog rata uspostavljen visepartijski sistem. Raspad SKJ i dezintegracija jugoslovenske federacije usmerili su "probudjene" politicke snage na stvaranje dva medjusobno konfrontirana, a u sustini, po idejama i kolicini konzervativizma, gotovo identicna stranacka bloka. Na jednoj strani je bila novostvorena Socijalisticka partija Srbije, sa svim pratecim "sestrinskim" partijama i strankama, na drugoj, opet, svi ostali, neki sa obaveznim demokratskim, drugi nacionalnim predznakom, a gotovo svi sa izrazitim antikomunistickim i nacionalistickim obelezjima. Izmedju su bili Micunoviceva Demokratska stranka, sa ambicijom da bude umereno nacionalna, a pre svega gradjansko-demokratska, i Savez reformskih snaga tadasnjeg saveznog premijera Ante Markovica, koji je bio poslednji, reklo bi se, ocajnicki pokusaj da se ideja reformisane, protrzisne zajednicke drzave odrzi u zivotu.

MILOSEVICEVA DEMAGOGIJA

Najuspesniji u procenama bio je Slobodan Milosevic. Klasicnim spajanjem Saveza komunista i Socijalistickog saveza Srbije stvorio je novu partiju, ciji je cilj bio da - uprkos tek uvedenom pluralistickom ambijentu - zadrzi monopol na vlast, izbegne iskusenja raspada komunistickih organizacija istocne Evrope i nastavi "misiju nacionalnog spasitelja" zapocetu na 8. sednici SKS i intenziviranu u populistickoj ofanzivi nacionalistickog "dogadjanja naroda". Proklamovana leva ideja bila je, u stvari, leva demagoska fraza, paravan za, reklo bi se, jednodecenijsku apsolutisticku prevlast Miloseviceve nacionalsocijalisticke politike, koja je izazvala cetiri rata, razorila Srbiju u svakom pogledu, uvela u kosmar izolacije i sankcija i, na kraju, izlozila tromesecnom bombardovanju. U tome je, istini za volju, imao i nesebicnu logisticku (ideolosku) podrsku vecine novoformiranih stranaka, koje su se prividno smatrale opozicionim, a u sustini obigravale oko gospodara Srbije ne bi li se dokopale komada vlasti. Dominacija lazne levice (SPS, SKPJ, kasnije JUL) u dugom periodu, pored ostalog, presudno je uticala na ukupnu sliku srpske politicke opozicije. I one stranke, ciji je smisao formiranja i postojanja bio da Srbiji ponude jedan novi, savremeniji, liberalni, demokratski, gradjanski model organizacije drustva, pod pritiskom represivnog aparata bivseg rezima i ratne i nacionalisticke euforije, postajale su pretezno antiratni pokreti, svesno potiskujuci svoje osnovne programske ciljeve, odlazuci ih za neka "bolja vremena". Tek nakon sloma Milosevicevog rezima stvoreni su koliko-toliko podnosljivi uslovi za prekompoziciju politicke scene Srbije. Preostalo je samo pitanje ko ce kako iskoristiti odlazak apsolutizma i naci svoje mesto pod politickim suncem Srbije. Medjutim, sve partije koje zagovaraju umereno leve, gradjanske i socijaldemokratske projekte, sada se suocavaju sa jos jednom, na prvi pogled nepremostivom preprekom: ako je ideja levice u Brozovom vremenu imala prvenstveno smisao da demagogijom i dogmama osigura vlast partijskoj i drzavnoj oligarhiji, Milosevic se u godinama svoje neprikosnovene vladavine svojski potrudio da je do kraja, na najvulgarniji nacin iskompromituje. Pretvorio ju je u snazno oruzje za manipulisanje masama i osnovu za ustolicenje nacionalsocijalistickog projekta. Kombinacijom socijalne i nacionalne retorike i demagogije uspevao je da se odrzi na tronu, a kada su i on i njegova formula vladanja krahirali, posledice je manje osetila nacionalna (koja je u nekoj modifikovanoj formi ostala na sceni), a mnogo vise ideja levice, koja se zbog izvitoperene interpretacije u prethodnim godinama, naprosto ogadila i onima koji su joj dugo bili odani.

