Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

IZDANJA

Prenosimo deo debate iz posebnog izdanja NSPM - Vojvođansko pitanje

   

 

Odlomci iz knjige Vojvođansko pitanje , NSPM, 2005.

Izdvajajući tek delić onoga što je rečeno na okruglom stolu o vojvođanskom pitanju, održanom u oktobru 2004. godine u Zrenjaninu, želimo da vam predstavimo nekoliko paradigmatičnih gledišta i prenesemo nešto od tipova argumentacije korišćene na tom skupu. Donosimo odlomke pojedinih referata, uz napomenu da knjiga Vojvođansko pitanje u izdanju NSPM sadrži i nekoliko autorskih tekstova posvećenih ovom problemu koji nisu pročitani u Zrenjaninu, ali se sasvim uklapaju u nameru priređivača da se predmet ove diskusije osvetli sa različitih stručnih i političkih pozicija. Ovi odlomci ne mogu predstaviti knjigu, ali mogu zaintrigirati čitaoca, ako ni zbog čega drugog, a ono stoga što je u njima moguće uočiti da se govornici različitih političkih opredeljenja pogdegde slažu u dijagnostikovanju vojvođanskog pitanja kao nečega što sve više postaje sudbinsko državno pitanje u rukama stranog činioca, ali tome pridaju različit vrednosni predznak. Oni će se takođe složiti da volja naroda u Vojvodini, izražena na demokratskim izborima, ne ide i da neće ni ići u prilog autonomističkim tendencijama, i opet izneti različite vrednosne sudove o toj nespornoj činjenici.   

Jovan Komš

(…) Šta je danas Vojvodina? Oktobra 2004. godine ja sam postavio dve dileme. Da li je reč o konačno upokojenoj švajci na istoku Evrope o kojoj je govorio Vasa Stajić, tragajući za liberalnodemokratskim institucionalnim modelom harmonizacije razlika i za iskustvima stabilnog, demokratskog, razvijenog sveta? Da li je ova švajca upokojena konačnom pobedom principa nacionalne države iz devetnaestog veka koja je na prostorima srednje i istočne Evrope uvek imala zadatak da gradi naciju u stilu cuius regio eius religio (čija je vlast, njegova je religija, čija je vlast, njegova je interpretacija nacije). Reference takvog rakursa naći ćemo svuda, od teorijskih tekstova do štampe, koja njima vrvi. Čitali ste sve ove visokotiražne novine u kojima se ove teze naširoko reprodukuju, svodeći Vojvodinu na srpsko, a ne na mađarsko pitanje. Da li Vojvodina može biti samo srpsko, isključivo srpsko pitanje, ili je Vojvodina i srpsko, i mađarsko, i slovačko, i rusinsko, i hrvatsko, i bunjevačko pitanje i pitanje svih građana koji imaju potrebu za pluralnim identitetom, za višestrukim identitetima, i kao članovi tzv. etničkih, nasleđenih plemenskih zajednica, i kao građani koji hoće da imaju svoja individualna prava bez obzira na svoju kulturnu i identitetsku pripadnost? Ili možda drugi model odgovora Vojvodini kao autonomnoj evropskoj regiji – da bude most Srbije ka Evropi, a to znači Evropi nacija, što nije beznačajno. To je taj opšti epohalni trend koji i te kako utiče na kalkulatorike interesa i naših partijskih preduzeća, koliko god se ona otimala tom trendu – Evropa nacija, Evropa građana, Evropa regija, Evropa manjina i Vojvodina čiji je bolji deo tradicije zasnovan na principima liberalne demokratije, tržišne utakmice, podele i ravnoteže moći – ne samo na horizontalnom nivou između izvršne, zakonodavne i sudske vlasti unutar centralne arhitektonike vlasti nego i na nivou vertikalne podele moći i adekvatne teritorijalne organizacije vlasti – te na supsidijarnosti, miroljubivom takmičenju za vlast, toleranciji, otvorenim granicama, slobodi protoka robe, ljudi, ideja, informacija, zaštiti manjina i ravnopravnosti, etnokulturnoj pravdi pluralnih identiteta, i sve to posredstvom regionalne i lokalne autonomije, proporcionalnosti, sporazumevanja i saradnje ključnih političkih aktera (…)

Nebojša Popov

(…) Nekoliko stotina godina Vojvodina je u privrednom i kulturnom pogledu evropska regija, i u okviru Austrije i u okviru Austrougarske. Ona nikad nije bila nezavisna država, ali se razvijala. U evropskom procesu povezivanja imala je status u perspektivi prosperitetne regije koja bi, naročito kad je posredi poljoprivreda, snabdevala dobar deo Evrope. Zato su sprovođeni obimni radovi melioracije, izgrađivani su kanali, omogućavano navodnjavanje mnogo pre izgradnje kanala Dunav–Tisa– Dunav, i to je spadalo u tu ideju.

Dakle, postoji Vojvodina kao evropska regija u privrednom i kulturnom pogledu, što ima svoj socijalni, pa čak i etnički aspekt, nasuprot čemu stoje

razni pokušaji da se ona stavi u neki uži okvir Kraljevine Jugoslavije, SFRJ,

SRJ, ili pak razmišljanje o tome da bude suverena država – ni to nije isklju-

čeno.

I sada dolazimo do ovog glavnog problema, ne sada više pristupa, nego glavnog problema: gde smo mi danas, mi u Vojvodini? Iz izlaganja Komšića i Boarova, i po onome što znamo, mi smo, ako već pominjemo reč tranzicija, doživeli tranziciju u negativnom smeru – udaljavanje od Evrope, od tržišne privrede, parlametarizma, laičke kulture, tolerancije. Išli smo u suprotnom smeru. Naime, jednostavno rečeno, razorena je ne samo SFRJ kao država nego je država razorena kao takva. Tamo gde se može nekažnjeno ubijati, raseljavati, krasti i pljačkati, tamo više nema države (…)

Mislim da je veoma važno imati u vidu ne samo šta su uradili nego kako su zaustavljeni u ubijanju i raseljavanju (Milo šević i njegovi, n. p) . Nisu se sami zaustavili. Ratovi ovde nisu zaustavljeni ni pobedom ni porazom bilo koje strane, niti konsenzusom sukobljenih strana, nego vojnom silom stranih organizacija. To je vrlo važno zbog toga što se onda može govoriti o tome da žarišta vrlo opasnih sukoba nisu ugašena. Ja sam daleko od bilo kakvih katastrofičnih vizija da se rat u onom obliku može ponoviti, ali važno je da žarišta nisu ugašena (…)

Vlada Ilić

(…) Najznačajniji činilac se neće sresti u ovoj raspravi. To je, po svemu što se zna, spoljnopolitički činilac, jer je autonomija Vojvodine pre svega spoljnopolitičko pitanje. U biti, mi u Vojvodini nemamo eksperte za tako nešto i ne zameram organizatoru na tome što nije probao da nađe nekoga ko ne postoji (…)

Vojvodinu smo napravili mi komunisti. Pre toga je ona egzistirala pod nadnacionalnom apsolutističkom vlašću, kada je zaista postojala poprilična izjednačenost prava pojedinih etnikuma, s tim što su svojevrsnu prednost imali Srbi i Nemci, na račun većinskih Rumuna, Mađara, Slovaka i ostalih. To je bilo, inače, vreme privrednog prosperiteta, o čemu je dosta pisao kolega Boarov. Mi komunisti napravili smo autonomiju Vojvodine i ona je postojala dok smo mi bili na vlasti. Onog momenta kada su neki od nas, kao Milošević, uveli višepartizam i počeli tranziciju, autonomija Vojvodine je prestala da postoji kao realitet, pretvorila se u privid. Kada je prošlo to razdoblje u kojem je otpočela degenirisana tranzicija, mi smo, posle 5. oktobra, dobili neku firtajl autonomiju Vojvodine, autonomiju Vojvodine kao farsu (…)

Demokratija, kako je zamišljam u Vojvodini od kada je uveden višepartizam, ima neprestano naglašen konzervatini, pseudofeudalni, komunitaristički aspekat i rezultat je dogovora etničkih elita i etničkih zajednica, od prvog Deposovog plana Koštunice, Čavoškog i Radoša Ljušića iz 1992. godine, kada su kontaktirali sa Andrašom Agoštonom, pa do dana današnjeg. Demokratija u onome sad već pomalo borniranom, sholasticiziranom, klasičnom individualističkom liberalnom smislu ovde nikada nije imala podršku. Ja se bojim da je maksimalno moguća mera autonomije Vojvodine ona mera koja proističe iz spoja dva najodlučnija momenta. Jedan je spoljni interes, interes spoljnog činioca – mi smo devastirana, zaostala, opustošena zemlja, i spoljni činilac je presudan u unutrašnjoj politici i unutrašnjoj privredi – i drugi momenat je autoritarnost.

Autoritarna Vojvodina može biti u znatno većoj meri autonomna nego što je slučaj sa demokratskom Vojvodinom.

Đorđe Vukadinović

(…) Kolega Ilić je u svom izlaganju izneo dve zanimljive teze i usput se izjasnio kao autonomista koji žali što stvari stoje kako stoje. Rekao je da je autonomija Vojvodine jedan komunistički proizvod i da je ona nemoguća pod čisto demokratskim pretpostavkama. Ja nisam autonomaš kao gospodin Ilić, bar ne u tom smislu, ali mislim da je on malo preterao. Dakle, ne mislim da se pitanje i stvar autonomije mogu svesti samo na komunističku ujdurmu, niti mislim da je ona baš u apsolutnom neskladu sa demokratskim principima. To je ta vrsta, kako bih rekao, interesantnog i intrigantnog teorijskog radikalizma, koja, međutim, ne doprinosi i ne pomaže da ozbiljno sagledamo problem autonomije bez obzira na svoje lične simpatije i antipatije. Možda je on baš zbog toga što je toliko sklon toj ideji rezignirano konstatovao ove dve stvari. Dakle, naglašavam, autonomija nije samo komunistički izum – iako, s jedne strane, nema sumnje da je za vreme srpskog odnosno jugoslovenskog komunizma ta ideja najviše izdžigljala i isto tako, s druge strane, nema sumnje da ona ne funkcioniše najbolje sa aktuelnim demokratskim premisama. Ali ono što mi smeta ne samo u Ilićevom izlaganju, nego načelno u ovakvim diskusijama, i za šta mislim da je vredno propitivanja, to je jedna sintagma koja mu se gotovo omakla: najviši mogući stepen autonomije , maksimalno mogući stepen autonomije . Sa tom stvari se barata kao da je samorazumljivo da je maksimalni stepen autonomije automatski najoptimalniji i najpoželjniji stepen autonomije. U drugom koraku se neopravdano poistovećuju regionalizacija i autonomija, i to maksimalno moguća. Razume se, regionalizaciju treba pozdraviti kao progresivnu, modernizacijsku, civilizacijsku vrednost – ma šta te reči značile – ali se ona ne može automatski izjednačiti sa najvećom mogućom autonomijom Vojvodine (…)

Naravno, pod optimalnim i idealnim uslovima bolje je da je vlast nekako bliža, bolje je da je ona podeljena, sve to nije sporno. Ali to još uvek nije argument za najveću moguću autonomiju, pogotovo ne za ovu vrstu državotvorne ili državolike forme kakva je postojala i kakva se nudi u nekim predlozima ustava. E, dakle, da li treba težiti maksimalno mogućem ili optimalnom stepenu autonomije? Ja mislim da treba težiti ovom drugom. Najveća moguća autonomija može da bude i država (…)

Slažem se, naravno, sa ovde prokazanim stavom da je ta državolika forma autonomije Vojvodine u velikoj meri doprinela radikalizaciji političke situacije u Srbiji i početkom devedesetih i posle 2000. godine. Pridružujem svoj stav toj listi inkriminisanih teza, ali bih dodao nešto što mislim da mi kolege neće osporiti: da je i ova, uslovno rečeno, maligna forma autonomaštva, koje više nije autonomaštvo nego ima direktne državotvorne i separatističke implikacije u nekim političkim programima, direktna posledica takođe nakaradne i maligne forme unitarizacije Srbije, to jest statusa Vojvodine za vreme Miloševića. Dakle, pravde radi, moramo konstatovati da tu postoji jedna klackalica, odnosno jedno klatno. Ono je išlo od jedne, verovatno problematične, prebrze i kontraproduktivne forme, gde je došlo do pretvaranja Vojvodine u neku kvazidržavu, što je pozdravio samo jedan vrlo tanak sloj tadašnje intelektualne i političke elite u Vojvodini, da bi onda usledila nakaradna unitarizacija, koja je zapravo za paradoksalne posledice imala to da je prvi put u Vojvodini autonomaštvo postalo ozbiljan, socijalno opipljiv fenomen. (…)

Kako je moguća ta klackalica, kako je moguće to klizanje iz jedne u drugu krajnost? Pre svega zbog toga što Srbija nije država. Problem autonomije u Vojvodini je u stvari problem države Srbije. I ovi nesporazumi oko pojma autonomije nastaju u sukobu ovog radikalno ekstremnog autonomaštva koje u nekim svojim najoštrijim oblicima prelazi svoj pojam i više nije autonomaštvo nego postaje zalaganje prvo za federalizaciju, pa za konfederalizacije Srbije, i ove druge tendencije, koja se periodično izražava u sklonosti da se ukine i jednom zauvek završi sa tom autonomaškom pričom jer ona navodno preti interesima i opstanku države Srbije. Te tendencije, koje su vrlo različite i samo u jednoj tački slične – neću da ih nivelišem – zapravo su posledica toga što Srbija nije država, što ni u teritorijalnom ni u konceptualnom smislu nije raščišćeno šta je država Srbija. I stoga zaista, u takvom stanju, da ne govorimo o geopolitičkom okruženju, i umereni, razumni, argumentovani zahtevi za autonomiju zaista mogu podsticati ove strahove da je tu i država u opasnosti. Država jeste u opasnosti ne samo zbog tih manje ili više radikalnih autonomističkih tendencija i zahteva, već zbog toga što, dakle, Srbija nije država. Ako uspemo da konstituišemo Srbiju kao državu – a na tom tragu je ova priča o ustavu koji neće biti plod kompromisa nego konsenzusa – onda će možda unutar tog koncepta i dilema gde i koja mera razumne autonomije za Vojvodinu treba da postoji verovatno naći svoje razrešenje i neće izazivati ove kontroverze koje izaziva.

Slobodan Antonić

Ja ću da (…) govorim o referatu kolege Komšića. Pridružujem se pohvalama koje je Vlada Ilić izrekao tom referatu. (…) Međutim, ja imam problem sa celinom tog referata. Imam problem što ne bih mogao iza njega da stanem, a da ne dam nekakve dopune. Ja čak mislim da bi se kolega Komšić složio sa tim dopunama, ali sama činjenica da se one stalno preskaču ili po inerciji prećutkuju meni je dovoljno simptomatična. Evo o čemu se radi. Na nivou same jezičke analize, ako biste sad preslušali traku i usredsredili se na sklopove u kojima se javljaju pojedini termini, recimo "Srbija", "srpski", "Beograd", "beogradski", videli biste da su to uglavnom negativni sklopovi. Uz te imenice, odnosno prideve, uglavnom idu reči "autoritatizam", "nacionalizam" i naravno "Slobodan Milošević".

Ako pogledate u kojim sklopovima se nalaze reči "Vojvodina", "vojvođanski", "Novi Sad", "novosadski" i tako dalje, onda ćete videti da su tu reči kao što su "multikulturalizam", "proevropska" ili "evropska regija" i ostali pozitivni termini. Nedavno sam pročitao knjigu jednog istaknutog novosadskog intelektualca, na preko 400 strana. Ne bih pominjao njegovo ime jer nije ovde prisutan. U toj knjizi se reči kao što su "Srbija", "srpski", "Beograd", "beogradski" pominju preko 300 puta, isključivo u negativnom ili eventualno neutralnom kontekstu, ali se zato reči "Budimpešta", "Mađarska", "Vojvodina", "Novi Sad" javljaju po pravilu u pozitivnom ili eventualno neutralnom kontekstu. Postoji jedan izuzetak kada je u pitanju pridev "srpski", a to je kada on opisuje svoj povratak iz Budimpešte i kaže da su u vozu bile dve lepe mlade srpske devojke. Dakle, to je pozitivno. I onda kaže da su one rekle jednu pametnu stvar, a to je da je Srbija, parafraziram, jedna grozna zemlja i da jedva čekaju da se isele odavde (…)

Ono što bih ja ovde voleo da čujem od naših kolega koji su mnogo bliže dešavanjima u Vojvodini jeste to kako oni vide stvarne demokratske kapacitete ovdašnje političke, i ne samo političke, već i društvene i ekonomske elite. Voleo bih da proverim svoj utisak o tome. I to ne zbog toga da bih rekao ovako: demokratski kapaciteti vojvođanske elite su mali, zato Vojvodina ne treba da ima autonomiju. Ne zbog toga. Meni se čini da sam nekoliko puta napisao: plivanje se najbolje uči u vodi, demokratija se najbolje uči u demokratskim procesima i institucijama. Mora postojati određeni okvir da bi se neka elita naučila demokratiji. Kada je u pitanju demokratska insuficijencija, mislim da je problem u Vojvodini jednak onom problemu koji imamo u Beogradu i u Srbiji, ako u nekim aspektima nije i veći. Zašto? Pa zbog toga što mi se čini da je okruženje političke elite – mislim na onu infrastrukturu koja zapravo omogućava da demokratija bude ispunjena sadržajem, a pre svega na medijsku i akademsku elitu – premalo kritično prema sopstvenoj političkoj eliti. Ja bih želeo da proverim taj podatak, tu moju ocenu (…)

Jovan Komšić

(…) Ja ipak nemam problem s tim o čemu je govorio Antonić. Nisam ni razmišljao o tome. Počeo sam analizu opštim trendovima, spregama finansijera, političara i novinara, govoreći da su to trendovi i Srbije i Vojvodine kao integralnog dela Srbije. Reč je o svim elementima kriminalne uzurpacije vlasti, na koje nisu bile imune ni nove garniture DOS-a. Tu su postojala politička pregrupisavanja, DOS je otvorio prostor za moralizaciju politike, pa su usledile i reakcije građana, ali je povećan i stepen socijalnodemagoške reakcije onih, činilo se, prevladanih arterija bivšeg režima u liku SRS i SPS. Ja sam mislio da je to dovoljno napomenuti. Pored toga, na dva mesta, kada je reč o Vojvodini, pomenuo sam da je ona, između 1990. i 2000. godine, bila u poziciji ratne komore, i da je bila avangarda u ekstremnoj destrukciji demokratskog bića i Srbije i SRJ (…)

Jovo Bakić

(…) Boarov kaže u tekstu: "Nije samo Vojvodina radikalska. I drugi delovi su." Izvinite, ja ću sada navesti podatke, koji se mogu naći na CESID-ovom sajtu, o tome koliko je ko glasova dobio na izborima, pa da uporedimo. U prvom krugu predsedničkih izbora u Beogradu Dragoljub Mićunović je dobio 43,8 odsto, a u Vojvodini 40,8 odsto. Toma Nikolić je u Beogradu dobio 41,5, a u Vojvodini 46,4 odsto. U Vojvodini je Toma Nikolić pobedio za celih šest procenata razlike, a u Beogradu je izgubio za dva odsto razlike. Dakle, to ne može biti isto ni pod kojim uslovima.

Drugo, izbori na kojima su se sučelili Tadić i Nikolić. U Beogradu, Tadić je dobio 31,7 odsto u prvom krugu, Nikolić je dobio 26,3 odsto. U Vojvodini je Tadić dobio 32,4 odsto, Nikolić 32,7 odsto. Dakle, u Beogradu je Tadić pobedio Nikolića za više od pet procenata razlike, a u Vojvodini je Nikolić jedva dobio Tadića sa 0,3 odsto glasova više u prvom krugu. To su jasne stvari. U drugom krugu, sad govorim po sećanju, nemam taj podatak, u Beogradu je Tadić dobio Tomu Nikolića rezultatom 60:40 odsto. Najgori rezultat bio je u Vojvodini. Nekih 52:48 ili tako nešto. Pa je li to isto? Kad kažem najgori rezultat, mislim sa stanovišta Srbije. Najgori za ovu zemlju i za ovaj narod, to je moje mišljenje, možemo da se ne složimo oko toga.

Na lokalnim izborima se isto dogodilo, premda je u Beogradu razlika bila tesna, svega dva odsto u korist Bogdanovića, i to je bilo veliko iznenađenje. Mislim da se radi o slaboj izlaznosti, i verujem takođe da je netelevizičnost" Nenada Bogdanovića jednostavno išla na ruku radikalskom, politički vrlo iskusnom kandidatu.

Dakle, s te strane, ako se porede centralna Srbija i Vojvodina, u centralnoj Srbiji radikali su doživeli krah. Tu su socijalisti tukli radikale jer oni se bore za isto biračko telo, one slabije obrazovane, i tu su socijalisti osvojili dobar broj opština, mislim 19, u zbiru sa grupama građana koje su zapravo njihove. Sa druge strane, radikali su nešto slabiji. Prema tome, mi imamo radikalizam kao specifično vojvođanski problem, a preko Vojvodine i srbijanski problem. I to je ono što mene plaši kao čoveka koji radikale smatra vrlo opasnom desnom ekstremističkom strujom. Ne volim Čanka, ali radije ću njega da gledam (…)

Miloš Knežević

Sve vreme se plasira psihologija politike kao ključna za razumevanje teme. Psihologiziranje politike, beskrajno pominjanje političkih mrtvaca Miloševića, kralja Aleksandra, Pašića, ne vodi nikud, a još je opasnije ako se teorijski diskurs plasira zajedno sa partijskim diskursom. Vi imate ideološki diskurs. Plediram da se prosto teorijski vratimo na neki nivo razumevanja fenomena autonomije Vojvodine, a ne da stvari posmatramo na način partijske sociologije, elektoralne geografije i toga gde je ko pobedio. Smarali su nas šest meseci s tim. I ta radikalofobija i priča o Miloševiću koji je već tri godine u Hagu i ostaće tamo ništa ne rešava, ljudi. Prosto, već je dosadno i glupo. Imali smo četiri godine vladavine DOS-a, sad imamo neku neodosovsku situaciju. Stvari se menjaju.  

Vladimir Ilić

(…) Ja ću da govorim o odnosu Vojvodine i Srbije, o tome da li je maksimiranje autonomije Vojvodine slabljenje Srbije. Mislim da jeste i da treba i da bude slabljenje Srbije. Antonić je rekao da se u govoru ljudi sa ove strane Save pojmovi "Srbija" i "srpski" mahom koriste sa negativnim predznakom. Pre bih rekao da se koriste kao strani pojmovi. Da se razumemo. Vojvodina je deo Republike Srbije. Vojvodina nije Srbija. Vojvodina nije deo Srbije. Ja potičem iz srbijanske familije i svi su moji preci šest pokolenja unazad iz Srbije, što se u nekom srbijanskom kulturrasizmu smatra cvetom cveta srpstva. Mi smo Srbiju uvek videli od Ristovca do Beograda. Kad smo prešli u Vojvodinu, govorili smo o lalama i o nama. Kako je pisao deda Mire Marković, otac Mome i Draže, Milorad Marković u ratnim dnevnicima: "Kako sam srećan što sam tog i tog oktobra 1918. stupio kod Ristovca na svoje srpsko zemljište". Nije mu Bitolj bio srpsko zemljište, niti Preševo. Ovo nije Srbija. Ovo je Republika Srbija, ali ovo je Vojvodina u Republici Srbiji (…)

Miloš Knežević

(…) Šta bi značilo to ako autonomija Vojvodine ne bi opstala u novoj istorijskoj situaciji, koja nije nimalo nalik na one prošle situacije? Odgovor na ovo pitanje tiče se onoga što su Vladimir Ilić i mladi kolega pomenuli: spoljnopolitičkog faktora, dizajna regiona koji je naddeterminantan, ne zavisi od nas, često se diktira i sprovodi i protiv naše volje. Dizajn Balkanskog poluostrva, a naročito južnoslovenskog prostora, koji je nastao sa nestankom Jugoslavije, takav je da vidimo niz malih državica i državolikih formi koje ne postoje nigde u svetu. Čak ne postoje ni u kolonijalnoj prošlosti Afrike, Azije i Latinske Amerike. Dakle, to su male države, razložene po granicama i principu AVNOJ-a, koji, opet, poreklo vuče iz 19. veka i Bakunjinovih koncepcija Balkana, koncepcija Trockog i kasnije Staljina. To je bio sovjetski model stvaranja ujedinjenih republika koji je preuzela Kompartija, pod uticajem austromarksizma u Titovoj verziji. Taj sovjetski model se raspao sa Miloševićem kod nas, sa generalom Tuđmanom u Hrvatskoj, sa Kučanom u Sloveniji, sa Gligorovom u Makedoniji, sa onim putujućim predsedničkim cirkusom.

Šta je nastalo? Nastalo je više srednjih i malih država, filatelističkih država, mikrodržava po principu održivosti i neodrživosti. Šta su to održive države? Održive su one države koje po nekom dizajnerskom planu veličine i ekonomske snage mogu da udovolje potrebama sopstvenog opstanka, a neodržive one gde se diktira neodrživost u okviru strategije kontrolisanog haosa, koje ne mogu a da ne budu klijenti. Zato se, kada je reč o Srbiji, postavlja pitanje da li smo zaista nezavisni ili smo klijentelistička država, duboko zavisna, i da li u principu možemo da budemo nezavisni dok se takozvani T1 (tranzit, prolaz – Kardeljeva ideja prolaza kroz Jugoslaviju) ne završi. Da li će se on završiti raspadom binarne zajednice Srbije sa Crnom Gorom (dualne federacije, kako ju je nazvao Miodrag Jovičić), amputacijom Kosova i nekom vrstom odvajanja Vojvodine, možda južne Srbije, Sandžaka itd? Ili je taj proces T1 neopozivo završen i cementiran sa geopolitičkim interesnim aranžmanom koji je diktirala anglosaksonska politika u Dejtonu? Da li je taj proces završen ili nije? Ja sudim da je nezavršen, i to se najbolje vidi na primeru rasprave o Kosovu i onog famoznog "standardi pre statusa", ali isto tako i na neodređenom i neodredljivom odnosu Srbije i Crne Gore i odnosu Srbije prema Republici Srpskoj. Srpski prostor, koji je istorijski prostor stariji od ove generacije, star najmanje hiljadu i po godina, jeste atomizovan. Dok su Slovenija i Hrvatska napravile čiste nacionalne države, Srbija je ostala multinacionalna, multikonfesionalna, multietnička. Prema neoliberalnim kriterijumima, ona bi trebalo da bude šampion ili uzor. Međutim, u njoj su, izgleda, najveći problemi. Jer ta secesionistička inercija na ovom prostoru, koji je rezidualan, nije prestala, i u tom svetlu bi moralo da se posmatra i ovo o čemu pričamo vezano za Vojvodinu i njen status (…)

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM