Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Pitajte... Raduna

   

 

Urednistvo NSPM je primetilo da su neki tekstovi kolege Branka Raduna izazvali reakcije čitalaca. Stoga smo odlučili da pokrenemo diskusiju PITAJTE... RADUNA i pozivamo sve zainteresovane da, u toku sledecih 10 dana (od 27. januara do 5. februara), daju svoje komentare tekstova B. Raduna ili mu upute pitanja na koja će on odgovoriti po isteku roka, ili da mu prosto pošalju primedbu ili pohvalu. Nadamo se da će takva diskusija približiti političku analitiku čitaocima, a i samim autorima pomoći da bolje sagledaju pojedine probleme. Pitanja i komentari će biti sukcesivno objavljivani na ovoj stranici, na kojoj će kasnije biti i odgovori.

Planiramo da upriličimo kriticke diskusije i sa ostalim autorima koji objavljuju na sajtu NSPM.

 

Podsetite se nekih tekstova Branka Raduna:

Branko Radun: Globalna sućut

Branko Radun: Drakulić ante portas

Branko Radun: Karićeva tajna uspeha
Branko Radun: Predsednik kao simulacija

Vladimir Ivanišević, Branko Radun: Bitka za Ukrajinu

 

Nase adrese su nspm@nspm.org.yu (webmaster) i nspm@eunet.yu (redakcija). Preporucujemo prvu adresu.

Pitanja, komentari, primedbe, pohvale

1. Milana Sitarskog

2. Aleksandre Kostić

3. Milana Nikolića

4. Zoran Anđelkovića

5. Dušana Bugarskog

6. Brankice Subić

7. Milutin Nikolić

8. Aleksandra

9. Gorana Nikolića

10. Đorđa Rašete

11. Aleksandra Vojnovića

12. Dragan Milanović

13. Branka Ćurčina

14. Goranu

... i odgovori

Reakcije na odgovore Branka Raduna

1. Dušana Bugarskog

2. Milana Sitarskog

3. Aleksandra Lazića

 

I novi odgovori Branka Raduna

Citati su iz teksta Branka Raduna PREDSEDNIK KAO SIMULACIJA

Branko Radun:

"Još od svoje pojave kao bitnog igrača na političkoj sceni u Srbiji, Boris Tadić je pokazao da on i njegovi najbliži saradnici imaju izuzetnu prohodnost u medijima i da tu činjenicu optimalno koriste za sopstvenu promociju. Otkud ta i takva podrška velikih medija i uticajnih grupa i pojedinaca čoveku koji se do tada nije ni malo dokazao u politici, a ni u svojoj struci. Ona je došla pre svega jer je on od određenih grupa ponuđen kao "naslednik" Zorana Đinđića, a od ostalih (u prvom redu onih koji zajedno čine političko-medijski establišment) je prihvaćen kao svima prihvatljivo rešenje. To što su "upućeniji u stvar" znali da on nije ni nalik Đinđiću, da nema ni njegov politički integritet ni ličnu snagu, mu nije uzeto kao mana, već naprotiv. Upravo takav kakav je, on je bio pogodan da odigra ulogu koju od njega tražila politička elita DOS-a, a u operativnom smislu vrh DS-a. Cilj je bio da se dosovski izborni poraz premosti kroz uvođenje novog lika u politiku i kroz simulaciju promene. I ispalo je tako – sve je naizgled promenjeno (lider, vođstvo i imidž) da bi skoro sve ostalo po starom – to jest da bi D(O)S bio i dalje u igri."

Milan Sitarski:

Ovde g. Radun počinje seriju opštih mesta, tj. ocena koje su, jednostavno, prilično samopodrazumevajuće za svet politike kao takav, pa njihovo „primećivanje“, tačnije pominjanje, kada je u pitanju jedan politički akter a ne neki drugi, u stvari ne govori ništa o tom akteru, već isključivo o političkim simpatijama samog autora koji takve konstrukcije koristi. Opšte je mesto, na primer, činjenica da se nijedan političar nije dokazao u politici do svoje pojave kao bitnog igrača na političkoj sceni, to važi koliko za Tadića, toliko i za Koštunicu, Đinđića, Bizmarka, Gledstona....

S druge strane, g. Radun bi mogao i da se opredeli - da li Tadiću zamera to što, po njegovoj oceni, nije dostojan naslednik Đinđića, pa mu zato tu ulogu stavlja i pod navodnike, ili to što suviše dobro drži kontinuitet politike koju su vodili Đinđić i njegovi saradnici, pa sve u stvari „ostaje po starom“.

Branko Radun:

"Igranje političko-medijski profilisane uloge u politici je često nužnost koju stvaraju jaki unutrašnji i spoljašnji pritisci. Ali, kada se politika svodi samo na igranje namenjene uloge, kao što primer Tadića   nedvosmisleno pokazuje, onda je to izuzetno loše i po naš politički život i po zemlju u celini. Svaka politika ima element simulacije i virtuelnog u sebi, ali ako je to gotovo celokupan sadržaj, onda je vodi entropiji sistema, ka umrtvljenju političke i društvene energije. Posledica instaliranih ideološko-medijskih simulacija i simulakruma u Srbiji je da se stvaralačke energije sputavaju ili rasipaju u sizifovskim nastojanjima da se siluje realnost. A to znači da se pored javno proklamovanih pobeda i napretka, u koji čak i veruju njihovi zagovornici (npr. Milošević i Đinđić), u suštini celokupno društvo gubi istorijske i civilizacijske bitke. "

Milan Sitarski:

Potpuno nerazumevanje politike kao delatnosti! Njoj je igranje političko-medijski profilisane uloge imanentno koliko i vožnji držanje volana, nadam se da to g. Radun ne radi samo pod jakim unutrašnjim i spoljašnjim pritiscima. Što se tiče konstatacije da primer Tadića nedvosmisleno pokazuje da se njegova politika svodi samo na igranje namenjene uloge, čudi me da g. Radunu nije palo na pamet da uzrok tome, ukoliko je uopšte istina, leži u karakteru sadašnje Tadićeve funkcije. Nadam se da se od Tadića ne očekuje da razgovara tajno sa oficirima o upadu u ustanove koje po slovu Ustava imaju realnu moć.

Poistovećivanje Miloševića i Đinđića je bizarno, njima je zajedničko samo to što su bili političari.

Branko Radun:

"Da bi zavodljiva strategija imala nekakvog uspeha, simulacija politike mora da izgleda kao aktivna i konstruktivna delatnost. To je ono u demokratskom društvu što je Tokvil pre skoro dva veka nazvao "bučnom monotonijom". Zato je mnogo truda uloženo u potenciranje Tadićevog aktivističkog imidža: od nivoa gestikulacije u predizbornim mitinzima i sportskih "egzibicija", pa do putovanja i prilično agresivnih političkih izjava . Da bi se predstavio kao ključni igrač bez koga se ne može, a kako je bez operativne vlasti on ili podmeće klipove u točkove Vlade ili je pokušava rušiti. On stoga ni ne dopušta da drugi ma u čemu imaju aktivno preimućstvo, i zato je njegov štab odlučio da on ima čak i svoj predlog ustava, što stvara još veću konfuziju na domaćoj političkoj sceni. Tako je sirotom Koštunici uspeo da izbije iz ruke neprikosnoveni adut "ustavotvornosti" po kome je bio prepoznatljiv u narodu. Dakle, da ponovimo: cilj navednih delatnosti nije prava politička akcija, već simulacija aktivnog i promišljenog strateškog delovanja pri jednom zapravo haotičnom nastupanju ka poziciji sa koje bi mogao ugroziti vladu. Upravo za to će poslužiti i najavljen Tadićev prvenac pod imenom "Nova Strategija" u kojoj će se, kao i svi "generali bez strategije", i Tadić truditi da visokoparnom retorikom prikrije svoj očigledan   nedostatak i da sve druge, a pre svega   samog sebe, ubedi u suprotno. "

Milan Sitarski:

Sada Tadić g. Radunu nije više dovoljno „virtuelan“ i „simulovan“ jer se usudio da uopšte bude politička ličnost, da ima i iznosi političke stavove. Kako mu je (g. Radunu) promaklo mnogo naglašenije takvo ponašanje Koštunice dok je bio predsednik bivše SRJ, zar nije on tada podmetao klipove u točkove Vlade, zar nije pokušavao (i uspeo) da je sruši?

Zar bi briga da se ne naruši nečiji neprikosnoveni adut "ustavotvornosti" po kome je taj neko bio prepoznatljiv u narodu trebalo da spreči jednog od najvažnijih ustavnih faktora, Predsednika Republike, da učestvuje u Ustavnoj debati u koju su se svojim predlozima uključile raznorodne grupe i ustanove, čak i pojedinci?

Kontradikciju u koju je upao, onu između „neaktivnog“ i „preaktivnog“ Tadića, g. Radun neuspešno pokušava da razreši ničim dokazanom konstatacijom da cilj Tadićevih delatnosti nije prava politička akcija, već simulacija aktivnog i promišljenog strateškog delovanja. Samo još da nam ponudi neku motivaciju da mu verujemo na reč.

Odgovor Milanu Sitarskom

Kada smo opisivali munjevit uspon Borisa Tadića kome je sve, pa i sreća, išlo naruku, time smo samo ilustrovali novi trend u politici, gde se uz pomoć medija-moći-novca mogu brzo i efikasno stvarati ili uništavati političari. To je relativna novost i za Zapad, a kamoli za balkansku Srbiju. Za razliku od drugih političara Tadić se niučemu nije pokazao, a već je imao zavidan rejting. Za razliku od Tadića političari poput Koštunice, Đinđića, Čerčila, Bizmarka, Gledstona.... su, pre nego što su došli na mesta premijera-predsednika, imali decenije političkog rada, intelektualnih borbi i okršaja. Bili su poznati kao ljudi sa bogatim političkim biografijama.

Kada poredimo DS pod vođstvom Đinđića i Tadića, tu se paradoksalno, u nekim elementima, slažemo sa izjavama Bebe i Čede. A to znači da je DS izvršio ne samo kadrovske promene u vrhu, već je promenio i orijentaciju o čemu se mnogo manje govori. Po Čedi&Bebi je Đinđić bio agilan i hrabar političar, dok je Tadić popustljivi politikant. Kada smo rekli da Tadić nema Đinđićev "politički integritet, ni ličnu snagu" to mu može, u uslovima političkog raskola u Srbiji biti i prednost, jer verovatno neće reagovati grubo i prenagljeno. Srbija je na žalost od Đinđićeve snažne volje i inteligencije imala veliku štetu, jer je on svoje talente koristio uglavnom u borbi protiv Koštunice. A što se tiče promene politike DS-a, to potvrđuje i Beba koji je u Insajderu izrekao još jednu važnu stvar, a to da je DS posle ubistva Đinđića "preuzeo" ambasador Mongomeri. To bi značilo da je Tadić za Amerikance bio prihvatljivije rešenje od Đinđića i njegovih ljudi koji su preferirali EU i Nemačku. Nije reč samo o sukobu između "evropskih" i "anglosaksonskih" ljudi u srpskoj politici, već i postojanju dva različita politička stila. Tadić je, i po priči i po nastupu, sasvim "amerikanomorfan" političar. Treba se samo setiti predsedničke inauguracije koja je bila kopija američkih. Ili njegovog omiljenog pozivanja na "strategiju" i "nacionalni interes", što je opšte mesto u američkom političkom novogovoru.

Kada govorimo o virtuelnosti Tadićeve politike, njegova minimalna ovlašćenja mu nisu odbrana. Nije sporno da je on više manje protokolarni predsednik. Ali ono što bode oči je da se on predstavlja našoj javnosti, od nekih domaćih i stranih centara moći, kao "lider Srbije". I on tu ulogu igra, čime na sebe u očima javnosti navlači i veću odgovornost nego što je realno ima. Slično tome, u nešto drugačijoj situaciji, Koštunica je pored pokojnog premijera Đinđića, iako odvojen od poluga vlasti, veštom propagandom okrivljavan za nesposobnost, i tako zaista gubio podršku javnosti. Stoga će od tog i takvog "glumljenja" predsednika štetu imati svi, pa i sam Tadić. Verujemo da bi Tadić umesto pada rejtinga imao porast popularnosti da je konstruktivno prišao Koštunicinoj vladi i zaista lobirao po svetu za bolji položaj naše zemlje i za više stranih investicija. Nasuprot tome, on samo podmeće "klipove u točkove vladi" ili čak pokušava da je sruši. Pri tom nisko koristi pritisak Zapada povodom Haga. Kako je očigledno da ima loše savetnike bolje bi mu bilo da se obrati NSPM-u za pomoć. Tadić zahvaljujući "dobrom porodičnom vaspitanju" može da shvati o čemu govorimo, ali nema dovoljno hrabrosti da raskine sa lošim okruženjem.

U našim medijima "reformske" orijentacije se sukob Koštunica – Đinđić, suviše često da bi bilo slučajno, predstavlja u obliku bajkovite pripovesti. Tu imamo Heroja Reformi koji je danonoćno izgarao na poslu obnove onoga što je Zli Zmaj (Milošević) porušio, dok ga je njegov navodni prijatelj Lenji Patuljak (Koštunica) na sve načine sprečavao u poslu izgradnje svetlije budućnosti i blokirao u borbi protiv radikalskih "čudovišta". Što ovaj prvi danju izgradi, to ovaj drugi sa "silama tame" noću poruši. Priča o tome kako je Đinđić "radio i gradio", a Koštunica kao "trut" pravio spletke i podmetao klipove u točkove "napretka" ne objašnjava realnost već pokazuje kako je svest "reformista" puna mitskih naslaga. Levi-Stros je rekao da ljudi ne misle u mitovima, već da mitovi deluju u ljudskoj pameti, a da ih pri tom najčešće nisu ni svesni. Nije nam namera da se rugamo reformskoj mitomaniji, već da prividnu kompleksnost medijskih "priča" ovakvim ključem svedemo na bazične matrice.

A ovo je školski slučaj kada ponuđena "priča" nema mnogo veze sa realnošću. Svima je poznato da je u odnosima Đinđića i Koštunice, prvi imao pravu vlast, i da je ovog drugog neprekidno politički sputavao i medijski šikanirao. Uostalom poznato je ko je čiju stranku izbacio iz skupštine i ko je kome blokirao pristup medijima. Takvo sistematsko i nemilosrdno medijsko blaćenje Koštunica, nije doživeo ni od Miloševićeve propagandne mašinerije.

