Saša Gajić

HOĆE LI SRBI DONETI POBEDU BUŠU?

Završnica kampanja i približavanje izbora za predsednika SAD koji će se održati 2. novembra razuverila je sve one koji su, što iz neobaveštenosti što iz zlonamernosti, tvrdili kako ''zapravo nikada nije bilo bitno ko je predsednik Amerike kada je politika SAD ista i zavisna od volje krupnog kapitala''. Žestina same kampanje i polarizacija američkog i svetskog javnog mnjenja u dva suprotstavljena tabora pokazala je da se krupne razlike između politike dva kandidata, aktuelnog predsednika Džordža Buša i senatora Džona Kerija, tiču ne samo američkih glasača već celog sveta. Nije preterano reći da se zapravo cela planeta podelila u dva tabora, navijajući iz različitih razloga za jednog od dva glavna kandidata.

TOTALNA KAMPANJA

Novac uložen u kampanju neviđen je u dosadašnjoj političkoj istoriji – zvanična cifra prikupljena od strane kandidata premašila je milijardu dolara [1] . Osim kalsične i otvorene kampanje postoje i mnogi fondovi za posredne i (polu)tajne propagandne operacije. Tako se kampanja pretvorila u pravi medijski rat prepun napada i kontranapada u koje su bili uključene mnoge javne ličnosti iz sveta politike, biznisa, kulture, filmskog i muzičkog sveta. Po intenzitetu i sveobuhvatnosti medijskog prostora u kome se odvija (od satelitskih do lokalnih medija), ovo je prva kampanja za američkog predsednika koja se može tretirati kao totalna kampanja u kojoj se koriste sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva.

Kao odgovor na Murov ''Farenhajt 9.11'' kojim je otpočela negativna kampanja protiv Buša (koja u velikoj meri ne ulazi u budžet kerijeve kampanje), republikanci su za finiš kampanje pripremili 42 - minutni dokumentarni  film o Kerijevom neprincipijelnom učešću u protestima  protiv Vijetnamskog rata i njegovom karijerizmu, a koga su demokrate dočekale na nož tražeći isto vreme nakon emitovanja filma za opovrgavanje iznetih tvrdnji. [2] Istovremeno su se u javnosti pojavili dosijei o jadnom držanju mladog Džordža Buša tokom služenja vojske u Nacionalnoj Gardi, kao i dokumenti u plaćanju poreza ''kraljice kečapa'', Marije Hajnc (Kerijeve supruge) koju republikanci optuživali za utaju poreza. Paralelno sa time, predsednički kandidati su se usmerili da pohode one države za koje smatraju da im ključne da ostvare odlučujuću prednost; za Džordža Buša prioritet je postala Florida, a za Džona Kerija Ohajo.

Velikom delu svetske javnosti su poznate razlike između Buša i Kerija po pitanju spoljne politike, rata u Iraku i borbe protiv terorizma, bezbednosne politike i sistema oporezivanja, kao i različitih stavova po pitanju prava na abortus, tretmana homoseksualnih brakova, afirmativne akcije i socijalne i zdravstvene politike. Ono što većini posmatrača van SAD previđa je da sadašnji izbori ocrtavaju jednu duboku podelu koja se trajno ucrtala na telu savremene Amerike.

''DVE AMERIKE''

Ovo je podela na konzervativnu i patrijarhalnu, religioznu Ameriku koja podržava Džordža Buša i neoliberalnu, kosmopolitsku i (pritajeno ili otvoreno) nereligioznu Ameriku megalopolisa koja je zdušno stala uz demokratskog kandidata. Iako koreni ove podele sežu decenijama unazad, jaz unutar američkog društva sada se prvi put jasno ogleda u dve političke opcije kao reprezenata ''dve Amerike'' za koje se opredeljuju glasači.

Geografski gledano, konzervativci su pretežniji u srcu američkog kontinenata, posebno na Jugu i Srednjem Zapadu, a neoliberalima inkliniraju urbanizovane obale oba okeana, dok se mrtva trka vodi za industrijske države oko Velikih jezera. Demokratskog kandidata zdušno podržava veći deo pripadnika industrije zabave (Holivud, MTV...) i globalističkih medija (npr. CNN), privlačeći različite slojeve američkog društva i spajajući u anti - bušovski tabor same suprotnosti: najsiromašnije gradske slojeve i tehnomenadžere, rasne i druge manjine i korporacijski establišment, intelektualce i pripadnike podkultura, kao i sekularizovani deo srednjeg sloja. Ovo venčanje suprotnosti pokazuje da SAD ulaze u novu, do sada nepoznatu fazu svoga razvoja u kojoj krupni kapital demagoški manipuliše osiromašenim  plebsom koje će vremenom postati sve izraženije. Sa druge strane, Buša podržava američka narodnjačka provincija, religiozna i konzervativna parohijalna Tiha većina, ''novorođeni'' hrišćani i vaspovski deo koproracijske Amerike koji u imperijalnoj fazi liberalne hegemonije sebe doživljava kao doslednog nastavljača slavnih tradicija ''Oca osnivača'' i branioca klasičnog poimanja državnog suvereniteta, a nasuprot onima koji zagovaraju nadnacionalne i globalističke vizije u kojima će se američke vrednosti ostvariti. [3]  

TOK KAMPANJE

Tok dosadašnje kampanje imao je tri faze: prvu, u kojoj je dinamičniju ulogu imao Džon Keri koji je od svoje nominacije za predsedničkog kandidata krenuo sa lavinom optužbi na račun aktuelne administracije, istovremeno se zalažući za drugačija rešenja brojnih spoljnih i unutrašnje-političkih problema. Praćen medijskom pompom, sve se činilo da će Keri se ovakvom kampanjom brzo dostići, pa i prestići,  Bušovu popularnost.

Druga faza kampanje je nastupila sa republikanskom Konvencijom u Njujorku kojom je uzvraćen izazov neoliberalima i demonstrirana moć Bušovog tabora. Od defanzivne uloge aktuelni predsednik prešao je u protivnapad  i povećao procentualnu razliku  u glasovima, jasno odskočivši od protivkandidata. Stožer njegove kampanje bili su  ukazivanje na neprincipijelnosti Kerijevih stavova, kao i istrajavanje na započetoj politici predočene glasačima u nekoliko jednostavnih, jasnih i popularnih slogana.

Treća faza kampanje otpočela je sa televizijskim dabatama, nakon kojih se Keri, vičniji medijskoj prezentaciji ali i demagogiji [4] , ponovo primakao Bušu. Iako su svetski mediji isprva govorili da su u procentualnoj podršci  glasača kandidati postali izjednačeni [5] , već nakon par dana uravnoteženija ispitivanja javnog mnjenja potvrđuju da predsednik Buš vodi sa 3-4 % razlike.

Završni deo kampanje predstavlja furioznu turneju kandidata po ključnim saveznim državama ne bili pridobili tamošnje zajednice i omogućili sebi, uz njihovu pomoć, odlučujuću prednost. U ovoj bitki za svaki glas Keri se služi neoliberalnim obećanjima o većoj socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, udvara raznim manjinskim zajednicama (od rasnih i etničkih, do seksualnih), a na spoljnopolitičkom planu pokušava da u kritici Bušove antiterorističke kampanje privuče i pacifiste i ratoborne glasače, obećavajući da bi on rat protiv terora vodio drugačije i bolje. Buš za to vreme vodi klasičnu narodnjačko - populističku kampanju koja je prilagođena modernim medijima, u kojoj prioritet ima bezbedonosna politika, rat protiv terora, pa tek onda socijalna pitanja. Dok Keri ima iza sebe veći deo džet-seta, posebno njegovog estradnog dela, Buš ima već podršku religioznih zajednica, od kojih je izuzetno bitna podrška crnih tv - propovednika i nedavno pomirenje sa rimskim Papom, kao i otvorena podrška nekih stranih državnika kao što su Bler i Putin (sa čuvenom izjavom da bi se teroristi radovali ako bi Buš izgubio). Za Buša je takođe veoma važna podrška udruženja ratnih veterana i aktivnih vojnih lica, čije su mnoge pristalice nastanjene na Floridi koja je 2000. godine odlučila izbore. [6]

Prema istraživanjima javnog mnjenja, dve nedelje uoči izbora Buš ima izrazitu prednost u 21 saveznoj državi (koje donose 176 elektoralnih glasova) pretežno sa Srednjeg Zapada i Juga, dok malu prednost beleži u 6 država (51 elektoralni glas). Keri pak ima ubedljivu prednost u 11 država (153 elektora), a malu u 5 država (36), uglavnom onih na obe obale. Neizvestan je rezultat u 10 saveznih država koje donose preostalih 122 elektoralna glasa. [7] U ovim saveznim državama najvažnije su Ohajo (20), Florida (27), Mičigen (17), i Viskonsin (10). U presudnim državama Floridi, Ohaju i Mičigenu razlika je minimalna. U Ohaju Keri ima trenutno minimalno  vodstvo od 0,3 % glasova, u Mičigenu 1,3%, dok u Floridi za 1% vodi Buš.

