Saša Gajić

Povratak  Bjelog dugmeta - korporativna nostalgija

I pored jake i koordinisane medijske kampanje koja traje od početka proleća , povratak “Bijelog dugmeta” je, u pogledu interesovanja na prostoru   davno preminule SFRJ, prevazišao i najluđa predviđanja. Samo tri rasprodata koncerta u tri glavna grada ključnih republika bivše Jugoslavije pretvorile su jedan muzički spektakl   u politički događaj, pa i u sociološki fenomen. Očekivane naslovne strane, isprva “prezasićene” izveštajima sa proba, tračevima o rivalitetu trojice   pevača i navodnim orgijama u   dobro skrivenim vilama, sa približavanjem koncerata poprimile su drastične dimenzije. U Sarajevu, zbog iznuđene Bregovićeve izjave da mu se “ j…. za Aliju” (1) , koncert je dobio etiketu događaja visokog rizika koga je obezbeđivalo 1300 policajaca. U Zagrebu, gde su purgeri svih generacija za svega nekoliko sati razgrabili sve karte za Maksimir,    ponovo su mestimično proradili stari kompleksi koji su u pesmi “Đurđevdan” i vidovdanskom datumu beogradskog koncerta videli ponavljanje “velikosrpske zavere” u čijoj je hegemonističkoj kultornoj politici “Bijelo dugme” nezamenjiva karika. U beogradskim pak medijima koji odišu duhom kosmopolitizma, preteća pisma nisu imala nacionalni, već lično - interesni prizvuk nalazeći povod za ucene u navodnim dugovanjima “Dugmetovog” menadžera Rake Marića anonimnim poveriocima. Ma koliko da su incidenti izrežirani, a tenzije dignute kao   deo marketinške kampanje, ponovno okupljanje “Bijelog dugmeta” predstavlja ovogodišnji regionalni fenomen bez premca.

Uzroke ovakvom nezapamćenom interesovanju poslednjih nedelja pokušavaju da objasne mnogi. Jedni su zbog toga uprli prstom u jugonostalgiju, drugi u kolektivno nesvesno balkanske (raz)braće čija se ljubav i mržnja malih razlika smenjuju u talasima, a treći u svemu vide samo uspeli marketing koji ojađenim masama nudi letnju zabavu podgrevanjem jednog dragog estradnog mrtvaca. Svi ovi razlozi, naravno, delimično stoje i koincidiraju sa spoznajom   nekadašnjih naroda i narodnosti o ne baš sjajnim ukupnim perspektivama regiona u kome živimo, kao i idealizovanom predstavom o prošlom vremenu “kada se živelo ( i sviralo bolje)”, a   koje je deo zajedničkog nasleđa. Tako su se romantični titoizam (ispod koga izviruju prikriveni žal za hedonizmom, površnošću   i neodgovornošću življenja) koji je nakon “nacionalnih razočarenja” izbio na videlo na emotivnom nivou, podudario sa okupljanjem grupe koja je nesporni brend iz vremena “svetle prošlosti”. Drugim rečima, nekadašnjim jugoslovenskim narodima malo šta predstavlja lepu zajedničku uspomenu (u odnosu na zajedničke užase koje su jedni drugima preiredili), i upravo “Bijelo dugme” je jedno od tih uspomena.

Uz različita tumačenja uzroka ovog fenomena, njemu se daje pozitivna ili negativna konotacija, najčešće iz nacionalne perspektive. Šira perspektiva se previđa ili faktografski   sporadično   spominje navođenjem da je organizaciju koncerta pomogla “Koka - kola” koja uz koncert   organizuje i nagradnu igru koja dobitnike vodi na koncerte “Dugmića”. Celovito tumačenje fenomena koji   povezuje nostalgičnu i, u okviru globalnih procesa, korporativnu pozadinu ovogodišnjeg “vaskrsnuća Bijelog dugmeta”,   kao da niko ne želi da vidi.

