Aleksandar Pavić

PROBIJANjE «DEMOKRATSKE BLOKADE»

Na ruševinama institucija uništenih levim skretanjima Broza, Miloševića i DOS-a, DSS-u je zapala uloga glavnog tragača za čvrstim tlom, na kojem se možda mogu postaviti temelji novih institucija neke nove srpske države. 

Posle kraha inicijative za formiranje koncentracione Vlade, koja je jedina nudila istinsku mogućnost stabilizovanja političke scene (uz idealističku pretpostavku da je i drugima na političkoj sceni do toga stalo), najveća opasnost koja trenutno preti DSS-u je pritisak da nastavi da igra po iskonstruisanim pravilima samoproklamovanih «čuvara demokratije» - unutrašnjih i spoljnih.

DSS, iako tek druga po izbornom uspehu, preuzela je na sebe glavni teret razgovora o formiranju nove Vlade još pre konstituisanja nove Skupštine, noseći oreol najjače stranke tzv. Demokratskog bloka, sastavljenog dobrim delom od stranaka i pojedinaca koji su se svesno prihvatili učešća u Miloševićevom političkom projektu relativiziranja svih institucija i vrednosti u društvu, ali i stranke koja se najmanje uprljala u čitavom projektu DOS-a, a da je prethodno odolela iskušenjima saradnje sa Miloševićevim režimom.

Čitav projekat pokušaja stvaranja većinske ili manjinske Vlade sa podrškom tzv. demokratskog bloka, međutim, vodio bi samo u nastavak otuđenja srpskog političkog života od srpske političke stvarnosti. U procesu tog otuđivanja, navodna «borba za demokratiju» (ili skrivanje iza iste), stalno se pokušava naturiti kao zamena za jedinu borbu koju vredi vojevati – za zdravu državu sa zdravim institucijama. Tako se «borcima za demokratiju» može oprostiti puno toga – a oni odveć lako opraštaju sebi - ako se verbalno zalažu za istu, pa čak iako su pređašnji njihovi rezultati bili katastrofalni – i po «demokratiju» i po državu. Jer postoji jedna tendencija, koja je globalna, i koja se, između ostalog, koristi kao izgovor za mešanje u unutrašnje stvari država, da se apstraktni pojam «demokratije» nametne kao cilj sam po sebi, a ne sredstvo – i to daleko od jedinog, ili jednoobraznog - za uspostavljanje stabilne, pravične i odgovorne države. To domaći demagozi – inače tradicionalni zaštitni znak svih «demokratija» kroz istoriju – vrlo vešto znaju da koriste. Ali čak i kada nije reč o cinizmu i volji za moć koje se kriju iza fraza, sve se opet svodi na jedno novo ideologiziranje, koje konstantno – slučajno ili namerno - ignoriše stvarnosti i zahteve životnog trenutka određene države na određenom prostoru u određenom istorijskom trenutku. A stvarnost sadašnje, većinske Srbije nije to da ona želi rekonstituisanje jednog prešminkanog DOS-a, niti trule stranačke kompromise pravljene iza zatvorenih vrata. Naprotiv: glasači u Srbiji su se ubedljivo izjasnili za desno-gravitirajući diskontinuitet sa DOS-om, preko glasova za Radikale, DSS i SPO/NS.

Arogancija domaćih i spoljnih ideologa «demokratije» leži u tome da oni smatraju da znaju šta je najbolje za sve. Oni su naši «edukatori», nosioci duha jednog novog «prosvetiteljstva» (i to, opet, samo oni koji stvarno veruju u to šta pričaju). Tako je onaj pošteniji deo DOS-a smatrao da ima pravo da nas «uči» «demokratičnosti», liberalnom kapitalizmu i privatizaciji bez istinskog mandata glasačke volje (dok je onaj ciničniji deo jednostavno koristio prazne floskule u službi postizanja ličnih ciljeva). DSS ne sme da uđe u sličnu zamku mesijanskog tumačenja opštih «najviših interesa» – putem izjava poput one da bi sa Radikalima imali «stabilnu Vladu ali nestabilnu državu», nego jednostavno treba da smogne hrabrost i nađe najbolji način da se u Srbiji već jednom poštuje narodna volja, koliko god se ona najglasnijim spoljnim i unutrašnjim faktorima ne sviđala.

Apstraktni pojmovi ne mogu se namazati na hleb, zagrliti, niti dovesti u direktnu, životnu vezu sa sadašnjim – ili bilo kojim – trenutkom.

Život je u službi – života, a ne pojmova izraslih u ljudskim umovima – bez obzira na doktorske teze i broj objavljenih članaka koje su ti umovi iznedrili. Valjda je 20. vek, stoleće samoubilačkog odnosno genocidnog služenja raznim ideologijama, to i pokazao. U Srbiji se žele jednostavne, životne stvari – pravda, jednakost u pravilima životne utakmice i direktna odgovornost izabranih biračima – što za izgovorena obećanja, što za ispunjenje dužnosti, što za posledice njihovog neispunjavanja.

Istinski politički život može se vratiti u Srbiju samo kroz maksimalnu transparentnost političkog procesa. Proces formiranja nove Vlade ne sme da se svede, po ko zna koji put, na razgovore i pregovore stranaka iza zatvorenih vrata, gde se trguje ili se prave kompromisi sa narodnom voljom izraženom na izborima. Pogotovu se ne sme desiti da iz pregovora o budućoj Vladi suštinski bude isključena stranka sa relativno najvećom podrškom u glasačkom telu. U svakom slučaju, konstituisanjem nove Skupštine sve će postati mnogo otvorenije, i možda je to ono na šta je DSS i ciljao.

Političko poštenje u ovom trenutku – posle kraha inicijative za stvaranje koncentracione Vlade - nalaže da se biračima ostavi da iskuse na sopstvenoj koži rezultate većinskog opredeljenja – za stranke desno od centra, sa jasno naglašenom nacionalnom komponentom, i za diskontinuitet sa anacionalnim, pro-MMF-ovskom politikom DOS-a (uključujući i G-17+).

Znači, kao prvi čin oporavka srpskog političkog života, 1. pregovori između stranaka o formiranju Vlade treba da se vode što je više moguće javno i 2. DSS kao glavni tas na vagi treba da uvaži izbornu volju birača i prvo pregovara sa SRS i SPO/NS. S druge strane, stvaranjem koalicije «demokratskog bloka» napravila bi se još jedna veštačka, heterogena levo-desna papazjanija suštinski različitih stranaka, koje, tobože, jedino ujedinjuje njihova «demokratičnost» - šta god to značilo. To bi opet predstavljalo služenje jednom novom, iskonstruisanom idolu, koji se od svojih prethodnika zvanih «komunizam», «fašizam» i drugi «izmi» razlikuje prvenstveno po svojoj maglovitosti, iza koje se kriju ciljevi koje prosečan birač tek poneki put može nazreti.

«A svet?!» neki će odmah zaskičati. Pa neka taj «svet» jasno i glasno kaže da izborna volja birača jedne zemlje nije bitna, pa će nam bar svima biti lakše ako budemo primorani da kolektivno prelazimo preko sebe. Tek onda, sa tako raščišćenim računima, biće zdravo i možda neophodno da se prave čak i truli kompromisi – ali uz pravi javni konsenzus, pred licem javnosti, a ne onaj koji su političari privatizovali i protumačili na svoj način. Tek onda ćemo svi znati na čemu smo, umesto da i dalje tumaramo u mraku nagađanja i mistifikacija, ophrvani možda iskonstruisanim hamletovskim dilemama o tome šta je naše opšte «biti» a šta «ne biti». Možda će se otkriti da sve nije baš tako crno, strašno i sudbonosno, da je ustvari mistifikacija i monopol političara nad političkim životom ono što nas najviše i unazađuje. To će biti prvi korak u pravcu onoga što nam serviraju da je «demokratija», a ustvari je samo životna veza između birača i biranih – što se ne zove «demokratija» već – zdrava savremena država.

26.1.2004.

Autor je Direktor Fonda «Kraljević Tomislav Karađorđević», nekadašnji Politički savetnik Predsednika Republike Srpske i Bogojavljenski plivač 2004. godine na Savskom jezeru.