Djordje Vukadinović

Srbija na novoj prekretnici

Srbija definitivno nema sreće sa prorocima, odnosno političkim analitičarima i istraživačima javnog mnjenja kao njihovom savremenom inkarnacijom. Naime, još se ni biračke kutije nisu čestito ohladile, niti je Republička izborna komisija saopštila zvanične rezultate, mediji su, naročito oni elektronski, već bili preplavljeni analizom i “pouzdanim” prognozama koje su se uglavnom slagale u nekoliko osnovnih tačaka. 1. Izbori su pokazali da većina građana i dalje podržava stranke demokratske orijentacije 2. Stranke ovog demokratskog bloka obrazovaće novu reformsku vladu 3. Ukoliko do toga kojim čudom ipak ne dođe, slede novi izbori 4. Ključ odluke o tome da li će vlade biti ili neće nalazi se u rukama Demokratske stranke, odnosno 5. od ishoda izbora za predsednika DS, tj. od toga da li će pobediti Zoran Živković ili Boris Tadić, zavisi da li će demokrate na ovaj ili onaj način podržati Koštuničinu vladu, ili će se ići na vanredne izbore.

Ovoliku seriju grešaka u proceni raspleta srpske postizborne političke krize moguće je porediti samo sa epskim razmerama promašaja u prognozama ishoda novembarskih predsedničkih izbora (svi su tipovali na ubedljivu pobedu Mićunovića), pri čemu jedino ostaje nedoumica da li su se ovdašnji politički vidovnjaci zaista u oba slučaja tako ljuto prevarili, ili se možda pre radilo o svesnom pokušaju izazivanja efekta samoispunjavajućeg proročanstva. Naime, teško je poverovati da baš svi mogu tako katastrofalno da pogreše, odnosno, da srpske medijske dveri danima budu otvorene upravo i samo za pomenute grešnike. Pre će biti da se, zapravo, upornim lansiranjem takvih priča pokušavalo pospešiti proizvođenje priželjkivanog ishoda (Mićunovićeva pobeda, većinska vlada stranaka izvornog DOS-a), koji bi se onda, retroaktivno, poklopio sa procenama - i interesima – “objektivnih” prognozera. To se, međutim, nije dogodilo, pa je od sve postmoderne političke čarolije lokalnih spin-doktora ostala samo bruka. 

Nema demokratskog bloka

Ukoliko se za katastrofalne procene ishoda predsedničkih izbora još i može naći delimično opravdanje (radikalski simpatizeri se već godinama teže "hvataju" u jednomnjenjskim istraživanjima, ali, dakako, i za taj problem ima naučnog leka), nije bila neophodna neka prevelika pamet da bi se otkrilo kako se birači na izborima, u principu, pre svega izjašnjavaju za ili protiv aktuelne vlasti. Tako se, dakle, glasalo i u konkretnom slučaju( čak su i glasovi između radikala, DSS-a i G17 plus raspodeljeni upravo proporcionalno meri i oštrini njihovog suprostavljanja vlasti), a ne za ili protiv nekog imaginarnog "demokratskog bloka". Sve ostalo je samo politička sofisterija i pokušaj bacanja prašine u oči javnosti.

Isto tako, i bez glomazne istraživačko-analitičke aparature moglo se konstatovati kako u Srbiji, u ovom trenutku, ne postoji nikakav "demokratski" blok (DS, DSS, SPO/NS, G17 plus), kao neka organska politička celina, koja bi onda bila prirodno suprostavljena nekom bloku antidemokratskih snaga (SRS, SPS). Čitav niz razloga je ukazivao da već poodavnostvari tako više ne stoje.

Pre svega, dopadali nam se ili ne, SPS i SRS se ne mogu apriori proglašavati antidemokratskim strankama. Takva kvalifikacija bi, eventualno, mogla da važi za neke ranije periode njihovog delovanja, ali danas one, više ili manje, u potpunosti poštuju demokratska pravila igre, kako u formalnom, tako i u sadržinskom smislu. S druge strane, njihovi programi nikada nisu ni sadržali antidemokratske elemente (antisemitizam, ksenofobiju, versku i nacionalnu mržnju, eliminacionizam), već se kreću unutar standardne (demokratske) političke ponude: pravna država, nacionalna i verska ravnopravnost,  privatna svojina i sl. To naravno ne znači da u određenom trenutku i (ne)povoljnim socijal-političkim okolnostima ove stranke - prvenstveno radikali - ne bi opet mogle da evoluiraju u antidemokratskom pravcu, ali, kako smo se mogli uveriti i na skorašnjem primeru D(O)S-a, takva opasnost uvek postoji, i na nju niko nije automatski imun. Pogotovo vlast u državi sa slabim institucijama i niskim nivoom demokratske kulture.