POZICIJA AMERIČKIH SRBA

U takvoj situaciji podrška pojedinih zajednica (etničkih, verskih i drugih) jednom kandidatu može biti odlučujuća. Sudbina se tako poigrala da je u središte interesovanja u državama u kojima je razlika između dva kandidata minimalna postavila srpsku zajednicu, onu čiju je matičnu državu pre 5 godina bombardovala administracija demokrate Klintona, pa je vrlo smisleno govoriti da će opredeljivanje američkih Srba (a pod njihovim uticajem i drugih pravoslavnih Amerikanca poreklom Grka, Bugara, Makedonaca, Jermena i Rusa) odlučiti izbore.

Ne zna se koliki je tačan broj srpskih Amerikanca, pošto oni koji su 4-5 generacija doseljenika imaju slabo izraženu svest o vezi sa maticom, ali se procenjuje da srpska zajednica broji oko milion i po lica koncentrisana pretežno u sledećim državama: Ohajo, Mičigen, Ilinois, Vinskonsin, Pensilvanija i Kalifornija. Srbi su značajnom broju prisutni i u Floridi i Nju Džersiju koji su takođe od ključne važnosti (tzv. swing state [8] ) za konačni ishod izbora jer tamo odlučuje i manje od procenta glasova.

U prošlosti, naročito nakon II Svetskog rata, srpska zajednica je bila naklonjenija demokratama zbog socijalnih i sindikalnih pitanja. Od devedesetih godina i antisrpske politike Klintonove administracije na Balkanu koja je kulminirala 1999. godine intervencijom na Kosovu, srpska dijaspora u Americi se primetno udaljava od demokrata, izuzev japijevskog sloja i penzionera kojima je iz ličnih interesa bilo teže da okrenu leđa neoliberalima. Na ovim izborima su se, međutim, gotovo svi  pripadnici srpske zajednice pridružili republikanskom, konzervativnom taboru, kome su bliži i po socijalnom statusu i po religijskim ubeđenjima. Patriotska i religiozno nastrojena, kojoj je osnovni  stožer okupljanja Srpska Pravoslavna Crkva, zajednica srpskih Amerikanaca deli više istih vrednosti sa  ''unutrašnjom Amerikom'' koja podržava Buša, nego sa globalističkim vizijama japijеvskih neoliberala koji su u prethodnoj deceniji raskomadali srpske etničke prostore na Balkanu i nepravedno ih darovali susednim narodima.

Da su Kerijeve demokrate izrazito antisrpski nastrojene nije bilo teško da se uvidi: u njegovom timu su za najviše funkcije predviđeni Ričard Holbruk (potencijalni državni sekretar), Džems Rubin i poznati pro-albanski lobista Januš Bugajski, dok Kerijev spoljno-politički savetnik Ronald Asmus (bivši pomoćnik Madlen Olbrajt) tvrdi kako ''NATO ima nezavršen posao na Balkanu'' plašeći Srbe da će da ih dokrajči. Identifikujući se sa antisrpskom politikom kao slavnim delom tradicije demokrata i unoseći u nju predrasude i emocionalnu komponentu (dok je Bušov tabor u politici ka Balkanu rukovođen jedino američkim nacionalnim interesom), Keri se  ideološki postavio prema Srbima kao neprijateljima i obećao Albancima pravo na samoopredeljenje (što je druga reč za nezavisno Kosovo) i re-integraciju Bosne (eufemizam za ukidanje Republike Srpske). Nakon obećanja albanskoj zajednici u govoru u od 23. jula i poziva Hašimu Tačiju da prisustvuje demokratskoj Konvenciji, Srbi nisu više imali dilema da im se loše piše u slučaju Kerijeve pobede.

Proalbanska orijentacija Kerijevog tima i zdušna srpska podrška Bušu prouzrokovala je lančanu reakciju među zajednicama ostalih pravoslavnih etničkih grupa u Americi, koja je još od 1999. godine počela da okreće leđa demokratama. Pod njihovim uticajem brojne zajednice Grka, Makedonaca, Bugara, Jermena i Rusa distancirale su se od Kerija i okrenule Bušu.

