Marinko Vučinić

Izbori-referendum-odbrana slobode

Protekli izbori za predsednika Srbije bili su još jedno u brojnom nizu referendumskih izjašnjavanja naših gradana. Ovde ce dugo svaki naredni izbori, bili lokalni ili parlamentarni, i dalje imati istorijski, sudbonosni i pre svega plebiscitarni karakter. Ishod i ovih predsednickih izbora u našem društvu pokazuje da je uspostavljanje stabilne demokratije dugotrajan, cesto mucan i u velikoj meri neizvestan proces koji zahteva neprestanu borbu i zalaganje za ostvarivanje temeljnih demokratskih i civilizacijskih vrednosti i vrlina. Svaki izbori su tako u ovoj zemlji izazov za održanje i funkcionisanje još uvek krhke i netabilne demokratije i predstavljaju priliku za njeno trajno utemeljenje i ukorenjivanje.

Za analizu predsednickih izbora važno je istaci nekoliko važnih cinjenica. Pre svega je nužno ozbiljno problematizovati pitanje slabe izlaznosti gradana na izbore. To je cinjenica koja je od presudnog znacaja za raspravu o dometima i snazi demokratije u našim prilikama. Cesto se cuju stavovi da nije veca izlaznost ni u razvijenijim demokratskim zemljama u Evropi. Ali mi živimo u zemlji u kojoj se tek uspostavlja stabilan demokratski sistem za je cije održanje i funkcionisanje legitimitet od presudne važnosti. Ne može biti uspostavljen demokratski sistem ako na izbore ne izlazi više od polovine gradana. Jasno je da neprestano opada broj gradana koji neposredno koriste svoje biracko pravo. I ovi izbori su pokazali da više od polovine birackog tela ne izlazi na izbore, što je cinjenica koja nam više nego slikovito govori da su politika i politicko delovanje u našem društvu u dubokoj krizi. Ova cinjenica visoke apstinencije i pravog bojkota izbora postavlja pitanje suštinskog razvoja demokratskih instutucija i obicaja u našem društvu. Da li je moguce uspostaviti stabilan i efikasan demokrattski sistem ako polovina birackog tela ne ucestvuje prakticno u politickom životu. Naša najveca politicka grupacija je u stvari ova vecina gradana koja ne koristi svoje osnovno gradansko pravo. Zar ta upozoravajuca cinjenica nije dovoljan razlog za ozbiljnu analizu našeg ukupnog politickog života i nacina kako se danas vodi politika u našem društvu? Ocigledno je da sve više rastu neverica gradana i njihovo duboko razocarenje u politiku, a posebno u politicare i politicke stranke koje i najviše doprinose rastakanju i obesmišljavanju našeg politickog života. Predsednicki kandidat SRS Toma Nikolic je nedavno izjavio da njega i ne zanima koliko ljudi izlazi na izbore, jer treba racunati na one koji ucestvuju na izborima i oni su vredni pažnje jer odlucuju o ishodu izbora. Medutim, ovde je u pitanju mnogo širi i dublji problem koji se odnosi na pitanje utemeljenja i legitimiteta institucija u jednom razvijenom demokratskom društvu. Verovatno bi mnogi naši politicari bili zadovoljni da na izbore izadu samo njihove disciplinovane i odane stranacke pristalice. U ovom sklopu je zanimljivo i raspraviti pitanje stalnog opadanja korpusa biraca koji se opredeljuju za stranke demokratskog bloka i kojih je, u odnosu na Oktobarske dogadaje iz 2000. godine, 700. 000 manje. Gde su se izgubili ti glasovi, da li su se oni prelili u onu apstinentsku vecinu, ili plutaju u politickom prostoru kao glasovi razocaranih i izneverenih gradana?

