I pre početka kampanje za lokalne izbore moglo se pretpostaviti da će oni biti po mnogo čemu neobični, prvenstveno s obzirom na glavnu novinu o neposrednom izboru i većim ovlašćenjima gradonačelnika i predsednika opština. Pojedini analitičari (vidi: Dj. V. Re-feudalizacija Srbije, www.nspm.org.yu) odmah su ukazivali na rdjavu praksu mehaničkog prepisivanja zakonskih rešenja iz zakonodavstva drugih zemalja, pa makar one bile i članice Evropske Unije. Upozoravalo se na loše posledice kraljevskih ovlašćenja datih budućim gradonačelnicima, govorilo o podsticanju korupcije i  mogućoj blokadi funkcionisanja lokalne samouprave koja bi mogla nastati ukoliko gradonačelnik i vladajuća većina u gradskim skupštinama budu iz različitih stranaka, i posebno skretala pažnja na ružan i mučan utisak (o ceni da i ne govorimo) koji će ostati nakon nekih dvestotinak mini-predsedničkih kampanja u jednoj ovako ojadjenoj i osiromašenoj zemlji kakva je današnja Srbija. (Interesantno je da ni predstavnici vlasti nisu osporavali ove prigovore, čak su na mahove i sami pokazivali sklonost da izmene najspornije elemente u Zakonu o lokalnoj samoupravi, ali su po običaju u tome bili neodlučni i spori, uvek previše zaokupljeni drugim stvarima, a onda se već približio trenutak raspisivanja izbora i bilo je kasno za bilo kakvu intervenciju.)

S obzirom da se ovde gotovo sva rdjava predvidjanja stopostotno ostvaruju, ne treba da čudi što je upravo protekla kampanja ne samo potvrdila, nego čak i višestruko nadmašila najcrnje prognoze dežurnih skeptika i analitičara. Trka za izbor oko stopedeset gradonačelnika i predsednika opština u Srbiji, kao i šezdeset neposredno biranih poslanika vojvodjanskog parlamenta, transparentno je pokazala sav jad i bedu našeg javnog života i katastrofalno nizak kadrovski potencijal srpske političke elite. Moglo bi se reći da takva galerija likova kakva nas je poslednjih mesec-dva dana zapljusnula sa bilborda i TV ekrana i takva silesija krupnih reči i besmislenih obećanja nisu u Srbiji vidjeni još od vremena Miloševićeve «antibirokratske revolucije» krajem osamdesetih godina. Ako ništa drugo, direktan izbor gradonačelnika omogućio nam je neposredan susret sa pravim licem srpske politike i nakon tog suočenja sa srpskom političkom prvaštinom čovek naprosto mora biti još zabrinutiji za budućnost i opstanak ove zemlje i nacije.

Na ovim izborima je pred zabezeknutim ostacima srpske kritičke javnosti bestidno promarširao srednji ešalon ovdašnje političke elite i svih onih koji se tako osećaju. Na svetlo dana samouvereno su pokuljali obično retko vidljivi stubovi partijskog i državnog aparata, lokalni funkcioneri, činovnici, finansijeri i izvršioci srpskih političkih radova, svi raspoloženi, siroko nasmejani i duboko uvereni da je upravo njima dopalo u zadatak da svoju regiju, selo i grad izvedu na put prosperiteta i civilizacijskog napretka. (S tom razlikom što su jedni obećavali da će tim putem odlučno da nastave, drugi bili rešeni da nas na njega vrate, a treći da njime konačno krenu.) A budući da su u pitanju ipak lokalni izbori, bezbrojni kandidati su se naglašeno trudili da sa nivoa apstraktnih obećanja o boljem životu koji nas čeka odmah iza «pravilno» popunjenih glasačkih listića predju što više na plan konkretnih predloga i ponuda, što je čitavu stvar činilo još komičnijom. Tolika količina mostova, metroa, puteva i pruga, zabavnih parkova i radnih mesta po glavi kandidata nije do sada viđena na ovim prostorima, a po svoj prilici bi predstavljala kuriozitet i u svetskim razmerama.  Nasuprot njima, stajalo je apatično biračko telo, izmoreno nemaštinom, prečestim «sudbinskim» izborima, izneverenim obećanjima, pa i samim životom u tranzicijskoj Srbiji. 

Bez iznenadjenja

Uzroci opšte apatije su naravno različiti. Generalno, postoji jako nezadovoljstvo poraznom socio-ekonomskom situacijom, a opšte razočaranje stranačkom nemoći i širokom korupcijom samo je još pojačalo negativan utisak. Značajan deo birača DS-a (i G17) je razočaran neuspešnim reformama i stalnim odlaganjem obećanog boljeg života i evropskog standarda. Deo radikalskih simpatizera se umorio od “pobeda” SRS-a koje nikada da se konkretizuju preuzimanjem odgovornosti, a oni koji su do sada davali podršku DSS-u digli su ruke od neodlučnog i neefikasnog Koštunice. Tako je i «reformsko» i «nacionalno» orijentisano biračko telo došlo do tačke da se ničemu dobrom ne nada od politike i političara. Pokazalo se, takođe, da, nasuprot rasprostranjenom mitu o njihovoj vojničkoj organizaciji, radikalski glasači nisu ni izbliza toliko disciplinovani kao mađarski sa severa Vojvodine, gde je izlaznost bila znatno veća.

Ovakva situacija pogodovala je strankama sa boljom partijskom strukturom, disciplinom i čvršćim partijskim jezgrom, a to su, kako se pokazalo, još uvek SRS i DS. Sa postignutim rezultatima ove dve do sada na republičkom nivou opozicione partije, postaju definitivno noseće partije u političkom životu Srbije za  naredni period. Sa druge strane, vladajuća koalicija koja "misli globalno, a gubi lokalno" pred neumitnošću održavanja prevremenih parlamentarnih izbora ima samo jednu dilemu: kada će novi republički izbori biti održani, tj. može li vlada "na štakama" na duži period da vrši vlast, iako nema podršku građana? Đinđić je u ovakvoj situaciji vladao par godina, dok Koštunica to sebi sigurno neće dopustiti. Osim toga, u Srbiji postoje mnoge stvari (isporučivanje generala, socijalni protesti, volja Zapada) koje lako mogu inicirati rušenje vlade i nezavisno od Koštuničine odluke, ili loših rezultata na lokalnim i predsedničkim izborima.

Beograd (ni)je Srbija

Oči svih medija su, kao što je i očekivano, bile usmerene na Beograd, gde su rezultati u velikoj meri takođe potvrdili prognoze. Mada je razlika između prvoplasiranog N. Bogdanovića (oko 33%) i drugoplasiranog A. Vučića (29%), i u broju glasova i procentualno manja nego ikada na nivou Beograda između prozapadnog i radikalskog kandidata, vrlo je verovatno da će se u drugom krugu ponoviti scenario sa predsedničkih izbora, te da će sve ostali kandidati podržati Bogdanovića i omogućiti mu pobedu. Vučićeva ''urbana'' predizborna strategija je samo delimično uspela da u značajnijem broju pridobije nove glasače u centralnim delovima grada. Učinjen je značajan napor da se Vučić predstavi kao "fensi" političar, ali je to premalo imalo veze sa radikalskim tradicionalnim imidžom i stoga nije delovao previše uverljivo. Radikalima je potrebna modernizacija "stajlinga", ali to nikako nije dovoljno u situaciji opšteg propadanja i beznađa. Nasuprot tome, Bogdanović je iskoristio dominaciju u centru grada, kao i činjenicu da nastupa sa resursima aktuelne gradske vlasti, pa je uspeo da se predstavi kao "uspešan gradski menadžer", što je bilo dovoljno da ostvari blagu prednost u prvom krugu, i uz podršku drugih partija i kandidata nešto mirnije čeka drugi krug. Još jednom se pokazalo da rani start kampanje, velika prisutnost u medijima i formiranje različitih "mreža" podrške i uticaja, mogu presuditi u korist jednog više nego prosečnog kandidata, koji je uz to godinama bio na čelu jedne dosta loše gradske vlasti. 

Trećeplasirani Zoran Drakulić sa svojih 15,1% glasova daleko zaostaje za kandidatima DS i SRS. Iako njegov rezultat predstavlja izvesnu stabilizaciju glasača DSS nakon junske katastrofe na predsedničkim izborima (doduše, vredi podsetiti da je  Maršićanin u Beogradu osvojio pola procenta i čak 36000 glasova više od Drakulića, što samo pokazuje koliko su uspeh i neuspeh u politici relativni pojmovi), DSS nema mnogo razloga za slavlje. Kao stranka sa najvećim koalicionim kapacitetom, DSS će sa ovakvim rezultatima u Beogradu, pa i u većini drugih gradova i opština Srbije, biti stranka kojoj će svi nuditi mesta u lokalnoj vlasti, ali je jasno da će DSS u budućnosti od dominantnog sve više postajati onaj slabiji partner u budućim koalicijama. Mesto centralnog, stabilišućeg faktora političke scene, koji prevazilazi i miri nacionalni i demokratski korpus birača na putu je da bude trajno izgubljeno, a to bi po budućnost ove stranke mogao da bude neuporedivo veći gubitak od osvajanja ili gubljenja nekoliko procenata glasova ili mesta u gradskim upravama. Upravo na DSS-u leži veliki deo odgovornost za apatičnost i slabu izlaznost na ovim izborima – dobar deo glasača koji su se opredelili da ovaj put apstiniraju pre samo dve godine je u DSS-u video stranku koja bi mogla da ima onu stabilizujuću i nacionalno integrišuću funkciju tako preko potrebnu današnjoj Srbiji.

Umesto toga, DSS sada ulazi u fazu koncepcijske i kadrovske pometnje, pri čemu se kao spasonosna obnova nudi jedna pomalo mutna tehnomenadžerska retorika (koja, uzgred rečeno, mnogo prirodnije ide uz G-17 ili DS) i jedan, doduše, simpatičan i dobrohotan biznismen, bez političkog iskustva i jasne koncepcije. A kao ilustracija ovog poslednjeg, može da posluži i to što je Drakulić svo vreme kampanje Bogdanovićevu gradsku vladu žestoko napadao i optuživao da je birokratska i korumpirana, da bi odmah po objavljivanju izbornih rezultata požurio da se u ime DSS-a ponudi kao partner DS-u u toj istoj vladi. (Nije sporno da u ovom trenutku politička matematika i partijska logika idu u tom pravcu, ali je Drakulićeva, u međuvremenu dakako malo relatizovana ponuda predstavljala tipičan primer brzopletog i naivnog spuštanja sopstvene političke cene.)

Jedina, a i to samo relativna iznenađenja na izborima za gradonačelnika prestonice predstavljaju blagi povratak Nebojše Čovića (oko 6%) i upadljiv neuspeh PSS i Jasmine Mitrović Marić (5.6%), kojoj su predizborne "prognoze" davale čak 2-3 puta bolji rezultat od postignutog. (Zavarani Bogoljubovim junskim rezultatom, kod Jasmine su omanuli svi, ali su najvelikodušnije bile agencije Faktor Plus i Ipress, koje su je procenile na 16 odsto, dok su Karićevom PSS-u davale čak 20 procenata). Uz sve kontroverze koje prate njegovu političku biografiju, Čović je ipak ostao upamćen kao sposoban tehnokrata iz, kako Miloševićevog, tako i dosovskog režima, a i javnost veruje da je «ipak uradio nešto tamo na jugu». A što se tiče "fenomena Karić", očigledno je da iste fore i iste pare uložene u furioznu medijsku kampanju iz juna meseca ne mogu dva puta uzastopce da privuku očekivani broj glasača, kao i da njegovi kandidati na lokalnim izborima nisu ni izdaleka bili toliko privlačni građanima kojima su bliske priče o nacionalnoj ekonomiji. Ovo je donekle ohrabrujući primer da se čak ni u današnjoj Srbiji politika ipak ne svodi samo na pare, marketing i medijsku halabuku. No, uprkos očiglednom padu, PSS se kako-tako politički pozicionirao, u kratkom roku organizovao partijsku infrastrukturu i u oštroj konkurenciji dobio nešto odborničkih mesta po Srbiji, uz put nadmašivši mnoge veterane srpske političke scene. U ovom trenutku, Bogoljub je u politici otprilike tamo gde je u biznisu bio krajem osamdesetih, i ukoliko svoje političke ambicije u zadnji čas ne trampi za neku vrstu političke amnestije, trebaće mu dosta vremena, umešnosti i sreće (ako već ne i jedan osrednji gradjanski rat) da bi se ta dva kapitala bar približno izjednačila. A do tada, njegova politička i poslovna sudbina zavisiće od isprepletanih odnosa i interesa u trouglu Koštunica-Tadić-Nikolić.

Radikalska Vojvodina

Rezultati izbora u Novom Sadu iznenađenje su samo za neupućene: ubedljiva prednost radikalke Maje Gojković (43%) nad Borom Novakovićem (33%) i daleko zaostajanje ostalih kandidata samo potvrđuje da je SRS najjača stranka u severnoj pokrajini Srbije i da je «Srpska Atina» radikalski grad. Prednost Gojkovićke je tolika da, ako nastavi sa uspešnom kampanjom, čak ni udruživanje svih drugih političkih opcija u podršci Novakoviću neće uspeti da dostigne njenu prednost. Tajna Majinog uspeha je i ključ za eventualnu buduću transformaciju radikala: mlada, obrazovana, iz stare i uspešne građanske porodice, odmerena i optimistična, Maja je zaista sve ono što bi Vučić želeo da bude, i u odnosu na nju njen demokratski rival Bora Novaković, sa svojim imidžom zadriglog provincijskog ćate, zapravo, daleko više podseća na tipičnu karikaturu radikalskog funkcionera. Razbijajući stereotip o primitivizmu i anticivilizacijskim snagama koje SRS predstavlja, Gojkovićka je uspela da ubedi i deo neradikalskih glasača da joj daju poverenje, i rezultat nije izostao.

Na nivou Novog Sada pobeda radikala je nešto tešnja jer su, zbog tankog kadrovskog potencijala, oni na lokalu uvek lošije prolazili, ali je i dalje ubedljiva, baš kao i na strateški važnim izborima za pokrajinsku skupštinu. Razlozi za ovakav uspeh, pored toga što su radikali tradicionalno jaki na prostoru Vojvodine, leže pre svega u antagonizmu većine srpskih glasača prema autonomaškim i separatističkim opcijama, kao i skorašnjem strahu od preteće internacionalizacije međuetničkih odnosa. Takođe, prisutno je i nepoverenju u druge «nacionalne» stranke, u koje se sumnja da će zarad ličnih ili stranačkih interesa pristati na pogubne kompromise sa snagama koje rade na rastakanju državnog suvereniteta Srbije na prostoru Vojvodine. Srpsko biračko telo je glasajući masovno za Radikale iskazalo jasno odbacivanje autonomaške orijentacije koja je bila podržavana i od Beograda u protekle četiri godine, ali je u medjuvremenu, zahvaljujući medijskom i finansijskom dopingu, kao i činjenici da je raspolagala praktično neograničenom vlašću na teritoriji Vojvodine, i ova «autonomaška» opcija znatno ojačala i stekla svoje strasne zastupnike. Dok je još pre četiri godine autonomaštvo sa separatističkim tonovima («made in Vojvodina») bilo samo stvar političke ekstravagancije i egzibicionizma a la Čanak, te reakcija na pogubnu Miloševićevu politiku, danas su ove tendencije znatno dublje socijalno i politički ukorenjene, i permanentno snažene oficijelnom politikom pokrajinske vlasti i retorikom tipa «di su naši novci» i «Novi Sad radi - Beograd se gradi».

Crnogorizacija Srbije?

 Iako ovo raspoloženje još uvek nije postalo većinsko, nipošto ne treba potcenjivati efekte ovakve demagogije na osiromašeno i politički dezorijentisano biračko telo Vojvodine. Pogotovo s obzirom na nejasnu poziciju vojvodjanskog DS-a, koji je, bilo zbog «viših» partijskih interesa u Beogradu (opstanak DOS-a), bilo zbog ličnih uverenja njegovih funkcionera i njihovih poslova na lokalu, u proteklom periodu često bio samo puki privezak i produžena ruka Čankovog autonomaštva. Ključ će i ovoga puta, čini se, biti u rukama DS-a, odnosno njihove odluke da zajedno sa Čankom, Kasom i ostacima G17Plus (pa, ako treba, i DSS-om, koji je ionako više puta do sada demonstrirao svoju suicidnu sklonost), pokušaju da prave «demokratsku branu pretećoj radikalizaciji Vojvodine». Podrazumeva se da upravo pokušaji stvaranja takve problematične ideološke brane (koji bi bili neka vrsta reciklaže pobedničke platforme iz Tadićeve predsedničke kampanje) predstavljaju dolivanje ulja na vojvodjansku političku vatru, odnosno, da bi samo pojačali političke i medjunacionalne tenzije koje, opet nasuprot rasprostranjene predstave o flegmatičnim Lalama, uveliko besne po Vojvodini. Činjenica je da u ovom trenutku jedino na pomenutoj platformi, eventualno, može biti sprečena pobeda Radikala u Vojvodini, ali je, takođe, činjenica da bi takva antiradikalska mobilizacija zasigurno bila plaćena temeljnom političkom destabilizacijom Vojvodine i Srbije. Pod pretpostavkom da takav već viđeni manevar (po principu, «svi na radikale») i ovaj put uspe, Vojvodini neposredno preti «crnogorizacija», to jest, šizofreni rascep i potpuni kolaps celokupnog političkog, javnog i društvenog života, a već u sledećem koraku taj rov bi se proširio na celu Srbiju. «Dvopartizam» koji pojedini političari i analitičari predviđaju i malte ne prizivaju kao logičan ishod tekućeg ukrupnjavanja političke scene, u srpskim i vojvođanskim uslovima sigurno neće biti simptom «amerikanizacije», već pre dalje «balkanizacije», odnosno libanizacije ili sudanizacije srpske politike, sa sve pripadajućim «političkim» alatkama i potonjim mirovnim misijama. 

Do sada je bilo nekoliko prilika da se radikalizam u Srbiji suzbije, eliminiše ili pacifikuje – i sve su propuštene, pored ostalog i zahvaljujući problematičnom delovanju raznih samoizvikanih «demokratskih snaga» nakon 5. oktobra. Zato bi, samo na prvi pogled paradoksalno, upravo jedna kontrolisana i ograničena radikalska pobeda i njihovo delimično preuzimanje vlasti i odgovornosti na nekom lokalnom nivou možda mogli predstavljati veći doprinos željenoj de-radikalizaciji srpske i vojvodjanske političke scene od svih antiradikalskih i kvazi-demokratskih frontova i koalicija.

(Tekst je, u nesto izmenjenoj verziji, objavljen i u nedeljniku EVROPA od 23. septembra 2004.)