Na najopštijem planu Branko Radun, ukoliko ne grešim, želi da raskrinka jedan obrazac ponašanja grupacije koju čini B92 (mada na dva mesta govori o sinhronizovanoj kampanji, on ne pominje koje još medije ima u vidu), nevladin sektor, Boris Tadić (i DS), a potom i SPO i G17Plus (tu grupaciju ću nadalje, kratkoće radi, nazvati NGO92DS). NGO92DS, naime, živi u uverenju da je situacija u Srbiji nepodnošljiva, da smo se vratili u Miloševićevo doba ili da smo barem na putu u tom smeru, da ovde vlada nepodnošljiv nacionalizam i primitivizam; da su (za sve to) krivi sadašnja vlast i narod koji ju je izabrao; neće još dugo moći ovako: ili se nešto drastično mora promeniti/preduzeti ili ćemo uskoro propasti (u nekoj od dve moguće varijante: propasti zaista, u »fizičkom« smislu siromaštva, gladi i sl, ili ćemo pak propasti tako što će Radikali uzeti vlast). Takvo uverenje, prirodno, navodi na neselektivnu i »predramljenu« kritiku kojoj povodi mogu biti najraznolikiji. NGO92DS samo upire prst i govori – pogledajte ovo, pogledajte ono! vidite kakvi su oni strašni, grozni i nesposobni! (Tu kritiku, dakako, prati i »pozitivan« momenat, to jest »podmetanje« vlastite ideološke priče).

Radun raskrinkava taj fenomen. Medijska buka u vezi sa cunamijem je samo jedan ilustrativan slučaj. NGO92DS je uočila priliku – Koštunica, (loš) deo njegove vlade, i srpski narod generalno uzev, nisu reagovali kako treba. A to »kako treba« se mahom odnosi na uobičajene i ustanovljene (uvežbane) forme socijalnog ispoljavanja žalosti i, posledično, svrstavanje uz one koji se tih formi drže.

Meni se čini da je teško osporiti da neke istine ima u ovakvom predstavljanju situacije.

(Radun će me ispraviti ukoliko ovakvo predstavljanje ne odgovara njegovom viđenju stvari...)

Međutim, ostaje pitanje mere. I pozitivnog određenja. Stoga bih volela da dobijem od Raduna odgovore na nekoliko pitanja:

– Da li zaista misli da je ta čitava medijska halabuka o tome kako smo, kao narod, na vest o 150.000 žrtava cunamija reagovali hladno i nezainteresovano, da su vlasti tek zakasnelo i nevoljno učinili minimum uobičajenih gestova u takvoj situaciji, dakle da li je čitava ta halabuka zaista samo proizvod nečije zlovolje ili zle namere? Da u takvoj oceni nema nimalo istine?

– Kako on, zapravo, gleda na socijalne forme ispoljavanja žalosti? Na osnovu onoga što sam mogla razumeti iz teksta, Radun forme »koje nameće Brisel« izjednačava s onim kako su nas učili da žalimo Tita... Zar je to zaista jedna ista (razvojna) linija u pitanju? On misli da ozbiljna sličnost postoji između socijalističkih koreografija žaljenja (koje ne mora nužno biti izveštačeno ili bez stvarnih osećanja, to ne smemo zaboraviti!) i onoga što se tumači (pošto je uvek reč o tumačenjima, ovde nema stvarnih direktiva) kao uobičajeni način žaljenja (tri minuta ćutanja, paljenje sveća i sl.)? Sličnosti i u tome kako žele da nam se nametnu?

– Za razliku od tih uobičajenih formi Radun predlaže neke neuobičajene? Neke možda originalnije, spontanije, manje upadljive? Ovde poštovane? (Koje NGO92DS nisu primetili, ili nisu hteli da primete)

– I konačno: »svet« je licemeran zato što brigu o svojima lažno prikazuje kao iskrenu zainteresovanost za neke koji su tamo daleko (primer Buša i Putina s početka teksta), dok, s druge strane, domaći NGO92DS, u suštini ne hajući ni za koga, već samo za ideologiju i manipulaciju (up. Radunov prikaz dosadašnje informativne delatnosti B92), želi da sustigne taj »svet« – čitaj, da mu se dodvori – tako što se pravi veći papa od pape i žalost »prenapreže« preko svake granice. Čitajući Radunovu kritiku B92-ke zaključujem da on porazumeva kako briga prema »svojim« (Srbima) ima svako prvenstvo. No, zašto je onda ciničan prema (nekim) »svetskim političarima« koji ni u iskazima žalosti i saosećanja, pa čak ni u akcijama pomoći, ne skrivaju (dovoljno) da ih najviše brine/boli nesreća njima bliskih?

Moj opšti, i zasad neobrazloženi komentar bi mogao glasiti: ono što Radun u nekoj meri s pravom počitava NGO92DS-u (to jest, da iz ušančene pozicije neselektivno i histerično napada uvek brinući o tome »ko« a ne »šta«), u nekoj meri može da se odnosi i na njega. Kako NGO92DS pod jednu obojenu lupu stavlja sve redom, tako i Radun pod nedovoljno objektivnu lupu stavlja sve što dolazi od NGO92DS.

Aleksandra Kostić

Odgovor Aleksandri Kostić

JOŠ JEDNOM O KOMESARIMA DOS-a

Nije lako na malom prostoru odgovoriti na ovo pitanje jer je reč o kompleksnoj "mrežnoj strukturi" koja nije toliko monolitna, iako postoji prepoznatljivo ideološko jezgro koje ima "svoje" medije, novinare i intelektualce. B92 je najmoćniji medij grupacije koju nazivaš NGO92DS. Pored B92, tu su novine Danas i časopis Vreme, Republika, ali i novinarske zvezde poput Pančića i Vasića. Kada kažem NVO sektor često dodam i "ideološko krilo", jer u NVO sektoru ima priličan broj ljudi čiji angažman izuzetno poštujemo. Što se tiče DS-a, on u celini ideološki ne pripada "radikalnim" reformatorima i misionarima neoliberalizma, ali je ona njihov politički stožer i oslonac. Oni Čak često, poput Čede i Bebe, čak napadaju Tadića, ako ne ispunjava njihove "standarde", ili ako ne ruši Koštunicu i sl. U toj grupaciji ima različitih struja i klanova. Nekima je primarno "multikulturno društvo", drugima "liberalizacija privrede" a trećima "denacifikacija Srbije". Iako se u fundamentalnim pitanjima slažu, ne poklapaju se uvek njihovi stavovi i interesi.

Što se tiče njihove percepcije stanja u kome je Srbija, katastrofizam ispovedaju većinom radikalni i "misionarski" elementi, dok oni umereniji više govore o privremenoj krizi ili "zastoju" reformi. Među onima koji su izazivali antiradikalsku histeriju ima onih koji su u tom apokaliptičnom tonu bili zaista potresno iskreni, a bilo je i onih koji su, iako zgroženi nad mogućnošću da SRS uđe u vladu, tim manipulisali da bi povratili i ojačaju svoje pozicije u društvu. Uostalom kako su mnoge političke, novinarske i intelektualne karijere bile izgrađene na napadima na srpski nacionalizam, ovo je poslužilo da se "obnovi gradivo" i zaradi koji poen. Kao što smo devedesetih imali ratne i nacionalne profitere tako smo odhranili i profitere pacifizma i antinacionalizma. Možda oštro govorimo o ovim drugima, ali imajući u vidu šta su činili dok su bili moćniji no danas, i naročito šta su želeli da urade (u) Srbiji ("6. oktobar" ili "Sablja II") mislimo da smo previše blagi prema njima. Samo kada osetite dubinu mržnje i "pravednog gneva" prema onoj "drugoj Srbiji" koju predano gaje komesari DOS-a (Čeda&Beba su samo egzemplari) možemo da shvatimo koliko smo bili blizu krvavog raspleta, a i da takva opasnost još lebdi u vazduhu.

Lično smo pogođeni takvom "nacionalističkom" i "ksenofobičnom" interpretacijom našeg teksta Globalna sućut. Medijska reakcija na zaista veliku i potresnu tragediju u Jugoistočnoj Aziji je bila tema teksta, a ne sama pogibija ili reakcija našeg naroda i vlade Srbije na nju. Mi smo se ograničili na instrumentalizaciju te tragedije od strane određenih medija i političara. Nismo govorili o tome da li smo i kako smo trebali reagovati, već o forsiranju jednog "uniformnog" pristupa toj katastrofi. Samo smo pokušali da razotkrijemo medijske mehanizme manipulacije i prihvatljivih ideoloških matrica koje se "učitavaju" u događaje. A događaj je mogao biti bilo koji.

A koliko smo kao narod bili dirnuti ovom tragedijom u odnosu na druge: mislim da je to teško merljiva kategorija. Ako i prihvatimo nedokazanu, a naturanu tezu da je Beograd manje žalio stradalnike do Njujorka, Pariza, Beča, Tokija ili Rija možemo da se i zapitamo zašto je to tako. Verovatno smo ogrubeli od svih ovih sudbinskih udaraca (raspad države, ratovi, bombardovanja, tranzicije), pa ni stradanje svog naroda više ne osećamo, a kako bi nekog na drugom kraju sveta. Verujem da samo razvijanjem osećaja solidarnosti za svoje bližnje možemo nešto slično osetiti i prema onim koji su nam dalje. Nikako obrnuto, jer to jednostavno nije prirodno. Za jednog svog junaka je Dostojevski otprilike rekao da je bio istovremeno pun ljubavi prema čovečanstvu i zloban prema ljudima koji ga

okružuju. Kada smo govorili o bližnjima nismo mislili prvenstveno na etničku bliskost, već na sve one koji nas u životu okružuju. Zato smo rekli da su profesionalni humanisti neosetljivi "na siromaštvo u sopstvenom komšiluku" dok su im usta puna žalosti prema ko zna kome. I da parafraziramo Dostojevskog verujemo da je istinski "Srbin" samo onaj koji je brat svim ljudima sveta, a pre svega svojim najbliskijim.

Govorili smo o potrebi da se tim ljudima pomogne koliko je to nama i našoj situaciji primereno. Isto tako ne mislimo da u medijskim izjavama kod nas nije bilo mnogo iskrenog saučešća, već da su ti zaista dirnuti ljudi iskorišćeni kao instrument u političkim podmetanjima NGO92DS protiv Koštunice. Pri tom, Koštunica nam uopšte nije simpatičan lik, kao nekima na sajtu NSPM, već smo ga "branili" iz elementarnog osećaja pravde i istine. A kako u svemu ima inata onda ne čudi što reakcija bude ili preoštra ili pomalo jednostrana. Sa druge strane, ako Koštunica počne da igra "prljavo" kao njegovi protivnici biće još oštrije kritikovan sa naše strane.

I na kraju - nismo cinični kada kažemo da lideri SAD i Rusije u svojim nastupima koji su bili u vezi sa ovom prirodnom katastrofom, bili iskreniji, već naprotiv. Reakcija Buša i Putina je "normalnija" od briselsko-vatikanske, jer ovi govore pre svega o stradanju svojih građana. Znajući surovu prirodu politike vrhunac je cinizma kada se zapadni političari prenemažu nad dalekim stradalnicima, koje intimno doživljavaju kao varvare. U tom pogledu mi je iskreniji i realniji nastup Buša i Putina, nego recimo "jeremijada" Blera, Klintona i Olbrajtove kada su u pitanju bile žrtve sukoba na tlu bivše Jugoslavije. Možda sam pri svemu pomalo subjektivan, ali za to postoji istorijsko opravdanje u vidu NATO-bombi.

Tekstovi Branka Raduna nesumnjivo predstavljaju zanimljivo štivo. Pre svega po tome što pobuđuju mnoga pitanja.

Na primer, Radun ispravno uviđa da je Karić privukao glasove onih kojima je već dosta dosadašnjih političara, ali kako onda komentariše činjenicu da je i pored učestvovanja stranke Braće Karić zabeležen mali procenat izlaznosti na lokalne izbore? Da li su kod kuće možda ostali birači koji ne padaju na sitnu kvazi patriotsko-ekonomsku žvaku o srpskim domaćinima koji treba da preuzmu kormilo države i društva?

Sa druge strane, tačno je i da je zasićenost reformskim frazama pripremila teren za uspeh Karića, ali to nikako nije razlog da se bezočno vređaju ljudi poput Labusa, Dinkića i Đinđića. Priliči li ozbiljnom analitičaru da Đinđića naziva intelektualcem pričalicom, a Labusa i Dinkića kojekakvim profesorima koji nisu u privredi ništa uradili, ni praktično ni teorijski? To naprosto nije tačno. Ne bi li se pre moglo reći da Karićevo iskustvo nije kompatibilno sa reformskim društvom kakvo se ovde želi i da Karić pripada biznismenima starog kova koji su imali odličan nos u uslovima monopolske polu-kontrolisane privrede koja se bazira pre svega (ili dobrim delom) na sivoj ekonomiji i izvrdavanju zakona zato jer je zakon jednak za sve?

Tu su i neizbežna pitanja o ulozi države koju Radun zastupa. Može li naša država siromašna kakva je da izdrži troškove velikih intervencija u privredi? Da li on zaista misli da država ima mogućnosti da otvori » više stotina hiljada novih radnih mesta » i « protekcionističkijm merama pokrene privredni razvoj » a da uz to i privuče strane investicije, sve uz kontriranje MMF-u? Radun u DOS-u i G 17 Plus vidi zastupnike politike «MMF-ovske nerazumne liberalizacije tržišta koja znači propast domaće preslabe privrede » i politike koja « ignoriše pozive u pomoć privrede u ropcu » no da li svi mi poreski obveznici treba da snosimo posledice poslovnih promašaja i neproduktivnog rada nekog preduzeća i zbog čega? I na kraju naravno, ako bi više para išlo u « patriotsku ekonomiju » gde bi išlo manje? Ili bi se razlika jednostavno – naštampala?

Zrenjanin, 5.2.2005.g.

Miloš Nikolić, Zrenjanin

Odgovor Milanu Nikoliću

Da počnemo od prvog pitanja. To što smatramo da su ljudi, nezadovoljni postojećom političkom ponudom, glasali za Karića kao "nešto sasvim drugo", nije u suprotnosti sa trendom opadanja stope izlaznosti na izborima. Veliki je procenat građana politički apatičan, ali se privremeno može ipak trgnuti iz letargije sa mišlju "možda ovi ipak nešto mogu uraditi", da bi posle izvesnog vremena bio još više razočaran.

Karićev uspeh u prvom krugu predsedničkih izbora je došao jer je "pogodio temu" Srbije 2004. godine – siromaštvo i nezaposlenost. Njegova je kampanja je bila uspešna na nacionalnom nivou, a na lokalu su potrebni drugi pristupi i drugi elementi u priči. Tako su Tadić, Nikolić i Karić imali relativno jasne i prepoznatljive "priče" što se tiče državne politike, dok su u lokalu često veći uspeh imali DSS, NS, SPS i stranke manjina.