Ne treba stoga da čudi što su u političkim nazorima i praksi mnogih stranaka iz tzv. demokratskog bloka, naročito nakon 5. oktobra i osvajanja vlasti, ispoljeni krupni demokratski deficiti (ugrožavanje nezavisnosti sudstva, pokušaji medijske kontrole, obračun sa neistomišljenicima, manipulacije sa predsedničkim izborima i skupštinskom procedurom…) koji ozbiljno dovode u pitanje njihovo kvalifikovanje kao "demokratskih". Na stranu što su i definicija i sadržaj pojma demokratskog bloka veoma elastične kategorije, pri čemu se njegov sastav prema potrebi proširuje ili sužava. Tako su, na primer, kada je trebalo eliminisati “kočničare” unutar sopstvenih redova, iz sastava demokratskog bloka naglavačke izbačeni Koštunica i DSS, kao i Velja Ilić i njegova Nova Srbija, a SPO i Vuk Drašković godinama tretirani kao deo “poraženih snaga”. Sada su, međutim, za potrebe dokaza kako su demokratske snage ipak odnele ubedljivu pobedu na ovim izborima, svi oni naprasno rehabilitovani i velikodušno počastvovani atributom demokrata.

Najzad, tu je i nezanemarljiva činjenica da su se u prethodne tri godine svi politički sukobi i afere odvijali unutar ovog imaginarnog demokratskog bloka. Svo to vreme glavna politička polarizacija je išla linijom sukoba DS-DSS, DS-G17 Plus, Koštunica-Đinđić-Labus, Živković-Dinkić-Jovanović i sl., dok su “poražene snage” iz SPS-a i SRS-a, nakon što je protutnjala postpetooktobarska lavina, doduše, ostajale na margini, ali i u zavetrini političkih oluja, uz tek sporadične prozivke, pretnje lustracijom i uzajamna sumnjičenja među članicama “demokratskog bloka” za pokušaje sklapanja neprincipijelnih koalicija sa ovim “ostacima starog režima”. Pod dejstvom neprestanih polemika i ogorčene međusobne borbe na javnoj sceni, nekada nevidljive i u početku sitne političke razlike unutar “demokratskog tabora” povećavale su se i metastazirale, prerastajući u smrtno neprijateljstvo, spram kojeg su sve više bledele one stvarne i često suštinske razlike u odnosu na vodeće političke snage iz Miloševićeve ere. Zajednički protivnik zbližava efikasnije i dublje od bilo kakve ideologije, dok, s druge strane, nikakva programska bliskost ne pomaže onda kada dođe do sudara realnih političkih interesa. U prizorima iz srpskog političkog života, a naročito parlamenta, mogu se naći brojne i rečite potvrda ovog makijavelističko-ničeanskog nauka. 

Koštunica – voćka čudnovata

Iz svega rečenog jasno proizilazi da priča o nekom prirodnom “demokratskom bloku” u Srbiji 2004. godine predstavlja samo jedan politički mit koji živi jedino unutar uskih krugova zapadnih diplomatskih predstavništava i D(O)S-ovskih centara moći. Upravo ovi centri su prethodnih nedelja permanentno proizvodili medijsku i političku buku koja je imala za cilj da još jednom izmanipuliše volju srpskog biračkog tela, i dovede do rešenja koje bi bilo u skladu sa interesima tih krugova. A “kolaterna” žrtva ovog projekta trebalo je da bude sam Koštunica.

Pritešnjen između, s jedne strane, svojih predizbornih obećanja kako u vladu neće ni sa “ovima” ni sa “onima”, to jest, niti sa onima koji su odgovorni za stanje u Srbiji pre 5. oktobra, niti sa ovima koji su odgovorni za ono što se dešavalo nakon toga, a sa druge, političkim imperativom da obrazuje vladu i da skine sa sebe sumnju da stalno izbegava preuzimanje odgovornosti; Koštunica je teran da ili “transparentno” dezavuiše svoju predizbornu reč (a “reč je reč”), ili da još jednom pokaže svoju nemoć i nesposobnost da konačno uzme stvari u svoje ruke. Dakle, činilo se da će morati ili da se odrekne svog najjačeg političkog aduta (doslednost, principijenost), ili pak da potvrdi ono (nesposobnost, politička impotencija) što mu svo vreme upravo prebacuju njegovi najljući protivnici.

