Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

NSPM ANALIZE

Iz NSPM ANALIZA Br. 2

   

 

Dijalog: Dragan Bujošević i Đorđe Vukadinović – Prva godina Vlade (II deo)

Dragan Bujošević: Pogledaj kako je počela ova vlada. MMF kaže Dinkiću: »Ne možeš da imaš toliku rupu u budžetu.« Dinkić kaže: »Ma ko vas šiša, ko ste, bre, vi? Ja sam ovde baja.«

Đorđe Vukadinović: Ne verujem da to baš tako izgleda... ali je zanimljivo da se tako predstavi...

Dragan Bujošević: Ja govorim na normalan način, da ljudi razumeju. Dakle, on je, jednostavno, odbacio sve argumente MMF-a. I šta je onda bilo? Posle šest meseci je sve prihvatio. Sveo je budžetski deficit na ono što je MMF tražio. U stvari, izgubio si šest meseci. To što si se ti duvao, kao što je radio Milošević, ne znači ništa jer si izgubio šest meseci. Pozitivan stav Evrope stiže tek sad, posle Haga. Koštunica ga unapred najavljuje. Ja nemam ništa protiv toga. Naprotiv. Nemam ništa protiv toga što Koštunica unapred kaže da ćemo dobiti pozitivnu Studiju izvodljivosti. Pogledaj prošlu nedelju, u svim intervjuima on kao najveći uspeh Vlade navodi upravo to.

Đorđe Vukadinović: Studija je potvrda da je Vlada dobro radila. Nije to najveći uspeh, već je to prosto pečat, ili tačka na J.

Dragan Bujošević: Ona je potvrda da je Vlada počela da sarađuje sa Hagom.

Đorđe Vukadinović: Ali ne samo toga. Ne daje se pozitivna ocena samo zbog saradnje sa Hagom, nego zbog svega što je učinjeno u pravosudnoj sferi, u ekonomskoj sferi...

Dragan Bujošević: U ekonomskoj sferi imaš jednu veliku stvar – to je PDV, koji bi donela svaka vlada.

Đorđe Vukadinović: Nije baš samo PDV...

Dragan Bujošević: To je sve od onoga što je reformsko i što tvoju ekonomiju približava...

Đorđe Vukadinović: Sećaš li se kako je prethodna vlada razglasila na sva zvona priču o sporazumu sa Pariskim klubom poverilaca? Ovi su napravili sporazum sa Londonskim klubom i to se čulo samo jedan dan, jedva da je nešto malo Labus guslao.

Dragan Bujošević: A radili su isti ljudi.

Đorđe Vukadinović: Radila je ova vlada....

Dragan Bujošević: Imali su veliki problem. Ko je kupovao jugoslovenski dug? To je bio problem, da se ti ljudi identifikuju.

Đorđe Vukadinović: Naši tajkuni.

Dragan Bujošević: A ko je među njima? Pa oni koji su, recimo, osnivači Nacionalne štedionice. Recimo, Vuk Hamović. Oni koji su bliski sadašnjoj vlasti. Ne samo G17 plus, nego i Demokratskoj stranci Srbije.

Đorđe Vukadinović: ...To je posebna priča. Tajkunizacija srpske politike je možda veći problem od partijske države. Bojim se da mi ne idemo samo ka partijskoj državi. Partijska država je ono što smo, uostalom, imali više od pola veka i sa njom smo se čak nekako saživeli... Mi idemo ka tajkunskoj državi i to je, rekao bih, pravi problem o kojem možemo razgovarati. Uključujući i odgovornost ove vlade, koja je dosta obećala, a iz ovog ili onog razloga nije u uradila dovoljno. To je njena greška i njen pravi i ozbiljni minus. Što se tiče Haga i podizanja životnog standarda, tu je urađeno koliko je urađeno, i mnogo više i nije moglo. Vlada tu sigurno zaslužuje prelaznu ocenu. (Nisam rekao peticu.) Ali kada je reč o obećanoj borbi protiv korupcije, o istragama i proveri problematičnih privatizacija, pa čak i porekla imovine, kada je reč o tome da je trebalo malo protresti i pretresti tajkunski lobi srpske politike – tu nije mnogo učinjeno. A bilo je u tom pogledu i direktnih i indirektnih obećanja i nadanja. Nije za ovu Koštuničinu vladu vezivana vera u bolji život, ali jeste vezivana nada da bi se možda moglo raščistiti sa pomenutim stvarima. I DOS je svojevremeno započeo vladavinu obećavajući društvenu pravdu – i nije ispunio obećanje. Činilo se da će to sada biti moguće uraditi, a opet nije urađeno. To je pravi kamen oko vrata Koštunici, njegovoj vladi i rejtingu njegove stranke. Tek ovo je polje na kome se pruža osnov za ozbiljnu raspravu o odgovornosti ove vlade. Pretpostavljam da ćeš se rado složiti.

