Zoran Avramović

JURIŠ U POLITIKU (o izborima za lokalnu vlast)

Približavaju se lokalni izbori. Šta se zapaža? Možemo li da predviđamo bar približno izborne rezultate? Teško. Zapravo, nemoguće je tako nešto. Ono što se dešavalo u prošlosti, događa se i danas, a verovatno i ubuduće. Da tu pojavu imenujemo kao haotičnost ili kao politički vašar.

Kada se pažljivo razmotre izveštaji o političkim aktivnostima u srpskim opštinama odmah će se zaključiti bar tri stvari: 1) političko konvertitstvo onih koji se bave politikom, 2) politička neprincipijelnost političara i njihovih stranaka, 3) proizvodnja političara preko noći.

Prosto je zabrinjavajuće kakvom brzinom i u kolikom broju pripadnici političkih stranaka «u lokalu» i na višim novima vlasti menjaju političke dresove. Ni promene bračnog partnera nisu tako intenzivne. Ne prođe ni nekoliko meseci ili godina dana, a novine objave vest da je neko prešao iz ove u onu stranku. Nije neobično da se menjaju političke orijentacije kao i političko društvo. Ali, duboko je neobično kada se to dešava u tolikom broju.

Pod ruku sa konvertitstvom ide politička neprincipijelnost stranaka. One usvajaju svoj politički program i donose stavove na osnovu takvog programa. U stvarnom političkom delovanju, lokalni organi srpskih stranaka vode jednu neprincipijelnu politiku koja se svodi na slogan - svako sa svakim samo da se osvoji vlast u opštini. Na nivou Republike Srbije, taj krug izbora je smanjen pa nije moguća destrukcija principijelnosti. A kada je sužen manevar na visokom mestu politike, suvi pragmatizam može da trijumfuje na lokalu. Tako se to kaže.

Ovakva slika politike u srpskim opštinama, sadrži nešto od uobičajenog i neuobičajenog, da ne kažemo normalnog i nenormalnog. Ljudi se menjaju kao što se menjaju i političke prilike i očekivano je da pojedinci menjaju političke organizacije u skladu sa svojim stavovima i uverenjima. Kada je veliki broj takvih promena u pitanju, onda mora da se radi o izrazu nacionalnog karaktera u politici ili o osobenoj političkoj kulturi. A u središtu takve kulture nalaze se privatni interesi umotani u politiku i neobuzdana žeđ za vlašću.

Intenzivna promena političke pripadnosti kao i beznačelne političke koalicije, promenljive od izbora do izbora, kazuju nam samo jednu stvar: naši ljudi vole vlast. Po prirodi stvari, vlast treba da bude u funkciji opštih interesa opštine, ali i u funkciji rešavanja konkretnih problema građana. Naši ljudi gledaju da u te opšte interese proguraju i svoje privatne i to je jedan od pokretačkih motiva jagme za lokalne funkcije vlasti. Naravno, čast izuzecima, ali oni nisu problem. Stvar je u političkoj kulturi po kojoj se u vlasti nalazi jedan od osnovnih instrumenata za uspon vlastitog socijalnog položaja.

Argument po kome su lična poznanstva u opštini presudni za neobične saveze stranaka, nije objašnjavajući. Tačno je da lični kvalitet ima najveću političku težinu u opštinskim političkim odmeravanjima. Međutim, stranačka organizacija ima još veći značaj u postupku izbora za lokalne organe vlasti. Politička infrastruktura, podrška odozgo, medijska zastupljenost čine onaj splet faktora od kojih više zavisi uspeh kandidata nego od njegovih ličnih kvaliteta. Kada bi lični kvalitet bio presudan onda bi kandidati izlazili sami na izbore, sa podrškom grupe građana. Događalo se da neki od njih uberu uspeh, čak postanu i predsednici opština. Međutim, njihov politički vek je kratak, a vlast nesigurna.

Dakle, udruživanje političkih stranaka za lokalne izbore plod je jedne osobene političke kulture u kojoj je želja za osvajanjem vlasti u centru aktivnosti. A sa osvojenim kancelarijama vlasti ide pojačavanje netrpeljivosti prema političkim suparnicima, kao i zadovoljavanje sopstvenih manjih i većih interesa.

Ništa neobično za svaku vlast: ne bi bila vlast kada bi imala drugačiji odnos prema polugama moći. Ključno pitanje je međutim – kakva će to biti vlast?

To isto pitanje moramo postaviti i kada gledamo prijavljivanje političara za odgovorne javne funkcije. Ono što se dešavalo sa prijavljivanjem kandidata za predsednika Republike, ponavlja se i na lokalnom nivou, ali u daleko većem broju i na groteskniji način. Prosto je zaprepašćujuće da se za funkciju predsednika Republike kandiduje ličnost koja je potpuno nepoznata političkoj javnosti i koja nema nikakav politički staž. U razvijenim demokratijama kandidovanje za javnu državnu funkciju podrazumeva ne samo podršku birača putem potpisa već i profesionalno, odnosno političko iskustvo. Kao i za svaki drugi posao, i za politički je potreban određeni staž i znanje. Kod nas je to, sva je prilika, zabava za političke pustolove koji uživaju da se pojave u medijima i da obećavaju «šta će sve da urade kada postanu predsednici». Ista slika se ponavlja i sada, ali na 160 načina. Doduše, lokalni kandidati nisu toliko nepoznati, ali su do juče bili potpuno izvan politike, a sada se, najednom, kandiduju za neku od funkcija.

Šta se može očekivati od takvih kandidata. U slučaju da ne budu izabrani, demokratska komedija će se uvrežiti. Ukoliko pak budu izabrani, dobićemo nestručnjake, političke amatere koji nikako neće dobro obaviti javne poslove. Da li zbog zamaskiranih ličnih ili grupnih interesa ili zbog političkog neznanja, svejedno. Trpećemo mi, građani Srbije.

Dakle, godine prolaze, a naš politički život nikako da stekne ozbiljnost. U to će nas uveriti dolazeći izbori za lokane organe vlasti.