Uvidevši u tome opasnost koja preti da Bušovu prednost učini nedostižnom, Keri se u finišu kampanje obratio pismom srpskoj zajednici ne bili porekao svoje antisrpske namere i pridobio je slatkim obećanjima, pozivajući se na ratna savezništva iz oba Svetska rata i zalažući se da status Kosova bude odlučen ''što pre'', ''u skladu sa Rezolucijom 1244 UN '' [9] . Prekasno, jer se srpska zajednica već opredelila za Buša.

SRBI SU ZA BUŠA, A SRBIJA?

 

Dok je pozicija srpskih Amerikanca sada jasna i nedvosmislena, pitanje je kako se prema Bušu i Keriju odnose građani Srbije, a kako sama država?

Nesumnjivo je da u duboko podeljenom srpskom društvu simpatiju većine građana ima republikanska opcija. Buša simpatišu patriotski opredeljeni glasači svesni kakva  sudbina čeka Srbiju u slučaju pobede demokrata. Može se reći da u ovu dominantnu grupu građana Srbije spadaju glasači i članovi nacionalno orijentisanih stranaka, ali i velika većina stranački neopredeljenih građana. Velika većina populacija građana Srbije, koja, iako izložena propagandi satelitskih, pa i domaćih medija koji favorizuju Kerija, u Bušu vidi bolju i vrednosno bližu opciju interesima Srbije.

Sa druge strane, anacionalni deo ''demokratskog bloka'' [10] koji je iznedren iz krila ideološkog dela NVO sektora, povodeći se za stereotipima koje neoliberalni, globalistički mediji iznose o republikanskim konzervativcima, pokazuje netrpeljivost, a ponegde i prezir prema konzervativnoj bušovskoj Americi, premda su se u deceniji borbe protiv miloševićevskog režima predstavljali amerikanofilima. [11] Stvar postaje daleko jasnija ako se zna da  je glavni sponzor i mentor ovih organizacija, Džordž Soroš, uložio desetine miliona dolara pre svega sa ciljem rušenja Buša, a tek potom i za dovođenje Kerija u Belu Kuću.

Uprkos tome, upadljivo je uzdržano i nerazborito pasivno držanje same države prema izborima koji su od suštinske važnosti za njenu budućnost. Državni mediji stidljivo prenose opredeljenje srpske dijaspore u Americi, relativizuju njeno većinsko opredeljenje, i blago se distanciraju od njih.

Obzirom da nemaju šta da izgube, a mogu mnogo toga da dobiju, bilo bi korisno da se glavne institucije Republike Srbije javno izjasne i pozovu Amerikance srpskog porekla da izađu na izbore i posredno poput Putina podrže Buša. Sa ovakvim stavom bi da se mogao oglasiti neko od članova Vlade, partijskih lidera, vrha Crkve ili barem da se to nezvanično učini preko medija. Ukoliko to ne učine, ne mogu posle očekivati Bušovu zahvalnost i minimalnu podršku u rešavanju kosovskog problema u skladu sa strategijom vlade Srbije. Zašto bi Buš bio blagonaklon prema Srbiji ako ga američki građani ponovo izaberu, makar odlučujući i bili oni srpskog porekla, ako na njihovu odluku nije uticala država njihovog porekla? A uostalom američki građani našeg porekla će ionako glasati za Buša. Našoj političkoj eliti je data šansa, i njeno propuštanje moglo bi nas koštati, kao i do sada propuštene prilike da se ostvari bolji kontakt sa republikanskim establišmentom [12] . Ako bi bilo previše očekivati da predsednik Tadić koji je prodemokratski orijentisan podrži Buša, to ne bi bio toliki problem za konzervativnog Koštunicu ili nacionalistu Nikolića kojima je Buš i ideološki bliži. Zaista, mi sa Bušovom pobedom ne dobijamo mnogo, možda i ništa, ali sa Kerijevom sigurno mnogo gubimo. A glupo je reći da se ne treba mešati u američke izbore kad od njihovog ishoda zavisi i status Kosova, i opstanak Republike Srpske, položaj Vojvodine, ali i opstanak ove i ovakve Vlade.

Ovdašnji stranački lideri listom žele da se u javnosti predstave kao ''srpski Putini''. Аli, za to da donesu jednu pametnu stratešku odluku poput samog Putina i podrže Bušov re-izbor, potrebna je i hrabrost i dalekovidost, koju naši političari nisu baš često pokazivali. Mada još nije kasno da nas prijatno iznenade.