I ovi izbori su jasno pokazali da još uvek nije došlo do istinske i stabilne konsolidacije birackog tela koje je demokratski, proevropski i reformski orijentisano, vec dolazi do stalnog prelivanja glasova. Pokazalo se da još uvek nemamo stabilno biracko telo koje ce biti realna osnova i uporište za stabilizaciju demokratskog sistema. I ovog puta su se ponovile okolnosti iz 2000. godine kada je došlo do mukotrpnog objedinjavanja demokratskih i proevropskih snaga. To objedinjavanje je i ovog puta išlo izuzetno teško bez obzira što je to jedini put za pobedu demokratskog kandidata na izborima. Još jednom se pokazalo da naše stranke demokratske orijentacije nisu mogle da se izdignu iznad svojih uskih stranackih i dnevno politickih interesa. Pokazalo se i ovog puta da bi rezolutno i snažno okupljanje oko jednog demokratskog kandidata bilo prava prilika za konsolidaciju demokratije. Uski partijski interesi bili su i ovog puta osnovna prepreka za objedinjavanje demokratskih snaga. Bilo je nužno da vladin predsednicki kandidat doživi pravi izborni debakl da bi konacno došlo do gotovo nevoljnog okupljanja demokratskih snaga u drugom krugu predsednickih izbora. I na predstojecim lokalnim izborima bice istorijski nužno da dode do okupljanja svih demokratstkih, liberalnih, modernizacijskih društvenih snaga kako bi se demokratija konacno ucvrstila i osposobila da institucionalnom samoregulacijom i snagom obezbedi svoju otpornost i trajnost.

U izbornoj kampanji Boris Tadic je i nastupao ne samo kao kandidat Demokratske stranke vec kao predstavnik demokratskog društva, a što se ogledalo i u njegovom zalaganju za uspostavljanje politicke stabilnosti i saradnje u društvu. Zato su i post-izborne rasprave o Borisu Tadicu kao izmišljenom medijskom i marketinškom liku lišene svake realne osnove. Jer je upravo njegova kampanja pokazala da se radi o politickom pristupu koji pre svega vodi racuna o širim društvenim i politickim interesima. Pored rešavanja najvažnijih ekonomskih i socijalnih pitanja, politicka stabilnost je najbitniji uslov za stvaranje toliko neophodne politicke ravnoteže u našem društvu. Politicka podeljenost u Srbiji je i dalje zlokobno velika i duboka, što su potvrdili i protekli predsednicki izbori. Ali ovi izbori ce u velikoj meri doprineti neophodnoj koncentraciji i ukrupnjavanju aktuelne, toliko rascepkane politicke scene. To je politicki proces koji ce doprineti preciznijem i trajnijem profilisanju našeg ukupnog politickog života koji je još uvek pravo poprište neobuzdanih sujeta i politickih ambicija, razobrucenog egzibicionizma i šarlatanstva koje dovodi do gubljenja interesovanja za rešavanje najznacajnijih društvenih pitanja.

Izbor Borisa Tadica je pokrenuo i pitanje odnosa u Demokratskoj stranci koja ponovo, nakon decembarskih parlamentarnih izbora, postaje stožerna stranka demokratske orijentacije oko koje ce se okupljati one društvene snage koje teže modernizaciji Srbije i nastavku reformisanja društva. Prvi put se desilo da je predsednik Demokratske Stranke bolje pozicioniran u javnosti od same stranke. Zato ce biti od posebne važnosti da li ce DS uspeti da politicki kapitalizuje pobedu svog kandidata na predsednickim izborima. Posle parlamentarnih izbora kada je osvojila 10 posto birackog tela, sada istraživanja pokazuju da DS može racunati na više od 20 posto biraca. To je veliki uspon stranke koja je uspela da preživi parlamentarne izbore i sada ima otvorenu i jedinstvenu priliku da se programski i kadrovski konsoliduje kao vodeca stranka demokratskog bloka. Bila bi velika iluzija verovati da su glasovi koje je dobio na predsednickim izborima Boris Tadic glasovi Demokratske stranke. Jednostavno ne postoji neki sigurni i automatski transfer glasacke podrške. Demokratska stranka je dobila izuzetnu i retku priliku da sada iznova afirmiše svoja demokratska programska opredeljenja vracajuci se svojim izvornim principima i nacelima, ukljucivanjem najumnijih i najcasnijih ljudi u politicki život, razbijajuci podanicki mentalitet u stranci i stvarajuci uslove za afirmaciju što šireg kruga kvalitetnih ljudi i ideja.

