NE KRIVITE MI TIJANIĆA

Ako premijer aktuelne ludnice izjavi novinarima, a TV emituje, »da je najveće dostignuće DS to što je Srbija danas normalna zemlja«, zašto tolika povika na jednog kolumnistu, uz sva preterivanja kolumniste manje sklonog guranju prsta u oko od prvog člana vlade.

Aleksandar Tijanić je medju prvima shvatio da u ovoj nedođiji zdrave logike i činjenica, sa ovakvom političkom elitom kakva se dogovara o našoj budućnosti, novinarstvo odmerenog izraza i konzervativne forme nema ni prođu ni povoda.

Zato je montipajtonovski geg preneo u rečenicu i izbor tema i postao rodonačelnik nove forme novinarstva koje  nam najstrašnije istine, politička ubistva, lopovluke planetarnih razmera, majmunluke u imitiranju svetskih in i aut, prikazuje u uspelom dinamičnom spoju žutog nivinarstva i crnog humora. Nismo ga čuli da se hvali da nam svojim osobenim stilom pravi operaciju na otvorenom mozgu. Mada, imao bi povoda.

Nije lako držati javnost prikovanu za kolumne u zemlji gde politika svakoga dana proizvede toliko skandala, gluposti i uvreda upućenih zdravoj pameti.

Ipak i u takvom miljeu Tijanić uspeva da drži pažnju, birajući povremeno i atraktivnije teme od sastavljanja nove vlade. To je, na primer, »odbrana» Laneta Gutovića kome, uzgred rečeno, zaista advokat nije potreban.

U medijskoj frci koju su podigle nedepilirane žene i brojne ženske organizacije koje glume smrtnu ozbiljnost u namerama da prevaspitaju »balkanske šovinističke svinje«, ova dva mangupa su uzela džek pot.

Laneta, posle najdetaljnije analize i sistematizacije sisa, guzova i »čavki«, mase oglašavaju nekrunisanim kraljem srpskog glumišta, koji se opasno po talentu i ekcesnosti približava svom uzoru, Zoranu Radmiloviću. A Aleksandar se, uz redovnu kolumnu u uglednom NIN-u, našao i u drugom broju Plejboja. Tik pored lidera radikala Tome Nikolića, a pod naslovom »povratak Tijanića«.

Ustvari, kolumnista nikada nije napuštao mesto svojih »verbalnih zločina«, čak ni onda kada je pred 5. oktobar u egzilu kružio od Italije do Madjarske, gde je u Budimpesti bio glavni štab za otpor diktaturi i finansiranje rušenja diktatora čiji je Tijanić ministar informisanja bio. Svojevremeno.

Sa te funkcije ostala je zabeležena njegova dosetka gde je novinare uporedio sa golubovima koji se pokake i odlete dalje. Od kad se vratio profesiji on svojim pisanjem u spomenutim golubovima  prepoznaje jato političara koji nas usrećuju po glavi stanovnika. Zato mu treba oprostiti.

U poplavi protestnih pisama koja prate tijanićevsku obradu aktuelnih tema i pojava uvek se nadju i kolateralne žrtve.To su polemicari/rke koji/e naivno padaju u zamku koju Aleksandar postavlja svojim muškim i ženskim epigonima. Onima koji bi hteli da budu veći Tijanići od njega samog.

Medjutim, novinarski rečnik i smisao za »caku« većeg dela te pokondirene moralističke žurnalistike je najčešće mrtvogovor bivših komunista. Oni se inače uspešno međusobno nagradjuju svake godine, ili dobijaju premije od pokrovitelja za katarzični doprinos klistiranja svojih sugradjana od nacionalizma, ksenofobije, mizogonije, fašizma, klerikalizma, netolerancije prema ljubiteljima istog pola, a sada se nešto spominje i antisemitizam.

Narod se od njih brani i ljutom travom sarkazma i sprdačine, a ova uspeva najbolje u štampi koju ova, samozvano evropska, elita prezire. Taj smog mirovnih profitera, lažnih humanista, ukotvljenih u krugu dvojke, može provetriti samo balkanska košava koju svesno proizvodi i kontroverzni kolumnista. 

U tom mizanscenu, gde i sama politička pozornica podseća na gladijatorsku arenu, a što bi novinarstvo bilo drugačije, nema mesta za jednog gospodina Milojevića Predraga, Miru Radojčića, Jurija Gustinčića ...Glavna uloga pripada Aleksandru nam, velikom samoreklameru koji, kao i Klej, dobro eskivira, ima sjajan rad nogu, mada je superteškaš, dobro prima batine ali i užasno udara.

Pored ostalog zato što, za razliku od Mohameda Alija, ima još i potkovicu u rukavici. Novinarskim žargonom to bi se reklo da čovek zaista ima izvore i verovatno dobrog duha koji bdi nad njim. Što bi iskusni glumci rekli... čuva ga da ne preigra. Mada, dešavalo se to i Radovanu III ... u biblioteci.

Tamo gde je Aleksandar, tamo je istinska tranzicija srpskog novinarstva, onog nasleđenog iz komunizma, prepunog lažnih iluzija i prenemaganja , zaklinjanja u tudja prava i interes, u surovi kapitalizam. Onaj koji ne možemo izbeći i pored svih dovijanja i marifetluka, ali u kome ne moramo nužno izgubiti svaku prepoznatljivu boju, ukus, miris i sami sebi počupati korenje.

Ako iko ohrabruje običnog čitaoca kako da preživi i nadživi aktuelne političare niskog profila i neopravdano visokih zahteva, ovu »normalnost« Srbije koja čeka novog Steriju, onda je to danas Aleksandar.

Inače, do vrela istine žedne Sorabe danas vode tri putića. Jedan je popločan akcijama Bode Hombaha, uloženim u list koji je »svedok epohe «, drugi je ružičast, podvučen žutim, a treći zaposeda srpski Berluskoni koji, tvrdi čaršija, i kolumnistu je dobio nazad sa sve kamatom. Ali zato ne krivite mi Tijanića...