Dragan Bujošević: Neću vrlo rado da se složim. Da sam hteo, meni bi bilo najlakše, ako sam nečiji advokat, da krenem od toga kako je Vlada obećala da će rešiti sve afere, a nije rešila nijednu; navela je osamdeset divljačkih privatizacija, nije pokazala ni jedan jedini slučaj... Ali mene to ne zanima.

Đorđe Vukadinović: E, vidiš, a mene zanima. Trebalo bi da nas zanima. To je mnogo plodnije tlo i za kritiku ove vlade i za ozbiljnu raspravu o njenoj odgovornosti. Za narod i za državu ta tema je mnogo važnija od priče da li ćemo tri meseca ranije ili kasnije dobiti tu famoznu Studiju izvodljivosti i da li smo na vreme isporučili nekog generala – a prava je muka i nesreća što smo nekog poput generala Lazarevića uopšte morali da izručimo... Dakle, obećanje o detajkunizaciji Srbije nije ispunjeno. Zašto? Sigurno delom i stoga što su neki od tih ljudi postali bliski i nekima iz ove vlasti. Kao što su isto toliko – a ja mislim i više – bili involvirani i u strukture prethodne vlasti. Kao što su   bili involvirani i u strukture Miloševićeve vlasti. Najčešće se radi o istim ljudima, mogu i imena da ti pomenem, ali većina naših slušalaca to zna. Dakle, neki su bili bliski Miloševiću, neki Zoranu Đinđiću, odnosno DS-u, a neki i jednima i drugima. Neki su bili kumovi ovima ili onima, a neki su ostali dobri i sa nekima iz ove vlade, znači sa ljudima iz G17 plus i iz DSS-a.

Snežana Bićanin: Ali očekivalo se da se sa tim prestane...

Đorđe Vukadinović: To se očekivalo, ali to nije urađeno. Delom i zbog direktnog upliva tih ličnosti i njihovog novca, ali takođe i zbog nedostatka dokaza. A malo i zbog opstrukcije na različitim nivoima. Kažem to otvoreno   i kritički, i mislim da je to ozbiljan prigovor ovoj vladi. Ali treba reći i da je bilo velike opstrukcije sudskih organa, naročito u tužilaštu – a ono nije u dohvatu Vlade. Mnogo je dokumentovanih slučajeva da tužilaštvo godinu-dve dana izbegava da radi, da postupa po zakonu, da preduzme ozbiljne istražne radnje, i drži predmete u fioci. Nije reč samo o slučaju   Čedomira Jovanovića i njegovim navodnim posetama Miloševiću u CZ, gde se na kraju ispostavilo da doslovno ni jedan jedini put nije išao Miloševiću, već Spasojeviću Šiptaru, Miletu Kumu, a, izgleda, čak i ovima optuženim za zločin na Ibarskoj magistrali. Ali ne radi se samo o tome, već o raznim slučajevima problematične privatizacije i tajkunima koji su u nekim vezama i spregama sa ljudima iz prethodne vlasti. A setite se da je prethodna vlast promenila sve tužioce po Srbiji. Ova to nije učinila. Ili nije stigla, ili nije htela, ili nije smela, možemo raspravljati o tome zašto to nije uradila. Ali ako tužioci drže predmete u fioci i sprečavaju istrage, ne može se Vladi prebacivati kako ništa ne čini da reši afere i istovremeno je kritikovati za revanšizam i zloupotrebu vlasti ako pokuša da promeni nekog tužioca ili sudiju za koje postoji sumnja da vrše opstrukciju. Ja se slažem da to, u krajnjoj liniji, ipak jeste njihova odgovornost – što ta sprega novca, tužilaštva, pravosuđa i, naravno, politike nije razbijena. Ova vlada jeste za to odgovorna. Ali, rekao bih, odgovornost nipošto nije samo njena, već se u velikoj meri tiče i činjenice da je srpska politika, takoreći, u kandžama vlasnika krupnog kapitala. A kapital, kao što znamo, ne zna za granice, niti za nacionalnu ili partijsku pripadnost.