Dolazi najzad vreme koje zahteva izmenjen pristup politici, vreme ozbiljnih i dalekosežnih odluka za politicku buducnost naše zemlje. Politika se kao jedna on najeminentnijih i najdalekosežnijih ljudskih delatnosti mora izvuci iz pogubnog zagrljaja površnosti, liderskih sujeta, banalnosti i prizemnosti. U politiku pre svega mora biti vracen smislen i svrhovit govor koji ce biti izraz odredene politicke filozofije i politicke strategije. Sada je naša politika jednostavno zagadena neprestanim brbljanjem, praznoslovljem, plasiranjem poluistina, raznim podmetanjima; ona je ophrvana stalnim verbalnim ratovima koji služe samo za neobuzdano zabavljanje publike. Zato i nije cuno što više od polovine gradana ne izlazi na izbore i tako demonstrira svoju zgadenost nad našim tzv. aktuelnim politickim svetom. U naš politicki život mora konacno biti ugraden i glas ne samo politicke elite vec i onih ljudi koji zbilja predstavljaju izraz strucne i ukupne društvene elite koja je sada potpuno marginalizovana i svedena na glas vapijuceg u pustinji. A ništa se tako brzo ne širi kao pustolina našeg primitivima, banalnosti i površnosti. Insistiranje predsednika Demokratske stranke da na lokalnim izborima ne mogu biti kandidati ljudi koji imaju bilo kakvu mrlju jasno govori da reafirmacija temeljnih moralnih nacela i vrednosti predstavlja jedan od najvažnijih uslova za ostvarivanje nove politicke kulture i klime, i to ne samo u DS. Takavo tretiranje moralnih pitanja može doneti potpuno izmenjeni pristup i shvatanje politickog delovanja u kome ce politicki ciljevi i sredstva koja se koriste za njihovo ostvarivanje biti u što vecoj saglasnosti. Moramo konacno shvatiti da se nemoralnim i tzv. beskompromisnim sredstvima, ma koliko ona bila pragmaticna i politicki korisna, ne mogu postici uzvišeni politicki ciljevi i ostvariti demokratski ideali. To i dalje ostaje glavna vododelnica Demokratske Stranke koja je veoma skupo platila svoje poigravanje s moralnim relativizmom i glorifikaciju pragmaticnih politickih sredstava cijom se beskompromisnom primenom višestruko ubrzava modernizacija uspavane Srbije.

Bilo je više nego jasno posle objavljivanja prvih rezultata predsednickih izbora da predsednicki kandidat SRS Toma Nikolic nije mogao da se uzdigne iznad svoje prave politicke prirode. Njegove prve reakcije su ocito pokazale da su u suštini price koje vec dugo slušamo o velikim i epohalnim promenama u retorici i politickom delovanju SRS samo obicni izborni marketing. SRS se nije odrekla svoje razorne politikantske retorike, nacionalnog populizma i neprikrivene socijalne demagogije, a to su izmedu ostalih presudni faktori koji doprinose rastakanju i obesmišljavanju naše politicke scene. Medutim, poraz koji su doživeli na predsednickim izborima ipak je dovoljan znak da u Srbiji ne preovladuju Radikali i da istinske demokratske snage mogu još uvek da odnesu prevagu. Sigurno je da ne treba nikako potceniti i omalovažiti izuzetno veliki broj glasova koji su radikali dobili na ovim izborima, ali nihov izborni poraz govori da su Srbiji ipak menja politicka situacija i da socijalna demagogija, ogoljeni populizam moraju ustuknuti pred gradanima koji traže da politika bude pre svega racionalna ljudska delatnost koja ce biti izraz najvažnijih moralnih i civilizacijskih vrednosti. SRS je iskoristila pobedu na neuspelim predsednickim izborima kada je vladin kandidat na tim izborima bio Dragoljub Micunovic i ostvarila veliki uspeh na parlamentarnim izborima. Pobeda Borisa Tadica može znaciti i zaustavljanje pobednickog pohoda radikala i konsolidaciju demokratskih snaga koje su još jednom pokazale da samo objedinjene mogu predstavljati zalogu za ucvršcivanje i odbranu demokratije u Srbiji.

Posle malog zatišja Srbija ce ponovo uci u vrtlog izbornih borbi. Predstoje lokalni izbori koji ce biti još jedna velika borba za demokratiju u Srbiji. To ce biti prilika da se pokaže da li su demokratske snage u ovoj zemlji na putu da pokažu još jednom svoju politicku zrelost, ili ce na delu opet biti još uvek preovladujuca politicka praksa da su najprizemniji uskostranacki interesi važniji od civilizacijskih vrednosti odbrane i uspostavljanja demokratije. Zato reci Borisa Tadica iz njegovog pristupnog govora zvuce kao stvarna opomena i upozorenje. "Na pocetku 21. veka stoji petooktobarsko osvajanje slobode. Ali, ta je sloboda još uvek krhka i još uvek ugrožena. Ugrožena je politickim projektima koji je osporavaju, ugrožena siromaštvom društva i gradana, izolacijom, nedostatkom pesrpektive, demagogijom. Odbrana osvojene slobode stoji kao prvi i najvažniji zadatak naše generacije."

13. juli 2004.