Šta je to “Soundwave”?

“Soundwave” predstavlja marketinški projekt Koka-kole u vidu panevropskog organizovanja muzičkih festivala od Belgije i Francuske, preko Nemačke, do Grčke i Turske. Star već celu deceniju, “Soundwave” je prethodnih godina organizovao   niz kocerata i u našem bližem okruženju, poput nastupa Enrike Iglesijasa u Rumuniji 2002. godine. Ove godine na “Soundwave” festivalima širom   kontinenta nastupaju Oasis, The Cure, Garbage, Chemical Brothers, Nick Cave, Avril Lavigne, the Offspring i druge zvezde MTV - ja. I dok će se Grci na Mikonosu ili Turci u okolini Istanbula provoditi uz “korporacijski rok”, marketinški stručnjaci iz Koka-kole su odlučili da nam kroz “Bijelo dugme”   pruže   vrhunsku jugonostalgiju.  

Ovo nam govori   nekoliko stvari. Prvo, megakorporacije ovaj deo jugoistočne Evrope doživljavaju kao jedno   tržište prema kome imaju jedinstvenu strategiju. Drugo, što zbog toga što je ovo tržište generalno verziranije od drugih postkomunističkih prostora, a opet različito od zapadnih društava, jer nema dovoljno novca niti interesovanja za “trandy” korporacijske cirkuse koji u letnjim mesecima špartaju evropskim festivalima, potrebno je objediniti ovo relativno malo tržište, i to ne na osnovu globalnog već lokalnog kolorita. A to jedino mogu biti produkti titoističke jugonostalgije, koje, poput Titove “internacionalistčke nesvrstanosti” u blokovskoj podeli sveta, sasvim dobro participiraju u globalističkim trendovima. Odatle do “Bijelog dugmeta”, koje se logično nameće kao najveći regionalni komunistički rok fenomen, samo je mali korak. Ostalo je sve samo tehničko pitanje.

Bez starca nema udarca

Neki od kritičara su okupljanje “Bijelog dugmeta” okrakterisali   kao podgrejavanje usmrdelog leša, a   odgovor na trijumfalan pohod “Dugmića” na tri prestonice objašnjavali   opštenarodnom psihopatologijom (2) , pri tome ukazujući na   ovdašnju, zadnjih godina prisutnu, pomamu za istrošenim, pa   ponovo okupljenim,   “oldtimer” bendovima koji nas pohode, a čiji je spisak podugačak. Za ovo leto to su “krnji” Queen, Status Quo, Nazareth, The Hollies, The Sweet, Slade ….   Umesto   da se interesuju za nove, dobre grupe kojih se pregršt pojavilo zadnjih godina, ovdašnji ljubitelji muzike, na opšte   žaljenje ovih kritičara, gube vreme na praistorijske rok prikaze, što je samo argument više u prilog njihovoj tezi o opštoj zaostalosti ovih prostora u svakom,   pa i muzičkom polju. Tek tu i tamo, spominju se strani primeri “reuniona” nekada popularnih i značajnih   bendova, koji su se najčešće   pretvarali u debakl, od kojih je ponovo okupljanje Sex Pistolsa iz 1995. najupečatljiviji primer.

Mi smo na stanovištu da je “muzičko zaostajanje” balkanske periferije samo uzgredna posledica savremenih   globalnih dešavanja. Moderna muzika se u globalizacijskim procesima neprestano reciklira iz sopstvene prošlosti, pošto zadnjih decenija ne može da iznađe nove stvaralačke potencijale, uz retke izuzetke koji po pravilu bitišu na marginama muzičkog biznisa. Jedne godine se od strane globalnih medija potencira garažni zvuk, sledeće disko muzika, a treće razne varijante iz novotalasnog muzičkog spektra. Nove, najčešće izvikane, grupe, po pravilu su surogati grupa iz riznica rok istorije, koje su bile ako ne svirački bolje, onda bar autentične. Retki su slučajevi grupa, poput škotske grupe Franz Ferdinad (3), koje u okviru sopstvene muzičke reciklaže imaju dovoljno kreativnog potencijala i autorske originalnosti.

Generalno uzevši, savremena muzička ponuda u žanrovskom smislu nikada nije bila bogatija i raznovrsnija, ne manjka ni broj novih solidnih sastava, ali u svetu digitalne revolucije i kompjuterskih simulacija, to više nikome nije bitno. Klincima je muzika samo jedan sporedni segment života.

Sa druge strane, muzička industrija kojom dominiraju velike korporacije je u najvećoj ekonomskoj krizu u svojoj istoriji. Godišnji gubici od više desetina milijardi dolara   prouzrokovanih file sharingom preko Interneta i sveprisutnošću muzike u formatu mp3 kompresije čine zaradu od prodaje albuma sporednom i sve manje značajnom. Zato se glavna zarada traži na turnejama, festivalima koji imaju sponzore, ili   u korišćenju muzike u reklamne i slične svrhe.

Stare, legendarne grupe i njihovi autori koji su još u doba   prvobitne sopstvene popularnosti bile finansijski očerupane od strane korporacijskih izdavača, danas   dobijaju tek beznačajne mrvice tantijema od   reizdanja svojih albuma, pa su prinuđeni da, u cilju održavanja egzistencije, probaju da ponovo naplate “staru slavu”. Pravi trenutak je uvek onaj kada se za “ponovo modernu” proglasi muzika koji sviraju klinci koji u njima vide svoje uzore. Slede   okupljanja veterana i u najboljem slučaju polu-uspešne turneje na kojima se ubiru pare za staračke dane.

Ali, kako je tempo trendova koji diktiraju moderni mediji surovo brz, a sledeće sezone donose “hipnotisanim gomilama” nove muzičke reciklaže, ponovo okupljenim rok veteranima ne preostaje ništa drugo nego da se, nakon godinu-dve krstarenja po bogatim zemljama Zapada, upute za bagatelu u   “provincije na istoku”, nadajući se da će na tamošnju   nostalgiju ubrati još malo zarade pre nego što prođe i njihova “druga mladost”.

Priča sa najvećom jugoslovenskom grupom “Bijelim dugmetom” donekle je drugačija. Izuzev Bregovića koji je po raspuštanju “Dugmića” imao uspešnu međunarodnu karijeru prateći   trendove u okviru world music-a , sudbina ostalih “Dugmića” je slična većini stranih rok veterana, s razlikom da oni ni u vreme najveće popularnosti “Dugmića” nisu došli do velikih para. Parčići zarade koje im je na kašičicu isplaćivao   Bregović vremenom su potrošeni, a oni su postali studijski muzičari ili manje-više uspešni tezgaroši.   Ponovno okupljanje, i pored zaklinjanja da to čine zbog ljubavi prema muzici i publici,   a ne prema zaradi, dobro je došlo da prvi put posle puno godina inkasiraju neke malo ozbiljnije pare.  

A inkasiranje para je ono u šta se Bregović uvek   dobro ra zumevao , kao i u to da sebi nađe jako zaleđe. Nekad je to bila komunistička partija, a danas “Koka-kola”. I u tome nema nikakve kontradikcije. Jedan o poslednjih reklamnih slogana Koka- kole glasi: “Svi smo mi deca Karla Marksa i Koka - kole”.

Ima neka tajna veza

U priči o fenomenu “Bijelog dugmeta” jako “nemuzičko” zaleđe nije ništa novo, ali se ono retko kada smatralo   za presudno po pitanju uspeha najpoznatije grupe   u bivšoj SFRJ.

