Dragan Milosavljević

Nojev dvojac s kormilarom

Na putu ka horizontima obećane Evrope, jedna čevrtina Srbije trebalo bi da se ukrca u plovilo do sada nevidjene konstrukcije, sa posadom koja će jednom rukom veslati u zadatom smeru, a drugom izbacivati vodu iz skalamerije na čijim šavovima se ovih dana sastavlja nespojivo.

To su, na jednoj strani prazna reformska retorika stranke koja je, koristeći očuvani uticaj u medijima, umesto polaganja računa za promašaje nametnula svog kandidata za predsednika i tako prekinula sopstvenu sabotažu te institucije, a na drugoj već oprobana strategija prvog oficira »mož' da bidne al' ne mora da znači». Pa sad pogadjajte da li dve prisilno spojene polovine srpske »demokratije» plove trajno u istom pravcu.

Uz sve to treba preživeti i veštinu kormilara. Taj »morski vuk» nasukao je do sada sve ladje na kojima je držao zadati kurs, a pritom i dalje ostajao član one najuže privilegovane elite kojoj je sudjeno da ovu Srbiju kad tad dovede tamo gde joj je dosudjeno. U nedodjiju.

Nisu pošteno ni podigli sidro i zaplovili prema Briselu, ostavljajući u balkanskim zabitima sve neverne Tome, dva miliona pripadnika »prostaka« , iliti domorodaca, sa članovima porodica, i još par miliona »neplivača«, a u trošni kovčeg ukrcana je gomila zahteva, adresiranih sa mesta iz kojih se ili bombaduje, ili prekraja ili reformiše Srbija.

Ali i usrećuje ona koja je uverena da se granice ne moraju braniti u globalnim »igrama bez granica» a lični interesi i računi na ostrvima svakako da. Jer to je vrlo »in« i vrlo »of šor«. Pogotovo ako se »angažuje» u ulozi pripomaganja silovanja neukih i nesklonih novo propisanim slobodama, kako političkim tako i seksualnim. Pa i gastronomskim.

Jer u tom velikom logoru sreće, gde rad i samo rad oslobadja od nepotrebnog razmišljanja, tu su mediji da misle za vas, u zamamnom haosu neoliberalizma zna se ipak ko je komandant, ko kapo, a ko bespogovorno podložan ispunjenju prohteva i kaprica probirljivih.

Zašto i mi ne bismo mogli ušestvovati radosno i javno u konkursima najboljeg pornića porodične produkcije, zašto hendikepirani starci iz dobro stojećih švajcarskih sanatorijuma ne bi dolazili u seksualni safari na naše proplanke, kako to već godinama rade na Tajlandu u »koksovim selima sreće», isključivo sa decom, zašto ne bi za bogate bila pod rukom berza organa, upis u klonirano besmrtne, zašto narkomani ne bi uredno dobijali svoje doze u lekarskim ustanovama o trošku države, kao u Cirihu, da ne bi zagadjivali predgradja. A gradonačelnici za redovne isporuke praha sreće davali podršku nezavisnom Kosovu. A socijalni problemi, nezaposlenost, možda bi i to došlo na red.

No, utisak o raju na dohvat ruke kvare najnoviji zahtevi naših dobročinitelja, isporučeni samo nekoliko dana po oporavku »demokratske Srbije». Oni su toliko bahati, uvredljivo sročeni i preteški čak i za utulelo dostojanstvo poraženog naroda koji se oholo digao na ceo svet. Taj svežanj novih ultimatuma mogao bi da ovu svojevrsnu Nojevu barku i njene privilegovane putnike potopi pre no što razvije jedra. I šta onda, Srbija ostaje radikalnima u jarećim kožama. Nije to valjda cilj, neće to valjda biti usamljeno ostrvo, dobro samo za NATO egzercir i preostale eksperimente nad žilavim domorocima. In vivo.

Da se to ne bi, ne daj Bože, desilo treba promptno isporučiti četiri generala, pisane prateće dokaze o nepobitnoj krivici učesnika ničim opravdane odbrane dela državne teritorije koja se u svetu od nedavno zove Kosova. Zatim da se u novi Stambol pošalju po mogućstvu neme glave bivšeg predsednika i bivšeg vojskovodje bivše Republike Srpske jer nemi su najbolji svedoci, kako govore i iskustva oko rasplitanja misterije ubistva Djindjića, ali i Kenedija.

Treba zatim dati pordršku Ešdaunovoj politici potpune demontaže političkog vrha srpske enklave u Bosni i složiti se ovde u Beogradu sa pripremljenom revizijom Dejtona. Posle toga, formiranjem standarda oko mirnog priznavanja nezavisnosti Kosova, koje su »etnički čistili Srbi», sve će biti lakše.

Biće tu i nekog talasanja u Vojvodini gde je većina dobila bezbol palicu u čmar kao upozorenje koje će biti pravilno shvaćeno a ne »kao povod nacionalitiških ispada protiv manjine". Na to upućuju i opminju dobro verzirani listovi koji rado troše Sorošove novce.

Da ladja ne bi potonula još u luci, a putnici krepali pre nego doplove do mitskih [engenskih voda, otpisano je u londonskom klubu dugova i hipoteka. Taman toliko da se akonto putovanja svi do kraja prepuste lihvarima, zaduže i ukrcaju a da predaju tapiju na državu koja i ovako nema ni granice ni najnužnijih obeležja. Zašto ne bi utrapili, a to znaju oni razumni i privilegovano obavešteni, ono što ne postoji za nešto što se može upisati na konto. Bankovni.

SAMO NAPRED, makar u rasušenom kovčegu, u ružičastu budućnost, ružičastiju čak i od televizije sa koje kipi silikon iz rajske doline. O toj obećanoj zemlji sa gornje palube telali njen lepi, srećni, novoizabrani mesija. Kurs ka njoj, koji ne sme zaobići haški svetionik, poručuju sa puno žara kapetan i krmanoš.

Prvi oficir, po običaju, nije tu kada se primaju instrukcije i dele pojasevi za spasavanje. Eliti su potrebni za svaki slučaj, ako neko zatalasa pa se voda koja raste u potpalublju digne iznad grla.

A ostrvo, sudjeno da ostane van svih tokova civilizacije, odakle se treba otisnuti, tako prete, biće rezervno vežbalište NATO potraga za preostalim hajducima i poligon humanitarnih preseljenja, kao i eksperimenata in vivo nad žilavim domorocima. Kome ne odgovara, NARED, u barku. Pored svih izbora, uključujući i predstojeće i one posle njih, REALNE alternative osim ove dve nema. Nismo li sebe prkosno obeležavali kao Target U CENTAR mete. I tako sto godina.

Primljeno 2. jula 2004.