Vladimir Ivanišević

SRBI (I) "REPUBLIKANCI"

Poslednjih dana naša javnost je zainteresovana za američke predsedničke izbore kao nikad do sada. To ne bi bilo ništa čudno, ako uzmemo u obzir da se svet iz dana u dan sve više pretvara u globalno selo, da nisu odjednom narasle simpatije za Džordža Buša i njegovu Republikansku stranku. Otkud ovakvo raspoloženje?

Kao prvo, poslednje 4. godine američka administracija se bavila pretežno Avganistanom i Irakom, znači vodila je rat protiv islamskih integralista i fundamentalista, protiv kojih smo se i mi borili skoro celu deceniju u Bosni i Hercegovini i na Kosmetu. Džordž Buš je poveo svoj krstaški rat protiv muslimanskog terorizma, oličenog u zloglasnom Bin Ladenu koji je, kako je poznato, sa prethodnom demokratskom administracijom pomagao bosanske muslimanske i kosovske albanske vojne formacije. Tako su se mnogi naši ljudi prirodno identifikovali sa američkom antiterorističkom i antiislamističkom ofanzivom, iako oficijelna Amerika ne gleda sa naročitim simpatijama na mogućnost ostvarivanja vitalnih nacionalnih interesa Srba i Srbije [1] .

Posledica američkog globalnog krstaškog pohoda protiv terorizma je i opadanje američkog interesa za Balkan tako da za vreme Džordža Buša nismo imali pritisaka, sem po pitanju saradnje sa Haškim tribunalom, i to sa njihovom namerom da se priča o Hagu što pre završi. A i sada smo pre neki dan čuli prve javne signale (podsekretar Bolton) namere republikanskog establišmenta da u svom drugom mandatu izvrše preokret američke politike prema Hagu, da utiču na to da se prekine ovo već sada farsično suđenje (oduzimanje prava odbrane Miloševiću i nedolazak svedoka), i da se optuženima za ratne zločine sudi pred domaćim sudovima.

Jedina dilema američke administracije u vezi Haga je kako se časno izvući iz ovog "pravosudnog Vijetnama", i zato insistira na domaćim suđenjima ili na amnestiranju optuženih. Osim toga Amerikanci su svesni da tako ustrojen Haški tribunal ne vodi međuetničkom pomirenju već može, kako kaže Džon Bolton, državni podsekretar za kontrolu naoružanja, "dovesti do novih neprijateljstava koja će izazvati tenzije u budućnosti". Ovo je samo znak da naša politika nije ni malo iskoristila rascep između republikanskog ekskluzivizma u spoljnoj politici ("ne treba nam ni UN da napadnemo Sadama") i liberalnog globalizma demokrata koji je i stvorio Hag kao politizovani sud. Amerikanci konzervativnog opredeljenja su oštri protivnici ideje "svetskog suda" koji bi u budućnosti mogao suditi i nekim građanima Amerike. Ironija je da sada, kada i zvanična Amerika  pokazuje da diže ruke od Tribunala koji čak nazivaju "frankenštajnsko čudovište" (podsekretar Bolton [2] ), u njegovu odbranu je odmah skočio predsednik Tadić. Posle ove nes(p)retne reakcije Tadića, a i one u vezi kosovskih izbora, za čiji je bojkot izrazio i razumevanje predsednik Buš, možemo se samo upitati "ko je ovde lud" jer ispada da američki predsednik više misli o našim interesima no mi sami. 

Da će Srbi odigrati izuzetno važnu ulogu u izborima, svima je jasno, kao i to da će na žalost intelektualne elite iz kruga dvojke skoro stoprocentno glasati za Buša. "Američki Srbi u izborno presudnim državama, kao što su Pensilvanija, Ohajo, Mičigen, Kalifornija i Iliniois, odigraće ključnu ulogu u izborima, jer su u tim državama brojni i dobro samostalno organizovani, u okviru kampanje u kojoj učestvuju pravoslavni američki Grci, Srbi, Bugari, Makedonci i drugi" kaže direktor vašingtonskog Instituta za istraživanja strateških pitanja Ben Vorks. Procenat Srba je značajan u državama u kojima se vodi glavna izborna bitka ("swing state" ili "battleground state") jer su tamo ova dva kandidata skoro izjednačena. Samo je problem što naša intelektualna i politička elita niti zna niti hoće da iskoristi ovu podršku u slučaju verovatne pobede predsednika Buša.

Ali za razliku od naše, u velikoj meri globalističke i neoliberalne elite koja ne može a da ne bude za američke demokrate, pa makar to bilo i na štetu našeg nacionalnog interesa, naša dijaspora je mnogo razumnija i pragmatičnija. Neko ko malo bolje poznaje političke prilike u Americi i život tamošnje srpske emigracije, zna da su američki Srbi republikanski orijentisani (za demokrate je tek manji deo Srba koji je došao u SAD posle Drugog svetskog rata, od kojih je najpoznatiji bivši premijer SRJ Milan Panić) i čine značajan politički faktor u dvema najjačim republikanskim državama: Ohaju i Pensilvaniji. Valja spomenuti ugledne republikance srpskog porekla kao što su Helen Delić Bentli i Džordž Vojnović, a i potpredsednik Dik Čejni, koji s majčine strane vodi srpsko poreklo. Srbi su bili izgubili poverenje u republikance na predsedničkim izborima 1996. kada je njihov kandidat za predsednika bio Bob Dol, koji je otvoreno podržavao albanske separatiste na Kosovu (i sam je albanskog porekla), i još tada se zauzimao za bombardovanje Srbije. A kuriozitet je da su uz Srbe, tradicionalno opredeljeni za republikance za Boba Dola bili i Hrvati i Šiptari. Međutim, uopšte uzevši on je bio loš kandidat i na tim izborima je Republikanska stranka prošla najgore u svojoj istoriji od osnivanja.

Bušova administracija se okrenula Bliskom i Srednjem istoku i borbi protiv međunarodnog terorizma na čelu sa islamističkom Al Kaidom. Pored trenutne situacije u kojoj imamo zajedničkog neprijatelja, mi moramo obnavljati i stare i graditi nove mostove razumevanja i savezništva sa Amerikom. Trebamo ih neprekidno podsećati da smo mi bili saveznici u oba svetska rata i to protiv naroda koje su oni podražavali tokom devedesetih godina. Isto tako potrebno je razumeti i kulturne i mentalitetske sličnosti Srba i Amerikanaca. I jedan i drugi su odani slobodi i demokratskim vrednostima za koje su se izborili u krvavim ratovima za nacionalno oslobođenje, vodjenim u skoro isto vreme. A naš Karađorđe Petrović mnogo podseća na svog imenjaka Džordža Vašingtona, i po patrijarhalnosti, hrabrosti koju su stekli ratujući u "narodnoj miliciji" i u borbi za svoj narod. 

Pored toga, i kod Srba i kod Amerikanaca je prisutna izuzetna odanost porodici i svojevrsni "kaubojski" mentalitet krajiškog "duha granice" koji većina naših intelektualaca, u svom nastojanju da se saobrazi sa evropskim snobovskim salonskim krugovima, ismeva, osuđuje i prezire. A baš takav mentalitet je civilizovao zapadnu hemisferu, a u Srbiji je uspeo da oslobodi zemlju od Turaka. Već je Njegoš u vreme revolucionarne 1848. govorio da su Srbima od svih zapadnih naroda najbliži Amerikanci zbog duha koji teži slobodarstvu i ravnopravnosti ljudi u društvu. To kao i srodno gledanje na islamski terorizam moralo je biti platforma na kojoj bi se već izgradili dobri i obostrano korisni odnosi.

Ali naša politička elita zbog ideološke rigidnosti, neznanja i prezira koji gaji prema konzervativnoj Americi, koju ovaploćuje Džordž Buš, vodi čak jednu iracionalnu "anti-Bush" kampanju koju, kao i u Americi, finansira Soroš. Tako se i B92 i deo NVO sektora uključilo u ovu prljavu antirepublikansku kampanju koja je istovremeno i antiamerička i antisrpska. Prikazivanje filmova Majkla Mura (''Farenhajt 9.11'') i štampanje njegovih knjiga, bez prikaza i "druge strane", samo je jedan od primera svrstavanja protiv Buša, a za Kerija koji je, kao što je poznato, finansiran albanskim novcem i obećava Albancima nezavisno Kosovo, a Đukanoviću nezavisnu Crnu Goru. Zbog takvih ideološki zaslepljenih intelektualaca i korumpiranih političara mi ni ne možemo ostvariti dublje i plodnije odnose sa Amerikom – republikanskom Amerikom, i na taj način u XXI ostvariti barem minimum nacionalnih interesa. U svetlu toga ispada da je bolje da našu spoljnu politiku vodi naša dijaspora no naša nesposobna država, jer ona shvata da se Kosovo brani ne kosovskim no američkim izborima.