Saša Gajić

DRUGI KRUG U SRBIJI

Ako se za rezultate prvog kruga lokalnih i pokrajinskih izbora moglo reći da su za bolje poznavaoce prošli bez iznenađenja, za drugi krug istih izbora pre bi se moglo reći da je iznenađenja bilo, ali da su to bila očekivana iznenađenja. Primećen trend iz prvog kruga je nastavljen sa specifičnostima koje su prisutne u pojedinim lokalnim sredinama, s time da je ''pojačani gas'' kampanje između dva kruga doneo izvesna pomeranja u rezulatima koja se uslovno rečenom mogu nazvati iznenađenjima.

Generalno uzevši, stepen izlaznosti u drugom krugu bio je nizak (oko 3% niži nego u prvom krugu) što pokazuje da osim u pojedinim slučajevima (Novi Pazar, N. Sad i deo vojvođanskih opština naseljenih Mađarima) žestina kampanje nije uspela da pokrene najveći deo građana da napuste apatičnu apstinenciju i glasaju za postojeću političku ponudu.

Sami rezultati ponajviše predstavljaju odraz nezadovoljstva građana politikom vođenom posle 5. oktobra, sopstvenom socijalno-ekonomskom situacijom i u vezi sa time neispunjenim obećanjima, što je dovelo do više fenomena: šarolikosti nove vlasti na lokalnom nivou u centralnoj Srbiji, pobede poznatih ličnosti u svojim mikrosredinama bez obzira na njihovu pripadnost strankama, odličnih rezulata radikala u Vojvodini i Beogradu, kao i lošeg rezutata kandidata vladajuće koalicije.

Žestoka kampanja vođena između dva kruga (koja je na mahove dobijala obrise prljave kampanje) vođena u korist kandidata ''demokratskog bloka'' sa ciljem da stvori manihejsku sliku borbe ''dobra i zla'' kod birača, pokazala se kao neuspela i prevaziđena, jer ne korespondira niti sa stvarnošću, niti sa nadanjima birača. Svaki razuman i demokratski nastrojen čovek ovo može samo da pozdravi, jer normalizacija i saradnja svih relevantnih stranaka u Srbiji bez teških kvalifikacija i podsticanja raskola može samo da doprinese stabilizaciji političkih prilika u zemlji. A društvu koje je u dubokoj krizi i bedi nikako nisu potrebni partijski sukobi i prepucavanja, već zajednički rad svih na buđenju snaga obnove i preporoda.

Demokrate, koje su nakon junskih predsedničih izbora doživele svojevrsnu renesansu, pokazale su na lokalu i ograničenja svog političkog zenita. Iako će učestvovati u većini lokalnih koalicija i imati značajan broj predsednika opština, kao i podjednak broj poslanika sa radikalima u pokrajinskom parlamentu, DS je na jedvite jade uspeo da dobije gradonačelnika samo u Beogradu, dok je u preostalim većim gradovima kandidat DS pretrpeo poraz: u Novom Sadu od radikalke Maje Gojković, u Kragujevcu (očekivano) od Velimira Stojanovića, dok je u Nišu kandidat DS Čirić doživeo debakl kada je njegov protivkandidat Smiljko Kostić (NS) dobio dvotrećinsku podršku Nišlija.

S obzirom na sopstvena visoka očekivanja, položaj stranke koja ima predsednika Srbije i pozicije vladajuće stranke na lokalnom nivou kao i neuporedivu finansijsko-medijsku prednost u odnosu na protivkandidate, demokrate su pretrpele relativan neuspeh koga je Bogdanovićeva pobeda u prestonici ''kroz iglene uši'' spasila od totalne katastrofe. Kada se napravi konačan bilans, videće se koliko će se demokrate na lokalu uspeti održati na vlasti; po svemu sudeći, u nešto preko polovine opština u Srbiji. Međutim, za razliku od komotne dosovske većine, sada su primorani na najrazličitije koalicije se drugim strankama koje su do juče doživljavale kao protivničke. Ipak je i ovo uspeh, jer su ljudi kroz novi lik njenog predsednika Borisa Tadića u velikoj meri zaboravili grehe DS-a. A i pokazalo se da iako u realnosti reforme nisu uspele, uspela je reformistička propaganda DS-a da se "primi" kod značajnog dela mlađe, urbanije i obrazovanije populacije. DS, kao ni SRS, nije samo politička već i društvena realnost Srbije danas.

Da su DS i SRS dve daleko najače političke partije u Srbiji jasno je pokazao još prvi krug izbora. Tesan rezultat u Beogradu u korist demokrate Bogdanovića, koji je i pored podrške vladajućih stranaka, pobedio radikala Vućića koji mu je ''dahtao u vrat'' sa manje od 2% glasova, govori o uspešnosti kampanje kandidata SRS koji su u prestonici ostvarili svoj do sada najveći uspeh. Ako se uzme u obzir činjenica da je Vučić uspeo da prestigne favorita u 12 od 17 beogradskih opština, kao i da mu se približi unutar famoznog ''kruga Dvojke'', nameće se zaključak da bi, da je sa svojom ''antikorupcijskom kampanjom'' startovao pre prvog kruga (dakle, paralelno sa građenjem ''urbanog imidža''), Vučić napravio još bolji taktički prodor i da ga je samo vremenski tajming sprečio da napravi najveće iznenađenje na izborima. A da je pored toga uspeo da dobije podršku od nekog značajnijeg učesnika u izbornoj izbornoj trci, npr. Drakulića (koji bi to znao naplatiti) verovatno bi glatko pobedio.

U Novom Sadu situacija je bila obrnuta. Ovde udruživanje ''svih protiv radikala'' nije uspelo da nadoknadi prednost kandidata SRS u ovom drugom po značaju gradu u Srbiji. Pobeda Maje Gojković u Novom Sadu je izuzetno značajna, naročito na simboličkom nivou, jer Novi Sad kao Srpska Atina i najkulturniji urbani centar pokazuje da se evropsko i nacionalno ne moraju suprotstavljati (kako su se neki trudili da pokažu), već da većina građana želi suprotno. Novi Sad je pobedom radikala pokazao "Beogradu" da se više ne zamara sa kompromisima sa autonomaškim projektima, jer je najveći grad Vojvodine i drugi grad u državi odbacio prethodnu demokratsko-autonomašku vlast. Ne treba tumačiti pobedu Maje Gojković samo njenim "neradikalskim" imidžom, jer bi i bez nje SRS U Novom Sadu i širom okruženju ostvarila dobre rezultate. U Sremu, u mestima južne Bačke i Banata su isto tako radikali ostvarili mnogo bolje rezultate nego južno od Beograda. Shodno rezultatima radikali su se pokazali kao najjača vojvođanska stranka, pa bi možda bilo logično i da centar stranke bude prebačen u jedini veliki grad u kome su pobedili. 

Takođe, dobrodošle promene unutar radikalne stranke u pravcu odgovornije i umerenije politike, kroz pojavu Maje Gojković, pokazuju da ovako modernizovana slika SRS postepeno postaje važan faktor unutar političkog sistema Srbije u kome je do juče važila za strašilo i nepoželjnog autsajdera. Doduše, Maja bi verovatno pobedila sa većom razlikom, pridobivši neodlučne, da je u TV duelu gajila manje agresivan stil. No bilo kako bilo ovo je za radikale i realno i simbolički najznačajnija pobeda u dugom nizu godina. Participacija SRS-a u lokalnoj vlasti u sredinama gde je dobila predsednike opština, ponajviše u Vojvodini, kao i dobijanje najviše poslanika u pokrajinskoj Skupštini, predstavlja svojevrsno ozakonjenje ove, pojedinačno najače stranke, unutar političkog sistema Srbije kod koga je očigledna tendencija političkog ukrupnjavanja i nužnosti saradnje svih najačih političkih partija, ili barem jedne jače sa par slabijih. 

Stranke vladajuće koalicije u drugom krugu samo su ublažile sliku neuspeha koju su pokazivali rezultati glasanja u prvom krugu, sa izuzetcima pojedinih jakih kandidata koje imaju specifičnu težinu u svojim lokalnim okvirima koji su odneli pobedu. Primetan je i samostalni uspeha NS Velje Ilića, čija stranka se pokazala regionalno jakom, pa je u gradskim opštinama centralne Srbije (Čačak, Valjevo..) ostvarila značajan uspeh.

Šarenu sliku nove lokalne vlasti južno od Beograda pored uspeha NS-a i nezavisnih kandidata upotpunjuje "iznenađujući" uspeh kandadata SPS-a (sadašnjih i bivših članova) koji ispod Save i Dunava čine drugu političku snagu na lokalnom nivou (na severu su to radikali), kao i značajni rezultati kandidata grupa građana, kojima je opredeljivanje na lokalu prema ličnosti i ugledu, a ne partijskoj pripadnosti svakako išlo u prilog. Što se tiče SPS-a treba reći da oni u mnogim lokalnim sredinama imaju jaku infrastrukturu, narodnjački imidž i znaju tehnologiju vlasti. Može se reći čak i da nestane kojim sluačjem centrale u beogradu u više lokalnih sredina, naročito manjih gradova, ova bi partija funkcionisala na isti način.

Pobeda "nezavisnih" kandidata je u određenoj meri pozitivna jer su se ljudi opredeljivali, posle talasa "dosovskih" partijskih kadrova, za one čije ime nešto znači u tom mestu i koji su nešto uradili za svoju sredinu (Bidža, Raka, Palma, Kostić i sl.) Ovo se može tumačiti i kao otpor "beogradizaciji" politike u Srbiji (ali i manihejskoj slici političke scene koju natura "reformski" blok, a koju prihvataju i radikali). Od sada će stranke mnogo pažljivije birati i "izgrađivati" svoje kandidate i čak tražiti saradnju sa lokalnim "legendama". Kako kroz kampanje, tako i novim zakonom o lokalnoj vlasti se politika i na lokalu personalizovala. To je sa jedne strane dobro jer se zna ko odgovara, a sa druge je loše jer se time i formalno i neformalno stvaraju lokalni moćnici. A u Srbiji u kojoj slabo funkcionišu institucije i caruje korupcija to vrlo verovatno vodi opasnoj feudalizaciji, kao u Rusiji na primer. To znači da će ti lokalni moćnici u bliskoj budućnosti kada puste korenje ima znatnijeg uticaja i na Vladu Srbije. 

Sve u svemu, ukupni rezultati lokalnih i pokrajinskih izbora pokazali su da će na političkoj sceni Srbije u narednom periodu ostati samo 4-5 krupnijih političkih stranaka, od kojih će dve biti dominatne, dok će preostale predstavljati svojevrstan most prema jednoj i (ili) drugoj velikoj stranci.

Logika života na lokalu je opovrgla ideološku logiku i uputila relevantne stranke na različite vrste koalicija u različitim lokalnim sredinama. Ostaje da se vidi da li će lideri stranaka razumeti logiku života, ili će, nošeni predrasudama, silovati realnost pokušavajući da je upodobe ideološkoj logici, koja uvek i iznova pokazuje svoje manjkavosti kada se susretne sa stvarnošću.