Vladimir Milutinovic

Emocije i argumenti

Uz tekst Z. Avramovica: Dobro pitanje: Otkud uspesi radikala?

 

Stice se utisak da se u svom tekstu Zoran Avramovic ne bavi puno mojim tekstom vec se u prvom delu raspravlja sa jednom vrstom "politicke analitike", a u drugom daje jedan pledoaje za radikale u nasoj politici. Na moj tekst se odnosi tvrdnja o emociji koja je igrala ulogu u njegovom pisanju i tvrdnja da su zakljucci zasnovani na incidentima i sporednim osobinama politike radikala. Ja cu se osvrnuti samo na te tvrdnje. Zamerka o emocijama u ovakvim tekstovima zapravo znaci da u tekstu nema argumenata. Ali to je trebalo pokazati prethodnom analizom. Tek posle te analize, koja bi pokazala sistematsku netacnost mojih tvrdnji, moze se izneti tvrdnja o pristrasnosti. Reci da se radi samo o incidentima radikala nije tacno i nije dovoljno.

Najpre, tesko da su incidenti nesto sto treba zaobici u analizi politike radikala. Njih je preveliki broj, izmedju ostalog i zbog toga sto je to bio svestan izbor radikala u cilju izlazenja iz medijske blokade u kojoj su se cesto nalazili, a takodje ti incidenti su nosili zeljenu politicku poruku, inace ih ne bi bilo. Medjutim, ideja Velike Srbije, protivljenje dolasku stranih vojnika na Kosovo i drugo o cemu se govori u mom tekstu, nisu nikakvi incidenti nego osnovne crte politike radikala. Ja u stvari uopste nisam hteo da govorim o incidentima, nego bas o opstim crtama politike koje su toliko ukorenjene da moraju imati efekta na sav nastup neke politicke stranke. Npr. tacka 2. u mom tekstu tice se toga da politika mora biti odgovorna, a da bi bila odgovorna njen sadrzaj moraju biti tvrdnje koje se ticu realnosti i mogu da se opovrgnu. Da ponovim taj primer. Ako kazete "Protiv sam dolaska vojnika na Kosovo" vi jos niste preuzeli nikakvu odgovornost. Vi samo hocete da kazete da se razlikujete od onih koji su navodno za. Ako kazete: "Smatramo da smo dovoljno sposobni da za naseg mandata strani vojnici ne dodju na Kosovo i tvrdimo da nece doci" - onda preuzimate odgovornost i iz njihovog dolaska proizilazi niz preispitivanja koje morate uciniti u okviru vlastite politike, dok ono sto se vec desilo smatrate svojim neopovrgljivom greskom. Ovo je toliko opsta osobina i problem politike da se o njoj moze govoriti nezavisno od radikala. Ali isto tako svako moze da pogleda kojoj vrsti politike radikali sada i ranije pripadaju.

Tacka 4. je jednako opsta i tice se problema demokratije. Naime, demokratija je stanje legitimnog izbora. Ona je samo formalno vladavina vecine naroda, a ustvari postovanje odredjenih pravila koja se zavrsavaju u postovanju necega sto bi se moglo nazvati duh demokratije. Iako je "duh" moze da se precizno odredi. Duh demokratije nastupa kada iz politickog nadmetanja nestanu moralne diskvalifikacije, cime se otvara prostor upravo za gore pomenute odgovorne tvrdnje o realnosti. Radikali se ne mogu pohvaliti da su doprinosili tom duhu, a ni proceduri. Isto tako, ako se zalazemo za toleranciju, ne mozemo hvaliti stranku za koju su politicki protivnici mahom "izdajnici". Jedan od kriterijuma za procenu analiticara moze da bude i to da li demokratiju shvataju jednostavno kao vladavinu vecine. Stranka moze biti podrzana od velikog broja ljudi, a ipak nedemokratska na vise nacina.

Sve ovo su opsti problemi u politici, ali nazalost i trajni. Vrsta politike se tesko i sporo menja, jer zavisi od veoma mnogo cinilaca. Politicke stranke se jos teze menjaju zato jer nije dovoljna samo promena unapred, ka buducnosti, vec i unazad, analizom i priznavanjem gresaka koje su napravili u svom ranijem delovanju. Minimalizovati te greske ne pomaze nikome.

Autor je filozof iz Beograda i urednik elektronskog izdanja NSPM