Vladimir Milutinović

Enigma morala

«Moral je relativan», kaže poslanik DSS-a Đorđe Mamula. Voditelj emisije (TV Politika, petak uveče, 03.12.04) Sarapa kaže: Kako to da on, kao član partije koja je toliko prozivala Đinđića zbog izjave da moralu nije mesto u politici i da, kome je do morala, ide u crkvu - sada relativizira moral? Mamula odgovara «Moral je relativan, jedni ljudi veruju da je jedno moral, drugi da je drugo. Mi smo Đinđića kritikovali u ime našeg morala» Hm. Šta je poslanik DSS-a hteo da kaže?

To da različiti ljudi shvataju moral različito, je možda činjenica. Ali ona još ne govori da li su svi oni u pravu svaki za sebe ili da su jedni u pravu a drugi ne. Mislim da Mamula naginje ka tome da je svaki u pravu za sebe, jer on kaže da su kritikovali u ime njihovog morala, on naravno za sebe smatra da je u pravu, ali ne želi da ulazi u to da li je druga grupa u krivu, on dopušta da su i oni ubeđeni da su u pravu. Načelno. Jedan drugi član DSS-a kaže «DS je partija lopova, oni su moralne nakaze.» Dakle, u ime našeg morala možemo reći da je neki drugi moral nakazan, ali je sve to relativno i mi i oni govorimo subjektivne sudove zavisne samo do naših osećanja. Iako možemo da jako moralno osudimo nekoga ne znači da izričemo objektivan sud.

Iako zbog apstraktnosti retko ko govori o ovoj temi, uvek se vidi da se ljudi zadrže na ovim stavovima. Nešto se tu važno izriče. Govornici koji je pominju osećaju da je ona sporna i negde u deliću namere žele da temu pokrenu i da deluju prosvetiteljski sa svojim stavom. Ja barem ne znam da postoji tekst koji jasno i razgovetno brani ovu tezu - ona je više rezultat kolektivne filozofije, agregata privatnog razrešavanja enigmi koje je pred svakog postavilo vreme.

Pa kako smo u tom procesu svi postali sledbenici sofista? Jer oni su bili poznati po relativizaciji morala i kao prosvetitelji. Kako to da se niko ne seća jedne druge prosvetiteljske struje oličene u Sokratu? Šta se desilo sa njegovim i Platonovim naporom da pokažu da je mišljenje sofista u ovoj tački pogrešno ili barem da nije jedino? Da ne govorimo o tome da su njih dvojica sigurno mislili da su dokazali da je pogrešno. Da nismo prihvatili Poperovo mišljenje da je Platon svojom filozofijom postavio osnove za totalitarna društva, i da su prema tome u demokratiji prosvetitelji sofisti?

No pogledajmo kako stoje stvari apstraktnije. «Svako ima svoj moral.» Pitanje je da li je to tačno kao činjenica. Ljudi imaju različite vrednosti i neke od njih spadaju u moral u širem smislu. Lično se premišljam koji primer da navedem, sigurno postoje razlike u vezi abortusa, seksualnog morala, ali je pitanje da li one svedoče o tome da osobe koje se razlikuju u ovim pitanjima nemaju zajedničke moralne stavove i da se ne razilaze oko tumačenja činjenica vezanih za posebne probleme. Nego nije poenta u tome. Pitanje koje ostaje je: kada utvrdimo neko moralno neslaganje, da li da pretpostavimo da je to neslaganje o nekoj objektivnoj stvari, te je samo jedan od nas u pravu, ili mi govorimo o neuporedivim relativnim moralima koji su svi jednako u pravu, doduše za onoga čiji su to morali? Ako je prvo slučaj onda je logično da pokušamo da damo argumentaciju u prilog svojoj predstavi morala, a argumentacija u drugom slučaju nema smisla, jer bi time navodili drugoga da odustane od sebe u neku ruku. Šta od ove dve mogućnosti više odgovara smislu morala? Jer «moral» to je nepristrasna norma: norma koja treba da bude osnov pravednosti. Da li naši govornici žele da kažu da moral nije moguć? Jer, ako je moral nepristrasna norma, a istovremeno je relativan, zavistan od subjekta koji ga ima onda je on nemoguć. On je kao komunizam, dobro bi bilo da postoji, ali je to nemoguće, nažalost. Na primer, po kome moralu sude sudovi? Ne sude po moralu nego po zakonu, može neko da kaže. Dobro: kako su napisani zakoni? Po moralu vladaoca. Pa jel to sigurno samo njihov moral? Ne znamo, jer smo uzeli da je moral relativan, te smo se zadržali na sebi kad smo ga formulisali. Drugi vladaoci će se zadržati na sebi. Nema tu ništa sporno. Ali po kome moralu sude sudovi, dakle? Po moralu vladaoca i njihova je nepristrasnost fiktivna. Isto je i sa nepristrasnošću medija, intelektualaca [Ne postoje «nezavisni» ekonomisti, reče (TV Pink, Zamka 29. nov), slučajno još jedan član DSS-a, Predrag Bubalo].

Ostali su «moralne nakaze». I to se može reći, jer je sve relativno. Ali je i korisno. Ima li šta lepše nego na osnovu svog morala postati vlast. Vlast i opozicija razlikuju se moralno, a još je to i relativno pa se o tome ne raspravlja. Nije čudno što se posle toga ne morate previše truditi kao vlast na potezima koji ne spadaju u moral, a spadaju u politiku. To je isto kao da vodite 15:0, ali se trudite da date još neki gol. (15:0 vodite po svome moralu). Ustvari, utakmice uopšte ni nema, vi samo s vremena na vreme podsetite na moralnu nakaznost svojih protivnika i da je 15:0.

Da li je ovo tumačenje preoštro? Pa ne znam, mislim da je sve suprotno tačno i dobro. Dobro je stvarati konsenzus o osnovnim normama, a on je moguć samo na osnovi pretpostavke o nerelativnosti morala. Dobro je da se vlast legitimiše ne-moralnim stvarima, jer u društvu konsenzusa, ono što razlikuje vlast nije moralni stav. Ustvari, mislim da je tačno i više: da nikad ne treba rušiti neku vlast iz moralnih razloga. Time iz javne sfere nestaju ne-moralni sadržaji koji su ključni za srećan život, vlast se legitimiše na neproduktivan način koji ne mora voditi nikakvoj politici. Neko može reći da je moral pretpostavka sreće, da se preko njega postaje dostojan sreće i da se prvo, zbog stanja u društvu mora rešiti pitanje morala, pa onda preći na ostalo iako je to ostalo ono što je cilj. Dobro, ali kako ćemo rešiti pitanje morala, ako je on relativan? To je nerešivo u tom slučaju. Prvi korak može biti da se političari odvraćaju od «moralnih» izjava o vlastitom «moralu» -   biće puno korisniji kada ne budu držali u rukama tu batinu i brinuli se oko svoje vlasti koristeći je. Korištenje morala u politici je ono što je revolucionarni element u njoj. Njegovo istiskivanje u sferu konsenzusa društva je ono što čini stabilan element u njoj, i to stabilan na demokratski način, a ne stabilan zbog neke čvrste ruke koja ga drži.

To je mislio Zoran Đinđić kada je rekao da ako neko hoće da se bavi moralom treba da ide u crkvu, a ne da se bavi politikom. Naravno, u vreme kada je to govorio to je bila anticipacija budućeg demokratskog društva. U vreme izlaska iz nedemokratskog moral se nije mogao zaobići. Ali je uloga tog morala trebalo da se završi 5. oktobra. 6-ti je već trebao da se bavi isključivo izvan-moralnim stvarima. Šta pokazuje da Đinđić nije mislio da dolazi na vlast u ime svog morala? Pa to da je smatrao da moral nije relativan. Evo šta kaže u jednom intervjuu listu Intervju (06.VI. 1997.):

«U demokratskim društvima ljudi brane svoje stavove, braneći ih oni učestvuju u procesu – i takvo društvo je fleksibilno i aktivno. Zato je zapadna civilizacija pobedila istočnu. Ni zbog čega drugog nego zbog demokratskih institucija i mehanizama.

Jesu li one sada naše Biti ili ne biti? (novinar, slučajno autor ovog teksta)

Svakako, one su pitanje preživljavanja. Demokratija je sredstvo. Demokratija nije moralni ideal. Naši ljudi skloni mistifikovanju napravili su od demokratije moralni ideal, pa je ispalo da je demokratija pitanje ukusa, jer je za jedne demokratsko društvo lepo, a za druge nije.»

Nekom bi se moglo učiniti da ovaj citat govori baš suprotno od onoga što mi tvrdimo, ali to nije tako. Đinđić reč «moral» upotrebljava kao sinonim za ono što je pitanje ukusa, ali kaže da pravila demokratije nisu pitanje ukusa, a pravila demokratije su osnovna nepristrasna pravila u društvu, što je i moral u užem smislu.

To znači da je demokratiju čine određena, neproizvoljna pravila, koja su utoliko i objektivna, ne-relativna. Voleo bih da još neko može da kaže da je negde rekao ovu jednostavnu rečenicu. A verujem da su mnogi smatrali za potrebno da nas pouče da je sve relativno, i da nema «nezavisnih» ili «nepristrasnih» pojedinaca.

To zapravo nije čudno, mi smo živeli dugo u nerealističnoj političkoj kulturi koju je oblikovalo postojanje moralne avangarde na vlasti. Prirodna reakcija na to je da imamo potrebu da kažemo da sveci nisu sveci, i da isključivo «moralni» subjekti imaju svoje interese, svako ima interese, rekli bi još bolje. Politika je oblast interesa, još bolje (poput Maksa Vebera). Ali, iako slične našem spornom stavu, ove rečenice još nisu iste. To da svako ima interese ne znači da ne može da deluje nepristrasno, i da zna šta je nepristrasno «moralno» delovanje. Ako je politika oblast interesa to još ne znači da se ostvarivanje tih interesa ne može ograničiti poštovanjem nepristrasnih pravila. Drugim rečima, ako je sve subjektivno, to ne znači da subjekt u sebi ne može da razlikuje kada se trudi da bude objektivan.

Suprotan stav stavu da su vlasti moralne, je da nijedna vlast nije moralna (ako je moral nešto objektivno). Ali suprotni stavovi mogu biti oba neistiniti. Istinit je srednji stav da vlast može a ne mora poštovati moralne norme i biti «moralna», ali da taj moral nikad nije «njen», jer bi onda lako bilo biti moralan, ako bi to trebalo da bude prema našem moralu.

Kako to da smo prigrlili relativnost morala, sigurno ima još neke razloge, ali se svi svode na njihanje klatna od apsolutnog i bespogovornog komunističkog morala ka relativizmu. Razlog je želja da pronađemo i potvrdimo sebe. Relativizam nas ostvalja slobodnim da to činimo. Imamo potrebu da moral bude «naš», da bi potvrdili da smo mi ti koji smo ga pronašli, da stojimo iza njega, da se razlikujemo od drugih. Ali ta, verovatno normalna težnja, sukobljava se sa suštinom morala, moral je ono što nas vezuje sa drugima, on počiva na onome što nam je slično - jer na njemu počivaju norme za koje se očekuje da ih svi poštuju. Nijedan moral ne valja ako je nametnut i nije predmet konsenzusa slobodnih subjekata, ali će valjan moral biti predmet tog konsenzusa, a počivaće na zajedničkim interesima svih, dakle na onome što nam može biti zajedničko. Ponekad ljudi ne uviđaju da je to baš to. Ali to ne znači da je moral relativan, nego da su se uljuljkali i prestali da traže moral, a da su našli svoj interes. Doduše u obliku načela ili principa koje smatraju da su univerzalni, ali ne planiraju da to provere, jer je sve relativno. A otkud znaju da je baš to moral, ako to nisu proverili? Kako znaju da u tome nema njihovog interesa?

Relativizam nas ostavlja slobodnim u izborima, ali bi to mogao činiti i ispravan moral. Tačnije, moral i jeste ostaviti slobodu izbora, ali nije ne ostaviti je. Prema tome sloboda je ograničena moralom i to je ono što nam izgleda smeta. Relativnost morala precizno znači da morala nema. I da smo se svi bacili na traganja za sobom i ne interesuje nas ono što bi nam moglo biti zajedničko sa drugima, koje ne poznajemo. Nije čudo što nam deluju čudno.