Marinko M. Vučinić

Imaginarna tradicija vs. odgovornost za sećanje

Često se u našoj javnosti može čuti ocena da je naš savremeni politički i kulturni   život opterećen anahronim tradicionalizmom. Čak se javljaju i zaoštreniji stavovi da smo danas više nego ikada postali zarobljenici istorije i da nismo spremni da prevladamo tradicionalistički odnos prema svojoj prošlosti. «Mi imamo samoviđenje da smo narod koji vodi računa o svojoj istorijskoj tradiciji», rekao je, iz sasvim druge perspektive, istoričar Milan Ristović. Međutim, da li naše viđenje sopstvene istorije ima realno utemeljenje u društvenom životu i kulturi, otvoreno je pitanje. Da li umemo da promišljamo i stvaramo tradiciju i da je ozbiljno i trajno (re)konstituišemo i utemeljujemo? Pre bi se moglo reći da je jedina pouzdana tradicija koju posedujemo i koja funkcioniše tradicija stalnog i neumoljivog diskontinuiteta. Upečatljivih primera ima mnogo u raznim oblastima: u kulturi, nauci, prosveti, zadužbinarstvu, izdavaštvu, a slično je i kad je posredi zaštita kulturnih dobara.  

Kao veoma znakovita ilustracija nespremnosti da se javno inauguriše   utemeljena i delotvorna tradicija može poslužiti način kako je obeležena šezdeseta godišnjica proboja logoraša iz Jasenovca. Zar to nije bila jedinstvena prilika da se u našoj sredini obeleži jedan izuzetno značajan događaj kao dan sećanja na stradanje stotina hiljada nevinih ljudi, na najbrutalniji način pogubljenih u Jasenovcu, najvećem stratištu u ovom delu Evrope? Ta je godišnjica u Srbiji   prošla gotovo uzgred, nezabeležena. Ništa se nije desilo. Umesto da Beograd i Srbija proglase 17. april   danom sećanja na žrtve, to je uradio gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg. U proglasu njegove kancelarije stoji:

  “Prošlo je šezdeset godina od završetka holokausta, ali što užas ovih događaja nestaje dublje u prošlosti, odgovornost svih nas za sećanje na njih je sve veća. Jasenovac je bio najveći koncentracioni i ekstreminacioni logor u jugoistočnoj Evropi. Koristimo ovu priliku da se prisetimo hiljada nedužnih   žrtava koje su ovde umrle, kao i herojskih zatvorenika čiji je proboj 1945. godine doveo do konačnog oslobađanja svih preživelih logoraša.“

Upravo tako. Radi se o velikoj odgovornosti za sećanje, za nezaborav, jer je to jedini valjan način suočavanja i sa   strahotama nedavnih ratova na tlu bivše SFR Jugoslavije. Sećanje na genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu bilo je, međutim, duboko potisnuto i zloupotrebljeno u najprizemnije ideološke svrhe i potrebe. A jedino odgovoran odnos prema prošlosti predstavlja uslov da se izađe iz zatvorenog kruga površnog i prizemnog ideološkog tradicionalizma.

Za nas može biti veoma poučno to kako je u Jermeniji obeležena 90. godišnjica stradanja oko milion i po Jermena u genocidu koji su nad njima počinili Turci.

“U nedelju, u okviru centralne komemoracije, Jerevanom će proći kolona od milion i po Jermena u defileu sećanja pored spomenika ubijenim Jermenima od 1915. do 1917. Broj učesnika marša simbolično predstavlja broj ubijenih Jermena, prema podacima Jerevana. Uoči obeležavanja godišnjice genocida   jermenske zastave sa crnim florom istaknute su svuda po Jerevanu, a na bilbordu visine sedam metara nalaze se fotografije 90 preživelih u genocidu, koji su i danas živi.“

A kako je obeležavanje godišnjice proboja logora u Jasenovca izgledalo u   Beogradu? Parastosu žrtvama ustaškog geonocida u kojem su ubijani Srbi, Jevreji, Romi i Hrvati prisustvovala je manja grupa vernika, ali nije došao nijedan od srpskih državnika i političara. Kako možemo očekivati da će drugi imati razumevanja za naše žrtve kada mi sami nemamo elementrani osećaj poštovanja i pijeteta prema njima? Istoričar Branka Prpa tim povodom s pravom kaže:

“Ako niko iz ove zemlje ne ode na 60. godišnjicu oslobođenja Aušvica, ako niko ne obeleži 60 godina od oslobađanja Beograda, to znači da mi hoćemo da budemo gubitnici. Niko nas ne tera na to, već mi to, očigledno, želimo. Nemamo poštovanja ni prema vlastitim žrtvama.“

      Nije samo godišnjica proboja logora u Jasenovcu propuštena prilika za uspostavljenje ozbiljnog odnosa prema tradiciji i prošlosti. Ni velika godišnjica pobede nad fašizmom nije iskorišćena da se na pravi način obeleži civilizacijski i istorijski značaj ovog događaja. Pogotovo što smo mi imali posebnog razloga za njeno obeležavanje jer je na našim prostorima delovao najveći i najdelotvorniji antifašistički pokret na Balkanu. Danas se ponovo ovaj dan obeležava veoma konfuzno i, po srpskom običaju, na brzinu, manje-više improvizovano. Ali bez obzira na tu našu boljku, na nedostatak plana i uopšte smisla da se dugoročno planira i po tome istrajno radi, Srbija i srpski narod imaju velike istorijske argumente da slave pobedu nad fašizmom jer su cenu svoje slobode platili kao nijedan narod u okruženju, rekao je nedavno istoričar Momčilo Popović. Međutim, za nas je, izgleda, važnije da se i dalje do besmisla razgorevaju stari ideološki sporovi i rasprave o sukobu četnika i partizana nego da se antifašizam, kao pre svega civilizacijska vrednost, utka u naše sećanje. To je naša nesposobnost da se na pravi način suočimo sa duhom modernog i savremenog sveta. Radije ćemo ostati zakopani u svoje ideološke i političke rovove nego što ćemo pokazati pravu spremnost da prepustimo istoriji da oblikuje argumentovanu ocenu karaktera   i značaja našeg antifašističkog pokreta.

Mi kao da nismo svesni da je Evropa utemeljila svoj integracijski razvoj upravo na tradiciji antifašizma. Zato je od presudne važnosti da upravo ove vrednosti budu prihvaćene kao osnova za naš odnos prema pitanju evropskog identiteta. Nedavno je u Skupštini Vojvodine održan okrugli sto sa temom «Bauk fašizma kruži Srbijom». Osnovni akcenti ovog skupa sadržani su u tvrdnjama da je u Srbiji na delu razobručeni neklasični   fašizam, pred kojim se povlači demokratska javnost, a on postaje dominantna   politička snaga. To je samo druga strana procesa razgradnje ozbiljnog razgovora o dramatičnim pitanjima i izazovima pred kojima se Srbija danas nalazi. Kako možemo doći do stabilnog procesa stvaranja tradicijskih obrazaca ako smo neprestano zasuti površnim politikantskim kvalifikacikama i ocenama? Ko iole ozbiljan može raspravljati o tezi da bauk fašizma kruži Srbijom? Negovanje tradicije je složen društveni, kulturološki i civilizacijski poduhvat koji mora biti iznad dnevnopolitičkih   i ideoloških borbi u kojima se samo imaginarna, takozvana tradicija koristi   kao moneta za politička potkusurivanja.