Dragan Bujošević: Afere. Zašto ja namerno nisam pominjao afere: zato što mislim da su afere zatrovale politički život Srbije. Zato što mislim da je devedeset odsto afera izmišljeno.

Đorđe Vukadinović: Ja ne mislim da je devedeset odsto afera izmišljeno.

Dragan Bujošević: Dobro. Hajdemo onda o Kostiću. Najelementarniji primer. Čovek hapšen u predizbornoj kampanji. Koštunica u ekspozeu kaže: »Rešićemo to. Toliko je to važno državno pitanje. Kostić nas je zavio u crno. Kostić nam je onemogućio da izvozimo.« Postoji izveštaj koji je napravila ova vlada. Labus je rekao: »Za dva meseca dobijate izveštaj.« Jel' pokazao Labus građanima Srbije taj izveštaj? Nije. Da li u tom izveštaju ima negde Kostića? Kostić izvozi šećer u Evropsku uniju. Kostić dobija od Evropske banke kredit od četrdeset miliona evra. Ako je prepakivao šećer, nije pljačkao tebe i mene, pljačkao je Evropsku uniju...

Đorđe Vukadinović: I šta je on sad, Robin Hud? I sad treba da se radujemo zbog toga?

Dragan Bujošević: Ne, ne, čekaj. Stani. Dakle, da je pljačkao EU, jel' ti misliš da su oni tolike budale da mu ponovo dozvole da izvozi šećer? Pogledaj Koštuničin odgovor u četvrtak na RTS na pitanje o Miodragu Kostiću! Rekao je: »Pa, dobro, možda i nije...« Ako je već tako, onda kažite: izvinite, nemamo valjane dokaze, nemamo ništa...

Đorđe Vukadinović: Dragane, postoji institucija nedostatka dokaza. Znamo da je svojevremeno Al Kapone završio u zatvoru zbog pronevere poreza, a ne zato što je bio najveći mafijaš u Americi....

Dragan Bujošević: Pa imaš svoju policiju, brate. Šef UBPOK-a je Dinkićev školski drug.

Đorđe Vukadinović: Jedno je policija, drugo je tužilaštvo, treće sud. Državne granice su bile izbušene, nije bilo jasne carinske kontrole, dobar deo stvari ne može da se dokaže...

 

Snežana Bićanin: Da li bi jedan vrsni pravnik kao što je premijer to morao da zna?

Đorđe Vukadinović: On to zna, i zato ne može da kaže ono što je čitavoj Srbiji već jasno.

Dragan Bujošević: Đor đe , na šta bi sada ličilo kada bih ja sad rekao da je Bubalo dobio ne znam ni ja koliko para za svoju livnicu u Kikindi? Zašto? Ja nisam toliki idiot da sad tvrdim da je čovek uzeo pare. Takođe nisam toliki idiot da tvrdim kako je Labus uzeo pare kad je uveče primao onog iz Danonea. A po tom principu se radi kad je Kostić u pitanju.

Đorđe Vukadinović: Ne radi se po tom principu kad je Kostić u pitanju, nego se radi na osnovu vrlo jasnih indicija o kojima sada ne možemo govoriti. Zovite ljude iz tužilaštva, pa s njima o tome razgovarajte. Ali, evo, ovo su takođe činjenice. Svi srpski mediji su zatrpani velikim uspesima Sartida, odnosno US stila i njegovih nasmejanih radnika koji se reklamiraju kao »rekorderi srpskog čelika«. Lepo je što Sartid radi i lepo je što se izvozi. Ali postoji jasna indicija, i to više nije samo rekla-kazala i puka sumnja, da je ta privatizacija bila sramna i da je neko uzeo ogromne pare. Sartid je kupljen za dvadeset miliona dolara. A nova ukrajinska vlada je rešila da poništi privatizaciju najveće ukrajinske železare koja je prodata, kažu, za smešnu i nerealnu sumu od tričavih šeststo šezdeset pet miliona dolara. Oni tvrde da je mogla da se proda za barem dvostruko viši iznos. Ne radi se o desetinama ili stotinama hiljada evra neke provizije, već o neviđenoj pljački i bezobrazluku. Sad ćeš ti reći – pa zašto nisu ništa učinili. Nemoj to pitati, jer ću ja onda reći da je vlasnik te čeličane potegao političke veze i uticaj u najmoćnijoj zemlji sveta da čitava ta stvar legne. Ali to jeste skandal.

