Rešenje našeg problema je u tome da, uprkos svim našim nesrećama, tragedijama i brutalnim udarcima sudbine budemo i ostanemo tolerantni, smireni, ali i mudri, složni i odlučni.

 Žarko Trebješanin

 Poslednji tragični događaji na Kosovu i Metohiji kada se tokom nekoliko dana odvijalo organizovano i otvoreno etničko čišćenje pre svega srpskog stanovništva, otvorili su mnogobrojna pitanja kako o stanju naše unutrašnje politike tako i o delovanju predstavnika Ujedinjenih Nacija i NATO Pakta na Kosovu i Metohiji. Danas je više nego ikad, posle iznenadnog " smirivanja" na Kosovu i Metohiji, očigledno da je misija Ujedinjenih Nacija i koncept multietničkog društva doživeo potpuni kolaps. Predstavnici Ujedinjenih Nacija teško da će odustati od svoje proklamovane politike stvaranja multietničkog i demokratskog društva jer bi to jednostavno dovelo do potpune revizije politike međunarodne zajednice koja je na Balkanu vođena u toku protekle decenije. Posle provale nasilja koje je preraslo u istinski pogrom i konačno uništavanje srpske kulturne baštine menja se i ukupna slika stanja na Kosovu i Metohiji koje je do sada predstavljano kao gotovo idilična slika novog multietničkog društva.

Međutim, za nas i ukupno stanje naših političkih prilika, od posebne je važnosti da se objektivno raspravi na koji način je naš narod reagovao na poslednje tragične događaje na Kosovu i Metohiji. Prva reakcija se javila kao neartikulisani izliv očajanja, besa i nemoći kada je i došlo do nasilja na beogradskim ulicama, i kada se dogodilo neoprostivo paljenje Bajrakli džamije u Beogradu.Te prve noći ispred zgrade vlade Srbije bilo se okupilo najšarenije društvo, od funkcionera starog socijalističko-julovskog režima do ljudi koji sebe proglašavaju za velike patriote i borce za srpske nacionalne interese.To okupljanje je ličilo na dobro poznate potpaljivačke i iracionalne skupove koji su organizovani tokom protekle decenije kada su velike patriote koristile svaku povoljnu priliku da ispolje svoje najmračnije porive i rušilačke namere.

Treba reći da je već sledećeg dana veliki gnev i nezadovoljstvo naroda uspela da artikuliše vlada Srbije, predstavnici Srpske Pravoslavne Crkve, studentske organizacije i sami građani. Protesti su tako dobili potpuno drugačiji karakter i prerasli u istinsko okupljanje građana koji su svoje nezadovoljstvo izražavali dostojanstveno i mirno bez obzira što je osnovno osećanje bilo velika nemoć i ogromno ogorčenje. Posebno je bilo od velike važnosti na koji način će studenti artikulisati i voditi svoj protest. Oni su u stvari pokazali pravo lice većinske Srbije koja nije povodom pogroma na Kosovu i Metohiji odgovorila pozivom na revanšizam i osvetu. Ovde govorimo o većinskoj i preovlađujućoj reakciji u Srbiji, ne potcenjujući pri tom i incidente kojim su se dešavali u Nišu, Novom Sadu i Beogradu.

Posebno je bilo zabrinjavajuće i užasavajuće ponašanje srednjoškolaca koji su ispoljili veliki stepen agresivnosti i nasilja. Ali to je svakako i pitanje sistema "vrednosti" koji se već dugo stvara u našem društvu a koji je i doveo do situacije u kojoj mladi ljudi postaju deo nove kulture nasilja u kojoj nema mesta za racionalno zasnivanje uzora i istinske društvene i civilizacijske vrednosti, već se svetonazor tih razularenih mladih ljudi gradi po modelu najgledanijih ružičastih televizija. Interesantno je da u ovim protestima nisu aktivno učestvovali  predstavnici političkih stranaka koje inače i postoje da bi na valjan i racionalni način artikulisale nezadovoljstvo i protestnu energiju naroda. Svoj izostanak oni jednostavno ne mogu pravdati izgovorom da nisu želeli da politizuju skupove građana. Ovo je i bila jedinstvena prilika da se stranke barem u ovoj prilici izdignu iznad svojih posebnih stranačkih interesa.

Kao i mnogo puta do sada pokazalo se da su građani Srbije politički svesniji i racionalniji od onih koji se "profesionalno" bave politikom u ovom društvu. Najjvažniji i svakako najpotresniji izraz većinske Srbije mogao se videti u velikoj ispoljenoj solidarnosti našeg naroda prilikom prikupljanja pomoći za prognane Srbe na Kosovu i Metohiji. Upravo se solidarnost našeg običnog naroda ispoljila kao najvažnije osećanje i ponašanje većinske Srbije. Očaj , nemoć i velika tuga pretvorena je u istinsku i duboku solidarnost, što je od posebne važnosti za ukupno stanje u našem društvu koje je tokom razarajuće vladavine starog socijalističkog režima gotovo izgubilo osećaj za elementarnu solidarnost i privrženost ovom najtemeljnijem društvenom idealu.

I vog puta mnogi tzv. nezavisni borci za ljudska prava i građansko društvo nisu propustili priliku da u svojim istupima pokušaju da predstave većinsko raspoloženje građana Srbije kao ksenofobično, nacionalističko, revanšističko i populističko. Namera je sasvim jasna i mnogo puta do sada viđena i sastoji se u već izanđaloj težnji da i sada primeni dobro poznati princip ravnoteže uzroka i posledice, poistovećivanja dželata i žrtve. Evo kako su neki poznati zagovornici ljudskih prava ocenili poslednje događaje u Srbiji. Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa konstatuje u razgovoru za Danas da se na Kosovu "događa etničko čišćenje, a u Srbiji se stvara nova nacionalistička histerija u trouglu Crkva-vlada-promiloševićevske snage". Nataša Kandić kaže da "nema razgovora o činjenicama, političari i Crkva su stvorili atmosferu u kojoj se mora strahovati za svaku izgovorenu reč. Ne može se racionalno i trezveno razgovarati o ljudskim pravima. Defiluju sveštenici koji govore o verskim objektima, u fokusu nisu bili ljudi, nego crkve i manastiri što je sa stanovišta ljudskih prava nedopustivo" U Fondu Nataše Kandić smatraju da aktuelni protesti podrške kosmetskim Srbima širom Srbije samo dodatno pojačavaju ekstremističko ponašanje srpskih grupa i pojedinaca koji otvoreno pozivaju na klanje pripadnika etničkih manjina i progon političkih neistomišljenika. Borka Pavićević , direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju, apelovala je da se stane sa uništavanjem sakralnih objekata na Kosmetu i širom Srbije. A u svojoj nemuštoj i zbrkanoj kolumni pokušala je da relativizuje tragične događaje na Kosovu i Metohiji citirajući majku dečaka čija je smrt i bila neposredni povod za pogrom koji se desio. Pri tome se nije ni jednom reči osvrnula na činjenicu na koji način je surovo izvršena manipulacija ovim tragičnim događajem. U njenoj kolumni nije ni ovog puta bilo mesta za neko svedočenje mnogobrojnih srpskih majki koje su pobegle pred nasiljem rušilačke rulje. Verovatno se ta svedočenja ne uklapaju u poznati obrazac relatizovanja i težnje da se po svaku cenu brani ideološka pozicija, koja se sastoji u tvrdnji o permanentnoj opasnosti koja preti od srpskog nacionalizma, klerikalizma i populizma.

Jasno je da je Borka Pavićević i ovog puta ostala verna svojoj političkom stanovištu u kome jednostavno nema mesta za svedočenja koja govore o stradanju srpskog naroda. Na sajtu Helsinškog odbora za ljudska prava Sonje Biserko ni posle nekoliko dana od početka pogroma na Kosmetu- nema nikakvog saopštenja. Predstavnici ovog Fonda su inače veoma ekspeditivni u osudi srpskog nacionalizma. I ovog puta nije izostala Biljana Kovačević Vučo koja ovako komentariše protekle događaje na Kosovu i Metohiji "Prve slike sa Kosova su ogolile pravu politiku Beograda koji je, takođe po već viđenom  modelu, zlopotrebio tragični položaj Srba i to za pozicioniranje manjinske vlade Vojislava Koštunice. Ovde se zapravo na gori način ponavlja Miloševićeva politika-nije isto kao 90-tih, nego gore: zato što je Milošević imao plebiscitarnu podršku i mogao je da dozvoli poruke u duhu bratstva-jedinstva. Ova nova vlada to ne može sebi da dozvoli, mora da zadovolji interese nacionalista i šovinista i rehabilitije najstrašnije Miloševićeve kadrove."

Ovde se zbilja radi o nepatvorenom i otvorenom politikanstvu najgore i najprizemnije vrste. Čak ni najtragičniji pogrom koji je doživeo srpski narod u nekoliko strahotnih dana ne može da izmami od ovih velikih boraca za ljudska prava makar i pokušaj da na objektivni način progovore o etničkom čišćenju  srpskog naroda. I ovog puta ta objekivnost je izostala i njihova reagovanja su se svela na nekoliko politikanskih floskula o tome kako protesti u Srbiji potpiruju nacionalizam i revanšizam . Ovakvim politikantskim i pre svega neobjektivnim stavovima ovi "istaknuti" aktivisti nevladinih organizacija nanose neprocenjivu štetu delovanju mnogobrojnih nevladinih organizacija koje su dale neprocenjiv doprinos izgradnji građanskog društva i demokratije u Srbiji . Nevladin sektor je postaje sve više talac grlatih predstavnika nekoliko organizacija koji se pre svega bave najprizemnijom politikom a ne poslom za koji su prvobitno i bili osnovani. Večina ovih "reagovanja" i služe da se podupre teza o ponovnom buđenju srpskog nacionalizma koji je čak i opasniji od onog kojim se služio socijalistički režim. Pravi se poređenje sa događajima iz 1991 godine i ističe analogija sa početkom rata na prostorima bivše Jugoslavije.Vrši se u stvari relativizovanje pogroma koji je izvršen nad Srbima na Kosovu i Metohiji, tako što se izjednačavaju  tzv. probuđeni ofanzivni srpski nacionalizam i beskrupulozno etničko čišćenje svih onih koji nisu pripadnici većinskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Ta teza o ponovnom uzdizanju i dominaciji nacionalizma u Srbiji posebno je aktuelizovana posle nedavno održanih parlamentarnih izbora. Opasnost od narastanja srpskog nacionalizma i dalje je dežurna tema za sve one političke snage koje su od početka odvijanja  jugoslovenske krize uporno tvrde da je glavni i pretežni krivac za raspad Jugoslavije i destabilizaciju Balkana bio srpski nacionalizam. Ovaj politikantski aksiom koristi se i sada kada je čak i predstavnicima međunarodne zajednice jasno da je na delu bilo surovo i dobro organizovano etničko čišćenje. O tome jasno svedoči i ocena Adema Demačija koji kaže "U Srbiji je ponovo na delu grubi ekstremni nacionalizam. Opet su došli na vlast total-nacionalisti sa Koštunicom na čelu. Svet treba da bude načisto s tim da Kosovo treba da postane nezavisna država. Srpski režim treba da digne ruke od svojih hegemonističkih ambicija. Ali evo čujem Koštunica opet kaže - Mi ne damo Kosovo. Mi bez Kosova ne bi smo mogli dsa živimo - A živeli ste bez Kosova petsto godina, živeli ste bez Kosova i ovih pet poslednjih godina. Takve parole samo iritiraju i stvaraju nepoverenje. Tu su izvori svih problema koje mi danas na Kosovu imamo".

Tako posle pogroma na Kosovu i Metohiji govori A. Demaći dežurni borac za toleranciju koji se uvek javlja kada  treba da se posle najdramatičnijih događaja pokaže da na Kosovu i Metohiji ipak ima prostora za dijalog. I ovoga puta je Demaći demonstrirao poznate stavove o albanskom Kosovu, nezavisnosti Kosova, svetoj albanskoj zemlji, krivici i hegemonizmu Beograda. Očigledno je da ovaj istaknuti borac za ljudska prava i toleranciju u potpunosti deli mišljenje i stavove naših boraca za ljudska prava i toleranciju o srpskom nacionalizmu kao osnovnom problemu i remetilačkom faktoru na Balkanu.

 Govoriti danas na isti način o srpskom nacionalizmu kao što je to činjeno u toku protekle decenije očiti je znak nerazumevanja ili bolje reči odsustva želje da se na pravi i objektivan način sagleda politička situacija u savremenoj demokratskoj Srbiji. Istorija se ipak ne ponavlja i to je verovatno jedino što u istoriji može biti tretirano kao neka vrsta neumoljive zakonitosti. Zato objektivna analiza reagovanja na tragične  događaje na Kosovu i Metohiji pokazuje da većinsko reagovanje na ove događaje nije bio poziv na rat i revanšizam. Ipak je preovladalo razumevanje za težak i gotovo nemoguć položaj u kome se Srbija danas nalazi. Predrag Simić je veoma jasno precizirao ovu poziciju."U nekim prošlim vremenima, prošlonedeljni događaji verovatno bi bili uvod u etničke sukobe širokih razmera. Što se to ovog puta nije dogodilo, razlog je bio kao i u proleće 2001 godine, delovanje demokratije u Srbiji, ma koliko nesavršena ona bila, i to je ono što se mora shvatiti - i albanski poliičari na Kosovu i njihovi lobisti koji i dalje ne mogu ili ne žele da shvate da Srbija više nije izvor probleme nego rešenja problema na Balkanu." Ovu prostu činjenicu da se u Srbiji odvija demokratski preobražaj društva moraju konačno da shvate i naši domaći lobisti i borci za "ljudska prava" i demokratiju. Samo Srbija u kojoj će funkcionisati stabilan i efikasan demokratski sistem može biti stvarni garant ljudskih i egzistencijalnih prava  svih njenih građana, a samim tim i presudan faktor opstanka Srba na Kosovu i Metohiji.