Dve vrste kritike demokrata

U jednom od poslednjih brojeva Kurira, u stalnoj kolumni, Bogdan Tirnanić, piše "dosadan" tekst o jednoj bolesti demokratije. Glavna njegova zamerka našim postpetooktobarskim demokratama je što su demokratiju monopolizovali, personalizovali do parole "Demokratija to smo mi". Oni su, dakle, propustili da demokratiju promovišu kao neutralan skup pravila koja mogu stajati uz svakoga, ako ih poštuje.

To je sigurno bila i praksa i iskušenje posle petog oktobra. Svaki političar je sklon da svoju poziciju zaštiti nekom krucijalnom razlikom u odnosu na sve konkurente, tako da do njegove smene izgleda da treba preskočiti i tu barijeru narušavanja neke osnovne vrednosti.

Kod nas postoji grupa kritičara koji su odmah reagovali na ovu praksu demokrata. Oni su smatrali da je naš narod dovoljno dobar i zreo da mu treba ponuditi istinsku formu demokratije. Ne postoje razlozi da se zaobilazi neka od demokratskih procedura, zato što još nije vreme ili zato što još treba posvršavati neke poslove. Mi ne želimo da nam se i posle Miloševića prodaje rog za sveću.

Ova kritika nije u startu polazila od toga da je DOS oličenje diktature i da je "sve gore" - ona samo nije htela da dopusti da se pod izgovorom da je sve bolje od Miloševića ustali praksa koja je ispod kapaciteta društva za demokratiju. Veliku ulogu igrala su i znanja da ne samo da bilo kome nije dobro dopustiti da monopolizuje demokratiju, nego da to pogotovo nije dobro dopustiti nekim pojedincima iz DOS-a, u čije se kvalitete od početka sumnjalo.

Ovo je bila forma kritike do 2003. godine. Ali kako je posle toga postalo jasno da se skoro nestale političke snage radikala i socijalista ponovo pojavljuju, kritika nedemokratičnosti "demokrata", počela je da se tiče ovih stranaka. One se sada pojavljuju kao od vlasti označene nedemokratskim predznakom, tako da je trebalo razrešavati tu situaciju u svetlu kritikovane nedemokratičnosti samih demokrata.

Pređašnja kritika sada je dobila formu negacije podele na demokratski i nedemokratski blok. S obzirom da su ovu podelu forsirale demokrate, koje na to nisu imale pravo, trebalo im je sledstveno oduzeti ovu formu legitimacije. Demokratski blok dobio je pridev "takozvani".

U ovom negiranju igrao je ulogu ispravan stav da su ovakve podele štetne jer ne samo da cepaju društvo na dva sukobljena dela, nego su one i nedemokratične, jer se demokratija meri mogućnošću da vlast bude smenjena u okviru demokratije, a to znači da je demokratiji potrebna demokratiji dorasla opozicija. Ako postoji ma kakva mogućnost da takvu opziciju imamo onda tu mogućnost treba braniti, zato jer će se vlast truditi da je ne vidi, na svoju korist, a na štetu demokratije.

Međutim, kako su ovu parolu o nepostojanju nedemokratskog bloka prihvatili oni koji su time dobijali, radikali i socijalisti, ona počinje da se koristi u bitno drugačijem smislu. Podela na demokrate i nedemokrate može se smatrati besmislenom i netačnom iz sasvim drugih razloga: naime zbog toga što ne postoji neki poznati kriterijum demokratije koji bi svi uzeli kao važeći. Sve je demokratija. Na primer sve što izglasa većina naroda. Tako priča o demokratiji i nedemokratiji postaje besmislena onog trenutka kada se dođe na vlast i kada je većina glasala za nekoga.

Ovaj način priče tek odgovara radikalima i socijalistima, jer parola sa kojom su srušeni sa vlasti postaje besmislena, dok su oni amnestirani za sve što se dešavalo u prošlosti.

Previše pesimističan opis onoga što se dešava? Ja se bojim da nije. Svako može da se priseti koliko je ispravnih upotreba reči demokratija čuo u razgovorima sa poznanicima da bi shvatio koliko je pojam nejasan i podložan varijacijama koje mogu da učine da se on potpuno izgubi kao jedinstven pojam.

Ovde se zapravo na širem planu radi o nama bliskom relativističkom argumentu. Dobro, jedno vreme smo verovali da smo uspostavili kriterijum dobra i zla u barem jednoj oblasti. Demokratija, nešto određeno, je bila dobra, a njena suprotnost loša. Ali budući određena neko ju je kršio, tako da je počela da smeta. Bolje ju je relativizovati tako da pod nju potpada sve, tako da ostanemo na čisto političkom polju.

Sada je, čini mi se, vreme da se one prećutne pretpostavke u kritikama demokrata, ponovo preispitaju, zato što se pokazalo da pretpostavka o kvalitetnoj javnosti koja neće da joj se prodaje rog za sveću, ne pije vodu. U poslednjim kampanjama se mogla kupiti vreća rogova ili dosta rogova u vreći. Tako se, na primer u Novom Sadu, kampanja radikala zasnivala na kritici netolerancije suprotne strane koja neće sa njima da ima posla i nema razumevanja za Drugog (doslovce). Čujemo da Tadić vređa polovinu glasača Srbije nazivajući ih nedemokratama. Nije ovde poenta da se brane Tadić ili novosadski demokrati, ali se ovih parola o Drugome trebalo setiti onda kada je svaka četvrta reč radikala bila izdajnik ili špijun. Je li se tim rečima nekad vređalo pola glasača u Srbiji?

Ukazivanje na ovu protivrečnost nije jedino što sledi iz ove priče. Ona govori o tome da se slobodno može prihvatiti sve što nude marketinške agencije u kampanjama, jer je sve dovoljno relativizovano. Koliko smo u tome u stanju daleko da idemo?