To što smo mi rekli da je Karićeva "priča" o potrebi zaštite domaće proizvodnje zdraviji pristup nego do sada vladajući koncept, koji sprovodi G17 u vidu radikalne liberalizacije tržišta kojom je domaća privredna aktivnost dovedena do ivice propasti. Ne želimo nikog nikog da vređamo kada Labusa & Dinkića nazivamo kojekakvim profesorima, jer "tako razmišljaju mnogi ljudi iz privrede sa kojima svakodnevno kontaktiramo. Ovi ideologizovani neoliberali poput komunista, koji su ponavljali parole o "društvenoj svojini", papagajski propovedaju blagodatnu moć nevidljive ruke tržišta. A pri tom je Labus od onih koji su nekada branili "samoupravnu ekonomiju" kao što danas sa istim žarom zastupaju dogme neoliberalizma. A sa aferama poput "Knjaza" je doveden u pitanje i njihov brižljivo negovan moralni kredibilitet.

Ljudi poput Branka Dragaša ili gospodina Drakulića, u svojim kritikama, su skoro sasvim na našim talasnim dužinama. Drakulić kaže da "stranka koja ima relativno ograničenu podršku građana, drži monopol nad finansijskim tokovima, čime vrši veliki uticaj na privredu". Ogroman trgovinski deficit je posledica štetnog koncepta sholastičkog neoliberalizma koji sprovodi G17. Na ovo već par godina upozoravaju savesniji i svesniji ekonomisti, analitičari i privrednici. Mi, a i mnogi drugi, poput Drakulića, na primer, tvrdimo da Labus i Dinkić sprovode poresku politiku koja ne podstiče, već ubija privredu. Drakulić kaže, a mi potpisujemo, da to "što oni rade i nije bavljenje ekonomijom, već čuvanje budžeta i kursa dinara" (kao "svetinja"). Time je duboko, a da toga i nije svestan, prodro u tajnu neoliberalne ideologije - koju zanima samo ono na površini ekonomskog života (monetarizma) i što je na njegovoj periferiji (potrošnja, budžet, porezi) a pri tom ignorišu ono što je primarno – proizvodnja, produktivnost, izvoz i zaposlenost. Neoliberali se zapravo i "ne bave ekonomijom". Da je takvima vreme prošlo potvrđuje i to što Nobelovac Stiglic njih naziva "tržišnim fundamentalistima".

Što se tiče pokojnog premijera Đinđića, kojeg sam i lično poznavao, njega ne ubrajam u te dogmatske tvrdokorne neoliberale. On je bio levičar socijaldemokratskog utemeljenja i kontinentalnog stila, za razliku od anglosaksonskih đaka poput Labusa. Pored toga on kao pragmatičan čovek i manje opterećen ideološkim ekonomizmom, je bio sklon zaštiti domaće privrede. No, javna je tajna da je on, predizbornim dogovorima, "ekspertima" iz G17 predao u ruke srpsku ekonomiju. Jednostavno oni rade šta hoće i pod vladom Đinđića, i sada pod Koštunicom. Ovi su kišobrani na koje pada nezadovoljstvo naroda, a oni u zavetrini obavljaju "dilove", često na štetu naše privrede. Da između njih i Đinđića nije bilo idile bilo je jasno i široj javnosti početkom 2003. kada je Dinkić arogantno odbacio umesne kritike, tada navodno neprikosnovenog, Đinđića o nerealnom i rigidnom kursu dinara koji guši domaću proizvodnju i sputava izvoz. Dakle, iako su se Đinđićeve reforme na žalost svele na reformsku priču i na bilborde, najveći krivci za to su kadrovi MMF-a: Labus, Dinkić i Đelić. Đinđić nikada nije bio ideološki neoliberal, a to potvrđuje jedna njegova izjava da on shvata da je američka država sto puta više protekcionistička od naše, i da bi on išao tim putem da je imao više ljudi i sredstava. E tu opet dolazimo do vašeg pitanja – da li naša siromašna država ima sredstava da štiti domaću privredu. To jeste veliki problem, ali se ne sagledava sa prave strane. Nije pitanje koliki je stepen intervencije u privredi, već kakve posledice ima. Čelnici G17, iako neoliberali, su se mešali u privredu više nego mnoge neliberalne vlade. Preuzeli su ključne banke i osiguravajuća društva, a i mnogi ih optužuju da su "privatizovali privatizaciju". Oni su se na mnogo načina mešali u privredu, a pre svega prevelikim poreskim opterećenjima. Kako kaže g. Drakulić treba jednostavno činiti sve suprotno od onoga što oni čine, smanjiti poreze umesto novih povećanja, zaustaviti liberalizaciju spoljnje trgovine i podsticati razvoj domaće konkurentne privrede. Pored toga devalvirati nerealno visok kurs dinara koji odgovara uvozničko-trgovačkom lobiju, da bi se podstakli proizvodnja i izvoz. To nije stvar genijalnosti, jer je u poslednjih par godina to uradila Amerika, Rusija, Brazil, Čile, Malaja i Južna Koreja. Oni su potcenili svoje valute za 30-50% i drže vrlo nisko kamatne stope što je recept suprotan neoliberalima, i što je dovelo do pokretanja privrednog rasta.

Da ovo što mi govorimo nije samo teoretsko mišljenje, potvrđuje i činjenica da su najnaprednije ekonomije u 2004. bile one koje su odustale od reformskog neoliberalizma. A koji decenijama preporučuju ekonomski sholastičari. Američka privreda se, prema rečima analitičara, izvukla iz recesije preko državnih mera. A i Kina je primer kako jedna siromašna država zaštitom domaće proizvodnje i tržišta stvara uslove za "investiciono čudo XX veka" i munjevit privredni rast. Kod nas nema stranih investicija i zato jer je naše tržište suviše liberalizovano, pa je stranim kompanijama lakše i isplativije da nama prodaju nego da ovde proizvode. Samo kod nas nije shvaćeno da je ortodoksni neoliberalizam završio svoje. Svugde je "prošlo vreme kada su snalažljivi ekonomisti iz Čikaga putovali svetom i preporučivali recepte, koje u SAD niko ne bi hteo da primeni" (M. Cvjetičanin, Novi pragmatizam, Ekonomska politika, januar. 2005. str. 30.)

P.S.

Nismo uvereni da je Karić sposoban, niti da ima kadrove, da učini nešto od značaja za srpsku privredu. Moj je stav bio da je Karićeva priča u pogledu potrebe zaštite domaće privrede na nivou verbalnog iskaza normalnija i pozitivnija od one koju propoveda i sprovodi G17.

Predlažem vam jednu rubriku – o Kosovu. Naročito zato jer će tokom 2005. ili 2006. biti doneta odluka o konačnom statusu Kosova. Želim da pitam da li smo kao narod, i naši političari odustali od Kosova, i da li je tu moguće nešto učiniti? Osim toga šta mislite o ovom fondu i Kosovu koji je sakupio za državu skromnu svotu, kao i o Karićevom pokušaju da se kupovinom generatora dobiju jeftini politički poeni.

Zoran Anđelković, rodom iz Obilića

Odgovor Zoranu Anđelkoviću

Da li smo odustali od Kosova? U globalu smo se kao narod umorili od Kosova i spremni smo da to pitanje i bez velikog stranog pritiska prepustimo na rešavanje nekom drugom. Ali u tom odustajanju od Kosova ima različitih oblika i stepena. Ekstremni "reformisti", ljudi poput Čede, Bebe, Sonje, Teofila kao da žele odvajanje Kosova od Srbije. Oni, a i neki političari D(O)S-a, su u ličnim kontaktima sa stranim diplomatama ove molili da nam uzmu Kosovo i reše nas "balasta". Drugi poput Tadića, odustajući od bilo kakve realne strategije za Kosovo, pokušavaju da se barem predstave kao oni koji nešto rade na tom planu. Treći, kao Koštunica, misle da je dovoljno doneti nekakav plan za Kosovo (ma kakav on bio) bez aktivne spoljne politike u kojoj mora biti mnogo pregovora, trgovine i lobiranja. Četvrti kao Radikali, iako sa pravom optužujući druge da su odustali od Kosova, ni sami nemaju ideju, planove i ljude kojima bi se spasilo šta se spasti može. Tako da ispada da su svi ovako ili onako, u ovom ili onom stepenu odustali od Kosova. A odustati od nečega znači priznati konačni poraz, dok neodustajanje znači da još postoji šansa da se nešto uradi. Veliki istorijski primer istorijskog inata su Jevreji koji se dve hiljade godina nisu mirili sa činjenicom da su prognani sa svoje svete zemlje. I na kraju su se zahvaljujući tome i vratili u Izrael, što je dokaz da je moguće nešto učiniti, ako postoji dovoljno jaka volja.

Što se tiče akcija kojima bi se pomoglo ugroženom stanovništvu na Kosovu i onom koje je izbeglo, možemo generalno podržati svaku. Istina je da su to sitne pare za našu državu, i da je vlada trebala da vrši medijski pritisak da se sakupi znatno više novca. Osim količine novca bitno je kako se njime rukovodi i na šta troši. Pored jednog takvog fonda potrebno je formirati ozbiljne institucije koje bi se brinule za opstanak tamošnjeg stanovništva, a to znači mnogo više od humanitarne pomoći. Najjednostavnije je poslati neku jednokratnu pomoć i time umiriti svoju savest ili "mahati" generatorima pred očima javnosti. Karić koristi neaktivnost vlade da bi on sakupio političke poene kao "čovek kome je stalo do Kosova". Mi bi poverovali u iskrenost njegovih patriotskih osećanja i namera da on na primer uloži svoj novac u izgradnju nekoliko fabrika, škola i bolnica kojima bi se na duži rok rešio opstanak kosovskih Srba. Za ljude je ponižavajuće da samo dobijaju pomoć, oni žele priliku da rade i da sami stvaraju uslove za život. A to ne važi samo za naše ljude na Kosovu već i za nezaposlene širom Srbije o kojima niko ne brine.

Postovana redakcijo,

prijatelj me je uputio na vas sajt, koji sam pre neki
dan prvi put posetio. Moram da priznam da sam veoma
neprijatno iznenadjen tekstovima izvesnog gospodina
Branka Raduna. Misljenja sam da je rec o kompilacijama
stupidnih opservacija, neprimerenosti i neukusa
(Globalna sucut), suludih komparacija (Djindjic i
Lenjin imaju veze taman koliko i ameba sa sekvojom),
kao i psiholoski i socioloski krajnje interesantnih
lingvistickih kovanica ("polu-diktatura" me podseca na
onu devojku koja je malo trudna). Da gramaticke i
pravopisne greske ne pominjem. Smatram da ovi i ovakvi
tekstovi svojim "kvalitetom" nisu u stanju da
ispostuju visoke standarde koje su drugi autori
nametnuli.

"Sa dubokim uverenjem mozemo zakljuciti da glavna
prepreka modernizacije nije materijalna vec moralna
beda i intelektualna perverznost", kaze g. Radun u
jednoj od svojih analiza-u-pokusaju. U potpunosti se
slazem i potpisujem. Dodao bih samo da je sam gospodin
Radun najbolja potvrda vlastite teze.

Dusan Bugarski, Beograd

Odgovor Dušanu Bugarskom

Mi smo svesni da će naši tekstovi izazvati slične reakcije od ljudi koji pripadaju onoj grupaciji koju smo nazvali "reformskim fundamentalistima" i za koje smo tvrdili da su veoma netolerantni i da verbalnim napadima diskvalifikuju drugačije mišljenje. Ovo je samo još jedna potvrda netolerancije onih kojima su puna usta tolerancije i demokratije.

Mi ni ne tvrdimo da su naši tekstovi nešto naročito umni i stilski profilisani, već su to pokušaji jednog pojedinca prosečnih mogućnosti sa malo više volje da kaže ono što muči običnog čoveka. Kao i pokušaj da opišemo istinito stanje u našem društvu i politici, i po cenu da se zamerimo određenim moćnicima i grupacijama.

Mi bismo bili srećni da je gospodin Bugarski u pravu pa da su naši tekstovi prepuni "stupidnih opservacija, neprimerenosti i neukusa (Globalna sućut)" jer bi to značilo da mi grešimo u proceni da naši mediji manipulišu javnošću po volji moćnih grupa i centara moći. Bili bismo srećni, jer bi to značilo da naši "humanitarni profiteri" nisu samo spremni na jeremijade kada su neke tuđe žrtve u pitanju, već i kada je reč o našem narodu na Kosovu. Bili bismo srećni da nismo u pravu kada smo tvrdili da se protiv Koštunice (koji nam više i nije simpatičan) vodi podla i orkestrirana kampanja, i da se u te svrhe koristila i tragedija naroda jugoistočne Azije. Bili bismo srećni da većina naših tvrdnji nisu istinite, jer bi to značilo da živimo u jednoj mnogo normalnijoj i srećnijoj zemlji.

Što se tiče "suludih komparacija" - tu se misli na poređenje Đinđića i Lenjina - stvar nije nimalo jednostavna. Bila su to drugačija vremena i drugačije situacije, pa ni njihova delovanja ne mogu da se porede bez poznavanja istorijskog bekgraunda. Ali ono što je nas nagnalo da upotrebimo tu analogiju je mnoštvo karakternih i sudbinskih sličnosti između te dvojice slovenskih revolucionara.

Da počnemo, obojica su odrasli kao pripadnici vladajuće elite i živeli veoma lagodno do izvesnih godina. Onda na fakultetu doživljavaju sukob sa vlašću koja ih izbacuje i tako im sprečava mogućnost konformističkog napredovanja na društvenoj lestvici. Obojica onda odlaze na germanski Zapad gde usavršavaju svoje levičarsko filozofsko obrazovanje. Lenjin je postao filozofski sledbenik Marksa, a Đinđić je doktorirao u Konstanci na temi "Marksova kritička socijalna teorija i problemi opravdavanja." Ali kako se vreme menjalo, Đinđić je postajao gorljivi socijaldemokrata ili kako ih je Lenjin zvao "revizionista".

Obojica kao ambiciozni ljudi od akcije, koji su "prevazišli" filozofiranje, čekaju svojih pet minuta. To dolazi sa urušavanjem starog poretka i ratom. Oni na vrlo sličan način preuzimaju potpunu kontrolu u svojim partijama. Tako se rešavaju "legalista" Martova i Koštunice. I tu je interesantna paralela: obojica se, umesto intelektualcima, okružuju sa drčnim komesarima poput Bebe i Čede. U oba slučaja je to sličan tip ljudi: mladih i gnevnih kojima ništa nije sveto, a zakoni i ustav najmanje. Njima, kao ni Titu, ne pada na pamet da se "drže ustava kao pijan plota". Zbog tog revolucionarnog makijavelizma i internacionalizma je Nikola Milošević tu radikalnu struju DOS-a nazvao neotitoističkom.

Paralela između Đinđića i Lenjina je i u njihovom oktobarskom dolasku na vlast, sklonosti revolucionarnom voluntarizmu i izbegavanju ustavotvorne skupštine, jer su znali da u narodu nemaju većinu. Oni iz skupštine i političkog života izbacuju sve one koji smetaju njihovoj vlasti, ali i ideji revolucionarnog preobražaja "zaostalog azijatskog društva". Oni su misionari i krstaši, jezuiti i prosvetitelji ideje modernizacije primitivnih varvara. Njima je dobro ono što podržava njihove reforme, a loše što ih koči. Sa kočničarima se nemilosrdno obračunavaju, što su na svojoj koži osetili Martov i Koštunica. A što je interesantno i Lenjin i Đinđić na isti način kvalifikuju ovu drugu dvojicu kao nesposobne lenštine koje se kriju iza procedure i zakona. Osim ovoga imali bi još toga da kažemo, kada bi smeli, kako kaže Lane Gutović.

