ĐORĐE VUKADINOVIĆ

 - Ja tu razlikujem dve opcije - najpoželjniju i najverovatniju. Lično, spadam među one malobrojne koji podržavaju ideju koncentracione vlade, koja bi bila vremenski oročena i ograničena samo na određene teme, uprkos tome što su doslovno svi odbili takvo rešenje. S druge strane, najviše se govori o mogućnosti da novu vladu formiraju sve četiri demokratski orjentisane izborne liste - DSS, DS, G17 plus i SPO-NS, ali, iako za to rešenje navija međunarodna zajednica i dobar deo domaće javnosti, ne verujem da će na kraju do toga doći. U suštini, ni ne mislim da je to najbolje rešenje, jer bi tako izvan vlasti ostali samo radikali i socijalisti, koji bi time ponovo postali jedini parlamentarni kritičari vlade i tako dobili veoma realnu perspektivu da već na narednim izborima samostalno osvoje vlast.

Zato je u ovom trenutku je najrealnija neka od varijanti manjinske vlade, u čijem bi sastavu bio DSS i još neka od stranaka iz takozvanog demokratskog bloka - G17 plus, ili SPO-NS, pa čak možda i samo DSS, kojoj bi ostatak tog bloka davao parlamentarnu podršku, ali ne bi ulazio u vladu. Takođe, postoji mogućnost da i da DSS bude stranka koja će ostati izvan vlade i davati joj većinu u parlamentu. Naravno, bilo koja od varijanti manjinske vlade ne bi imala zagarantovanu većinu u skupštini, već bi ona, na osnovu nekakvog prethodonog dogovora, bila obezbeđivana od slučaja do slučaja. Ono što je najveći problem manjinskih vlada je njena poslovična nestabilnost, ali bi se to moglo rešiti čvrstim postizbornim ugovorom svih njenih aktera, što bi joj, uz blagoslov međunarodne zajednice, davalo neku perspektivu i ona ne bi nužno morala biti kratkog veka. Takođe, prednost je i to što bi manjinska vlada sigurno bila pod jačom kontrolom javnosti i parlamenta, pa ne bi više dolazili u dosadašnju situaciju da vlada kontroliše Skupštinu, nego bi bilo obrnuto.

 * Koliko se insistiranje radikala (kao stranke koja je pojedinačno osvojila najviše glasova) na ideji da vladu formiraju isključivo sa DSS-om, može smatrati politički ozbiljnom ponudom?

 - Sa njihovog stanovišta, logično je da oni tako nešto predlože, ali mislim da i sami znaju da ta opcija nije realna i zbog predizbornih izjava Vojislava Koštunice, a pogotovo zbog toga što međunarodna zajednica, blago rečeno, ne bi na to gledala nimalo blagonaklono. Zato smatram da radikalima zapravo najviše odgovara da u ovom trenutku ostanu izvan vlasti, a ovom ponudom DSS-u oni samo, na neki način, fingiraju svoju dobru volju i navodnu spremnost da uđu u vlast i preuzmu odgovornost. Znači, ponudom za koju unapred znaju da je DSS ne može prihvatiti iz bezbroj razloga, od unutarstranačkih do međunarodnih, radikali, pre svega pred svojim biračima, stvaraju sebi alibi za ostanak u opoziciji.

 * Ipak, kada se uzmu u obzir procene da je DSS u nekim stvarima bliža radikalima nego recimo DS-u, postoje mišljenja i da bi takva vlada, sa ubedljivo najkomotnijom skupštinskom podrškom, bila i daleko najstabilnija. Međutim, iza toga dolaze i neminovne posledice...

 - Tačno je da bi takva vlada imala najčvršću skupštinsku podršku i da sigurno ne bi imala problema sa kvorumom za usvajanje svojih predloga. No, mislim da se tu, u velikoj meri, iscrpljuju prednosti takve koalicije, dok su mane daleko veće i ozbiljnije, jer bi, zbog svega što su radikali govorili i što i dalje govore, takva vlada ostala bez ikakve međunarodne podrške. Takođe, to bi za DSS bio poljubac smrti, pogotovo što bi u takvoj vladi bili manjinski partner, što bi za njih bilo apsolutno pogubno. Naime, sa jedne strane, oni bi se našli pod žestokim udarom ostatka takozvanog demokratskog bloka i njemu naklonjene javnosti, dok bi, sa druge strane, zbog poznatog nastupa i retorike pripadnika SRS, biračko telo DSS-a vremenom postalo veoma ugroženo i postojala bi realna opasnost da ti glasači na kraju budu potpuno apsorbovani i progutani od strane agilnijih i glasnijih radikala. Zato mislim da i u DSS-u dobro znaju da je to potpuno nerealna opcija i, s obzirom da se o tome još nisu javno izjasnili, pre bih rekao da oni smišljeno kalkulišu s tom mogućnošću, koristeći kao neki adut u pregovorima sa ostatkom demokratskog bloka.

