Posmatrana iz Francuske, recimo, Srbija danas verovatno izgleda kao brod ludaka. Doduše, više od jedne decenije Srbija jeste bila brod ludaka, ali su oni naivniji poverovali da se 5. oktobra 2000. taj brod nasukao na tle racionalnosti. Ispostavlja se, međutim, da je to bilo manje-više slučajno i da uopšte nije reč o tlu nego o podvodnom grebenu. Tri godine smo se klatarili nabijeni na greben kao na kolac, a sada smo se otrgli i slavno tonemo. Kroz rupu koju je sprud racionalnosti napravio na trupu našega broda, voda nezadrživo kulja.

Francuska nije pomenuta slučajno. Kada je vodeći francuski fašista, inače jedan od boljih prijatelja vojvode Šešelja i Srpske mu Radikalne Stranke (da oproste Žirinovski i Sadam), pre nekoliko godina, koristeću sve slabosti demokratije i draškajući mračne porive najnepismenijeg dela stanovništa, zapretio demokratskom poretku, francuska politička elita demonstrirala je visok stepen demokratske samosvesti, kao i ogromna većina građana Francuske: u tom drugom krugu predsedničkih izbora, sve držeći zapušene noseve, Širaku su podarili najubedljiviju pobedu od kako u Francuskoj postoji institucija izbora. Pre toga je katastrofalno poraženi primijer Lijonel Žospen pokazao šta znači politička odgovornost: pozvao je građane, a naročito svoje biračko telo, da glasaju za najljućeg neprijatelja – Širaka. Žospen zna da neprijatelj nije prirodna kategorija, naročito ne u politici, kao i da postoji ono što se zove opšti interes, a ne samo interes političke partije.

U Srbiji, međutim, neprijatelj je uvek drevni neprijatelj (kao što je mačka drevni neprijatelj psa). Do razlike između javnog, dakle političkog neprijatelja i privatnog, odnosno nepolitičkog, ako je suditi po Vojislavu Koštunici, još nismo dospeli. Dok se za Koštuničino ponašanje, kao potencijalnog mandatara nove Vlade, mogu navesti psihološki razlozi, sa političkim razlozima stojimo znatno lošije - nema ih. «Lov na Demokratsku stranku» izlazi iz okvira racionalnog političkog ponašanja. Nesumnjivo, Đinđić je uložio veliku energiju da marginalizuje i razvlasti Koštunicu, te da DSS izbaci iz domena političkog odlučivanja. Posledice takve Đinđićeve politike, uz, naravno, zaprepašćujuću Koštuničinu nesposobnost, sada kusamo u vidu metastaziranja Srpske Radikalne Stranke. Pa ipak, ma koliko Đinđićeva procena da Koštunicu treba marginalizovati bila loša, njegovo se ponašanje može razumeti s pozicije političke racionalnosti. Slikovito govoreći, Đinđić je trebalo s Koštunicom pod rukom da pretrči ulicu izvan pešačkog prelaza. I to nekoliko puta. Da li postoji razborita osoba koja bi se upustila u tako pogibeljnu akciju? Đinđić je verovao da je bolje trčati sam. (Ovo, dabome, nipošto ne znači da Koštunica nije prelazio ulicu izvan pešačkog prelaza, iako je o sebi stvarao sliku čoveka koji bi pre umro na jednoj strani ulice, nego je prešao na neobeleženom mestu. Naravno da je prelazio ulicu izvan zebre, ali je to radio noću, kad se ne vide ni pešački prelaz niti ono što radi, tako da je na kraju bivalo uglavnom svejedno šta radi.) U vreme kada je punom parom radio na skrajnjivanju Koštunice odnos snaga je dozvoljavao Đinđiću da se rukovoditi svojom idejom i u tome nije bilo ničeg ličnog. Lošeg da, ali ličnog ne. Najzad, za lošu procenu Đinđić je platio najveću moguću cenu: lišio nas je sebe, a to nam nije smeo učiniti.