ODLUKE IZ SEVENINGENA

Danasnja politicka karta Srbije je vrlo slicna onoj od juce, s tim sto je nakon Milosevicevog pada radikalno promenjen odnos snaga u vlasti i opoziciji. Dojucerasnja neprikosnovena "levica", SPS, cami u opoziciji sa tek desetak procenata popularnosti, dok je glavni ideoloski predvodnik visegodisnje retrogradne politike, JUL prakticno nestao sa scene. Iskustva iz nekih istocnoevropskih zemalja (poljsko, pre svega) posle sloma komunizma, kada su se rezimske partije relativno brzo reformisale u moderne socijaldemoratije, izgleda da nije bilo dovoljno poucno za vrh SPS. Najnovija odluka tvorca i lidera, Slobodana Milosevica, da iz zatvorske celije Seveningena odredi Mirka Marjanovica da preuzme kormilo "dok je on odsutan", samo potvrdjuje da u ovoj partiji niti ima reformskih snaga, niti zelje da se SPS energicno razracuna sa sopstvenom prosloscu i prestroji se na neke novije politicke pozicije. Ostala je ono sto jeste i za buduci izgled politicke stvarnosti Srbije mozda je tako i najbolje. S druge strane, poslednjih godina, pored postojecih, nikle su i neke nove stranke i partije sa socijaldemokratskim predznakom (ili su nastale cepanjem i frakcijskim borbama), ali se slika o slaboj i nemocnoj levici nije bitno promenila. Sve te stranke su se iz doskorasnjeg antimilosevicevskog opozicionog tabora u medjuvremenu preselile u vladajuci blok (DOS), bez prevelike ambicije da medjusobnim povezivanjem i spajanjem stvore relevantan socijaldemokratski, blok koji bi, ako mora, mogao samostalno da deluje i postane jedna od vodecih politickih opcija u Srbiji. I koji bi, nesumnjivo, sa pozicije levo od centra doprineo da se razbistri konfuzija koja trenutno dominira oko istinskih programskih i ideoloskih orijentacija srpskih politickih partija. I jos: bio bi ohrabrenje za najmasovnije socijalne slojeve stanovnistva, kojima i te kako nedostaje prava politicka alternativa koja ce odrazavati njihovo (ne)raspolozenje i zahteve. Nista se, ipak, od toga nije desilo. Sve stranke sa levim predznakom i danas su tamo gde su bile i pre godinu dana, vegetiraju u okviru zastitnickog DOS, a najgore u svemu tome je sto su upravo one najveci zagovornici opstanka DOS po svaku cenu i odlaganja izbora u nedogled. Doduse, bilo je nekih pokusaja povezivanja i objedinjavanja, ali se sve, po pravilu, zavrsavalo lose, propadalo je pred nezajazljivom zeljom ovdasnjih lidera da svako ima svoju stranku, makar ona bila mala i beznacajnog uticaja. Uostalom, sva istrazivanja javnog mnjenja pokazuju da nijedna od njih, ukoliko bi samostalno isle na izbore, ne bi mogla ni da se priblizi cenzusu za ulaz u parlament. Tako fragmentisana socijaldemokratska i gradjanska levica opstaje u DOS kao bogomdanom utocistu, svesna cinjenice da je to jedini nacin da participira u vlasti, cak i ako to znaci i izvesno gubljenje stranackog identiteta i odustajanje od nekih osnovnih programskih postulata.

DJINDJICEV PRAGMATIZAM

I desava se ono sto je moralo: danas, kada Srbija pokazuje zelju da se prikljuci Evropi i demokratskom svetu, prostor istinske socijaldemokratske levice i dalje ostaje - prazan. Sada u njega pokusava da se ugura druga, Demokratska stranka, koja nikad u svojoj relativno kratkoj istoriji u sebi nikad nije sadrzavala levicarske ideje. Njen lider i srpski premijer Zoran Djindjic ocigledno je procenio da je igranje na kartu levo od centra, odnosno socijaldemokratije evropskog tipa, trenutno najprofitabilnija varijanta. Time je DS, sa svojim liderom, ostala verna svom specificnom politickom pragmatizmu - odabrati pravu opciju u pravo vreme. Tako ce DS, od svog osnivanja 1989. godine, isprobati i demokratsko-gradjansku, i nacionalnu (u vreme rata u Bosni), da bi se danas nasla na poziciji levo od centra, odnosno - jedine snaznije srpske (umerene) levice. A sto stranka, preko svog lidera i premijera zagovara uspostavljanje poprilicno surovih oblika kapitalizma iz svoje prvobitne razvojne faze, otpustanje na desetine, mozda i stotine hiljada ljudi, nemilosrdnu filozofiju novca i kapitala, ne bi trebalo da bude nikakva smetnja da se vlast zadrzi i ocuva na duze staze. Unutardosovske svadje, logicno, odlozile su pocetak prave debate o rekomponovanju srpske politicke pozornice. Male stranke leve orijentacije procenjuju da im je u suocavanju sa prodorom snaga desnice, klerikalizma i monarhizma, cak i najdrasticnijih oblika rasizma, antisemitizma i pravoslavnog fundamentalizma, potreban mocniji saveznik i zastitnik nego sto su one same i nalaze ga u Djindjicevoj stranci. Koliko se to kratkorocno cini korisnim i pragmaticnim, dugorocnije ce se pokazati kontraproduktivnim, jer niko im ne moze garantovati da vec sutra pragmaticna DS nece naci zajednicki jezik sa Kostunicinom strankom i sve ostale clanice DOS ostaviti na ledini. A u godini u kojoj se najavljuje pisanje novog ustava Srbije, nakon toga i parlamentarni izbori, a i ofanziva zagovornika uspostavljanja monarhije i podrzavljenja Srpske pravoslavne crkve, nimalo nije svejedno hoce li se nasuprot tom bloku pojaviti neka snaznija, jedinstvenija, progresivnija i demokratskija, socijaldemokratska opcija. Ili ce svaka od postojecih stranaka potonuti zajedno sa svojim samodovoljnim liderima.

pocetna strana hronike

hronika vesti (arhiva)