 * Javna je tajna da Vojislav Koštunica i dalje beži od odgovornosti, a samim tim i od vlasti, što je u dobroj meri pokazao i njegov poziv za formiranje koncentracione vlade, koji su ostale parlamentarne stranke istog momenta odbile. Neki lideri su čak izjavljivali da zarad takve vlade nije ni trebalo raspisivati izbore...

 - To na prvi pogled zvuči uverljivo, ali nije tačno, jer koncentraciona vlada nije bežanje od odgovornosti, nego upravo način da svi preuzmu po deo odgovornosti, u skladu sa svojim izabornim rezultatima. A što se tiče izbora, oni su svakako bili neophodni, kako bi se politička scena napokon raščistila od političke baruštine i mutljaga i da bi dobili tih šest izbornih lista, koje jedine imaju realno uporište u biračkom telu Srbije, uz još koaliciju “Zajedno za toleranciju”, za koju je šteta što joj loš izborni zakon nije dozvolio da se nađe u parlamentu.

  Treći argument protiv koncentracione vlade je tvrdnja da je to uvođenje radikala na vlast, na mala vrata, što je licemerno! Da su izbori bili makar pre godinu dana rezultat bi bio mnogo drugačiji i rast radikala bi bio daleko manji, ali je vlast stalno otezala, da bi se sada pokazalo da maksimalnim prolongiranjem izbora nisu podigli svoj, nego rejting radikala. Zato i mislim da je mnogo bolje da radikali na vlast sada uđu na ta mala vrata, kao kontrolisani i manjinski partner, nego da kroz godinu ili dve samostalno osvoje vlast.

Koncentraciona vlada je, po meni, najbolje rešenje upravo zato što je to jedina varijanta koja u ovom trenutnu radikale uvlači u politički sistem. Glavni generator radikalskog rasta u prethodnom periodu je bila upravo ta njihova izopštenost iz zvaničnog političkog života tokom poslednje tri godine, a to je bogom dana pozicija pogotovo za njih, jer im daje priliku da krikuju vlast u kojoj ne učestvuju i za koju ne snose odgovornost. Ovako bi bili prinuđeni da podele vlast i preuzmu deo odgovornosti za situaciju u Srbiji, a podsetiću da je SRS u dosadašnjoj istoriji doživljavala pad rejtinga upravo onda kada je participirala u vlasti, dok joj je, kao opoziciji, popularnost uvek rasla. Takođe, takva vlada bi naterala sve njene aktere da odustanu od svojih maksimalističkih ciljeva i prinudila ih na kompromis. Zato me ni ne čudi što su svi to tako lako odbili, jer nam je oduvek najteže da se sami dogovorimo i kao da svi mnogo više vole da nam uvek dođe neko sa strane i odluči umesto nas, da mi ne moramo da se mučimo, što je, naravno, loše i neozbiljno.

 * Demokrate od samog početka govore da bi oni najradije podržali manjinsku vladu DSS-a, G17 plus i SPO-NS, mada se, po svemu sudeći, ne bi previše bunili ni kada bi ipak ušli u koalicionu vlast. Međutim, prema nekim mišljenjima, za DS bi možda bilo i politički najisplativije kada bi, imajući u vidu sve što se dešavalo tokom poslednje tri godine, ovaj put ostali po strani...

 - Aktuelni personalni sukobi su u velikoj meri ozbiljan balast stabilizaciji DS-a, a kamoli njihovom političkom usponu. Zato se i meni čini da bi za DS, ukoliko žele da imaju političku perspektivu, bilo bolje da “u ovom izvlačenju” ostanu izvan vlasti i da se za to vreme reorganizuju, reše unutrašnje probleme i obnove se i kadrovski, ali i ideološki, jer je kod njih tokom poslednjih godina bilo velikog lutanja, od neoliberalnog do socijaldemokratskog usmerenja.

 S druge strane, DS bi, u tom slučaju, u parlamentu predstavljao neku vrstu protivteže radikalima, što bi bila velika politička dobit, jer tako SRS ne bi bila jedina opozicija, nego bi ona postojala i sa druge strane političkog spektra. Međutim, izgleda da je DS u poslednje vreme skloniji tome da se ipak nađe u vlasti , odnosno da makar dobije nekakve garancije za svoje ministarske pozicije na nivou Državne zajednice. Tako je, i pored toga što bi im možda bilo isplativije da jedno vreme ostanu van svega, moguće da u delu rukovodstva DS-a preovlađuje procena da je ipak bolje ući u vlast, jer se time, na neki način, postaje imun na kritike javnosti, a pogotovo na sudske procese i eventualne progone zbog ranijih grešaka.

 * Mada to još nije zvanično potvrđeno, uveliko se priča da će se među poslanicima DS-a, između ostalih, naći i Gordana Čomić, Bojan Pajtić i Aleksandar Radosavljević, čija se imena, zbog nekih izjava i poteza, vezuju i za čuvenu "Aferu Bodrum". Takođe, njihov koalicioni partner GSS će, po svemu sudeći, ponovo dati mandat Nataši Mićić. Može li to značiti da je Boris Tadić ipak odustao od zvučno najavljivanog unutarstranačkog raščišćavanja?

 - Ukoliko bi se ti ljudi zaista ponovo našli među poslanicima, to bi svakako značilo da je najavljeno moralno čišćenje DS-a ili u startu zapalo u krizu, ili da je Boris Tadić, zarad nekih unutarstranačkih računica i trenutnog odnosa snaga, morao da napravi krupan ustupak, pogotovo prema ovoj pokrajinskoj frakciji stranke, koja je uveliko bila upletena u ona nemila skupštinska dešavanja. Znači, sasvim je moguće da će, zarad unutarstranačke prevage nad Zoranom Živkovićem i u potrazi za glasovima tih ljudi, koji su bili duboko upleteni u “Aferu Bodrum”, ali i u druge skupštinske skandale, Tadić ipak umanjiti svoju samoproklamovanu rešenost da istraje na sređivanju stranačkih redova.

 * Može li to negativno uticati na eventualno formiranje vlade između stranaka takozvanog demokratskog bloka, pogotovo kada se ima u vidu onaj predizborni slogan DSS-a "Reč je reč" i njihovo odbijanje da uđu u savez sa demokratama, ukoliko ta stranka ne prođe kroz temeljne reforme?

 - Već sam rekao da ne verujem da će DSS ući u zvaničnu koaliciju niti sa radikalima, niti sa demokratama, mada ne bi bilo neobično da se u jednom trenutku nađe neko zgodno opravdanje i proglasi da je DS izvršio najavljeno čišćenje redova, te da je tako postao podoban za koalicije. Međutim, mislim da zbog aktuelnih previranja unutar DS-a, koje će nastaviti bar još mesec - dva, ta stranka trenutno prosto nema koalicioni kapacitet, niti pouzdanost, jer obećanja i sporazumi koje bi sada postigao jedan njihov lider, u nekom narednom trenutku bi mogla biti dovedena u pitanje, ukoliko u bi u DS-u u međuvremenu pobedila neka druga struja. Jednostavno, iako se čini da je Tadić, uz vrlo moguće nužne i ne previše principijalne koalicije sa kompromitovanom pokrajinskom frakcijom DS-a, trenutno favorit, to do kraja može potpuno da se promeni...

 * Na kraju, mada je u Srbiji sve moguće, čini se da će, ma kako vlada bila formirana, ona gotovo sigurno biti kratkog veka. Može li se od nove vlade očekivati da "makar" uvede red u državne institucije, donese novi ustav i promeni izborni zakon i šta nas, nakon toga, može očekivati na narednim izborima?

 - Izvesno je da nova vlada, ukoliko uopšte uspe da se sastavi, neće moći da traje previše dugo i da ćemo na naredne izbore čekati daleko kraće nego na ove. Međutim, to ne znači da će ona automatski morati da bude neuspešna, ili da bar neće moći da povuče neke važne poteze ka institucionalnoj stabilizaciji Srbije. Velika stvar bi bila već kada bi ta vlada više osluškivala realne interese i probleme običnih građana, a manje eho sopstvenih samohvala i kada uspela da napravi pretpostavku za širi društveni konsenzus, koji bi sledilo usvajanje donošenje ustava. Naravno da nova vlada neće doneti nekakvo blagostanje, ali normalizaciju političkih prilika svakako može.

 Dakle, ishod narednih izbora će u najvećoj meri zavisiti od toga šta će u međuvremenu činiti oni koji do tada budu vladali Srbijom. Ja sam govorio da su radikali na ovim izborima dostigli svoj maksimum. Ali, ukoliko bi se formirala vlada između stranaka tog takozvanog demokratskog bloka, pa se pokazala kao nesložna, neefikasna i nesposobna, to bi sasvim sigurno omogućilo novi uspon SRS. Ukoliko bi pak takva vlada bila uspešna u realizaciji ciljeva o kojima smo govorili i ukoliko bi željena institucionalna i politička normalizacija bila praćena i barem minimalnim poboljšanjem socijalnih prilika, siguran sam da bi takva vlast ponovo zadobila poverenje građana i da bi, samim tim, i rast radikala u budućnosti bio zaustavljen.

Praktično, možemo reći da su i pad i rast radikala gotovo isključivo u rukama demokratskog bloka, jer je podrška radikalima bukvalno postala neka vrsta političkog barometra, koji, mnogo bolje od grafikona i statistika, pokazuje stanje i nivo uspešnosti reformi i demokratskih procesa u društvu. Prema tome, besmisleno je ljutiti se na barometar, nego, ako se smatra da slika koju on pokazuje nije zadovoljavajuća, treba rešavati probleme i uzroke koji su do toga doveli...

Aleksa Grubeša