Pod lupom

Đorđe Vukadinović

POVRATAK KOMESARA

Poslednji odgovor Vesni Pešić

Jedina stvar u kojoj je gospođa Pešić u pravu jeste tvrdnja da nije sve u brojkama. Naime, ona i njeni sličnomišljenici neće biti ništa bliže istini čak i ako se, kojim čudom, jednom nametnu – ili budu nametnuti – kao vladajuća opcija u Srbiji. Osim toga, ona je svakako mnogo bolji „političar” nego što bi se to moglo zaključiti na osnovu broja glasova koje su na izborima osvajali ona i stranke kojima je pripadala. A dobar političar se, pogotovo kod nas, prepoznaje između ostalog i po tome što nikad ne odgovara na pitanja, zamenjuje teze i skače sa teme na temu . Tako je u njenom prvom javljanju problem bio taj što sam ja, navodno, „najveći mrzac” na našoj političkoj sceni, da bi to preko noći bilo zaboravljeno, a prešlo se na štetočinstvo i strahote koje moja kolumnistička malenkost i njegov „javni servis” (nije sasvim jasno na šta se ovom etiketom „javni servis” cilja – zvuči kao da je meta Tijanićev RTS, a, opet, bilo bi logičnije da se odnosi na „moj” NSPM?) čine na telu mlade srpske demokratije.

U svom odgovoru na njene optužbe strpljivo sam pokušao da objasnim zašto je mržnja u politici loš savetnik, pokazao u čemu je razlika između našeg slučaja i uobičajene političke borbe kakva postoji u „normalnim” demokratskim društvima i, na kraju, postavio desetak konkretnih pitanja koja su preko, od strane same gospođe Pešić, nametnute paralele sa Sjedinjenim Američkim Državama, trebalo da ilustruju specifičnost i žalosnu „unikatnost” srpske situacije u tom pogledu. Ali gospođa Pešić je sve to hladno ignorisala i bez reči osvrta prešla na potpuno nove teme – igra brojki, većina i manjina, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, pravo na kritiku, radikali i narodnjaci – nove optužbe i nove klevete. Nasuprot gospođi Pešić, ja nemam taj politički dar, a verovatno sam i vaspitan drugačije. Međutim, bez obzira koliko verovao u snagu reči i moć dijaloga, i ma koliko da mi je lično mržnja strana, otprilike koliko i klasičan balet Majklu Tajsonu, priznajem da nemam više nameru da služim kao sparing partner u daljim izlivima zahvalnosti gospođe Pešić zbog stavljanja na listu Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka.

S kim to polemiše gospođa Pešić kada u svom odgovoru – pa još sve sa navodnicima koji bi, valjda, trebalo da sugerišu da je reč o suprotstavljanju nekoj mojoj tvrdnji – kaže: „Nametanje 'da nema kritike' se mora javno žigosati jer ustoličuje neodgovornu vlast”? Pa zar ne primećuje da upravo ona i njeni politički prijatelji uporno pokušavaju da zapuše usta i diskredituju svakog ko se usudi da zucne nešto protiv jedne političke grupacije, koja je, gle čuda, njena sopstvena. Ili je, izgleda, pravo na kritiku rezervisano samo za pripadnike njene političke opcije? I šta li tek možemo očekivati ukoliko se jednom domognu vlasti? Ne, gospođo Pešić, svakako nisam ja taj koji guši ili bilo kome uskraćuje pravo na kritiku, već, naprotiv, to činite upravo vi i vaši politički istomišljenici kada komesarski skačete na svaki glas kritike na sopstveni račun i kada se iskreno ili licemerno – a zaista ne znam šta bi bilo gore – iščuđavate nad tim što se „Politika”, eto, usudila da štampa jedan prilog o mržnji na srpskoj političkoj sceni, u kojem je, pored ostalog, apostrofirana i koalicija koju predvode Čedomir Jovanović, Nenad Čanak i Nataša Mićić. (Ja se, recimo, uopšte ne čudim što gospođa Pešić bez ikakvih ograda piše – a „Politika” prenosi – da sam ja „predsednik ideološke komisije DSS-a”, da narodnjaci „idu okolo po Srbiji i domaćinski kupuju glasove”, o Koštuničinoj koaliciji sa radikalima, „koju je i do sada praktikovao”, ili o „ Đinđićevom ubistvu koje je organizovala država”.) Dakle, ne čudim se, ali, kao što već rekoh, jesam pomalo tužan nivoom i neodgovornošću za javnu reč, čak i kod navodno reprezentativnih predstavnika „evropske Srbije”.

I još samo dve-tri reči o navodima-optužbama gospođe Pešić. Ne osmišljavam ja „treću političku opciju u Srbiji” nego ona realno postoji (zapravo, postoji i mnogo više od tri opcije, ali se sve druge namerno marginalizuju i potiskuju sa javne scene, radi stvaranja veštački zaoštrene situacije „mi” ili „oni”). Ne „umivam” ja radikale, nego sam samo, skupa sa mnogim drugim kolegama, objektivno konstatovao da su oni u periodu 2004-2005. pokazivali jasne znake transformacije u pravcu jedne sistemske, nacionalno konzervativne stranke – baš kao što sam poslednjih meseci, daleko pre Šešeljevog štrajka glađu, prvi ukazao na tendenciju „rešešeljizacije” SRS-a. (Uostalom, da se prethodno nisu menjali, ne bi sad imali na šta da se vraćaju.) Najzad, daleko od toga da ja „negiram postojanje druge Srbije”, a što je u tekstu gospođe Pešić navedeno kao „treći zadatak” mog „ideološkog servisa”. Ne, ja samo verujem da nikakva partijska, ideološka ili nacionalna pripadnost ne mogu predstavljati alibi, opravdanje i izgovor za laž, primitivizam, kriminal i zločine. I verujem, tačnije, siguran sam, da se takve stvari – primitivizam, laž, kriminal i psihopatologija – više ili manje, mogu naći u svakoj političkoj opciji i u svakoj Srbiji, Hrvatskoj, Americi ili Rusiji. A bojim se da iz načina na koji gospođa Pešić razmišlja i govori sledi da bi pripadnost „drugoj Srbiji”, ili, preciznije, članstvo na listi Čedomira Jovanovića, trebalo da predstavlja automatsko čistilište od svih prošlih i budućih grehova, i da su kriminal, laž i primitivizam nekako manje loši i manje ružni ukoliko su u službi uzvišenih „evroreformskih” ciljeva i evroatlantskih integracija.

Moglo bi se još dugo navoditi ali bojim se da za to više nema prostora, ni vremena, a ni smisla. Mislim da je svako iole objektivan i dobronameran shvatio već odavno. A ostali ionako neće nikad.

[objavljeno: 26.12.2006.]