Kada se objašnjavaju razlozi prvobitne popularnosti sarajevskih “Dugmića” opšte mesto je da se spominje sintagma “pastirski rok”, tj.   sinteza rok elemenata sa etno-motivima kao dobitna kombinacija koja je ovaj sastav pretvorila u dvodecenijske   diskotografske i koncertne šampione. Naravno, urbanija i artističkija kritika ovaj pojam upotrebljava u pežorativne svrhe, dok drugi kritičari, više iz razloga kontriranja umišljenim “propovednicima urbanog” koji nemaju kontakt sa narodom, glorifikuju sintezu roka i etno muzike kao dokaz Bregovićevog umetničkog i poslovnog   genija koji je nepogrešivo umeo da pogodi kolektivno-nesvesno u karakteru balkanskih naroda.

Međutim, ovakvo tumačenje ne odgovara istini u potpunosti. Nakon prvog talasa jugoslovenskih   rok sastava koji su uglavnom   interpretirali strane pesme ili u svojim autorskim delima verno stilski oponašali zapadnu muziku iz šezdesetih godina, čitav niz gitarski ambicioznijih sastava koristio je etno motive i narodno nasleđe u daleko većem obimu od “mladog” Bregovića, pa ni izbliza nije postiglo popularnost “Dugmića”.

Ako se pažljivije posluša opus ranog “Bijelog dugmeta” koji ih je učinio poznatim, jasno se vidi da su u muzičkom smislu etno motivi sporedni spram gotovo verne sviračke reprodukcije tadašnjeg stadionskog roka koji je predstavljao sintezu ritma i bluza, bugija te simfo – roka. Scenski glamur u odevanju, opojni zvuk “Hemondovih” orgulja i “Fenderovih” gitara jasno je stavljao “Bijelo dugme”   u trend sa tada popularnim sastavima kakvi su bili rok dinosaurusi poput Led Zeppelina i Deep Purple-a,   neskrivenih uzora Bregovića i družine.

Pre bi se moglo reći da je na tekstualnom polju Bregović vešto podišao čarsijskom sentimentu polurbanizovane populacije u kome su prisutni narodnjački motivi i doskočice ("hop-cup, poskočiću",   motivi bančenja, švaleranja, inata, ljubomore….). Ovo se ne odnosi na stihove D. Trifunovića, koje su veštim aranžmanima i naročito ubedjivom pevačkom interpretacijom dobile emotivnu dubinu i patinu iskrenosti.

Kasnija Bregovićeva muzička evolucija   preko uticaja Pink Floyd-a , a potom i novog talasa, pokazuje da su “Bijelo dugme” svirački stasavali i dalje prateći pretežno zapadne trendove, i to   sve do polovine osamdesetih godina i dva izrazita “narodnjačka” hita kakvi su bili “Lipe cvatu” i “Đurđevdan”.

Tajna veza , odnosno ključ uspeha “Bijelog dugmeta”, pored niza dobrih pesama, ponajviše   leži u njihovom “sarajevskom poreklu” i spremnosti tamošnjih medijskih i partijskih struktura da pomognu promovisanje njihove muzike. Svakome ko se u bivšoj Jugoslaviji bavio muzikom poznato   je da su grupe u drugim gradskim centrima morale da vode mukotrpnu borbu da dođu do studija i medija, dok je sarajevska politička nomenklatura koja je kontrolisala estradu blagonaklono podržavala svakog ko je sa iole talenta i ambicija ulazio u muzičke vode. “Bijelo dugme” je imalo sreću što je bilo na tom mestu među prvima, i što je znalo da to iskoristi.   Bivajući   u svojoj moralno-politilčkoj podobnosti (koja se skrivala po starom bosanskom seljačkom   receptu iza prigluposti i neznanja) beskrajno zahvalni partijskoj mašineriji i vladajućoj ideologiji, “Bijelo dugme” je svojim “zapadnjaštvom” i “umetničkom slobodom izražavanja” davalo partijcima toliko potreban primer   kako se titoistička diktatura razlikuje od drugih socijalističkih sistema po svom slobodoljublju i toleranciji.   “Dugme” je tu svoju ulogu igralo sve do samog kraja svog postojanja, kada je izgubivši svaki smisao (a muzički još davno pre toga) doživelo dezintegraciju koju će potom zadesiti i celu zemlju.

Bijelo odelo

Bregovića je, osim u slučaju kada se stavio na uslugu “reformskoj” politici Ante Markovića uoči početka rata i raspada zemlje, krasio nepogrešivi instinkt da se prikloni onim “mentorima” koji nesumnjivo vladaju situacijom. Čak bi se moglo reći da je Brega i tada izabrao “pobedničku”, zapadno-korporacijsku stranu, ispravno, ali sa 15 godina preuranjenja. Tek sada se taj izbor pokazuje probitačnim.

Postoji nešto što Bregovića dubinski povezuje sa njegovim veliki uzorom Titom, za čijega je vremena postao jedna od najuspešnijih javnih ličnosti, i zbog čega će obojica ostati glavni simboli jugonostalgije. Ovaj niz sličnosti, slučajnih i namernih, je očigledan.

Obojica potiču iz nacionalno-mešovitih porodica, obojica su odrasla u surovoj balkanskoj sredini naučivši sve mangupske fore, obojica su se konačno formirali u jednom širem internacionalnom okruženju. I jedan i drugi   su svoju reputaciju izgradili prodajući u svom zavičaju internacionalne “žvake” sa lokalnim specifičnostima (ideološke, odnosno muzičke), a internacionalnom okruženju lokalne specifičnosti, a sve da bi ostvarili svoje lične interese. Hedonisti sa osećajem za rafinirane užitke, obojica vole lepe žene, skupe vile, putovanja oko sveta, i kicoško oblačenje u otmena, često bela odela. Rastegljivog i sumnjivog morala, ovim “svetskim ljudima” je do sopstvenih saradnika i narodnih tradicija (o kojima se lepo izražavaju) stalo koliko do lanjskog snega, jer na sve oko sebe gledaju iz šire, “svetske” perspektive koju su dobro upoznali. Pored toga, obojica imaju demagoški dar da se, kada zatreba, odenu u narodne nošnje i daju narodu ono što želi. Ugradivši u narodnjačke priče svoje lične interese, oni plivaju na talasima globalnih dešavanja kojima služe, ne brinući za njihove posledice niti šta će biti posle njih. Zato je njihova egoistična, površna psihologija, njihovo otelotvorenje uspeha u svojim materijalnim vidovima bliska pokretima “New Age” - a i istovremeno idealna za procese gobalizacije, jer odgovara željama masa da se živi ugodno i olako, bez svesti o dugoročnim posledicama procesa u kojima se uzima učešće i ubire lična korist.

Sve će to, mila moja, pokriti Koka-kola, MMF   I NATO

Korporativna nostalgija u našem slučaju zaigrala je preko “Bijelog dugmeta” na jugonostalgiju, i to, kao što vidimo, više nego uspešno. Danas Koka-kola   koristi “Soundwave” festivale da pored sopstvene promocije propagira globalno građansko društvo, evropske integracije, NATO, kao i regionalne korporacijske interese.   A sutra, ko zna.

Dok se dodirnuti korporacijskom (jugo)nostalgijom mi budemo ponovo delili na ljubitelje i protivnike, na nacionaliste i hedoniste, vetrovi globalizma doneće nam   nekog novog čoveka u “bijelom odelu”. Da ugodi nama, a služi sebi i njima.

1. ” na šta su graknuli svi oni koji nisu mogli da mu oproste neutralnu,   miroljubivu koeguzistenciju u vreme kada su se tri konstitutivna naroda pobila na ulicama Sarajeva

2. Vidi Petar Luković, Podgerjavanje lešine, Feral Tribrune

3. Koja je pod ogromnim uticajem novotalasnog bend Gang of Four, koji je osim   muzičkog imao i angažoavnu levičarsku komponentu svog stvaralaštva