Dragan Bujošević: Vlada je mogla, čim je došla, da kaže kako to nije u redu, ali nije ništa uradila.

Đorđe Vukadinović: Pa o tome i pričamo. I za to su odgovorni. Ali, opet, ne baš isto koliko i onaj ko je prodao čeličanu bez tendera za dvadeset miliona dolara.

Dragan Bujošević: Super, ma kaznite ga, ljudi, ali ga kaznite na normalan način! Nemojte da o tome pričamo u ovakvim emisijama i po novinama. To je posao Vlade!

Đorđe Vukadinović: Mi moramo reći da je bezobrazluk to tako prodati. I pri tom otpisati dug – jer to je poenta! Ti kažeš: da, pa oni su imali velike dugove. Jeste, ali država je preuzela na sebe te dugove, i to je skandal. To je bio međunarodni skandal, najavljene su i neke tužbe.

Dragan Bujošević: U velikom broju privatizacija u tranzicionim zemljama vlada je preuzimala dugove na sebe...

Đorđe Vukadinović: Ovo je dug od milijardu dolara!

Dragan Bujošević: Vlada je, naravno, preuzimala dugove... Ali potpuno je drugo pitanje kako se nešto prodaje. Ja ne znam kolika je ukrajinska čeličana, a kolika je ova. Ne znam koliko je jedna moderna, a koliko druga nije. Ne znam koliki je kapacitet jedne, a koliki kapacitet druge, ne znam šta sve može da uradi ova, a šta ona...

Đorđe Vukadinović: Naravno da ne znamo sve detalje, ali da li ti zaista misliš da ukrajinska može biti stotinu puta veća ili modernija od Sartida? Kako bi izgledala čeličana koja je stotinu puta veća od Sartida, što bi jedino moglo da opravda toliku razliku u ceni?

Dragan Bujošević: Ljudi, problem jeste kada govorimo o tome kako je nešto prodato, kako se neko kupuje. Svi mi idemo na pijacu. Kad ti neko kaže da jabuke koštaju 100 dinara, ti mu kažeš – neću da kupim. Dakle, kupuješ i prodaješ kako možeš. Ali ja uopšte neću da ulazim u tu priču o Sartidu. Izvolite, u redu je. Postoji li nešto što je nezakonito, nešto što je prljavo? Dokažite. Ili prestanite sa tom pričom.

Đorđe Vukadinović: Ali nisam slučajno pomenuo Al Kaponea. Postoje stvari koje se ne mogu dokazati, a koje svi znaju.

Dragan Bujošević: Ti onda truješ političku javnost, praviš priču koja će stalno biti u narodu, priču da su svi političari pokvareni, đubrad i korumpirani. Stvaraš taj utisak.

Đorđe Vukadinović: Ja upravo mislim da je obrnuto... Ali hteo bih još nešto povodom ove priče o ponudi, potražnji, pijaci i jabukama, koju je Dragan tako slikovito prikazao: prodaš onako kako možeš da prodaš, to je zakon ponude i potražnje. Ali znaš kako bi mogla da izgleda dobra i precizna analogija između onoga što je radila prethodna vlada (a što je, nažalost, uglavnom nastavljeno) i onoga što se inače radi u takozvanim zemljama u tranziciji? Možda će ovo nekome zvučati radikalno, ali radi se o velikoj   legalizovanoj pljački pod firmom obavezne privatizacije. To je kao kada bi ti neko rekao: izađi danas na pijacu i obavezno prodaj te jabuke. A onda dođem ja, koji znam da moraš da prodaš, i kažem ti: dobro, te jabuke ne vrede stotinu dinara, ali sigurno vrede 30-40 dinara, ali ja ću ti, evo, dati pet dinara. Ti odgovoriš, ma ne dolazi u obzir, prodaću drugom. A onda se sakupimo nas nekolicina – pošto i nema baš mnogo nas koji imamo veliki novac i možemo da kupujemo, ili koji imamo veze u vladi koja to prodaje, i koja te je i naterala da to prodaješ – i lepo se dogovarimo. Ja ću budzašto da kupim ovo, ti ono – što da konkurišemo jedni drugima? I to ti je onda slobodna trgovina, zakon ponude i potražnje i slične neoliberalne trice.

Snežana Bićanin: Ali ta jabuka bi mogla i da istrune u nekom podrumu...

Dragan Bujošević: E, tu je problem.

Đorđe Vukadinović: Možda će jabuka i da istrune, ali ovde se ne radi o jabukama.

Snežana Bićanin: Vi ste uzeli primer jabuke.

Dragan Bujošević: ...Zastava. Uzmi samo Zastavu.

Đorđe Vukadinović: Niko nije kupio Zastavu. U tome je poenta.

Dragan Bujošević: Niko nije kupio Zastavu, zato što niko neće da kupuje trulu jabuku...

Đorđe Vukadinović: Pa naravno. Ali zašto je neko kupio pivaru? Da li ti misliš da bi pivara istrunula? Da li misliš da bi cementara istrunula? Da li misliš da bi Knjaz Miloš istrunuo? To je ono što je skandal. Prodaju se najbolje i bogate firme.

Dragan Bujošević: Ma kako Knjaz Miloš najbolja firma? Imala je gubitak od pet milijardi pre godinu dana.

Đorđe Vukadinović: To je kao što su šećerane imale gubitke, recimo Crvenka, a samo rezerve šećera su bile veće od duga...

Dragan Bujošević: Kada je postojala vlada Mirka Marjanovića, postojala je takozvana insajderska privatizacija. Ljudi su mogli da kupuju svoja preduzeća, ali država je, naravno, bila dovoljno pametna, pod znacima navoda, i rekla: mi smo vlasnici toliko i toliko odsto, a vi ste vlasnici toliko i toliko odsto i izvolite kupujte. Šta su ljudi uradili sa tim akcijama? Šta se uradilo sa svim tim vaučerskim privatizacijama, od Rusije pa nadalje? Ljudi su svoje akcije odmah prodali nekim tajkunima. Pa nema veće pljačke od one u Rusiji. Oni koji su mogli da kupe kapital, odmah su uzeli akcije od radnika u fabrikama. Ne možeš ti mene da nateraš da se bavim upravljanjem preuzećem kada ne mogu, brate. Ja sam metalostrugar i znam da radim nešto na strugu, a ne da upravljam preduzećem... ma koliko svaki Srbin tvrdio da može sve da radi, kada dođe to – hajde izvoli radi, onda tek on vidi da to ne zna i proda svoju akciju. Tu je problem. A ti si za razna preduzeća stavio rok obavezne privatizacije, a on se stalno pomera. Ali tebi preduzeća stagniraju, propadaju, tonu. Preuzeća nemaju obrtni kapital, i zato ti moraš da ih prodaš.

Đorđe Vukadinović: Ali ne moraš da mu narediš da mora da se proda. I to da prodaješ najbolja preduzeća, za koja se uvek mogu dobiti pare. Jedno je ruski slučaj... Uzgred rečeno, jedine pare koji su građani ove zemlje videli poslednjih godina videli su upravo zahvaljujući prodaji tih akcija koje im je dala ona nenarodna, Miloševićeva vlast. To moramo reći. Znači, nije to bilo tako loše. I nisu svi pohrlili da prodaju dobijene akcije.

Dragan Bujošević: Nisu mogli da prodaju. Tek sad mogu.

Đorđe Vukadinović: I zato sada dobijaju veliki novac. Ne mislim da je to idealan model, ali je i on bolji od ovoga koji praktikuje postpetooktobarska vlast, i stara i nova. Pogotovo sa tim imperativom da se stvari moraju prodati, a onda se prodaju najbolje firme, a ove trule jabuke o kojima...

Dragan Bujošević: Pa ko je blesav da kupi... Pa da li bi ti kupio trulu jabuku za svoje pare?...

Đorđe Vukadinović: Ne bih, ali...