I na kraju u vezi sa poludiktaturom. Kada je u pitanju Miloševićeva vladavina mnogi teoretičari, ali i politički praktičari su se razlikovali u kvalifikovanju Miloševićevog režima. Neki su tvrdili da je to klasična diktatura, dok su drugi govorili da to ipak nije. Bilo je argumenata i za jednu i za drugu tvrdnju. I sama Vesna Pešić, iako veliki borac protiv Miloševića, nije pala u iskušenje da taj režim olako kvalifikuje kao diktaturu, pa je rekla da za taj slučaj još nije izmišljeno ime. Naš ugledni sociolog Slobodan Antonić je ovom pitanju posvetio veliki deo svoje knjige "Zarobljena zemlja", gde ovaj režim krsti "cezaristički" i poredi ga sa vladavinom Luja Bonaparte u Francuskoj. A to je blisko našem terminu polu-diktature, ili selektivne diktature u kojoj postoje relativno slobodni izbori i određeni stepen slobode medija. A još veći je teoretski problem odrediti tip vladavine kod Đinđića. On je bio oligarhijski, a težio je cezarizmu. U nekim elementima, npr. u medijima, DOS je imao viši stepen kontrole od Miloševićeve nomekalture.

Poštovana redakcijo,


Redovno posećujem Vaš sajt i sa velikim zanimanjem čitam objavljene tekstove. Sa posebnim interesovanjem pratim tekstove Branka Raduna, zato što, po mom mišljenju, teme analizira objektivno, iz više uglova. Njegovi tekstovi ne liče na lični stav autora po nekom pitanju, već predstavljaju analizu jedne pojave, što mi se veoma dopada i mislim da bi se na taj način i trebale obrađivati različite teme.

Htela bih da pohvalim njegov tekst "Globalna sućut". Mislim da je odlična ideja što ste pokrenuli ovakav tip diskusije.

Unapred zahvalna Brankica Subić


Odgovor Brankici Subić:

Hvala na podršci. Bitno nam je da čujemo mišljenje onih koji nas čitaju. Piši nam i dalje, ako imaš neki komentar na neki tekst ili predlog za nešto, kao na primer neki tekst koji bi trebalo preneti ili prevesti.

Ćao. Šta mislite o ovom Bebinom napadu na Koštunicu? Što baš sada kada se zategla situacija oko Haga i generala. Da li je to početak rušenja Koštunicine vlade od strane Amerikanaca i njihovih ljudi u Srbiji (Tadić, B92, NVO sektor) ili pak samo kontranapad ili preventivni napad Bebe i ljudi koji se boje zatvora, jer su činili svašta dok su bili na vlasti i naročito u vreme Sablje? Kako to da nema niko da im odgovori, kako to da ni onaj Tijanić ne napravi neki program koji bi razobličio laži i kršenja zakona koja su vršili oni dosovci? Gde su ti Srbi, da li su se baš svi zavukli u mišje rupe, imali neko hrabar da Bebi na megdan izađe?

Milutin Nikolić Beograd

Odgovor Milutinu Nikolicu

Kada se pokreće jedna kampanja u kojoj učestvuju igrači različitog ranga onda su i motivi često različiti. Moguće je da je Bebin motiv – "napad je najbolja odbrana" tako da napadima na vladu preduhitri nju u hapšenju njega i onih koji su zaista kršili zakon u prethodnom režimu. Znajući slabost vlade i njenu šarolikost, ova računica ne mora biti pogrešna. Uglavnom, oni koji su angažovali Bebu, su njemu predočili da će medijskim napadom na neki način dobiti imunitet, jer će "posle Insajdera" njegovo moguće hapšenje biti lako prikazano kao obračun Koštunice sa političkim protivnicima.

Drugi nivo ove priče govori o organizatorima i inspiratorima napada na Koštunicu, dakle o onima koje iz ideoloških (NVO sektor) ili političkih motiva (DS) žele da skinu ovu vladu i formiraju novu "reformskiju" i "kooperativniju". Postoji čitava mreža partija, grupa, moćnih i bogatih pojedinaca koji su pod D(O)S-om bili "bog i batina" u zemlji i koji žele da ponovo dobiju tapiju na Srbiju. Profiteri reformi i evropejstva su samo privremeno bili u depresiji i neaktivni, da bi već par meseci posle dolaska Koštunice na vlast počeli da ga medijski napadaju. A sada kreću u žestok napad ne više na Vladu Srbije, već direktno na Koštunicu, koga žele da primoraju na prevremene izbore. Sa tim se može povezati i uvođenje nazovi sankcija od strane SAD. Pritisci su sinhronizovani, od najave rušenja Vlade u parlamentu i pretnji Vuka i G17 da izlaze iz vlade, preko medijskih napada poput Insajdera na B92, pa do izjava raznih "analitičara" koji "slučajno" uvek idu na vodenicu gore navedenih. Zašto su se sve te reformske snage okrenule protiv Koštunice nije lako odgovoriti, ali je jedno jasno: oni u njemu vide "nacionalistu" što je po njima smrtni greh.

A zašto nema glasova razuma koji bi razobličili manipulacije "reformista" i njihovih glasnogovornika Bebe i Čede - nije potrebna velika mudrost da bi se shvatilo. Ovi navodni "reformisti" i nabeđeni "evropejci" drže ključne pozicije u srpskom društvu. Oni imaju dominantnu moć u našem društvu, oni pod svojom kontrolom drže finansijsku, medijsku, kulturnu i obrazovnu sferu. U vreme Miloševića oni su bili izuzetno uticajni i vodili su nevladin sektor, a u vreme Đinđića dobili su i medije i vlast. Sada u vreme vlade Koštunice oni nisu razvlašćeni ni iz jedne društvene sfere. Pored toga oni su dobro povezani i organizovani, tako da relativno lako pokreću različite akcije i kampanje. Kada se nešto desi, oni brzo "dižu sistem", tako da ne prođe ni dvadeset četiri časa posle nekog događaja, a oni horski sinhronizovano reaguju dominirajući javnim mnjenjem. I na kraju, ali ne i poslednje, stoji činjenica da je naša urbana elita ideološki sledi "profitere evropejstva", koji samo da dodamo, nemaju mnogo veze sa pravim vrlinama i vrednostima evropske civilizacije.

A sa druge strane oni malobrojni koji još misle o nacionalnom interesu su nepovezani i neorganizovani. Mi se kao članovi Nove srpske političke misli donekle trudimo, a ti ako misliš da bi znao i mogao bolje – pokušaj, vrata su ti otvorena.

Odlicno!! Pozdrav za Raduna. Aleksandar, Pancevo

Pozdrav za Aleksandra

 

Dragi Branko,

U tvojim tekstovima upotrebio si na vise mesta rec sabornost kao nekakav deo naseg identiteta. Nije mi bas najjasnije sta posrazumevas pod ti pojmom ?

Ne mistifikujes li, ono cega nazalost uopste nema, isto onako kao i neki iz SPC?
Glavni problem kod nas Srba je to da imamo, receno recnikom psihologije, slabo razvijeno Nad-ja. Iz toga proizilazi i cinjenica da nemamo dovoljno osecaja za zajednicko,

Da smo toliko narcisoidni, nedisciplinovani, detinjasti, brljivi, egoisticni i koje sta drugo. Nije stvar u tome da pricamo ljudima ono sto oni hoce da cuju vec da stavimo ogledalo ispred njih i kazemo

"ovo smo mi, a mozemo biti i bolji".

Tvoj prijatelj Goran Nikolic, Minhen

Odgovor Goranu Nikoliću

Pozdrav Goranu od Branka i hvala ti što si se javio.

Što se tiče pojma sabornost, kojeg sam možda na jednom ili dva mesta spomenuo jer je bio tokom devedesetih izraubovan, pokušaću da ga malo razjasnim. Za razliku od onih nacionalista, nacional-romantičarske škole koji su ga koristili baš tako kako ti kažeš, kao neku vrstu ideološki idealizovane slike sopstvenog naroda kojom se podilazi nacionalnoj sujeti, mi pod tim vidimo nešto drugo. Za mene je sabornost "socijalni kapital" o kojem smo u tekstu "Temelji nove nacionalne strategije" govorili. Nedostatak šire shvaćene "sabornosti" i solidarnosti dovodi do nestanka poverenja u društvu, između pojedinaca i građana u državu. Naše je stanovište da je stanje duhova u Srbiji mnogo gore od onog koje si ti dao. Ne samo da smo kao narod u celini "narcisoidni, nedisciplinovani, detinjasti, brljivi i egoistični", već je naša elita najgora u celoj Evropi. Tolika koncentracija korupcije, gluposti, lenjosti, i izdajstva nacionalnih interesa na jednom mestu sigurno da nigde drugde nema.

I zbog tog više nego žalosnog stanja, moralnog i egzistencijalnog, a potom i kulturnog i ekonomskog, smatramo da nam je vitalno neophodno obnavljati duh čestitosti, poštenja i solidarnosti. Bez moralne reforme nama ni jedna druga ne može pomoći.

Zato i Fukujama u "Sudaru kultura", revidirajući univerzalizam svoje prethodne teze o "kraju istorije", naširoko razmatra vitalnu vrednost tradicionalnog solidarizma u globalizovanoj ekonomiji. Japanska tradicionalna etika i konfučijanizam su, po njemu, temelji "socijalnog kapitala" koji su posle pretočeni u realni kapital. On navodi i primer Nemačke, u kojoj živiš, gde je u vreme naftnog šoka sedamdesetih godina bila u krizi autoindustrija. Tako je došlo do toga mogućnosti da Mercedes bude kupljen arapskim petro-dolarima. Tada se podigla nemačka javnost protiv toga, ali i banke i kompanije koje sarađuju sa Mercedesom. Oni su se solidarno odrekli privremenih profita i, rizikujući, održali dragulj svetske autoindustrije u sopstvenim rukama. Nacionalna solidarnost u sprezi sa strateškom orijentacijom se pokazala superiorna u odnosu na individualni egoizam koji gleda samo na kratkoročni profit.

Ovo navodimo da bi razumeli da etika solidarnosti i sabornosti nije mistifikacija, već realna sila koja jedno društvo drži na okupu i pokreće u pravcu stabilnog napretka. Mnogi mislioci i sociolozi poput Konta su težili prevazilaženju podela i dostizanju društvene harmonije. Ako je tačno što tvrdi Fukujama i njemu slični da je i za sam bogati Zapad opasan nedostatak "socijalnog kapitala" ili društvenog poverenja i solidarnosti, koliko je to tek važi za jednu siromašnu i nesređenu zemlju kao što je Srbija. To što je danas tako malo sabiranja u Srbiji nije argument protiv već upravo suprotno - za sabornost, kao nasušnu potrebu našeg vremena.

Pozdravljam svog starog saborca sa kojim sam se don kihotovski borio za demokratiju.

P.S.

Javi se gde si, šta radiš i kada dolaziš za Srbiju.

Poštovana redakcijo, najpre želim da pohvalim Vaš sveukupan rad, a zatim da izrazim mišljenje da je gospodin Branko Radun IZUZETAN analitičar, i to iz dva razloga:

PRVO, izuzetno dobro uočava interese koji stoje iza određenih pojava, tako da ne pada u jeftinu patetiku kojom se kamufliraju nemoralni potezi svetskih moćnika i njihovih marioneta,

DRUGO, ne podleže strahu koji mnoge (moguće vrsne) analitičare tera na iskrivljene zaključke i logičke lupinge kojima bi pomirili nepomirljivo.

Gosn Radunu i svima Vama želim još puno dobrih članaka i još hrabrosti, tako da poštenje, iskrenost i pravda ne bi ustupali mesto strahu i sluganstvu.

Đorđe Rašeta, Zemun

Odgovor Đorđu Rašeti

Ovo što gospodin Rašeta kaže sasvim je tačno – u Srbiji je nažalost lako biti "izuzetan" analitičar, potrebno je samo ne nasedati na ponuđene ideološke šeme i parole, kao što nam se prošle godine nudila podela na "demokratske snage" i "one druge", i druga stvar je pokazati minimum nezavisnog mišljenja. Gospodin Rašeta je u pravu kada naglašava da je za intelektualni angažman potrebno pre svega malo poštenja i hrabrosti. Naš primer pokazuje kako ljudi osrednjih mogućnosti, bez finansijske podrške, ali sa malo više truda i inata mogu stvoriti i izgraditi važnu nezavisnu instituciju kao što je "Nova srpska politička misao". Stoga u svoje ime i u ime redakcije zahvaljujemo svima onima koji nas čitaju i podržavaju. Pozivamo ih da nastave i dalje da nam svojim prilozima, predlozima i kritikama pomažu. Sve to sa ciljem da se ljudi slične orijentacije povežu i aktivnije deluju u našem teškom i nemirnom vremenu. Ili kako kaže gospodin Rašeta da poštenje, iskrenost i pravda ne bi ustupila mesto strahu i sluganjstvu.

RADUNE TI SI CAR. ZANIMALO BI ME KAKVO JE VASE FORMALNO OBRAZOVANJE I GDE RADITE. TAKODJE BI ME ZANIMALO ODAKLE POTICETE POSTO IMATE NEOBICNO PREZIME. MISLIM DA BI TREBALI MALO  VISE DA SE ANGAZUJETE I DA SE VISE POJAVLJUJETE  U MEDIJIMA  DA BI SE CUO GLAS RAZUMA, A  NE DA NEPRESTANO  NASTUPAJU  ANALITICARI  " demokratskog bloka"                                                                          

Aleksandar Vojnović

Odgovor Aleksandru Vojnoviću

Završio sam Istoriju na Filozofskom u Novom Sadu i radim kao bibliotekar. Rođen sam u Novom Sadu, a moji roditelji su poreklom iz Bosne, okolina Drvara.

Pratim vaš sajt i mislim da ste bolji od drugih časopisa, jer svi ovi rade za neke partije ili moćnike. Ima mnogo dobrih tekstova naročito su bili dobri onaj od Slobodana Antonića o "misionarskoj inteligenciji", od Raduna o "Borisu Barbici", a "Ničeovo pismo Basari" od Saše Gajića i Ivanovićev "Čvorović – prvi srpski antiglobalista". Ali nešto ste mi mutni te puštate neke patriotske autore zajedno sa ovim izdajnicima iz nevladinog sektora. Nije mi jasan vaš odnos prema 5. oktobru – da li ste za ili protiv.

Dragan Milanović Beograd

Odgovor Draganu Milanoviću

Mi nastojimo da budemo nezavisni od partijskog i ideologizovanog mišljenja, ali i od određenih interesnih grupa i lobija što naši čitaoci i primećuju. To što smo mi retko mesto na kome se mogu čuti različita mišljenja je samo znak naše otvorenosti i tolerancije. A što se tiče našeg odnosa prema 5. Oktobru on se ne može lako definisati sa "za" ili "protiv". Miloševićev režim je postao potpuno dekadentan i morao je biti zamenjen sa nečim normalnijim. Mi u tom pogledu prihvatamo 24. septembar i njegove rezultate, ali smo protiv revolucionarnog duha 5. oktobra (a o "6. oktobru" i "sablji" i da ne govorimo). Najgore u svemu je to što je ekipa Đinđićevih komesara (Čeda&Beba) počela da sprovodi u napaćenoj zemlji neoboljševički recept tranzicije koji ne donosi ništa pozitivno.

Oni koji veličaju 5. oktobar, kao i oni koji ga žučno napadaju, previđaju element kontinuiteta u tom evidentno prelomnom političkom trenutku. I brojni kritičari i manje brojni branioci "starog režima" zapostavljaju realnost državnog, socijalnog, idejnog i kulturnog kontinuitet između Miloševićevog i Đinđićevog režima. I u toj tankoj zoni se "slažemo" sa revolucionarima DOS-a da se jako malo stvari promenilo posle 5. oktobra. No ne slažemo sa nasilničkim načinom promena koji oni zagovaraju. Mi želimo da ukažemo na kontinuitet dubljih procesa, uglavnom dekadentnih, u srpskom društvu. Oni koji previše ocrnjuju ili idealizuju Miloševićev režim ne mogu da pređu tu spoznajnu barijeru i da sagledaju stvari onakve kakve one jesu. Nasleđen je isti ruiniran privredno-socijalni sistem i nastavljena je slična konfuzna unutrašnja i spoljna politika. Slična je bila i kontrola medija, policije i finansijskih tokova od strane malobrojne oligarhije izvršne vlasti i njihovih "kumova". Skupština je u oba režima bila od političkog značaja kao Narodno pozorište iz kojeg su isterivani "nepodobni", a ustava se "nisu morali držati kao pijan plota". Korupcija prejake izvršne vlasti koja nikom nije odgovorna je realnost oba režima. Slična nesposobnost za odgovorno upravljanje i nepostojanje strategije razvoja čine razlike među ovim režimima još manjim. Rasipa se nacionalno bogatstvo, kupuje se socijalni mir, jer nedostaje hrabrosti da se modernizuje društvo. Koštuničina vlada je u nekim sferama malo usporila proces propadanja, ali se on generalno nezaustavljivo nastavlja.

Čitam redovno vaše tekstove, i tekstove drugih autora Nove srpske političke misli, i jako cenim što ste nezavisni. A to danas jako nedostaje Srbiji. Iako se sa mnogim vašim stavovima mogu složiti, nije mi jasna vaša ideološka pozicija. Da li ste vi levica ili desnica, liberali ili konzervativci ili nešto treće? Na koga se pozivate kao na intelektualnog uzora? Svaka čast onom ko se setio da uvede rubriku Crkva i Država, jer o toj se temi govori često u najgorem komunističkom maniru.

Branko Ćurčin Beograd

Odgovor Branku Ćurčinu

Sebe i ljude sa kojima sarađujem vidim kao srpske liberale koji veruju u važnost principa slobode ličnosti, ali koji su istovremeno skeptični prema demokratiji kao praksi, i naročito kod nas, jer se svodi na vlast polu-tajnih grupa i lobija, na izmanipulisanu javnost koja se ljulja kao brod na uzburkanom moru bez kormilara. Iza potemkinovske fasade demokratije se jedva prikriva dominacija novca nad društvom.

Kako ne pripadamo ni jednoj ideologizovanoj školi mišljenja onda nemamo jednog ili par "gurua" kao što to imaju npr. marksisti, neoliberali ili neokonzervativci. Nastojimo da od svih političkih pravaca i pojedinih mislilaca uzmemo ono valjano, a da ignorišemo sektašku jednostranost. U tom pogledu smo i levica i desnica, i konzervativci i liberali... Ali i pored toga po mnogim pitanjima smo bliži određenim misliocima i delatnicima. Više smo skloni evolucionizmu anglosaksonskih liberala, koji su i tvorci liberalizma, no radikalno revolucionarnim demokratama sa kontinenta koji su često bili spremni da proliju tuđu krv za svoje ideale. I zato osuđujemo, kao izuzetno opasan, agresivni komesarski duh "reformista". No tada nas svrstavaju uz konzervativce, što svi značajni anglosaksonski liberali i jesu bili. Oni su bili svesni da je formula uspeha njihovog društva to što su u vremenu lomova uspeli da ljubomorno sačuvaju svoje tradicionalne vrline i vrednosti.

A kada analiziramo politički život Srbije, nama nekako prirodno bude bliska levičarska optika koji iza fasadne demokratije vidi oligarhijski poredak i velike društvene nepravde. U analizi domaće medijske scene mi smo skloni da primenimo analitičke stavove "frankfurtske škole" jer vidimo da određene moćne i uticajne grupe preko svojih medija (školski primer je B92) nameću celom društvu svoje ideološke i političke stavove.

Pozdrav,

Prija mi citanje dnevno politickih komentara na NSPM, jer takvu vrstu analitickih prikaza raznih autora ne mozete pronaci na drugim nasim sajtovima. Djordje Vukadinovic je poznat i odlican analiticar i komentator mnogih politickih dogadjaja, medijski vrlo prisutan. Njegova velika zasluga je sto je na ovom sajtu omogucio pojavu, rekao bih, mladjih, i vrlo kvalitetnih komentatora nase i svetske dnevno politicke zbilje koji nisu sire poznati odnosno u medijima prisutni.

Jedan od njih je i Branko Radun. Njegovi tekstovi su analiticni i vrlo polemicni. Komentari su mu izuzetno aktuelni, nezavisni i vrlo utemeljeni a on ih prezentuje vrlo brzo nakon nekih dogadjaja ne cekajuci naknadnu pamet. Uz malo ironije, ponekad cinizma, vrlo pronicljivi, zivi i nikako analiticko suvoparni, ti komentari, pravo su osvezenje. Sve u svemu, svidja mi se vasa inicijativa.

Goran, Beograd

Odgovor Goranu

Pozdrav,

Bez lažne skromnosti priznajemo da je NSPM zaista izuzetno mesto ne samo na našem medijsko-političkom nebu, već i šire. Ovo je možda jedino ostrvo političke i intelektualne nezavisnosti u sadašnjoj Srbiji. Nova srpska politička misao je postala značajna institucija jer ima i kvalitetne analize i hrabrost da caru kaže da je go. Pokazati samo malo više istinoljubivosti i pravdoljubivosti je danas dovoljno da vas uoče. Zbog toga ne čudi što je NSPM postala izuzetno uticajna u političkom životu. Imam veliko zadovoljstvo da se osećam ponosno sam što sam deo tog tima i što sam dao mali doprinos ostvarivanju njegove misije u našem društvu.

A ta misija je, kako je vidim, da se, koliko možemo, borimo protiv nepravde, laži i manipulacija, a za pobedu istinskih vrlina i vrednosti. Svesni smo da ćemo na tom putu imati mnogo prepreka i neprijatelja. Isto tako znamo da vodimo izgubljene bitke protiv moćnijih od sebe. Zato nam podrška svakog pojedinca, bez obzira da li je moćan ili običan "mali čovek" mnogo znači. Verujemo da nam treba takvo društvo u kome će svako biti bitan i gde niko neće biti "tranzicijski višak".

Gore su nas pitali da li smo liberali ili konzervativci, a sa tim je u vezi dihtomija individualizam/kolektivizam. Ta podela u velikoj meri veštački nametnuta. Naš ideal je društvo u kome se ličnost i društvo ne sukobljavaju već dopunjavaju, podržavaju i razvijaju. A ličnost se razvija kroz kvalitetnu zajednicu, kao što se zajednica razvija samo preko rasta ličnosti koje je sačinjavaju. Zdrave ličnosti stvaraju zdrave zajednice i obrnuto. A jedno se usavršava pomoću drugog. Društvo zdravih ličnosti je ono u kome je svako sa svime "blizak". Čovek je pravi čovek samo kroz egzistencijalnu integraciju sa Drugim. Takvo društvo predstavlja jednu kontovski harmoničnu celinu. Iako postoje različite uloge koje pojedinci igraju u takvom društvu, svi su važni. Bolno svesni da modernizacija stvara nove podele i otuđene elite, vidimo da se kao "pocepano društvo" opasno približavamo provaliji. Možda smo neizlečivi romantičari, ali nas teši uverenje da je to ipak plemenita boljka.

 

Reakcije na odgovore Branka Raduna

   Cenjeni gospodine Radun,

U reagovanju na moje vidjenje Vasih tekstova izneli ste nekoliko stavova za koje smatram da zasluzuju komentar (ima ih i nekoliko koji nikakav komentar ne zasluzuju, ali cu ih ipak komentarisati).

•  Iz samo Vama poznatih razloga na samom pocetku teksta svrstali ste moju malenkost u grupaciju “reformskih fundamentalista” (stagod to bilo). Pretpostavljam da je iz Vaseg ugla posmatranja rec o nekakvoj diskvalifikaciji ili uvredi. Time ste napravili trostruku gresku. Prvo, radi se o logickoj gresci ad hominem , tj. ide se autora izrecenog/napisanog a ne na ono sto je on izjavio/napisao. Verovatno je to slika i prilika tolerancije i demokratije za koju se zalazete. Drugo, interesovalo bi me na osnovu kog stava iz mog pisma ste izveli zakljucak da pripadam bilo kakvoj grupaciji (a narocito takvoj kojoj bi Vase herojsko “zameranje” imalo nekakvu cenu). Nigde se nisam odredio kao pripadnik bile kakve sekte, klana, lobija, organizacije, ili sl. Za Vasu informaciju, ja sam taj obicni gradjanin ove zemlje (posto ste se vec pozvali na misljenje obicnih ljudi), koji je voli vise nego ista i koji je upravo zbog toga duboko zabrinut aktuelnim desavanjima u njoj. I trece, uopste me niste uvredili. Ukoliko ste Vi zadovoljni stanjem u kojem se Srbija nalazi to moze biti samo Vasa stvar. Ja smatram da gradjani ove zemlje zasluzuju mnogo vise, i da su korenite reforme naseg drustva u svim sferama conditio sine qua non opstanka i razvoja ovog naroda. Ukoliko me to po Vasem misljenju cini “reformskim fundamentalistom” , to nikako ne govori o meni, vec iskljucivo o Vama. Toliko o “verbalnim napadima koji diskvalifikuju tudje misljenje”.

•  Vaznije. Procenili ste da “nasi mediji manipulisu javnoscu po volji mocnih grupa i centara moci”. Bicu slobodan da toj proceni dodam jos jednu, jednako prosvetljujucu – “Americka vlada je napala Irak sledeci svoje ekonomske interese a ne zbog diktatorske prirode rezima Sadama Huseina i oruzja za masovno unistenje”. Mediji (ne samo nasi, vec svi do jednog), manipulisu na ovaj ili onaj nacin, u manjoj ili vecoj meri, i iza svakog stoje ovi ili oni interesi, zvali se CNN, BBC, Politika , Identitet , Kurir , B92, BK ili RTS. Po mojoj slobodnoj proceni (a nisam nikakav analiticar medija niti imam slicnih ambicija) iza CNN stoji interes americke vlade, iza BBC britanske, a iza Politike i RTS srpske. To je u neku ruku i normalno, jer se radi (osim u slucaju CNN) o drzavnim kucama. Iza Identiteta je stajao interes prvooptuzenog za ubistvo srpskog premijera Zorana Djindjica. Iza Kurira (inace, misljenja sam da je tuzno sto je “to” najtirazniji dnevnik u zemlji, kaogod i sto je Pink najgledanija televizija) stoji srpski antireformski lobi, a iza B92 srpski proreformski lobi. Iza BK stoji Bogoljub Karic. I tako dalje. Dozvolicete da je sve ovo poredivo sa otkrivanjem tople vode. Pre ce biti da se tu radi o zameni teza. Nisam ja Vama zamerio “otkrice” da mediji manipulisu, vec smatram da je krajnje neukusno i neprimereno da na osnovu izvestavanja jedne televizije o katastrofi (da podsetimo, rec je o pogibiji blizu tri stotine hiljada ljudi u jednom danu – vise nego u ratu u Bosni, ili pet krcatih stadiona Marakana) dovodite tu televiziju u kontekst “prljave kampanje koja se vodi protiv Kostunice”. Mislim da itekako ima mesta kritici srpske vlade zbog sramotno slabe reakcije na pomenutu katastrofu. I to nema nikakve veze sa Vasim ili mojim simpatijama ili antipatijama prema Kostunici, vec sa vaspitanjem, moralom i osecajem solidarnosti. Posto ste poredili “medijski tretman” cunamija i tragedije naseg naroda na Kosovu (sa moje tacke gledista, bilo kakva komparacija dve razlicite patnje, analiza nacina na koji su propracene u medijima, kao i razlicite“teorije zavere” koje se iz svega toga ispredaju, nalaze se sa one strane granice dobrog ukusa) - uopste ne zelim da ovde nastupam kao advokat B92, ali je cinjenica da su uz BK i Pink jedino oni dostojno propratili martovsku golgotu Srba na Kosovu (sa sve izvestacem na licu mesta i direktnim ukljucenjima), a nikako RTS koji vodi Kostunicin savetnik Tijanic (a izvestavanje RTS u martu prosle godine je bilo sramotno, valjda cemo se oko toga sloziti) – podsecanja radi, radi se o nacionalnoj televiziji pod direktnom kontrolom vlade. Sta cemo s tim? Nesto se ne secam da je tada bilo ko optuzivao RTS za podlu kampanju i opstrukciju vlade. Sve me to podsetilo na avgust 1995. i precutkivanje egzodusa Srba iz Krajine (a podsecanja radi taj egzodus je medijski kako valja pokrio jedino Radio B92) i 1999. i “pobedu nad NATO”. I kada je vec rec o “podloj i orkestriranoj kampanji koja se vodi protiv Kostunice” na B92 (koja je, da podsetimo, tek cetvrta ili peta televizija po gledanosti u zemlji sa smesno malim procentom gledanosti u odnosu na vodece), nadam se da ste, kao dosledan i objektivan analiticar, svojevremeno digli svoj glas protiv medijske satanizacije Zorana Djindjica (za vreme Milosevicevog RTS) ali i protiv one jos jadnije, nakon asasinacije. Nadam se, mada mi je “strepnja dublja od nade”. Takodje mislim da kampanju protiv Kostunice najbolje vodi on sam i njegovi ministri, svojim cinjenjem, odnosno necinjenjem, i tu im je B92 najmanje kriv. Da zakljucim, pominjanje jedne kampanje (ukoliko je rec o kampanji protiv Kostunice na televiziji koja je cetvrta po gledanosti) a nepominjanje druge, mnogo snaznije i sveobuhvatnije i sa mnogo gorim posledicama (i po Djinjdjica i po reforme i po narod i po drzavu) govori samo o Vasim licnim politickim preferencijama i ni o cemu drugom.

