Bernar Anri-Levi produkt je luksuzne potrebe neoliberalizma da sebi i drugima izgleda lepši i bolji. Uporedo sa ratom za resurse i strateške interese, vodi se rat na planu javnog diskursa, i to zarad umirenja savesti jedne klase koja ne pristaje da se oseca krivom zbog kršenja moralnih normi. Levijeva šematska, manihejska etika trebalo bi da bude uverljivo opravdanje za uspostavljanje "velicanstvenog prava na intervenciju"? On ocigledno ne shvata da su teorijski problemi globalisticke apologetike nesravnjivo veci od mogucnosti prakticnog otpora globalizaciji, te da ce stoga, sve dok se svet bude globalizavao (i) ognjem i macem, radost zbog trijumfa oružja i kapitala biti pracena teskobom zbog prigovora savesti. Cista savest je luksuz koji Levi ne može da pribavi svojim saborcima.Na konkretne zamerke da su SAD motivisane imperijalistickim ciljevima, Levi odgovara tako što kriticke evropske intelektualce diskredituje njihovim pretpostavljenim shvatanjem nacije koje je neprijateljski nastrojeno prema americkom loncu za taljenje. On time pokazuje da ni srednjoškolskim znanjem o sofisterijama ne barata. Ovo je, naime, zamena teza. Druga stvar koja pada u oci jeste to da iz Levijevog objašnjenja da je posredi rat za prosvecenost proizlazi kako su americki ratnici borci za vrednosne ideale. Ne znam da li je to naivno ili zastrašujuce. S jedne strane, teško je poverovati da u materijalizovanom zapadnom svetu ima volje da se ratuje za ideale, a s druge, zar u ime "idealnih vrednosti" nismo imali inkviziciju, komuniste, fašiste i mnoge druge koji su bili spremni da iz sopstvenih uverenja uzmu tudi život (a rat je pre svega uzimanje života, to je njegova supstanca, dok su atributi pravedan i nepravedan akcidentalni). Mislim da se Amerikancima više isplati da Levi sa ovom invektivom ispadne naivan nego da bude u pravu, pa da neko ko misli iz toga izvuce konsekvence mnogo infamantnije od proste konstatacije da se ratovi vode zbog nafte, uglja, odmazde, vojnih baza i slicno. Bernar Anri-Levi je i paradigma opšte relativizacije koju zastupaju neki pobornici posmoderne. Mislim da se relativizacija vrednosti u umetnosti i filozofiji, de(kon)strukcija ontologije kao "analitike osnovnih stavova" (Kant) i prakticni nihilizam prema tradicionalnim pojmovima pravde i istine mogu posmatrati i kao demokratizacija duhovnog prostora, gde i mediokriteti imaju pravo na slavu, samo ako su "politicki korektni", to jest nekriticni prema ponašanju vodece svetske sile.                Draško Vuksanovic

On je jedan veoma los covijek. Sramota me je da smo savremenici.   Hrvoje Sapina, covijek koji je propatio izmedju ostalog i zbog tipova kakav je Anri.

hronika vesti (arhiva)