Koštuničini potezi, međutim, više liče na ličnu osvetu, nego na politički motivisano ponašanje. Iz nemuštih saopštenja za javnost i javnih istupa funkcionera DSS-a jedino što se može razabrati jeste da DSS neće sa DS zato što ova stranka nije raščistila sa svojom, prema uvidu DSS-a, kriminogenom prošlošću, odnosno ljudima koji su, valjda, lagali, krali i šta već ne, a uz to šef je dao reč. (Valja takođe primetiti da DSS pokazuje znatno manju gadljivost spram onih koji su napravili nekoliko omanjih genocida, nego prema Čedi Jovanoviću, na primer.) I to je sve. I to nije malo. I to je odlično. Ko ne bi voleo, kao Eliot Nes, u akciju sa čistim ljudima? Ali Koštunicu, izgleda, niko nije obavestio da je on u politici, a tu stvari stoje malo drugačije nego u idealnom poretku stvari. Zbog toga DSS-ovska priča i nije drugo nego obično prenemaganje.

Koštunica ima rezultate izbora pred sobom. Oni jasno govore najmanje dve stvari: prva, Radikali nepodnošljivo rastu, druga: vlada sa demokratskim predznakom (ma koliko se taj predznak sadržinski mogao dovesti u pitanje) ne može se formirati bez Demokratske stranke. Tačka. Ende. S jedne strane, dakle, imamo grupu opasnih ljudi koja se, za razliku od rečenog Le Pena, na vlasti već oprobala i nije zgoreg podsetiti da za vreme radikalskog vakta Srbija nije bila u dubljoj kloaci, barem kada je reč o modernoj njenoj istoriji. S druge strane, prema Koštuničinom mišljenju, otprilike u istoj ravni s Radikalima nalazi se Demokratska stranka. I eto dileme. No, dilema između Radikala i Demokratske stranke postoji samo u trustu mozgova DSS. Iz perspektive racionalnosti dileme nema. (Kao što dileme nije bilo da li predsedničkog kandidata Koštunicu treba podržati nasuprot kojem god Radikalu. Đinđić, na žalost, to takođe nije shvatio, ili nije želeo da shvati.) U trenutku kada radikalska pošast, ista ona koja je vitlala Srbijom više od deset godina, samo pod imenom druge firme, ponovo kreće na Srbiju, on muči muku sa sanitarnim kordonom prema DS-u, odnosno pojedincima iz DS-a, odnosno ni on baš ne zna tačno prema kome, ali mu je strepnja svakako veća od nade. (Kao da je Đinđiću bilo lako sa suptilnim Obrenom Joksimovićem!) Ponaša se kao uvređena precioza, isto onako, uostalom, kako se ponašao za svoga predsednikovanja kad god ne bi dobio svoju igračku, a obično je, iz nekih razloga, nije dobijao (valjda ga ostala deca nisu volela, šta li?). Problem je što je Demokratska stranka osvojila onoliko glasova koliko ih je osvojila i što hoće u Vladu. Da li je to politički plauzibilmo stvar je političke procene, ali DS na to svakako ima pravo. Koštunica, međutim, nema pravo da se ponaša tako kako se ponaša. Srbija je u ovom trenutku u mnogo dubljoj krizi nego što se to vidi na površini: u pitanju je kriza autoriteta, kako institucionalnog, tako i vaninstitucionalnog. Ko bi ozbiljan mogao pomisliti da u ovom trenutku ministar Mihajlović kontroliše policiju, ili ministar Batić - kome je, prema sopstvenom priznanju, muka da ide na posao - pravosuđe? Ako Demokrate u pregovorima traže previše neka im mandatar to "previše" ne da, neka se nagodi sa njima, neka ih pređe, neka ih uceni, neka im uradi šta god hoće, neka izađe u javnost sa jasnim saopštenjem iz koga se vidi da DS hoće mnogo više nego što može, ali neka se ne ponaša kao frajla koja brani svoju umišljenu nevinost (reč). U ovom trenutku ne postoji politički racionalan razlog za Koštuničinu nepomirljivost (izuzev procene da su ponovni izbori bolje rešenje od Vlade koja je u izgledu, što je tek praznik iracionalnog). Ako zbog odbrane nevinosti Srbija u nekom razumnom roku ne dobije Vladu, pa makar je sačinjavali DSS i Radikali, postojaće samo jedan (slovima: jedan) krivac: Vojislav Koštunica.

U slučaju ponovljenih izbora teško je poverovati da će Radikali ostvariti mnogo bolji rezultat od sadašnjeg, ali je sasvim izvesno da će stranke «demokratskog bloka» ostvariti slabiji. Procentualno, dakle, ispalo bi da Radikali rastu, što bi se osetilo i po broju mandata u skupštini. A tek je to opasno.

Da već nije napisala svoj veliki roman «Brod ludaka», Ketrin En Parker bi, gledajuć dolje na drumove srpske, danas to svakako uradila.