•  Vladimir Djindjic Lenjin.

Vi ste poredili Zorana Djindjica sa V. I. Lenjinom, nalazeci slicnosti u njihovim biografijama i ukazujuci na zajednicku ideolosku matricu. Ne ulazeci u detalje, koji mogu i ne moraju biti tacni (Lenjinovim, a ni Djindjicevim zivotopisom nisam imao prilike da se bavim) pitam se sta mi iz ovakvog poredjenja mozemo da zakljucimo? Da su sovjetski revolucionar sa rukama krvavim do lakata i unesrecitelj i Rusije i dobrog dela Evrope ukljucujuci i Srbiju i srpski reformator isto zlo (“slovenski revolucionari”, Djindjic revolucionar?!) zbog toga sto ste uocili izvesnu korelaciju izmedju nekih dogadjaja u njihovim zivotima koji pripadaju potpuno razlicitim epohama? Znate sta, ukoliko koristite ovakve indukcije i analogije vrlo lako mozete doci do jos jednog besmislenog zakljucka -   zakljucka da je Vojislav Kostunica isto sto i Vesna Pesic jer su oboje doktori nauka, demokratskih opredeljenja, slicnih godina, farbaju kosu i dugogodisnji su protivnici Miloseviceve vlade. Ili da su predsednik Hrvatske i ministar inostranih poslova SCG jednaki zbog toga sto obojica nose bradu i bili su clanovi SKJ. Ili da je Nebojsa Pavkovic jednak Adolfu Hitleru jer su obojica bili vojna lica sklona likovnoj umetnosti. Stvar je u tome da se poredjenjem baba i zaba mozda ponekad i moze doci do nekakvog zakljucka, ali cak i da je takav zakljucak istinit, potpuno je – trivijalan; i irelevantan za bilo kakvu ozbiljnu analizu.

Smatam da se citiranje Laneta Gutovica u potpunosti uklapa u sve pre i posle toga u Vasem tekstu navedeno. Ipak, ukoliko biste ”imali sta da kazete, kada bi smeli” ne vidim ko Vas sprecava. Bulatovic? Jocic? Moja malenkost svakako ne.

•  “polu-diktatura”

Koliko ja znam, vecina sociologa i politickih analiticara Milosevicev rezim kvalifikuje kao autoritarni . Diktatura po svojoj definiciji ne moze biti polovicna, odnosno ili je ima ili je nema. To je, ponavljam, kao kada biste rekli da je devojka malo trudna ili, recimo, da Univerzitet ima polu-autonomiju.

A sto se tice Djindjiceve vlade, rekoste da se radi o oligarhiji koja je tezila cezarizmu. Da nisam odavde i da ne znam o cemu se radi, kada bi mi neko ponudio da biram izmedju “polu-diktature” (ili “selektivne diktature u kojoj postoje relativno slobodni izbori   i odredjeni stepen slobode medija” – kurziv moj (prim.D.B.)) i “oligarhije koja tezi cezarizmu”, budite uvereni da bih izabrao ovo prvo. Bojim se da ovakve definicije ni izbliza ne odslikavaju sustinu stvari, vec je, naprotiv, samo zamagljuju. “Relativnu slobodu” Milosevicevih izbora imali smo priliku da iskusimo – narod je svoje rekao i 1997. i 2000. A sto se tice vaseg stava da je “u medijima DOS imao visi stepen kontrole od Miloseviceve nomenklature” zaista se pitam u kojoj zemlji ste zapravo Vi ziveli   u periodu pre 2000.?

Da zakljucim, po cenu da opet budem proglasen reformskim fundamentalistom, tranzicionim talibanom ili sta vec, i dalje ostajem pri stavu da:

•  je komentarisanje nacina izvestavanja neke televizije o prirodnoj katastrofi sa stotinama hiljada zrtava neprimereno.

•  je poredjenje izvestavanja te televizije o recenoj katastrofi sa izvestavanjem o jednom sasvim drugacijem uzasu neukusno (a u ovom slucaju i netacno) .

•  je izvlacenje iz cele te price zakljucka da se radi o podloj i orkestriranoj kampanji protiv predsednika vlade po nalogu nekih centara moci koliko netacno toliko i otuzno.

•  posto se vec takvom “mentalnom akrobatikom” stiglo do “kampanje” protiv aktuelnog predsednika srpske vlade “preskakanje” skolskog primera negativne kampanje i njenog ishoda kada je rec o pokojnom srpskom premijeru (koji je bio politicki protivnik aktuelnog) govori o Vasim licnim politickim preferencijama.

•  poredjenje Lenjina i Djinjdjica na osnovu nekih korelacija iz njihovih privatnih zivota pored toga sto (opet) govori o Vasim licnim politickim preferencijama predstavlja i logicku gresku, a sem toga nedostaje jedna “sitnica” - poredjenje i evaluacija rezultata njihovog politickog angazmana.

•  je termin “polu-diktatura” koji ste upotrebili opisujuci prirodu Miloseviceve vladavine lingvisticki, znacenjski i logicki posmatrano neprihvatljiv.

I za kraj, bio bih Vam zahvalan ukoliko biste mogli da me uputite kako se to tuga i bol izrazavaju na “vatikansko-briselski nacin”, koji sve jos stilovi izrazavanja tuge i bola postoje, kao i koji od njih smatrate najprimerenijim i zbog cega.

Dusan Bugarski, Beograd

 

G. Radun opet najradije Tadiću pripisuje one kvalifikacije koje nisu karakteristične samo za njega već, najjednostavnije moguće, za sve nosioce vlasti, tj. za sve pobednike izbora – svi su oni imali sreće, to je jedna od nezaobilaznih komponenti u svakoj izbornoj i drugoj pobedi. Jedino su specifičnosti njegovog poimanja stvari sprečile g. Raduna da to primeti u slučaju, na primer, Miloševića ili Koštunice, već je sačekao Tadićevu pobedu da se seti značaja sreće u političkim borbama. Govori li to više o Tadiću ili o Radunu, ne bih da sugerišem posetiocima ovog sajta. A teza da je značaj „medija-moći-novca“ za uspeh u politici relativna novost, bilo na Zapadu ili na Istoku, doneće g. Radunu svakako mesto u nekoj od prestižnih naučnih ili akademskih ustanova.

Zanimljivo je da me ni najmanje nije začudila saglasnost g. Raduna sa Bebom Popovićem i Čedom Jovanovićem. Ti ljudi nisu, izgleda, u mogućnosti da odole iskušenju da se prema Tadiću ponašaju onako kako su se prema pokojnom Đinđiću i njima samima u svoje vreme ponašali Koštunica, Labus i ostali velikani borbe za demokratiju. Monopolisti legalizma i ekspertskog znanja se pred prve prave izbore u Srbiji, one decembra 2000, nisu pretrgli od zalaganja za bolju zastupljenost na izbornoj listi DOSa (neki nisu ni imali stranke mada su se naveliko bavili politikom), svesno prepuštajući drugima da preuzmu odgovornost za upravljanje državom u najtežem i najopasnijem periodu. Taj period su oni proveli prilično udobno, sve zapomažući kako su marginalizovani i ubirući jeftine poene na bizaran način – zasipajući u političkoj kampanji Đinđićevu vladu optužbama koje povlače krivičnu odgovornost (optuženog ukoliko su tačne, ali i onog ko ih iznosi ukoliko su lažne). Tadašnje neiskustvo naših birača im je omogućilo da tom kampanjom uberu dovoljno političkih poena da postanu, posle izbora 2003, nezaobilazni u formiranju vlade, ali ne i da je formiraju sami, zaobišavši i stranke bivšeg režima i DS (kako su obećavali u kampanji). Način rešavanja takve situacije platili su i u junu i u septembru 2004, pa ne bih više o tome. Danas, međutim, Jovanović i Popović iz takođe udobne vanparlamentarne pozicije zasipaju Tadića optužbama koje se gotovo u potpunosti odnose na njegov stil i odnos sa javnošću, ali ih oni predstavljaju kao odstupanje od političke linije Demokratske stranke za vreme Đinđića. U toj zameni krivične, političke i stilske problematike leži suštinska povezanost nekadašnjih napadača na Đinđića i sadašnjih na Tadića, koliko god se ti napadači trudili da prikažu kao međusobno nepomirljivi. Koštunica i Labus, koliko god to čudno izgledalo, pripadaju sličnim tipovima političara kao Jovanović i Popović. Osnovna vododelnica u Srbiji je ona između racionalnih ljudi koji pristupaju pojmovima i problemima onakvim kakvi jesu i nazivaju ih pravim imenima i onih koji providnim zamenama teza i izvrtanjem pojmovnog sistema uspevaju da svoju političku netalentovanost i diletantizam prikriju do kraja prvog meseca na vlasti. Ta se vododelnica, na sreću, ubrzano pomera u takvom smeru da će takvi političari i njihovi glasnogovornici, među kojima g. Radun igra zapaženu ulogu, za 10 godina biti poznati samo pasioniranim kolekcionarima političkih kurioziteta i iracionalnosti.

Što se tiče teze da je „Srbija na žalost od Đinđićeve snažne volje i inteligencije imala veliku štetu, jer je on svoje talente koristio uglavnom u borbi protiv Koštunice“ – verovatno je g. Radun u stanju da objasni koristi li Koštunica svoje talente (i funkciju, na kojoj je nekada bio Đinđić) protiv Tadića, čija je sadašnja funkcija prilično slična nekadašnjoj Koštuničinoj. Ako koristi, u čemu bi onda bila suštinska razlika između Koštunice i Đinđića na mestu premijera ili između Koštunice i Tadića na mestu predsednika? Je li nenapadanje Koštunice (ili bilo koga drugog) vrhovni kriterijum za procenu političara u Srbiji? Podsećam, ostavio me je g. Radun bez odgovora na pitanje o nedodirljivosti Koštuničinog „monopola na ustavotvornost“. Ako bi Tadića i ostale političare to zaista trebalo da odvrati od učešća u ustavnoj debati, to bi značilo da imamo zemlju sa nekim političarima koji funkcionišu kao razmažena deca ili seoske snaše, koji se popreko ne smeju pogledati da se ne bi emocionalno uzrujali i potresli. Nazvao bih taj tip ljudi političarima sa specijalnim potrebama, umesto sa specijalnom odgovornošću.

Pokušaj prenaglašavanja razlika u američkoj i evropskoj politici prema Srbiji i Balkanu ili njihove borbe za uticaj papreno je skup i samoubilački. Taj pokušaj nosi opasnost da se u tim (praktično nepostojećim, kad su ovi prostori u pitanju) razlikama i sukobima prepozna mogućnost vođenja srpske politike u skladu sa idejom državnog suvereniteta kakav u Evropi ne postoji od Drugog svetskog rata, samo nama nesvrstanima to niko nije javio. Ko ne veruje da je to preskupo, neka sedne u autobus i ode bez pasoša u Drvar, Pakrac ili Gnjilane.

Uzalud i tvrdnja (želja?) da Tadić „na sebe u očima javnosti navlači i veću odgovornost nego što je realno ima“. Javnost vrlo dobro prepoznaje, što i na izborima pokazuje, ko ima realnu moć i odgovornost za stanje u kome se Srbija nalazi, a ako je do Koštuničinog dolaska na takvu poziciju i mogla da se prodaje varijanta po kojoj je on „odvojen od poluga vlasti, veštom propagandom okrivljavan za nesposobnost“, posle godinu dana njegove vlade nedvosmisleno je da nije baš sve bilo u propagandi. Uostalom, i Tadić je sada odvojen od poluga vlasti, (ne)veštom propagandom okrivljavan za nesposobnost (virtuelnost, poziranje...) u čemu se g. Radun rado ističe. Veselo bi bilo da svoje prognostičke sposobnosti potvrdi tako što će procenu da će Tadiću pasti popularnost zato što nije „konstruktivno prišao Koštuničinoj vladi i zaista lobirao po svetu za bolji položaj naše zemlje i za više stranih investicija“ učiniti predmetom opklade kao u tekstu „Sto evra na realno“ od 21. juna 2004. ( http://www.nspm.org.yu/Komentari/2004_radun_stoevra.htm ). Kad već preporučuje Tadiću da se obrati NSPM-u za pomoć pošto ima loše savetnike, neka se g. Radun i podiči veličanstvenim minulim prognostičarskim radom.

Podmetanje klipova vladi? Ostadoh ja i bez Radunovog odgovora na pitanje – je li Koštunica podmetao klipove Đinđićevoj i Živkovićevoj vladi? Nije to baš uputno priznati, jer bi onda bajkovita pripovest mogla da govori o Heroju Reformi (Koštunica & comp.) koji je danonoćno izgarao na poslu obnove onoga što je Zli Zmaj (Đinđić) porušio, dok ga je njegov navodni prijatelj Lenji Patuljak (Tadić) na sve načine sprečavao u poslu izgradnje svetlije budućnosti i blokirao u borbi protiv žutih "čudovišta". Što ovaj prvi danju izgradi, to ovaj drugi sa "silama tame" noću poruši. Kako zvuči? Kako je suočiti se sa time da nije samo svet „reformista“ puna mitskih naslaga, već da „legalisti“ i „patrioti“ u tome uveliko prednjače, ako išta osim toga i imaju u svesti?

Milan Sitarski

Odgovori Branka Raduna Dušanu Bugarskom i Milanu Sitarskom

Gospodine Bugarski

Prvo bih vam se zahvalio što ste se potrudili da na obimniji način komentarišete moje odgovore i na taj način pokrenete dijalog i polemiku. Rekavši da naši tekstovi izazvaju burne reakcije kod pripadnika one grupacije koju nazivamo "reformski fundamentalisti" nismo mislili da Vas svrstavamo u neku organizaciju, lobi ili slično, već samo da napadi takvog tipa mogu dođi sa te strane. Vi i ne morate pripadati nekoj organizaciji ili grupi, možda samo deliti njihove stavove (u celini ili delimično).

Kada kažemo reformski fundamentalizam ne mislimo nikoga da diskvalifikujemo ili uvredimo, već pre da opišemo preteranu revnost za neke ideološke ciljeve u teoriji, zarad kojih su ljudi poput Bebe i Čede bili spremni da u praksi prekrše i moralne norme i zakone države. Zbog česte upotrebe termina fundamentalizam u vezi sa islamom se ovaj pojam prečesto shvata kao diskvalifikacija. Sam pojam fundamentalizam je originalno korišćen da se obuhvati konzervativni pokret američkog protestantizma (uglavnom puritanskog pravca) iz XIX veka koji je izrastao iz talasa mesijanskog i mileranističkog verovanja iz sredine tog veka. Osim verovanja u svetlu budućnost "hiljadugodišnjeg carstva" ovaj pokret karakteriše i snažno dogmatsko ubeđenje u osnovne istine (fundamente) zapadnog hrišćanstva, preciznije protestantizma. Pripadnici ovog pokreta su organizovali mnoge akcije (npr. značajnu ulogu su igrali u lobiranju za prohibiciju) i imali mnoštvo organizacija, škola i medija. Zato poredimo ove naše radikalne reformiste sa američkim religioznim fundamentalistima jer su širili zavodljive priče o svetlijoj budućnosti, jer su dogmatski shvatali "reforme" i agresivno napadali svoje protivnike. Slični su im i po tome što su formirali mrežu medija, organizacija (NVO) i grupa pa deluju prilično homogeno, naročito kada treba nekog diskvalifikovati kao "neprijatelja ili kočničara reformi". Bilo bi mi drago da sam vas omaškom, površno analizirajući vaše komentare, svrstao uz ove dogmatske revolucionare, u narodu poznate kao, čediste. I zaista mi je milo da neko barem izjavi da svoju zemlju "voli više nego išta". To se danas retko gde čuje.

Osim toga mislim da me niste dobro razumeli – ja nikako nisam zadovoljan stanjem u zemlji, a još manje radom vlade. Takav zaključak ste mogli izvesti iz toga što sam mnogo više analizirao manipulacije koje dolaze iz tabora "demokrata" i "evropejaca", nego što sam kritikovao rad vlade. Nekome se može činiti da smo se možda i previše bavili "revolucionarima" DOS-a jer ljudi lako zaboravljaju šta je ko radio, a i na šta su bili spremni (žal za 6.oktobrom i Sablja II). Ali da nismo pristrasni prema ovoj vladi " u kojoj glavnu reč vode neoliberalni fundamentalisti iz G17" ("Povratak komesara Čede") svedoče ovakvi i slični stavovi. Stoga me je g. Nikolić, možda i sa pravom, upozoravao da previše oštro kvalifikujem članove sadašnje vlade.

A ni prema Koštunici koji je "neodlučnim, zakasnelim i iznuđenim potezima, ali i lošim statusom u medijima potkopavao svoj autoritet" ("Koštunicin izbor") a time i autoritet vlade, nismo bili previše blagonakloni. On je svojom kreni-stani politikom (sada i na Zvezdari), uspeo da razočara i one koji nisu za njega glasali. Izgubio je "rejting u narodu" i zbog katastrofalno loše ekonomske situacije, ogromne nezaposlenosti i bede. Koštunica se jednostavno odrekao ekonomske politike, što je jedinstven slučaj u svetu (osim što je slično bilo i kod Đinđića). Osim toga od njegove priče o zakonu i legalizmu nismo skoro ništa videli osim donošenja "velikog broja zakona u jedinici vremena". Umesto da, kako je obećao, privatizaciju učini manje korumpiranom, manje burazerskom, on ju je potpuno prepustio "ekspertskom klanu". Ništa od obećanja da će biti "pretresene" sve sumnjive privatizacije, i da više neće biti glavni "eksperti kojima je Srbija stepenica u karijeri". Ljudi su mu dali glasove jer su poverovali da će zaustaviti rasprodaju zemlje, siromašenje naroda i kriminalizaciju društva. Šta je ova vlast uradila – gde su optužnice protiv onih koji su pokrali razne izbore, koji su nameštali tendere, koji su pljačkali zemlju. Nema ih, kao što nema više ni Koštunicinog autoriteta. Porazna ekonomska politika vlade (7 mlrd. dolara trg. deficita i zaduživanje preko 2 mlrd. za 2004.) ide račun Koštunice bez obzira "što se ne meša u svoj posao" u sferi ekonomije. Ni Koštunicina, kao ni Đinđićeva vlada nije krenula u ozbiljne reforme niti ima strategiju razvoja. Istina je da ova vlada svojim (ne)činjenjem sama sebi najviše šteti.  

Što se tiče instrumentalizacije medija u svrhe pritisaka ili blaćenja političkih protivnika nismo stali na opštim mestima. Opisali smo kako televizija B92 žešće od drugih manipuliše javnošću sa ciljem diskvalifikovanja Koštunice. Čitava priča o Insajderu ima jasnu svrhu, i to mnogi primećuju, da od Koštunice napravi "novog Miloševića", pa čak i da njegove saradnike olako optuži bez dokaza, sa logikom "opšte je poznato", za učešće u atentatu na Đinđića. Mislim da je tako nešto skandalozno, i da bi bilo nemoguće u bilo kojoj demokratskoj zemlji zapada. I sada je vlada na ispitu ili će tužilaštvo pokrenuti postupak protiv onih koji izriču ovakve optužbe ili će se tužiti oni koji su saučesnici i "inspiratori" atentata. Znajući kakva je inertnost državnih organa verujemo da se ništa od toga neće desiti. Jedino šta će kao posledica ovog insajderskog show-a ostati u javnosti utisak da se kod nas može svako za svašta optužiti bez posledica za obe strane. A i da dodamo da nam je simpatično da B92, koja je do sada toliko pljuvala po miloševićevskim teorijama zavere i pronalaženju američkih špijuna, sada podleže čvorovićevskom sindromu.

Što se tiče odnosa prema Zoranu Đinđiću i medijskoj kampanji koju je protiv njega vodio Milošević mogu samo reći da sam bio član DS-a u Novom Sadu u proleće 1990. Tada sam i lično upoznao Zorana Đinđića. Zato u svojoj analizi ne koristim samo "izvore iz druge ruke" već i lično iskustvo. Kada smo poredili Đinđića i Lenjina mislili smo na to da iako se ideološki razlikuju, imaju dosta sličnosti, pre svega kroz jaku volju za moć i instrumentalni um. Mislim da ovo poređenje ne treba nikog da vređa. Znamo da bi "politički korektno" bilo neko drugo poređenje, ali smo mi na ovom insistirali jer ga smatramo analitički korisnim. I sam Đinđić bi se složio sa ocenom da je on "krstaš reformi" (tako su ga na zapadu nazivali) ili slovenski revolucionar sa vizijom. Nije toliko problem u revolucionarnoj teoriji koliko u moralno problematičnoj i po državu štetnoj praksi. Pored voluntarizma i sklonosti da se polako krše zakoni, ni rezultati ne zavređuju pažnju. Šta je ostalo od Đinđićevih reformi osim gorak ukus poraza i već izbledeli bilbordi. "Olako obećana brzina" se pokazala u praksi samo kao novo razočarenje. Nema nikakvih značajnijih razvojnih rezultata, pa čak ni započetih projekata, već samo "reforma kao ideja".

I na kraju: U našoj analizi o medijskom praćenju katastrofe izazvane cunamijem nismo se uopšte bavili razmerama katastrofe, niti da li je vlada valjano ili sramotno reagovala, već o manipulisanju sa istom u političke svrhe. I kad smo govorili o obaveznih tri minuta ćutanja, koji su promovisali iz Vatikana i Brisela, mislili smo da ne moramo baš u svemu da ih kopiramo. Zašto su morala biti tri minuta i zašto u podne. A većina sveta i nije na taj način odala počast stradalim. Nismo govorili o tome kako bi trebalo, već smo postavljali pitanje da li sve mora biti uniformno "europejski", pa i to. Dakle nije reč o izražavanju saučešća već o palanačkoj pokondirenosti koja se površno ugleda na "svet".

Odgovor gopodinu Sitarskom

Kada smo govorili kako je Tadić imao sreće, mislili smo na, za njega, izuzetno srećan sticaj okolnosti. Pre svega na miru je konsolidovao vlast u svojoj partiji. Imao je sreće jer je razjedinjenost i neaktivnost vladajuće koalicije doprinela da se ne popuni prazan politički prostor "reformskog opredeljenja" urbane populacije. Kada je Tadić zamenio kompromitovanu vrhušku sa zaista ozbiljnijim kadrom (ispod vrha se nije mnogo šta promenilo) čekalo ga je staro biračko telo. Vladina koalicija je izašla nejedinstvena na izbore (Labusova "noga") i to sa jako lošim kandidatom (Maršićaninom). Tako se Tadić bez problema kvalifikuje u finale. (Bila bi sasvim druga situacija da se kandidovao Koštunica.) I tako da ne duljimo – za uspeh jeste zaslužan on i njegov tim, ali i činjenica da mu protivnici nisu hteli-znali parirati. Tadićeva pobeda je lep primer kako se "posrednim prilaženjem" vladajućoj koaliciji ovoj očerupa biračko telo, a zatim i prisili na podršku u drugom krugu. Isto tako njegov primer pokazuje kako je izuzetno bitno da u procesu pokretanja i razvijanja političke ofanzive nema jakih i oštrih udara. Posle je već kasno.   

Zaista ima sličnosti između uspeha Koštunice 2000. i Tadića 2004. Obojica su izbegavali direktne udare na protivnike, barem ne do finala. Ako je bilo napada na protivničku stranu to su činili drugi za njih. U oba slučaja su bili potcenjeni od političkih protivnika i zato dobili dragoceno vreme u kome nisu imali ozbiljnijih smetnji. Milošević je "krenuo" na Koštunicu tek početkom septembra 2000, kada je već bilo prekasno. A DSS je pokušao da "blokira" Tadića onim "inkrimisanim" saopštenjem Dejana Mihajlova, posle koga su dobili medijski udar, da bi se, već po običaju, kukavno povukli sa bojnog polja. Kao što je Koštunica, svojim imidžom poštenog čoveka i patriote uspeo da pridobije neopredeljene, pa i glasače SPS-a i SRS-a, tako je Tadić balansirajući između demokratskog i patriotskog, "istoka i zapada", uspeo da pridobije glasače vladajuće koalicije – pre svega Koštunice.  

Ako gospodin Sitarski misli da smo mi advokati Koštunice, vara se. Može u odgovoru gospodinu Bugarskom da pročita šta smo pisali i šta mislimo o Koštunici i njegovoj vladi, a naročito o neoliberalima Labusu i Dinkiću. A što se tiče stereotipa o tome kako je Koštunica posle 5. oktobra medijski maltretirao Đinđića, ne mogu ništa drugo da dodam ono što sam već rekao, osim da je reč o zameni teza. Isto važi i za priču da se sada Koštunica prema Tadiću pokreće medijsku mašineriju za blaćenje kakvu je Đinđić koristio protiv njega. Treba samo pogledati kakav tretman ima Tadić na RTS koji je navodno Koštunicina, a kako Vojislava Koštunicu i njegovu vladu tretira B92, Vreme, Danas i sl. Nikad do sada u svojoj više od veka dugoj istoriji Politika nije napadala vladu. Treba pročitati ljude poput Torova i biće vam jasno o čemu govorimo.

Nije nam palo na pamet da osporimo pravo predsedniku Tadiću da ima svoje predloge za ustavne promene, pa i predlog ustava. Ali je prilično cinično to što je DS mesecima učestvovao u ustavnim odborima u usaglašavanju stavova po spornim pitanjima i taman je izgledalo da će se doći do neke "pilot verzije" kad eto ti vraga – oni odjednom imaju neki sasvim novi predlog ustava. Upućeniji su to sa pravom komentarisali kao opstrukciju donošenja ustava i vešto izvlačenje od odgovornosti, ako ustav ne bude usvojen. Dakle, ostaje pitanje zašto su radili na dva koloseka? Naš odgovor je da je to verovatno deo političkog marketinga u stilu "i mi ustav za trku imamo". No to je i deo taktike u ustavnim igrama, koja ima za cilj da se preko ustava kao "kukavičijeg jajeta" koje će biti Koštunici podmetnuto isposluju novi izbori i promena vlasti. Koliko čujemo tu ideju gura Leon Koen. To smatramo njihovim pravom u pogledu namere da se dočepaju vlasti, ali ipak preteruju jer je ipak u pitanju pravni temelj zemlje.  

Nismo prenaglašavali razlike između američke i evropske politike prema Srbiji, već razliku na one političare koji su više skloni jednima ili drugima. Gospodin Đinđić je bio vezan za Evropu ili preciznije Nemačku, pa je u njegovoj retorici Evropa bila na prvom mestu. Dok je Tadić već kao ministar odbrane bio poznat kao "NATO-lobista" i kao čovek koji gravitira Americi i Britaniji. Tako shvatamo onu Bebinu izjavu da je DS "preuzeo" američki ambasador. Mi ne smatramo da je i jedna od ovih opcija pozitivna, ako nije u službi našeg nacionalnog interesa. Lično smo bliži ideji da je važnije za našu trenutnu situaciju (Crna gora, Kosovo, Republika Srpska) imati bliske odnose sa SAD, no sa EU, ali ne da naši političari budu "američki lobisti" u Beogradu, već srpski u Vašingtonu.

Da je tačna tvrdnja da javnost Tadića smatra odgovornim za neke loše poteze, pa možda i za ono što nije odgovoran, pokazuju i istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju blagi pad popularnosti. U teksta "Sto evra na realno" smo   rekli da ako je "suditi po novcu uloženom u kampanju pobednik se zna – Tadić. Ako je suditi po profesionalnosti nastupa i po medijskoj zastupljenosti pobednik se zna – Tadić. Kada bi se dobijao proporcionalan broj glasova po količini uloženog novca Tadić bi dobio najmanje 91% a Nikolić najviše 9%". Tu smo napisali kako svi živi podržavaju Tadića od domaćih stranaka do stranaca, od medija do NVO sektora, od glumaca do košarkaša. Kada se sve to uzme u obzir postavili smo pitanje "Kako je Toma mogao i usuditi da se bori za mesto predsednika Srbije" protiv tako superiornog Borisa.

E sad šta se onda desilo. Toliko nas je iznerviralo što su kao "svi" za Borisa i što je takva neviđena medijska mašinerija pokrenuta, da nam se to smučilo. U situaciji nametnutog izbora "Tadić nema alternativu" u nama se javio otpor. I umesto da se povinujemo "sudbini", ali i očiglednosti istraživanja javnog mnjenja (55:45 za Borisa) mi smo uradili nešto prividno iracionalno. Kladili smo se na onoga koji je na svim kladionicama bio autsajder, kao neki onomad na Partizan protiv Reala. Ovakav naš potez se može shvatiti kao subverzivna delatnost u odnosu na dominantnu paradigmu i politički establišment. Iako ne mislimo da Toma bio dobro rešenje za predsednika Srbije, nismo mogli da izdržimo a da ne idemo nasuprot ovom već otužnom mejnstrimu. Kao ljubitelji alternative mislimo da su jedino radikali i turbofolk (vidi Miša Đurković – Seka Aleksić pobuna socijale) subverzivni pokreti u odnosu sa već obljutaveli "urbani" i "evropejski" trend među domaćom malograđanštinom. A kako polako postaju "In" (eto i Maje kod Timofejeva) prestaju nam biti interesantni.    

I da na kraju ne zna već koji put da ponovimo odgovor na to ko je kome "podmetao klipove". O kakvom podmetanju klipova od strane Koštunice prema Đinđiću može biti reč kada je ovaj na njega pustio Bebe&Čede da ga žestoko medijski šikaniraju. Koštunica je sve to mazohistički trpeo kao što i danas čini kada je na vlasti, čime u očima naroda srozava ugled i državi i vladi. Ko je kome izbacio poslanike iz skupštine (to ni Milošević nije radio), i ko je koga na predizbornom mitingu sa gađenjem nazivao lenjim trutom i kukavicom? A da li je Koštunica za vreme Sablje mogao da podmeće klipove Živkoviću, ako je za malo izbegao hapšenje od strane "komesara" Bebe&Čede. Koliko je svima poznato vladu Živkovićevu je srušila serija skandala koje su medijima otkrivali Dinkić, a njemu ptičica sa grane. Toliko su učestale ovakve zamene teza da ne možemo, a da se ne setimo one Hegelove: "ako moju teoriju ne potvrđuju činjenice – utoliko gore po činjenice".

Priznajemo da nije samo svet "reformista" pun mitskih naslaga. O ideološkoj vezanosti za ustav i puritansko poštenje kod Koštunice ne treba mnogo trošiti reči, kao i o radikalskoj uverenosti da su samo oni patrioti. Taj legalistički mit je benigna pojava u odnosu na druge. Mi smo se orijentisali na reformsku mitologiju u kojoj je nedodirljiva "ikona" Đinđića jer je on danas najjači i najagresivniji u Srbiji, a tako nama i najveći izazov. Ko slučajno, ili ne daj bože namerno, pokuša da kaže nešto što se ne uklapa u stereotip o Heroju Reformi izaziva momentalnu reakciju u redovima "poštovalaca imena i dela". Skoro nemoguće je kritički govoriti o Đinđiću, a da vas ne optuže za "jeres" ili "bezbožništvo" zavisno da li vas vide kao "legalistu" ili "patriotu". Teško se boriti sa ideološkim mitovima jer se sa njima ljudi identifikuju. A kada se još tome doda prisutna opsesija "teorijom zavere" u koju su uključeni "patriote" (Vlada-Vojska-Crkva-Bia-Akademija) onda to može biti opasan društveni problem. Ne treba okretati glavu od pojave izmišljanja "žrtvenog jarca", ma sa koje strane dolazili, jer je na taj način u nekim zemljama pobedio fašizam. Radikalni reformisti su danas u Srbiji najviše podlegli čvorovićevskom sindromu koji paranoično svugde vidi samo zavere zlih "patrota" i "legalista".

A da budemo potpuno pošteni u Srbiji je sve simulacija, pa skoro da i nema ni pravih reformista, ni iskrenih patriota, a ni doslednih legalista. Ali se i simulacije među sobom razlikuju po stepenu lažnosti.     

Reakcija Aleksandra Lazića na odgovore Branka Raduna

Poštovani g. Radun,

Svestan sam da je ovo rubrika PITAJTE RADUNA a ne REAGUJTE NA RADUNOVE ODGOVORE, ali jednostavno nisam izdržao da ne zatražim objašnjenje nekih stavova koje ste izneli u svojim odgovorima.

Najpre da citiram (meni) sporne delove. "Koštunica nam uopšte nije simpatičan lik", kažete u odgovoru Aleksandri Kostić , a u odgovoru na odgovor Milana Sitarskog : "Iako ne mislimo da Toma bio dobro rešenje za predsednika Srbije, nismo mogli da izdržimo a da ne idemo nasuprot ovom već otužnom mejnstrimu". Ne znam jeste li se najpreciznije izrazili (imali ste da ispišete dosta teksta!), ali iz gornjih premisa skoro neposredno ishodi da (1) stavove zauzimate na osnovu osećanja (simpatija/empatija) prema određenim političkim likovima , te da se (2) zalažete i za neke stvari za koje mislite da nisu dobre (?) – sve ne biste li nekako ostali izvan "glavne struje". Nastavljam drugi citat: "Kao ljubitelji alternative mislimo da su jedino radikali i turbofolk (vidi Miša Đurković – Seka Aleksić pobuna socijale) subverzivni pokreti u odnosu sa već obljutaveli 'urbani' i 'evropejski' trend među domaćom malograđanštinom. A kako polako postaju 'In' (eto i Maje kod Timofejeva) prestaju nam biti interesantni." Iz ovih vaših reči kao da saznajemo da vi nemate svoj stav već ga kreirate kao antipod mišljenju/delovanju onih koje ste označili kao "reformske fundamentaliste". [Šta bi bilo sa jadnom Sekom (Aleksić) ako i ona kojim slučajem ode kod (Saše) Timofejeva – bolje i da ne pitam!] Naravno, daleko sam od pomisli da komentare pišete bez razmišljanja – hteo sam da vam ukažem da ste možda suviše daleko otišli u odbrani jednog (lošeg?) predviđanja.

Na kraju (najmanja važna a svakako dobronamerna) primedba: u svojim odgovorima koristili ste prvo lice množine, što u polemikama – rekao bih – nije običaj. (Makar kad ne polemišu krunisane glave!) Naime, ponekad je bilo teško razlikovati da li govorite u svoje ime (naročito kada u dve susedne rečenice mešate ja/mi – videti npr. početak odgovora na odgovor Dušanu Bugarskom ) ili objašnjavate i poziciju NSPM (kao u prvim redovima odgovora Goranu ).

S najboljim željama,

Aleksandar Lazić

Odgovor Branka Raduna

SIMPATIJE-ANTIPATIJE U SRBIJI

Poštovani g. Lazić,

Zahvalan na pažljivom čitanju i lucidnim opservacijama kojima me podstičete da se ubuduće odgovornije odnosim prema pisanju. Što se tiče spornog pojma simpatija, koju smo (ne)prikladno upotrebili, on ima dublje i šire značenje nego što mu se obično pridaje. Simpatija je starogrčka reč koja označava srodnost i bliskost dva bića (empedoklovski princip "slično slično privlači, a različito se odbija"). To znači i saosećati sa nekim, sa nečijim životom, nadama i strahovima. Ako imate prema nekom simpatiju, onda ste valjda njegov simpatizer. No, u običnom govoru se ovo prvo najčešće odnosi na lične odnose među ljudima, a ovo drugo na političku ili ideološku bliskost. Simpatije su važnije nego što se pretpostavlja. U ličnim kontaktima sa ljudima, a i analizirajući političku scenu "sa distance", uverio sam se da su simpatije-antipatije primarna unutrašnja sila koja ljude opredeljuje i pokreće na akcije. I oni koji veruju da u životu i politici prave racionalne izbore, nisu svesni koliko je reč samo o racionalizaciji dubljih podsvesnih tokova i energija. Priznajem da nisam izuzetak u pravilu da svi podležu predrasudama, stereotipima i "mitovima", mada nastojim da ih kontrolišem.

A konkretan sporan navod da mi "Koštunica uopšte nije simpatičan lik" odnosi se na prethodno pitanje-konstataciju g. Sitarskog koji zaključuje da naša kritika politike g. Tadića ne govori ništa o Predsedniku kao simulaciji, "već isključivo o političkim simpatijama samog autora". Ispalo je da me neki doživljavaju kao "Koštuni č inog advokata", što mi je, priznajem, prilično simpatično. Ako ne "simpatišem" Koštunicu, iako kritikujem one koje ga neopravdano napadaju, to nije argument u prilog moje "subjektivnosti", već valjda "objektivnosti". Ko redovno prati NSPM sigurno zna da smo kritični prema Koštunici, a da moji tekstovi često u tome prednjače. Nagradni zadatak bi bio da nađete nekog Tadićevog "simpatizera" koji slično piše o njemu. Kao ličnost, Tadić mi je simpatičan, ali mi nije simpatična politika koju vodi zato što je ona "simulacija".

Što se tiče spornog stava da "ne mislimo da bi Toma bio dobro rešenje za predsednika Srbije", ali da nisam mogao da izdržim, a da ne idem nasuprot političko-medijskom establišmentu, on zaista traži razjašnjenje. Nije reč o tome da se zalažem za neke stvari koje ne smatramo dobrima samo da ne bismo bili deo "glavne struje", već o pokušaju racionalnog promišljanja politike (iako smo svesni simpatija). Iako sam ubeđen da Koštunica (ili Nikolić) nisu dobro rešenje za Srbiju, smatram da bi još gore bilo da Srbijom vlada alternativa - Tadić i Karić. Kako nema pravog rešenja, racionalno je izabrati "manje štetnu opciju".

Kada idemo nasuprot dominantnoj "urbanoj" paradigmi, nije reč "samo" o neugaslim levičarskim simpatijama prema pobuni protiv nepravdi i manipulacija, već i o nečem drugom. Profiteri "evropejstva" vladaju glavnom scenom, ali i simulirajući alternativu pokušavaju da spreče da "opasnije" stvari dođu do izražaja. Pored ustajale "političke korektnosti" imamo i "podobne" alternativce. "Fensi" buntovnik Vidojković je primer kako se pada u "Kandže" palanačkog globalizma u liku B92. Suprotno od toga, kada bi neko rekao nešto suvislo protiv medijske halabuke "Evropa bez alternative", ili histeričnog "svi, svi, svi u Hag", ustalasao bi ustajalu medijsku močvaru. To bi bila prava "umetnost pobune". Zato sa simpatijama gledamo na "suburbanu diverziju" koja barem nervira pseudo elitu iako, kao ni g. Đurković, ne slušamo turbo-folk. Naš otpor preovlađujućoj ideologiji "reformizma" nije sam sebi svrha, već izvire iz uverenja da je ona sredstvo (neo)kolonijalnog sužanjstva Srbije. Filozofija palanačkog evropejstva, kao simulacija-i-parodija vrednosti evropske civilizacije, faktor je rasta haosa i entropije. A u vezi s tim je nagradno pitanje da li "Evropa" kao ideologija-i-realnost ima alternativu? No odgovor na njega prevazilazi namere i obim ovog teksta.

I da ponovimo – što se tiče pogrešne procene predsedničkih izbora – u vreme pisanja "spornog teksta" bila su dostupna istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju vođstvo Tadića nad Nikolićem (55% prema 45%). Tu nije imalo šta da se predviđa, već samo da se konstatuje da će Tadić pobediti i bez glasova manjina (etničkih, verskih i seksualnih). Mi smo "tipovali" mimo svih šansi na "spski inat" i to se pokazalo delimično tačno. Naime, postizborne analize se nisu fokusirale na očekivanu pobedu Tadića, već na pitanje odakle onih 1,4 miliona glasova Nikoliću. Jedno od objašnjenja bi moglo biti i naša teza o "inatu" kao tihoj "pobuni masa", nazadovoljnih bednim životom i sramotnom politikom.

Uostalom, i da smo pogrešili, to ne bi bilo ni prineti greškama koje su pravili naši političari. Koštunicu je procena da bi Maršićanin bio dobar kandidat skupo koštala. A procena da će Keri pobediti na američkim predsedničkim izborima, i otvorene "simpatije" koje su izražavali naše Demokrate (setimo se samo "tipovanja" Vuka Jeremića pred izbore), predstavljaju minus za nas u očima republikanske vlasti. O kakvim pozitivnim odnosima sa SAD možemo govoriti ako za Tadića lobiraju poražene demokrate, a B92 vodi mini "anti-Bush" kampanju. NSPM je bio redak primer na domaćoj medijskoj sceni po tome što se ovde predviđala pobeda Buša i što je ponuđano objašnjenje da je to manje "antipatično" rešenje za nas, jer sa Kerijem stiže i albanski lobi. Nasuprot tome, proamerički krugovi u Beogradu, zaslepljeni "simpatijama" prema gubitnicima izbora, komplikuju naše odnose sa Vašingtonom. To me podseti na ono kako je Milošević, vođen ideološkim simpatijama, nekada tipovao na "vojni udar" u Moskvi, čime je pokvario odnose sa zvaničnom Rusijom.     

Na kraju o primedbi povodom korišćenja prvog lice množine, što u polemikama nije običaj. Iako nemam kraljevske pretenzije, ideja "prosvećene monarhije" mi je (kao i Kusturici) simpatična. Svestan sam da to može da izazove zabunu povodom pitanja ko su to "mi". Nekada su to "mi" obični ljudi sa kojim delim stavove, drugi put je to krug meni bliskih ljudi, a treći put moje tumačenje stanovišta (ili barem principa) NSPM-a. Priznajem da ni meni nije uvek najjasnije kada prelazim sa jednog na drugo "mi". Kako ne verujem u "lično autorstvo" ideja, već u to da one nastaju u interakciji između ljudi, i "vise u vazduhu", onda "nam" izgleda pomalo pretenciozno da kažemo "ja". Svaka misao ima istoriju u kojoj učestvuju mnogi ljudi. Možda je rogobatno prelaziti iz jednine u množinu, jer sam se prvo lično obraćao sagovorniku u jednini, a onda sam prelazio "na temu" sa prvim licem množine, ali nisam smislio ništa prikladnije.

Ovo nas vodi na teren "stila komunikacije" koji se danas koristi u našem političkom životu, o čemu bismo rekli koju reč. Jezik naše elite je u velikoj meri ideologizovan, kao vreme komunizma. Ovaj novi mehanizirani jezik ne samo da para uši, već direktno sputava sposobnost razmišljanja vlastitom glavom. Jedna od strategija je da se eufemizmima poput "intervencije" umesto bombardovanja, ili "restruktuiranje" umesto otpuštanja, nečem konkretno lošem da apstraktno neutralan smisao. Tako jezik relativizuje stvari i olakšava bezličnu amoralnost i političku manipulaciju masama. Ljudi sa na različite načine rvu sa ovom kontaminacijom. Tako je jedan novosadski boem na sam pomen pomodnih termina novogovora "legitimno" skočio kao oparen i viknuo "Ne psuj!" Pri tome se uopšte nije šalio. Iako daleko od toga da koristim pretnju fizičkom silom, i ja osećam antipatiju prema "pokondirenom" jeziku palanke.

Zato nastojim da što manje koristim "intelektualne štake" politički korektnog govora i da ih zamenim prirodnijim jezikom. To onda može da izgleda kao trijumf "simpatije-antipatije" i subjektivizma u sferi koja, navodno, zahteva "hladnu glavu". Cilj je da se umesto jalovog i klišeiziranog, a neretko i kič-novogovora, trudimo da govorimo životnijim i normalnijim jezikom. A da ne pominjemo to kako se taj "programski jezik", i pojmovi poput "demokratske snage", koriste za diskreditovanje "druge Srbije", ali i onih koji sa njom komuniciraju. Jezik nije samo "označavanje" već i sam odnos prema svetu – a tu simpatije i antipatije imaju fundamentalnu ulogu.

    

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM