Djordje Vukadinović

Kako su sejali, tako će i da žanju

Za razliku od poslednjih predsedničkih izbora, kao i onih prošlogodišnjih, rezultati ovih parlamentarnih izbora nisu iznenadili praktično nikoga. Ono najvažnije pitanje svakih izbora, ko će pobediti, u kom pravcu se kreće raspoloženje birača i, naročito, kako će proći vladajuća opcija, bilo je suštinski odlučeno upravo na tim «neuspešnim» predsedničkim odmeravanjima. Svakom ko je imao oči da vidi i uši da čuje to je bilo jasno i ranije, ali najkasnije tada, u septembru, odnosno decembru 2002, postalo je više nego očigledno da grupacija koja vlada Srbijom ne uživa čak ni elementarno poverenje građana, te da je na vlasti održava samo splet međunarodnih okolnosti, ličnih interesa i medijsko-političkih manipulacija.

Vrč na vodu – dok se ne razbije

Obnevideli od vlasti i obesti, srpski upravljači nisu razumeli poruku – ili su se barem pravili da je ne razumeju. U maniru slavnih prethodnika, a sve uz podršku podaničke im javnosti, poverovali su da njihov poraz predstavlja, zapravo, njihovu pobedu, a poraz onih koji su na izborima pobedili. Birači im, međutim, nisu zaboravili to izborno mrcvarenje, ali se tu negde, krajem dvehiljadedruge, izgleda slomilo i poverenje u čoveka za koga je između septembra 2000-te i decembra 2002. narod glasao čak pet puta, a da to njemu nije bilo dovoljno da preuzme vlast.

Osokoljeni ovim izbornim (ne)uspehom, dosovi čelnici su nastavili da se poigravaju ustavom, zakonima i voljom građana, i sve tako srljajući stigli do martovskih ida i novembarske katastrofe. A kada je u novembru 2003. obezglavljeni DOS, pritisnut korupcionaškim aferama i unutrašnjom neslogom, pokušao da ponovi farsu sa predsedničkim izborima stiglo je i konačno otrežnjenje. Veći deo opozicije (DSS, SPO, SPS), kao i najveći broj građana, odbio je da se još jednom spuštava niz dosovsko uže i bojkotovao ove placebo izbore, a oni koji su se na njima ipak pojavili naneli su ponižavajući poraz favorizovanom dosovom kandidatu, koji je za ovu priliku proizveden ni više ni manje nego u «oca srpske demokratije».

Kao što je poznato, nevolja - bar u Srbiji - nikad ne dolazi sama. U želji da unapred ispuni Mićunovićevo predizborno obećanje i istovremeno što pre politički kapitalizuje efekte njegove pretpostavljene pobede, trust mozgova okupljen oko Mićunovićeve kampanje nekoliko dana pred ovo glasanje za predsednika raspisao je prevremene parlamentarne izbore i time zabio poslednji ekser u politički kovčeg DOS-a. Računajući sa sigurnom Mićunovićevom pobedom, D(O)S-ovi politički stratezi i istraživači javnog mnjenja su tako odradili lavovski posao za radikale. I ma koliko da su nakon saopštavanja prvih rezultata pripadnici političkog, medijskog i analitičkog establišmenta pokušavali da se ponašaju kao da se nije dogodilo ništa naročito («Predsednički izbori još jednom nisu uspeli») taj 16. novembar je za DOS ipak predstavljao trenutak istine i konačnog suočenja sa realnošću. Koliko do juče moćni dopredsednici, kordinatori, ministri i članovi prezidijuma DOS-a raspršili su se kao jato preplašenih jarebica (da ne kažemo, lešinara). Bio je to kraj Mićunovićeve, činilo se, neuništive karijere, kraj DOS-a i kraj jedne trogodišnje političke opsene. A da li će biti i kraj DS-a i početak državne i nacionalne obnove, pokazaće ne tako daleka budućnost.

SRS - Ništa ne uspeva kao uspeh

U svakom slučaju, radikali su oberučke zgrabili ukazanu priliku u trenutku kada je protivnik postigao efektan autogol, a ostali rivali bili van igre. Naprosto su uskočili u onaj pobednički kolosek koji je bio predviđen za Mićunovića i DS, i na tom pobedničkom talasu mirno doplovili do trijumfa na parlamentarnim izborima 28. decembra. Njihovom pobedom zato niko ne bi trebalo da bude iznenadjen, tim pre što je bila najavljena i što su u prilog takvom ishodu, svesno ili nesvesno, radili mnogi.

Gotovo tri godine na radikale niko nije obraćao pažnju. Tri godine je DOS bio zaokupljen sobom, a srpska politika dosom. Izgledalo je da izvan DOS-a ne postoji ništa i da je jedino pitanje kako preraspodeliti vlast i odgovornost unutar njega. Tri godine se Srbijom upravljalo kao kolonijom, a srpstvo pominjalo samo u kontekstu ratnih zločina, genocida i denacifikacije. Tri godine je Vladan Batić sa sigurnošću («do kraja godine») obećavao optužnice protiv čelnika OVK, dok su iz Haga za Beograd neprestano stizale optužnice po liniji «komandne odgovornosti». Tri godine je američka pomoć Srbiji uslovljavana konkretnim izručenjima Haškom tribunalu, dok su proporcionalno veća sredstva u Prištinu i Podgoricu stizala bez bilo kakvih uslovanja ili, na primer, garancija za srpsku manjinu na Kosovu. Tri godine je vladajući deo DOS-a stvarao atmosferu kao da je prvi prioritet ove zemlje i najveća želja ovog naroda da što pre stupe u «evroatlanske integracije» i da je samo pitanje da li ćemo na vreme uspeti da «ispunimo postavljene uslove» za ulazak u Partnerstvo za mir i NATO.

Ne treba, naravno, zanemariti ni radikalski doprinos sopstvenom uspehu. Njihovu slogu, njihovu organizaciju i njihove demagoške sposobnosti da svoj politički pragmatizam i relativno čestu promenu pozicija predstave kao vrhunsku principijelnost, a svoje učešće u vlasti kao žrtvu za opšte dobro. Ovakav ishod izbora za njih je prosto idealan – da su kojim slučajem dobili više i došli u priliku da, recimo, sa socijalistima sastave vladu, mislim da bi bili manje zadovoljni nego sada. Lopta se i dalje nalazi u dvorištu njihovih protivnika, a oni će još neko vreme moći sakupljati poene i parazitirati na greškama, neslozi i glupostima «demokratskih snaga». Koštunici će nuditi kule i gradove, svesni da on tu ponudu ne može prihvatiti, a kao đavo od krsta će bežati od koncentracione vlade i bilo kakvog preuzimanja odgovornosti za socio-ekonomsko stanje u zemlji. Radikali računaju da vreme radi za njih i u tome, čini se, ne greše mnogo. Ili bar trenutno u Srbiji nema organizovane političke snage koja bi im mogla pomrsiti računicu. 

SPO i SPS – Stari rivali

U politici, kao i u životu, uvek je najteže vratiti se. Zato su možda osmesi nakon saopštavanja rezultata u štabu SPO-a bili najširi i najiskreniji. Postignuti rezultat, peto mesto i dvadesetdva poslanika, sigurno je manje od onoga što su u koaliciji SPO/NS očekivali, a pogotovo od onih «osamsto hiljada tradicionalnih glasača SPO-a» koje Drašković često pominje, ali bi, s obzirom na ostale rezultate i ukoliko ostanu zajedno, moglo biti solidna osnova i odskočna daska za dalji uspon. No, za to im neće biti dovoljno samo jahanje na revitalizovanoj monarhističkoj priči, već i, recimo, uverljiva razrada koncepta «ekonomskog nacionalizma», «narodnog kapitalizma» i sl.

Politička matematika je uopšte vrlo čudna, surova i veoma relativna stvar, u šta su u protekloj deceniji SPO i Vuk Drašković često imali priliku da se uvere na sopstvenoj koži. Ovoga puta, međutim, sva je prilika da će im bar nešto od toga biti nadoknađeno. Naime, s obzirom na opšti raspored političkih snaga, SPO i NS uprkos relativno skromnom broju poslaničkih mandata drže ključeve buduće srpske vlade. Drugim rečima, ili (demokratske) koalicione vlade neće ni biti, ili će u njoj kao, doduše, mlađi, ali značajan partner, sedeti i oni.

Koliko je izborna matematika relativna može se videti i na primeru SPS-a, koji je na kraju osvojio isti broj mandata kao i njihovi istorijski rival iz 90-tih godina, ali za razliku od SPO-a nema praktično nikakve šanse da se nađe u vlasti (izuzev, naravno, u okviru neke ne mnogo verovatne koncentracione vlade). Od svih stranaka koje su se našle u parlamentu, jedino je SPS zvanično izrazio nezadovoljstvo postignutim rezultatom. Čini se, međutim, da glavni razlog tog nezadovoljstva ne leži prevashodno u smanjenju njihovog poslaničkog kluba iniskom procentu osvojenih glasova, nego u visokoj političkoj ceni kojom je ovaj rezultat plaćen. Naime, radi mira u kući i sigurnog prelaska cenzusa, socijalisti su pristali na bolne ustupke Miloševiću i njegovoj struji, čime su napravili krupan korak nazad u svom nastojanju da se postepeno emancipuju od njegovog lika i dela. No, ako ništa drugo, barem su se svi mogli definitivno uveriti u realni domet Miloševićeve harizme i limitiranost njegovog političkog uticaja. Kao i u to da put do političkog opstanka i perspektivne stranke moderne i evropske levice ipak ne vodi preko haških sudnica. 

G17 – Uspelo presvlačenje

Tek za nijansu bolje raspoloženje nego među socijalistima vladalo je u taboru G17 Plus. Samoproglašeni izborni favoriti teško su skrivali svoje neraspoloženje, pri čemu ih, izgleda, nije toliko tištalo samo četvrto mesto koliko onaj jedan procenat i onih tridesetak hiljada glasova zaostatka za glavnim rivalima iz Demokratske stranke. Ipak, ni oni, u suštini, nemaju razloga da budu nezadovoljni. (Uostalom, primer Otpora im je živi dokaz kako uopšte nije laka metamorfoza od moćne nevladine organizacije do respektabilne političke stranke.) Moglo bi se čak reći da su Labus i Dinkić postigli maksimum za jednu vanparlamentarnu stranku koja postoji manje od godinu dana, a uz to je doslovno do pre šest meseci (leta 2003.) aktivno učestvovala u funkcionisanju jedne izrazito nepopularne vlasti.

Doduše, G17 nikada nije bio baš obična vanparlamentarna stranka. Njihovi materijalni resursi, infrastruktura i politički i medijski uticaj daleko su nadmašivali većinu srpskih političkih stranaka, a brzina prilagođavanja i sposobnost da uče na greškama uveliko odudaraju od nacionalnog proseka. Najzad, moglo bi se reći da je upravo G17, otkrivanjem afere Bordum i sporazumom sa Orlićevim SDP-om, izdejstvovao pad vlade i raspisivanje prevremenih izbora. Priče o korupciji, konfliktu interesa, ministarskim firmama i opasnim vezama predstavnika vlasti i organizovanog kriminala dugo su kružile dosovskom Srbijom, ali su tek oni deo tih priča uspeli konkretizovati (afere Janjušević, Kolesar, Rašeta, Mihajlović) i za njih zainteresovati širu javnost. Dok su o tome (doduše, bez papira) govorili opozicija i DSS, ni mediji ni strani posmatrači nisu pokazivali preveliki interes i uzbuđenje. Zahtevi za parlamentarnim izborima doživljavani su kao pokušaj retrogradnih snaga da zaustave tok istorije i reformi, a čak i najveći mogući skandal sa pokušajem oduzimanja poslanika najjačoj parlamentarnoj stranci nije izazvao adekvatnu reakciju predstavnika međunarodne zajednice, medija i civilnog društva. Sve se, međutim, preko noći promenilo onog časa kada su analitičari konstatovali da G17 u vanparlamentarnom statusu ne može izdržati do kraja 2004. i termina za redovne izbore, te da su što skoriji izbori za njih pitanje života ili smrti.

Izborivši se za izbore, G17 je u njih ušla sa riskantnom strategijom radikalne promene imidža i otklanjanja grešaka iz Labusove predsedničke kampanje. Nastojali su iz svesti birača potpuno istisnuti sopstveno dvoipogodišnje učešće u dosovskoj vlasti (izuzev zasluge za monetarnu stabilnost), kao i sopstvenu odgovornost za ekonomsko stanje u zemlji, novo zaduživanje, problematičnu liberalizaciju tržišta i kolaps domaće privrede. Od jedne «mondijalističke» stranke, najbliže GSS-u, i ekskluzivnog kluba srpskih japija i tranzicijskih dobitnika, G17 se u ovoj kampanji predstavio kao «narodna» i patriotska stranka, čiji su čelnici povremeno zvučali «srpskije»  od Koštunice i Draškovića. Dinkić i Labus su nastupali sa izrazito nacionalnih i socijalno odgovornih pozicija, duboko zašavši u retoriku i biračko telo DSS-a, u čemu su im i oni sami pomogli izjavama kako u G17 vide najverovatnijeg koalicionog partnera. Bio je to svojevrstan mač sa dve oštrice i igra na oštrici noža «stranke eksperata», ali im se manevar za sada isplatio. A da li će i dokle trajati – videćemo na narednim izborima.

DSS - Imao pa nemao

Da su parlamentarni izbori kojim slučajem održani u decembru 2002. ili bilo kada posle decembra dvehiljadite, apsolutni pobednik bili bi DSS i Vojislav Koštunica. Danas je, međutim, drugo mesto i status «lidera demokratskog bloka», sa ubedljivim zaostatkom (skoro trećina) u odnosu na prvoplasirane radikale, njihov realni domet. Za nekoga ko je, ne bez osnova, pretendovao na status neprikosnovenog nacionalnog lidera, ko je u prvom krugu tukao Miloševića i za koga je Srbija nekoliko puta zaredom gotovo plebiscitarno glasala, to je vrlo mršava uteha. Najzad, podatak da je samo pre godinu dana broj ispred Koštuničinog imena zaokružilo tri puta više glasača nego sada dovoljno govori sam za sabe. No, čak i ovako uzdrmani, Koštunica i DSS još uvek predstavljaju ključni faktor u svakom scenariju raspleta srpske političke krize, što samo pokazuje koliko su u jednom trenutku bili moćni i koliko su prilika u međuvremenu proigrali.

Izvesnu utehu za Koštunicu bi moglo predstavljati to što su sada u mnogim centrima političkog odlučivanja u zemlji i svetu konačno shvatili da je upravo on glavni, ako ne i jedini garant kakve-takve političke stabilnosti u današnjoj Srbiji i najveća brana pred rastućim talasom političkog ekstremizma. Pokazalo se da je dilema «Đinđić (Tadić, Svilanović...) ili Koštunica» bila lažna i da se, kao što reče Rasim Ljajić, od početka odlučivalo samo između Šešelja (Nikolića) i Koštunice, te da su oni koji su na svakom koraku saplitali Koštunicu u suštini jačali radikale, a ne tzv. reformsku Srbiju. Nevolja je, međutim, što je u međuvremenu, dok je svest o ovome (pre)sporo sazrevala po zapadnim prestonicama i ambasadama, Koštunica ubrzano gubio rejting, pa i kapacitet da odigra namenjenu mu ulogu. Brutalno izbačen iz reformskog čamca, on je previše vremena utrošio na pokušaje da se na njega nekako, po mogućstvu, trijumfalno vrati. Pri tom, pod stalnom nacionalističkom stigmom i sa Haškim tribunalom, Helsinškim odborom i Međunarodnom kriznom grupom za vratom, nije činio gotovo ništa da za sebe trajnije veže i prosveti tzv. patriotski birački korpus koji mu je masovno prišao 2000-te. Na kraju je čak i tamo gde se činilo da je neprikosnoven, na umereno-desnom, demokratsko-nacionalnom polu srpskog političkog spektra, dobio ozbiljne rivale u liku vaskrslog Draškovića i u lagumima dosovske politike prekaljenog Velimira Ilića.

Ni neka mnogo veštija stranka ne bi se lako mogla boriti na toliko frontova, a pogotovo se to nije moglo očekivati od DSS-a. Bez obzira na nekoliko pristojnih postera i par uspelih slogana, njihova kampanja je bila mlaka, suviše apstraktna i previše «umetnička» za srpske društvene i političke prilike. Nigde, a kamoli u ovakvoj Srbiji ne mogu se izbori dobijati samo na priči o legalizmu, ustavu i vladavini prava. Zato je njihovo amorfno biračko telo na ovim izborima bilo neka vrsta samoposluge iz koje je stotinak hiljada glasova otišlo (odnosno, vratilo se) koaliciji SPO/NS, a otprilike isto toliko je otišlo i u pravcu radikala i G17 plus. I što je najvažnije, ukoliko u politici DSS-a ne bude neke krupnije promene i strateškog reza, svi su izgledi da bi se ova rasprodaja mogla nastaviti. Šahovski rečeno, u sve izjednačenijem duelu, DSS još uvek ima izvesnu pozicionu prednost u odnosu na svoje protivnike, ali pored toliko propuštenih šansi da sa nekoliko logičnih poteza trijumfalno okonča meč, vrlo je nezahvalno prognozirati konačan ishod ove partije. 

DS - Kako su se nadali...

U stranci koja je, kako se ispostavilo, sa jedva nešto preko deset posto podrške do juče praktično neograničeno vladala Srbijom, nisu skrivali zadovoljstvo izbornim rezultatom. I dok to u slučaju nosioca liste Borisa Tadića još i može biti bar donekle razumljivo – njemu je, uostalom, na ovim izborima najmanje bilo stalo do toga da Zoran Živković (p)ostane srpski premijer, već se borio za što bolju startnu poziciju u trci za prvog čoveka DS – provala neobuzdanog veselja na licu i u izjavama Gorana Svilanovića predstavlja svojevrsni političko-psihološki nonsens. Zbilja, kako objasniti toliko zadovoljstvo nad činjenicom da vladajuća partija, ojačana političkim gabaritom Žarka Koraća, Dragoljuba Mićunovića i samog Svilanovića, nije uspela da sakupi ni pola miliona glasova, a da je jedine pobede zabeležila u sandžačkim opštinama, u kojima su je podržali simpatizeri SDA i Sulejmana Ugljanina? Biće da, uprkos stalnim žalopojkama kako srpska javnost nedovoljno ceni to što su oni za protekle tri godine učinili za Srbiju, oni sami najbolje znaju šta su radili i u kakvom stanju ostavljaju državu. Zato su valjda očekivali još i gori rezultat i zato su se, s pravom, toliko veselili.

 Bez obzira što će se prve izjave kako «bez Demokratske stranke nema demokratske vlade» po svoj prilici pokazati kao preterane, vrlo je verovatno da, s obzirom na (post)izborni rasplet, ni ovoga puta neće biti dovoljno ni snage ni političke volje za neke ozbiljnije istrage o poslovnim i političkim zloupotrebama bivše vlasti. A to, valja priznati, gledano iz ugla doskorašnjih vlastodržaca, zaista nije mali razlog za veliku radost. Šta više, uspeju li da relativno bezbolno ateriraju sa vlasti i prevladaju krizu liderstva koja ih razdire, neki «reformisani» DS bi se, s obzirom na tempo eskalacije društvene krize i brzinu narodnog zaborava, već kroz koju godinu mogao pojaviti kao žestoki kritičar «štetočinske vlasti» i kandidat za novi pokušaj privođenja Srbije u bolju budućnost. Međutim, pre toga moraju sprovesti – i preživeti - proces kadrovskog, ideološkog i moralnog pročišćenja, nakon kojeg mnogo toga neće biti isto. Za razliku od mnogih drugih stranaka, DS ima političku bazu i ima svoje, na ovim izborima iskaljeno glasačko telo. Neizvesno je, međutim, da li će ta baza uskoro imati stranku i da li će se ona i dalje zvati DS. 

A sad adio

Šta reći o ostalima? Uz izuzetak Nebojše Čovića i koalicije Čanak-Kasa Ljajić, koji su jedini imali neke šanse, a i razloga, da se dokopaju parlamanta, većini ostalih ne bi bilo spasa čak ni da je cenzus bio spušten na jedan odsto (realno bi bilo da bude 2 ili 3 procenta). I premda sud naroda nije uvek i sud boga, u ovom slučaju je bio gotovo nepogrešiv .(Možda bi samo za «vojvođansku stvar», a i šire, bilo bolje da je u igri umesto Čanka ostao Mile Isakov.) Kroz nekoliko meseci malo ko će uopšte moći da se priseti imena i lika ljudi koji su koliko do juče odlučivali o našim sudbinama. Razni laburisti, demohrišćani, narodni socijalisti i seljaci skupno će ostati upamćeni samo kao šampioni isprazne retorike i - ne pomrači li im slavu neka naredna garnitura - apsolutni rekorderi u zaposedanju TV ekrana i brzini izneveravanja narodnih nadanja. Ne osvanu li iznenada na nekoj poternici, crnoj hronici ili zapisima iz sudnice, obogaćeni za jedno iskustvo i poneku vilu, preseliće se u duboku anonimnost, pokraj nebeskih letača – gde im je otprilike i mesto. Stoga, čak i ako ovi izbori ne donesu ništa drugo sem svođenje na realnu meru, tj. uklanjanje sa političke scene pomenutih giganata, već su opravdali svoje održavanje.

Najzad, da kažemo na kraju ono što gotovo svi previđaju, a što bi trebalo reći na početku: sticajem okolnosti (vlada je bila de fakto oborena, ishod izbora neizvestan, a centri moći relativno uzdržani) bili su ovo prvi zaista slobodni, demokratski i fer izbori koje je Srbija videla u poslednjih šest decenija, a možda i u čitavoj svojoj istoriji. Možemo se nadati da će ovaj izuzetak u narednim godinama prerasti u podrazumevanu rutinu. 


Autor je politicki analiticar i glavni urednik Nove srpske politicke misli