Sa do sada nesvojstvenom mu političkom veštinom, Koštunica je uspeo da pronađe izlaz iz ovog začaranog kruga i tako iznenadi kako protivnike, tako i vlastite simpatizere. (Istini za volju, u tome su mu, svojim držanjem, promenama stava, ultimatumima i nekooperativnošću, dosta pomogle i same demokrate.) Jednim potezom uspeo je da razgrne srpsku političku maglu, odnosno prevaziđe sopstvene ideološke barijere, i lansira u ovom trenutku jedino matematički moguće, a po njega spasonosno i koliko-toliko bezbolno rešenje, u vidu podrške SPS-a njegovoj manjinskoj vladi. Maliciozni posmatrači bi čitavu tu stvar verovatno mogli predstaviti i drugačije, ali, u suštini – REČ nije prekršena. A vlada je ipak formirana. U okviru više nego suženih političkih opcija koje su mu stajale na raspolaganju, Koštunica je našao praktično jedinu dobitnu kombinaciju. Iako daleko od toga da sobom ne nosi brojne rizike, ovo je ipak bio trenutak njegovog političkog trijumfa.

Već prve reakcije na samu najavu, a pogotovo formiranje Koštuničine vlade, pokazuju, međutim, da taj trenutak neće predugo trajati, te da vlada, odnosno njen mandatar kod svoje, navodne, ideološke “sabraće” i potencijalnih koalicionih partnera iz DS i SRS ne može da računa čak ni na onu elementarnu, u demokratskoj političkoj praksi uobičajenu toleranciju i popust u prvih stotinu dana.

Nema povratka Miloševića 

U trenutku kada je postalo jasno da DS-u i njegovim saveznicima zaista preti odlazak u opoziciju, javnost je bila preplavljena izjavama zabrinutih političara i analitičara koji su procenjivali da se “Milošević ponovo vraća na vlast”, da smo “opet tamo gde smo bili pre Petog oktobra” i da je Koštunica “konačno pokazao svoje pravo lice”. Dalji komentari su se bavili spekulacijama o tome šta je SPS dobio zauzvrat, kako je iskoristio trenutak ne samo da se sa duboke margine vrati u politički život, već i da svoju podršku naplati članstvom u različitim upravnim odborima, odnosno rukovodećim mestima u velikim preduzećima. Uostalom, sama medijska pojava već pomalo zaboravljenih socijalista izazvala je u delu javnosti bojazan da se na ključne pozicije u društvu opet vraćaju oni koji su, sa velikim zakašnjenjem, i uz mnogo napora odatle konačno sklonjeni dvehiljadite godine.

Međutim, nakon početnog šoka pokazuje se koliko je taj utisak pogrešan, odnosno, da je ovde u pitanju klasičan politički kompromis, u kojem sve strane nalaze izvesnu satisfakciju, a koji istovremeno ne mora predstavljati gubitak ni za državu ni za demokratiju u Srbiji. U svakom slučaju, od nekog “povratka na stanje od pre Petog oktobra” nema ni govora, i u to verovatno ne veruju čak ni oni (Boris Tadić, Žarko Korać, deo nevladinih organizacija) koji takvim tvrdnjama pokušavaju da animiraju domaću i svetsku javnost. Pre svega, današnji SPS je samo senka one partije koja je do pre neku godinu tako suvereno i bahato upravljala Srbijom. Desetkovanih redova, politički obezglavljeni i ideološki dezorijentisani socijalisti, pritisnuti besparicom i unutrašnjim raskolima, u ovom trenutku niti mogu, niti žele biti ozbiljna pretnja ili prepreka Koštuničinim planovima. Na ovim izborima dodatno oslabljeni, i sa liderom koji im sve više predstavlja politički balast, a kojeg se još uvek ne mogu ni potpuno odreći, socijalisti se trenutno izbora plaše kao žive vatre i upravo otklanjanje neposredne opasnosti od novog suočavanja sa biračkim kutijama presudni je uzrok ovolike njihove kooperativnosti i spremnosti da (“zarad višeg državnog interesa”) podrže Koštuničinu vladu. A ukoliko im ta podrška donese još i izlazak iz medijske blokade, što se upravo i dešava, kao i poneko mesto u nekom profitabilnom upravnom odboru – utoliko bolje.

Bilo kako bilo, ovakav SPS predstavljao je za Koštunicu kud i kamo solidnijeg, zahvalnijeg i “jeftinijeg” partnera od zahtevnog i unutrašnjom borbom za vlast radikalizovanog DS-a. U to je još samo trebalo uveriti buduće koalicione partnere, kao i međunarodnu zajednicu oličenu u Havijeru Solani, Viljemu Montgomeriju i Mauriciju Masariju. Svetski politički faktori, razume se, nisu bili oduševljeni ovakvim raspletom, kao ni, uopšte, rastućom ulogom stranaka haških optuženika u srpskom političkom životu. “Većinska vlada stranaka demokratskog bloka” njima je bila svakako draža opcija, ali su na kraju ipak uvažili Koštuničine argumente, ili bolje rečeno, nisu podlegli apokaliptičnim najavama sveopše propasti  koje su dolazile iz redova odlazeće vlasti. (Pri tome, ostaje izvesna misterija da li ovi spoljni faktori zaista nisu mogli, ili možda nisu ozbiljno ni pokušali da zavađene demokratske posestrime privole na neki kompromis.) Na kraju krajeva, oni i nemaju mnogo razloga za nezadovoljstvo. Izbori su izbegnuti. Radikalska opasnost, bar privremeno, otklonjena. Koštunica i Labus su dobili priliku da pokažu šta znaju, a Tadić sa svojim pročišćenim DS-om ostaje da skuplja snagu na klupi za rezerve, kao osvedočeno “reformska” alternativa budućoj vladi i kakav-takav opozicioni balans nabujalim radikalima.

Dakle, da rezimiramo. Socijalisti se ne vraćaju na vlast. Milošević, naravno, još manje. Ali izvesne revizije postpetooktobarskog kursa će svakako biti, čak i nezavisno od SPS-a, njihove podrške i njihovih eventualnih uslova. Koncept privatizacije, odnos prema Kosovu, Hagu, i uopšte stav prema institucijama, državi i nacionalnom pitanju bez sumnje će morati pretrpeti izmene. A da li će te promene uopšte predstavljati neki progres, i koliko će biti radikalne i duboke, zavisiće od mnogih faktora, pored ostalog i od vremena koje će ova vlada imati na raspolaganju. 

Nemoguća misija?

Iz svega što je prethodno rečeno nipošto, međutim, ne sledi da su perspektive Koštuničine vlade naročito svetle. Naprotiv. Spretnim postizbornim manevrisanjem on je samo uspeo da izbegne neposredni politički harakiri, ali se zato našao na čelu jedne vlade koju kao da su svi već unapred prežalili, koja je bila kontroverzna već i pre nego što je startovala i čiji bi najveći uspeh moglo biti samo to što je uopšte formirana. Za razliku od jeseni 2000. Koštunica u proleće 2004. ne ulazi kao neprikosnoveni i pomalo tajanstveni nacionalni lider. Njegova harizma je već uveliko iskrzana, a položaj prvog, dakle i najodgovornijeg operativca u ovakvoj državi teško da može biti pogodno mesto za njenu regeneraciju. Njegove liderske sposobnosti, odlučnost i operativnost, ovde će biti na najsurovijem iskušenju, a ionako već odavno predstavljaju omiljenu temu nenaklonjenih mu analitičara, satiričara i kolumnista. Dodamo li tome da je formiranje ove vlade pratila, najblaže rečeno, skepsa međunarodne zajednice, opstrukcija moćnih finansijskih lobija i otvoreno neprijateljstvo dobrog dela medija i "nevladinih organizacija", kao i raširena apatija i generalno nepoverenje građana u politiku i političare ("Svi su oni isti"), nameće se pitanje nije li ovaj uspeh u sastavljanju vlade zapravo Koštuničina pirova pobeda i ne bi li za njega možda ipak bilo bolje da je čitava stvar propala, a on bez ovog premijerskog bagaža išao na predsedničke (i opšte) izbore negde u aprilu-maju ove godine. 

Vršenje vlasti i inače, a pogotovo u zemlji koja se nalazi u ovakvim problemima poput današnje Srbije, neminovno vodi padu popularnosti vladajuće garniture, a Koštunica i DSS u takvim okolnostima moraju ne samo da zadrže postojeći, nego još i, koliko je moguće, ojačaju svoj trenutni rejting. To zaista deluje kao "nemoguća misija", pogotovo s obzirom na realnu perspektivu pogoršanja socio-ekonomskih prilika u zemlji, nastupajuću dužničku krizu, haške pritiske, obnovljeni crnogorski secesionizam, početak debate o “konačnom statusu” Kosova i sve glasnije zahteve za revizijom Dejtona i likvidacijom Republike Srpske. Istovremeno, na unutrašnjepolitičkom planu Koštunicu očekuje nastavak borbe na dva fronta - protiv nacional-socijalne demagogije nabujalih radikala, kao i protiv reformsko-atlantističke retorike DS-a i njegovih satelita, pri čemu će jedni u svakom potezu vlade i njega lično (u tom smislu su više nego indikativne žučne reakcije na koje je naišlo pominjanje mogućnosti kantonizacije Kosova i Metohije u Koštuničinom premijerskom ekspozeu) videti samo "nacionalnu izdaju", a drugi opet samo antireformstvo i "najcrnji nacionalizam". 

Povrh svega, ni odnosi u novoj vladajućoj koaliciji nisu ni malo idilični. Programske razlike su poprilične, a još veće liderske sujete i animoziteti. Iako je trenutno sve to manje-više gurnuto ispod tepiha za očekivati je da će brzo nakon sudara sa prvim teškoćama na površinu izbiti razna nezadovoljstva i postati vidljive sve razlike između, na primer, Labusovih i Ilićevih pogleda na kapitalne investicije i ekonomsku politiku, ili, recimo, Draškovićevog i Koštuničinog odnosa prema Hagu i “transatlanskim integracijama”. 

Svakako da principijelnost, staloženost i lično poštenje, ono što je Koštunicu lansiralo u vrh srpske politike i tu, uprkos svemu, do danas održalo, mogu biti itekako moćno političko oružje, ali ono nipošto nije dovoljno za suočavanje sa svim pomenutim i nepomenutim iskušenjima. Pa čak i ukoliko se, na osnovu pojedinih poteza, a pre svega načina na koji je rešio postizbornu krizu, i može govoriti da je ovde u pitanju jedan “novi” Koštunica, što će reći, sa većim ovlašćenjima, odlučniji i spremniji na akciju nego ranije, ni Srbija, na žalost, nije više ona “stara”, iz jeseni 2000-te. Naime, starija je, umornija, rezigniranija i ciničnija. Ima mnogo više problema, a daleko manje ljudskih resursa, energije i strpljenja nego tada, a pogotovo nego pre petnaest godina, kada je svoju budućnost i svoju sudbinu lakomisleno stavila u Miloševićeve ruke. Tada su, po svoj prilici, ove Koštuničine (kao i one Draškovićeve, Labusove...) vrline bile dovoljne da srpskom državnom brodu obezbede sigurnu plovidbu po nestabilnoj istorijskoj pučini. Danas je, međutim, i za manje ambiciozan cilj, potrebno mnogo, mnogo više. 

Znači li to da je ova vlada osuđena na brzi i neslavan kraj?

Zapravo ne. Upravo činjenica da od ove nove vlade i njega lično više niko ne očekuje nešto spektakularno mogla bi biti jedan od retkih Koštuničinih aduta. Za razliku od hilijastičnih nada i istih takvih obećanja sa kojima je startovala prva dosovska vlada, ova Koštuničina teško da može bilo koga ozbiljno da razočara, ali bi možda tu i tamo mogla da “prijatno iznenadi”. Ukoliko, recimo, kompletno (policijski i sudski) reši makar jednu od mnogih neraščišćenih afera iz prethodnog perioda. Ukoliko spreči bahatost, euforiju, trijumfalizam i borbu oko raspodele političkog plena u sopstvenim redovima. Ako sama ne ogrezne u skandale, korupciju i konflikte interesa. Ako demontira makar jedan krupan poslovno-finansijski lobi. Ako uspe da napravi uverljiv ideološki balans, odnosno protivteg mondijalističko-globalističkoj ideologiji koja poslednjih godina dominira ovdašnjom društveno-naučnom, medijskom i kulturnom scenom. Ako uspe da se pred stranim političkim činiocima predstavi kao poslednja brana pred radikalskom lavinom. Ako se nametne kao faktor kakve-takve političke stabilnosti u Srbiji. Ako D(O)S-ovsko-radikalski ekstremizam, odnosno politički i socijalni haos uverljivo predoči kao jedinu realnu alternativu sopstvenoj vladi. Ukoliko donese novi ustav... Ukoliko, dakle, uradi bilo šta od navedenog – a naročito ukoliko uradi ovo poslednje - Koštunici će biti zagarantovana politička budućnost, a njegovoj vladi, makar bila i kratkotrajna, obezbeđeno pristojno mesto u srpskoj političkoj istoriji. 

 (tekst je objavljen i u februarskom broju PRIZME)