Dragan Bujošević: Pa ne bi... Kad dođe kapital, on hoće da kupi nešto što vredi...

Đorđe Vukadinović: Da, ali ako si ti vlasnik, onda moraš da razmišljaš šta ćeš da radiš posle, ako prodaš sve što je dobro, i što nije jabuka nego može da stoji. Dakle, taj cement, ta voda i taj šećer, koji će uvek imati svoju vrednost.

Dragan Bujošević: Cementara, čoveče, ima toliko dugova.

Đorđe Vukadinović: Sa tim dugovima se jako mnogo manipuliše. Nisam slučajno, maločas, pominjao slučaj šećerane u Crvenki o kojoj se pričalo kako ima dug od deset miliona evra, iako joj je vrednost zaliha u tom trenutku bila negde u visini tog dugovanja. Stvar je »legla« jer su, na kraju, i Grci i MK ipak morali malo da odreše kesu, dogovore se sa menadžmentom, da plate bar nešto, a ideja je bila da se budzašto kupi i ta šećerana, Dakle, sve to je jedna uvezana i dosta ružna priča o privatizacionoj pljački čije ćemo sve aspekte i sve krajeve klupka možda uspeti da sagledamo, i to samo donekle, tek kroz nekoliko godina, ili, verovatnije, nekoliko decenija.

Snežana Bićanin: Dobro, i ova vlade se odlučila za ubrzanu privatizaciju.

Đorđe Vukadinović: Jeste. Zato ja i nisam advokat ove vlade, i uopšte nisam oduševljen njenom ekonomskom politikom.

Dragan Bujošević: Ja podržavam ubrzanu privatizaciju.

Đorđe Vukadinović: E, sad, super, obrnuli smo pozicije. I to je dobro... Ja se zalažem za privatizaciju Zastave, ili nekog sličnog gubitaša, ali ne za privatizaciju šećerane ili fabrike duvana, koje će uvek doneti te pare, i koje ćeš uvek moći da prodaš.

Dragan Bujošević: Hoćeš u Evropu?

Đorđe Vukadinović: Ma nemoj mi pričati o Evropi... U Evropi je i Slovenija, koju stalno navodimo kao sjajan primer dobrog i uspešnog puta u Evropu, a ona nije tako rasprodala...

Dragan Bujošević: Neko je navodi kao primer...

Đorđe Vukadinović: Svi je navode. S razlogom. Treba da se navodi. Slovenija nije rasprodala svoje bogatstvo. Neke društvene firme su propale, ali država je zadržala kontrolni paket u većini slovenačkih firmi, i pogledajte   gde je sada Slovenija. Ne samo što je u Evropi, nego pogledajte kakav standard ima. Svaki seljak i svaka domaćica zna da, ako rasprodaš sve što imaš, pa potrošiš na stanove, frižidere i zamrzivače, tvoje domaćinstvo propada...

Dragan Bujošević: A znaš onu poslovicu »Videla žaba da se konj potkiva«?

Đorđe Vukadinović: I šta sad, mi smo žaba, a Slovenci su konj?

Dragan Bujošević: Tako je. Tako je. Razlika u ekonomskom položaju Srbije i Slovenije je ko razlika između Boga i šeširdžije, između neba i zemlje.

Đorđe Vukadinović: Da, ali...

Dragan Bujošević: Uostalom, i Slovenija sada prodaje sve te svoje firme zato što je ušla u EU. Slovenačka država je radila to o čemu ti govoriš, muljala je akcijama Pivovarne union... pošto ju je kupio Interbril, ovaj koji je kupio Apatinsku pivaru, oni su muljali tim akcijama, da bi sad Laško ispao većinski vlasnik, i evo ih sad na evropskom sudu. I znaš kako će da plate to... Ako hoćeš u Evropu, onda imaš pravila igre...

Đorđe Vukadinović: Ne bih se ja brinuo za slovenačku državu...

Dragan Bujošević: Broj dva. Zbog čega strani kapital nije baš toliko crk'o za Slovenijom? Zato što su statistička greška u odnosu na nas, jedan ili dva posto...

Đorđe Vukadinović: Šta u odnosu na nas? Kako u odnosu na nas?

Dragan Bujošević: Malo tržište. I suviše malo.

Đorđe Vukadinović: Pa nisu valjda jedan ili dva posto od srpskog tržišta!

Dragan Bujošević: I suviše su malo tržište da bi ti tamo ušao i kupio firmu.

Đorđe Vukadinović: Po bogatstvu nisu baš statistička greška u odnosu na nas. Njihov dohodak je veći od našeg, a i sam si maločas rekao...

Dragan Bujošević: Koka-kola će imati jednu firmu za jugoistočnu Evropu. Neće da pravi firmu u Sloveniji da bi prodavala samo u Sloveniji.

Đorđe Vukadinović: Pazi, ni ti ni ja nismo stručnjaci za ekonomsku politiku, pogotovo za Sloveniju. Ali, ja je navodim samo kao primer domaćinske brige o državi – od seljaka, piljara, domaćice, pa sve do intelektualca i ekonomskog stručnjaka. I tako se stiže do jedne ozbiljne i odgovorne države, koja nije idealna, koja je, u konkretnom slučaju, čak vrlo nacionalistička i ksenofobična, ali brine o svom nacionalnom bogatstvu i tu je gde je.

Dragan Bujošević: Tebi ministar trgovine sada kaže ovako – upravo ti to objašnjavam, žaba i konj – kaže, dakle: »Da, ja bih hteo i ova vlada bi htela da zadržimo C-market u vlasništvu Srbije, ali nemamo pare za to. Pa ne mogu ja da kupim BMW, ja nemam pare za BMW...

Đorđe Vukadinović: Niko ne govori o BMW-u...

Dragan Bujošević: Uzmi bilo šta. Fiću ne mogu da kupim, nemam pare.

Đorđe Vukadinović: Ali onda nemoj budzašto da prodaš porodični nakit da bi na kredit kupio Fiću, i da se stalno zadužuješ – voziš Fiću, nemaš BMW, a prodao si ono od čega bi mogao da živiš, ono od čega bi tvoje potomstvo moglo da živi.

Snežana Bićanin: Trebalo je napraviti spisak strateških sirovina i firmi... Da li se vi u tome slažete?

Dragan Bujošević: Ova vlada je obećala da će napraviti strategiju privrede, poljoprivrede, strategiju svake industrijske grane. Nije je napravila. Još u doba velike Jugoslavije, ja sam jednom Slovencu, koji je bio izveštač iz Skupštine Jugoslavije, rekao: ej, bre, od kada ste vi Slovenci došli, upropastili ste nas Srbe. Mi smo znali kako se trguje. Kupio sam mu u Arhivu Srbije činovničke dnevnike Vlade Miloša Obrenovića. Tu se kaže: šta imaš, prodaj pošto možeš. Kažem mu, dok smo mi trgovali, mi smo trgovali ovako. Od kada ste vi tu, mi imamo samoupravne sporazume, društvene dogovore i neko nas uvek tu »premulja«.

Đorđe Vukadinović: I šta sad? Treba da prodaš sve što imaš, pa da vidiš šta će posle biti? I ti ćeš dati pare od privatizacije za plate, penzije i očuvanje socijalnog mira, a šta će biti sutra, kad ne bude više cementara, pivara, kad ne bude više fabrika vode i fabrika duvana? Šta ćemo onda? To nije pitanje ove vlade ili one vlade...

Dragan Bujošević: Malopre si rekao da kapital ne poznaje granice. Ako ti hoćeš da imaš kapitalizam... Hoćeš kapitalizam?

Đorđe Vukadinović: Kapitalizam čine različite stvari...

Dragan Bujošević: Devedeset odsto engleskog kapitala se nalazi u Americi. Jesu li Englezi pravili revoluciju zato što im je Abramovič kupio Čelzi? A kako smo mi pravili revoluciju ovde zbog onog C-marketa! A ko je organizovao to? Organizovao je Imlek. A ko je vlasnik Imleka? Da li je to srpski kapital? Nemoj da se zezamo!

Đorđe Vukadinović: ... A, da. Zaboravio sam mlekare. Skoro čitava industija mleka je u rukama stranaca. Ja mislim da to nije dobro. I baš me briga da li je za to odgovorna ova ili ona vlada. I u tome je razlika među nama.

Dragan Bujošević: Ali ti mi moraš objasniti zašto to nije dobro. Da li nas oni možda truju mlekom?

Đorđe Vukadinović: Naravno da nas niko ne truje mlekom.

Dragan Bujošević: Ti govoriš sad nešto što ja zovem nacionalni patriotizam.

Đorđe Vukadinović: Nije nacionalni, nego ekonomski patriotizam .

Dragan Bujošević: Dobro, ekonomski. Ismejavam to, evo, na primeru C-marketa. C-market organizuje tamo one jadne žene koje demonstriraju, a ko je to platio? Platio je Interbril, koji je vlasnik Apatinske pivare, platio je vlasnik Imleka, i da ne nabrajam još neke koji su...

Đorđe Vukadinović: ... Ima i naših tu...

Dragan Bujošević: Nema naših tu, pošto su naše firme koje su se tu pojavljivale malo kiparske, malo naše. Sori. Da li se ijedan radnik Frikoma buni što ima hrvatsku lisnicu u srpskom džepu?

Dragan Bujošević: Ne znam za radnika Frikoma, ali znam za Somboled, koji je takođe u hrvatskom vlasništvu. Znam da se u Somboru i te kako bune, znam da tamo uvoze pa prepakuju mleko, jogurt i mlečne prerađevine iz Hrvatske...

Snežana Bićanin: Stvarno bi nam bila potrebna još jedna emisija... Hajde da završimo onako kako smo i počeli. Molim vas, recite mi u jednoj rečenici: šta očekujete od ove, druge godine Vlade?

Đorđe Vukadinović: »Da ode ova vlada i da se vrati DOS.«

Dragan Bujošević: Ja mislim da ova vlada neće brzo otići. Kao što sam i na početku njenog rada mislio. To je pod broj jedan. A pod broj dva, mislim da je ova vlada temeljno napustila svoja obećanja, i ja sam veoma srećan i zadovoljan što je napustila neka od njih. Daj Bože da dobijemo tu Studiju izvodljivosti jer ćemo onda po nekim drugim standardima razgovarati o mnogim stvarima o kojima sada razgovaramo po standardima balkanske krčme.

Đorđe Vukadinović: Ja se slažem, začudo, sa konstatacijom da je ova vlada napustila neka svoja predizborna obećanja. Samo, za razliku od Dragana, ja mislim da je to loše, naročito kada je reč o raščišćavanju afera i borbi protiv korupcije. Dakle, ja nisam srećan zbog toga i smatram da je to upravo jedini pravi   razlog za kritiku ove vlade. Ali jedna od nesumnjivo pozitivnih stvari koje se moraju priznati Vladi jeste izvesno zatrpavanje ovog rova nepomirljivosti na srpskoj političkoj i društvenoj sceni, rova koji je povremeno dolazio do izražaja čak i u ovom našem razgovoru – naravno, znatno manje nego kada se to dešava u parlamentu. Dakle, sanacija tog stanja na ivici građanskog rata, ili makar građanske mržnje i sukoba koji već godinama, a moglo bi se reći čak i decenijama neprestano tinja u srpskoj javnosti i truje srpsko političko tkivo. S tim u vezi je i ona druga stvar, koja je važna i koja je takođe deo one još nedovoljno afirmisane   »misije« ove vlade. To je rehabilitacija pojmova kao što su patriotizam, nacionalni interes, nacionalna svest, nacionalni ponos. Ne na karikaturalan način, kakav smo mogli da vidimo u prethodnoj deceniji, nego na način koji postoji svuda u normalnom svetu, pa i u toj Evropi koja nam je navodno cilj. U tom smislu, ne treba bežati ni od ekonomskog patriotizma kao kategorije, ali on ne sme biti maska za prikrivanje interesa domaćih tajkuna i domaćih lopova koji se na taj način brane od moćnijih stranih tajkuna i lopova. Dakle, postoje nacionalni interesi i nacionalna svest – možemo se sporiti oko toga šta sve u njih spada – ali elementarni pojmovi nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja moraju biti rehabilitovani. Ne zarad ove ili one političke   propagande, već da bi ovo društvo, ovaj narod i ova država mogli da opstanu, pa onda i da uđu u Evropu i pristupe integracijama o kojima neprestano govorimo.

(Radio Beograd II, 5. mart, emisija Agora , urednik i voditelj Sne žana Bićanin)

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM