Slobodan Antonić

ZAŠTO IH POSMATRAM

Zahvalan sam gospođi Vesni Pešić (i uredništvu NIN-a) na mogućnosti da još ponešto kažem o izvesnim nedemokratkim (odnosno neliberalnim) crtama kod dela naše društvene elite.

Glavno pitanje koje gospođa Pešić postavlja jeste »zašto se Antonić toliko i već duže vreme ustremio na jedno manjinsko mišljenje kao najveću opasnost (kao da veće nema) i o kojem ga ne mrzi da piše te agresivne tekstove«. Pri tome gospođa Pešić ima u vidu ne samo moj »mučni članak« o petooktobarskim montanjarima u kom sam se, po njenoj oceni, »sramno poneo«. Ona se osvrće i na jedan moj raniji spis (»Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji«, Vreme, 6. februar 2003) koji je pobudio živu tromesečnu polemiku (cela polemika preštampana je u knjizi Intelektualci u tranziciji, priredio Jovica Trkulja, Kikinda 2003).

U tom spisu primetio sam da se deo ovdašnje inteligencije (uglavnom okupljen oko listova Danas, Helsinška povelja i Republika), prema sopstvenom narodu odnosi kao nekadašnji misonari prema urođeničkom plemenu. Oni veruju da je narod u Srbiji ne samo primitivan, već i kolektivno oboleo od nacionalizma (vidi tačne citate u pomenutom članku), i da je za to najbolji lek – »sila, primoravanje, dakle uslovljavanje« (Bojan Tončić u emisiji radija B92 «Peščanik«, 17. maj 2003, sajt B92; vidi i ostale citate). Ja sam se pobunio protiv takvih poziva na represiju, budući da verujem u demokratiju i ljudska prava (uzgred budi rečeno, eto mog političkog stanovišta koje toliko zanima Vesnu Pešić). Ti pozivi su mi se učinili naročito opasnim baš zbog toga što je u tom trenutku već uveliko funkcionisala koalicija »misionara«-ideologa i »montanjara«-političara. Montanjari su, u ime reformi i modernizacije, glajhšaltovali javnost, krivotvorili glasanje u skupštini, oduzimali poslaničke mandate, ućutkivali štampu, sužavali nezavisnost sudstva... A misionari su, u ime reforme i modernizacije, tome burno aplaudirali, opravdavajući sve mere protiv »izdajica 5. oktobra«.

Navešću samo dva primera takve simbioze koja je direktno ugrožavala demokratiju u Srbiji. Prvi je slučaj oduzimanja mandata. Pošto je želela da poveća nestabilnmu većinu u skupštini od samo šest poslaničkih glasova, vlada se poslužila najneparlamentarnijim odredbama izbornog zakona preostalog još iz doba Miloševića. Tako je, 12. juna 2002, DSS-u oduzet 21 poslanički mandat. Ali, umesto horske osude ovakvog antiparlamentarnog udara, u našoj proreformskoj javnosti (kojoj misionarska inteligencija daje ton) čuo se – horski aplauz! "Ako je opstanak skupštine bitan uslov za očuvanje glavnog rezultata promene iz 2000. godine«, objašnjavao je Nebojša Popov (Blic News, 31. juli 2002, str. 19), »a to je stvaranje osnova za nastanak demokratskih institucija - s nadom da skupština može evoluirati ka parlamentarizmu, onda se može smatrati legitimnim isključenje onih koji ne dolaze na sednicu ili ignorišu skupštinu, kao što se može smatrati legitimnim isključenje onih koji ignorišu zajednički napor da stvore demokratske institucije«. »Ako ova mera vodi ka afirmaciji budućeg parlamentarizma i nastavku procesa demokratskih promena, u tom slučaju je opravdana. A ako ne vodi ka tome, to će se vrlo brzo pokazati« (isto, str. 20). Dakle, po Popovu, krađa mandata nije po sebi bila ni dobra ni loša, već je to zavisilo od posledica. Ako modernizatorsko-reformatorskim političarima ukradeni mandati posluže da lakše sprovedu reforme i modernizuju Srbiju, krađa će biti opravdana. A ako u tome ne uspeju krađa će onda biti neopravdana. Baš lepo!

Slična neverovatna objašnjenja imali smo prilike da čitamo i na naslovnoj strani lista Danas (28. juni 2002), iz pera Milice Torov i Safete Biševac. Pošto su otimanje mandata nazvale "prekompozicijom u okviru DOS"(!!) one su javnost dodatno umirile sledećim rečima: "Ma koliko da je ovakvim potezom izmenjena parlamentarna slika Srbije, teško je zaključiti da je time pogažena izborna volja birača. Znamo svi da je većina i na republičkim izborima decembra 2000. godine glasala protiv Slobodana Miloševića i SPS, a ne za pojedinačne članice DOS". Ovde je na neobično dosledan način ponovljen jedan tipičan obrazac autoritarne argumentacije korišćen u SSSR-u 1930-ih godina. Tamo su saopštenja o uklanjanju »neprijatelja socijalizma« obično počinjala formulacijama – »kao što je poznato«, »zna se«, »svima je znano«. Recimo: »Zna se da je XY kovao zaveru protiv Partije i njenog mudrog rukovodstva. Zato je on juče streljan«. Dakle, ono što tek treba dokazati uzimalo se kao već dokazano, pa je iz toga sledila presuda kao iz čistog analitičkog suda. Tako su i novinarke lista Danas tvrdile da »znamo svi« kako birači, 23. decembra 2000, kada su zaokruživali listu koja se zvala »DOS – Vojislav Koštunica« to nikako nisu radili zbog nevažnog i nepotrebnog Koštunice (već su to, valjda, radili zbog političkih gromada tipa Korać, Čanak, Dule Mihajlović, Batić, Bane Kovačević, Dragan Miovanović i ostali?). Iz toga je onda i proizilazio neumitni zaključak da se Koštunica i njegovi mogu izbacivati iz skupštine, kad god se to poželi.

Ali, pošto su im ideolozi-modernizatori dali zeleno svetlo za akciju »tvoj mandat je moj mandat«, naši političari-modernizatori su poželeli da budu još veći reformatori i modernizatori. Jer, zašto bi DSS-u modernizovali samo 21 mandat kad mogu i svih 45? I tako su 29. jula oduzeli sve mandate DSS-u i proglasili još jednu reformsku pobedu. Aleksandra Joksimović, na zvaničnoj koneferenciji za štampu Demokratske stranke, obznanila je kako je oduzimanjem svih mandata DSS-u zapravo "potvrđena izborna volja građana Srbije" (!) i "otvoren put za nesmetano sporovođenje reformi i izgradnju nove moderne Srbije" (!) (Politika, 3. avgust 2002, str. A5). Nažalost, zaostali narod nije umeo da ceni sve ove modernizacijske divote, pa je na predsedničkim izborima, 13. oktobra 2002, Koštunica dobio dvostruko više glasova od vladinog kandidata (1.991.947 prema 921.094). To je poslužilo kao povod nekim zapadnim birokratama da ustvrde kako skupština bez Koštunice navodno nema legitimitet. Pritisli su vladu, pa su mandati, 4. novembra 2002, ipak morali biti vraćeni. Eh, kakva šteta - gde bi nam danas bio kraj sa tako reformskim sastavom skupštine?

I umesto da iz ovog slučaja izvuku pouku da su i «najmodernizacijski» političari ipak samo političari, naši »ideolozi-misionari« su se ubrzo upetljali u još tešnju simbiozu sa »političarima-montanjarima«. Tako su postali advokati grubog kršenja ne samo demokratije, već i elementarnih ljudskih prava. Reč je, naravno, o događajima tokom vanrednog stanja (mart-april 2003). Zločin nad Zoranom Đinđićem i snaga kriminalnih struktura koje su ugrožavale poredak u Srbiji, učinili su da vanredno stanje postane neophodnost. Ali, onakvo vanredno stanje kakvo je u Srbiji proglašeno i sporovođeno tog žalosnog proleća jednostavno malo toga je moglo da opravda.

Već sam akt proglašenja vanrednog stanja, koji je 12. marta pročitala Nataša Mićić, kao i njen prateći predsednički ukaz, predstavljali su najgrublje kršenje ustava i zakona, kao i glavnih međunarodnih povelja o ljudskim pravima. Vanredno stanje je, naime, proglašeno tako da su iz ustavnih i zakonskih propisa o vanrednom i ratnom stanju uzete najrepresivnije odredbe, spojene u jednu još represivniju celinu i nazvane "vanrednim stanjem". (Recimo, vanredno stanje nije moglo da se proglasi na celoj teritoriji Srbije – to može samo kada se proglašava ratno stanje. Zato je takva odredba uzeta iz propisa koji regulišu ratno stanje. Ali, u ratnom stanju skupštinska većina ne može da menja ustav i donosi sistemske zakone. Za to su uzete odgovarajuće odredbe iz propisa o vanrednom stanju, itd). Koristeći se ovakvom metodom, montanjari su sebi obezedili pokriće za opštu suspenziju ljudskih prava. Ukinuli su pravo na ustavni i zakonski postupak lišenja slobode (policijski pritvor je produžen na 30 dana, bez prava na advokata i bez prava na žalbu sudu). Ukinuli su pravo nepovredivosti tajne pisama ili stana bez odluke suda, ukinuli su svako pravo na štrajk, ukinuli su svako pravo političkog okupljanja. Ograničili su pravo političkog i sindikalnog delovanja, kao i pravo slobodnog obaveštavanja (ukoliko vlast proceni da se njima ugrožava vanredno stanje).

Neka od ovih prava mogla su se suspendovati samo u ratnom, ali ne i u vanrednom stanju (član 83. tačka 7. Ustava). Takva suspenzija donekle je bila pokrivena već pomenutim mešanjem ratnog i vanrednog stanja. Ali, 12. marta ukinuta su i ona ljudska prava koja nije bilo moguće suspendovati, čak ni u ratnom stanju - recimo, pravo uhapšenika da se obrati sudu radi ispitivanja zakonitosti njegovog hapšenja, ili pravo uhapšenika da postupak njegovog hapšenja bude uređen ustavom ili zakonom. Zapravo, ukinuta su neka od prava koja čine sam temelj ideje ljudskih prava (habeas corpus). Ona su bila izričito zaštićena od suspenzije ne samo tzv. Malom ustavnom poveljom Zajednice Srbije i Crne Gore (od 28. februara 2003; član 6. stav 9 i član 14. stav 6), već i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 9. stav 4) koji se neposredno primenjuje u Srbiji (član 10. Ustavne povelje) i ima jaču snagu od svih domaćih pravnih izvora (član 16. Ustavne povelje).

Već iz tog početnog kršenja ljudskih prava bilo je jasno u šta će se izroditi vanredno stanje. Verovatno još od 1944. godine u Srbiji nije bilo tako masovnog i neselektivnog hapšenja, kao tokom proleća 2003. godine. Iako se neprestano pričalo kako se hapse samo kriminalci, među 11 hiljada pritvorenih našlo se i previše drugog sveta: novinara, političara, sudija, advokata, folk pevača, pa je čak uhapšen i – direktor beogradskog zoološkog vrta! I ko zna ko bi još sve došao na red i koliko bi još hiljada ljudi bilo uhapšeno, da se nije umešala ona već ranije pominjana «grupa ambasadora na čelu sa Montgomerijem». Jer, još 11. aprila, na brifingu u Vladi Srbije za glavne i odgovorne urednike, najavljivano je kako je "operacija Sablja ušla u najdelikatniju fazu: otkrivanje inspiratora, podstrekača i finansijera atentata na Zorana Đinđića", a da je "okruženje poslednjeg jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice bilo dugo i do guše umešano u prljave operacije Crvenih beretki" (Danas, 12-13. april 2003, str. 3). Javnost je pripremana da svakog trena i Koštunica može da bude priveden na razgovor u policiju, Branislav Lečić, ministar kulture i informisanja, najavljivao je obrazovanje posebne komisije koja će tek ispitati sva kritička pisanja o Vladi i utvrditi "koji su to mehanizmi medije doveli u dominantno crno stanje svesti" (Politika, 6. april 3003, str. 1), a ministar pravde, Vladan Batić za učešće u "kriminalnoj zaveri ", direktno je optužio čak i "jedan deo nezavisnih medija" (Danas, 18. april 2003, str. 3). Onda su Montgomeri i ostali pritisli vladu, i već nakon par dana (22. aprila) vanredno stanje je ukinuto.

Kako se u toj stvari postavila naša «reformska» inteligencija? Dovoljno je pogledati samo komplete lista Danas za mart, april i maj 2003. godine, pa videti da se njihova reakcija može svesti na svega tri reči: Još! Još! Još! Čak i čelnici NVO za ljudska prava koji su nas navikli na svoj izraziti senzibilitet makar i za namrgođen pogled nekog Miloševićevog policajca, sada su išli od medija do medija da ubeđuju javnost kako je sve potaman. “Mislim da se od vanrednog stanja, ili iz neznanja ili iz opake namere, stvara jedan bau-bau, jedan bauk koji se onda lako ubija», objašnjavao je Vojin Dimitrijević («Kažiprst», B92, 17. mart 2003), direktor Beogradskog centra za ljudska prava. «Ja sam čitao odluku na osnovu koje je uvedeno vanredno stanje i ne vidim da je ograničeno nijedno pravo koje se ne sme ograničiti» (isto; podvukao A. S). Jednostavno, «ovo je vanredno stanje koje je uvela demokratska vlast. Vanredno stanje koje je uvodio predsednik Milutinović za vreme bombardovanja je nešto drugo i verujem da su se mnogi kao ja od onoga vanrednog stanja uplašili a od ovog vanrednog stanja se nisu uplašili, jer tačno znaju u kom pravcu su te mere preduzete». A taj pravac je više nego jasan: «mislim da su u pravu svi koji kažu da je ovo prilika da imamo 6. oktobar koji nismo imali» (isto). U tom, 6. oktobru, običnim građanima se život neće mnogo promeniti: «Vanredno stanje ne znači da će se život za obične građane mnogo iskomplikovati - deca će normalno da idu u školu, odrasli na posao» (Vojin Dimitrijević, Glas javnosti, 13. mart 2003). Ali, ako primetite da vas prisluškuju, da vam prijatelji bivaju uhapšeni, da sve novine pišu jedno te isto, da su na svim televizijama jedni te isti likovi, ako odvedete decu u zoovrt pa vam kažu da je «upravnika odvelo», ako se pitate neće li se i na vašem stepeništu uskoro začuti bat cokula, e to nije nikako znak da nešto poprilično gadno nije u redu. To je samo pokazatelj da niste običan građanin i da možete sebi da čestitate jer ste barem po nečemu izuzetni.

U takvim okolnostima - da se sada vratim na pitanje gospođe Pešić zašto ih se već jednom ne okanem – ja sam mogao da nastavim sa opisivanjem nedemokratskih postupaka Slobodana Miloševića, ili ukazivanjem na autoritarne crte socijalista ili radikala. Nastavio bih da dobijam grantove i suporte, bivalo bi me na svim «reformskim» medijima, ostao bih i dalje «ozbiljan i akribičan naučnik», i niko ne bi ni pomislio da dovodi u pitanje moja metodološka umeća ili da me pita za političku pripadnost. Ali, odnekud, nisu više socijalisti i radikali bili ti koji kradu mandate, kradu glasove u skupštini, kradu novac u vladi, lažu javnost, krše ustav, donose represivne zakone, u vanrednom stanju ukidaju čak i neukidiva ljudska prava, hapse 11 hiljada ljudi, ili, nedavno, rasturaju promocije knjiga i njihovim recenzentima na vratima od stana ispisuju skaredne parole... Naučen da i na najmanji Miloševićev prekršaj demokratske procedure, i na najmanje kršenje ljudskih prava, udarim na sva zvona, sada je valjda trebalo da ćutim i nemo posmatram kako se od skupštine pravi lakrdija, od javnosti služavka, od države alajbegova slama... I da se tešim objašnjenjem kako je sve to neophodno jer se «zaostalo» i «deformisano» društvo kao što je srpsko jedino na taj način može modernizovati. Ma hajte, molim vas!

I danas, kada ti krugovi više nisu na vlasti (ili pri vlasti) smatram da o njihovim idejama i delima treba razgovarati. (U pitanju su zbilja krugovi, i samo me manjak prostora onemogućava da napravim odrešitiju razliku među njima. Pomenuću, ipak, vredne primere drugačijeg mišljenja i delovanja kao što su redakcijski uvodnik lista Danas, od 13. juna 2002, u kome se jasno osuđuje oduzimanje mandata, ili dosledno držanje Nataše Kandić i FHP tokom vanrednog stanja). Neki od tih krugova, zbog fiksacije na jednu ideju i spremnosti da instrumentalizuju sve druge vrednosti radi njenog ostvarenja, često se, ne bez ikakvog prava, ocenjuju kao ekstremistički. Samo, ako je to tačno, zašto bi «reformatorsko-modernizacijski» ekstremizam bio manje opasan od, recimo, nacionalističkog ili komunističkog? Štaviše, on možda može biti i opasniji baš zato što su komunistička i nacionalistička ideja istorijski poprilično kompromitovane, dok su ideje reformi i modernizacije i dalje pozitivna vrednost za sve nas.

Otuda, kao što se od nacionalističkih snaga često traži da se, žele li da dobiju demokratsku licencu, odrede prema sopstvenom delovanju u prošlosti, tako bi i «reformatorsko-modernizacijske» snage svakako trebalo da pokažu da su svesne sopstvenuih grešaka i da ih neće više ponavljati. Ali, ako one to srdito odbijaju, ako svaku kritku ocenjuju kao «nacionalističko-konzervativnu paškvilu», ako čak i u najdobronamernijim primedbama nalaze samo političku ili stranačku pozadinu, onda nazivi kojima sam se poslužio da ih opišem – montanjari i misionari – prestaju biti samo zgodna istorijska analogija (manje ili više uspešna). Ti nazivi postaju gorka stvarnost. A sa takvim reformistima i modernizatorima, onda, neka nam je bog u pomoći.