Prenosimo casopis Prizma april 2003

Slobodan Antonić·

KO ODLUČUJE O VOJVODINI?

Kada je Liga socijaldemokrata Vojvodine na svom III kongresu, 26. februara 2000, usvojila programski dokument kojim se zahtevalo da Vojvodina dobije status republike, njen predsednik, Nenad Čanak je izjavio: "Tražimo pravo da, ukoliko vrhovno reprezentativno telo Vojvođana zaključi da je položaj Vojvodine u Srbiji protivan interesima Vojvođana, ono mora imati pravo da jednostrano taj položaj promeni". Zatim je dodao "da je Vojvodina ušla u sastav Jugoslavije 1918. godine odlukom skupštine koja je zastupala 40 odsto tadašnjeg stanovništva". "Ako je Vojvodina u neku državnu zajednicu ušla skupštinskom odlukom, ona mora da ima mogućnost da skupštinskom odlukom iz nje i izađe", zaključio je.

U februarskom broju Prizme, Đorđe Vukadinović lepo je pokazao karakter nacrta Osnovnog zakona, koji ubrzo treba da dođe pred delegate Skupštine Vojvodine. Njime Vojvodina praktično dobija sve nadležnosti republike: punu zakonodavnu, izvršnu i gotovo potpunu sudsku vlast. Onaj tropoljni grb, usvojen 27. juna 2002. godine kao puki regionalni simbol, tako će izgleda dobiti stvarnu državu iza sebe. Odbije li Skupština Srbije da ugradi rešenja iz Osnovnog zakona u novi ustav Srbije, ponovo je upozorio predstavnik LSV i potpredsednik Skupštine Vojvodine, Miroslav Mrnuštik (8. februara 2003), "Vojvodina će zatražiti internacionalizaciju pitanja svog položaja". A svi znamo kako su se završavale internacionalizacije nekog pitanja na ovim prostorima. Nenad Čanak se s pravom može pohvaliti da je na domaku ostvarenja svog projekta izloženog na III kongresu LSV - projekta Vojvodine-republike.

Ali, šta je sa onim drugim pitanjem koje je Čanak spomenuo svom programskom govoru - pitanjem reprezentativnosti tela koje odlučuje o Vojvodini? Videli smo da je on skupštinu koja je, 1918. godine, donela odluku o bezuslovnom priključenju Vojvodine Srbiji proglasio nereprezentativnom. Kakva je, međutim, reprezentativnost skupštine koja će možda doneti tako dalekosežnu odluku kao što je ona o isključenju Vojvodine iz Srbije? Upravo to je tema ovoga članka.

I

Skupština Vojvodine izabrana je 8. oktobra 2000. godine. Izbori su obavljeni po naročitom većinskom sistemu po kome u drugi krug ulaze ne dva već tri kandidata. Ovaj sistem miloševićevci su smislili još pred pokrajinske izbore 1996. godine. U to vreme Srpska radikalna stranka bila je žestoka opozicija Miloševiću i prilično uticajna u Vojvodini. Ideja je bila da se, u drugom krugu, glasovi opozicije podele između Koalicije Zajedno i SRS, i tako omogući pobeda socijalističkih kandidata. I doista, ovaj sistem je dao odlične rezultate. Na novembarskim izborima 1996. godine, SPS je sa 23% glasova osvojio 67% mesta u Pokrajinskoj skupštini!

Ovako zakrivljavaujući izborni sistem socijalisti su zadržali i na pokrajinskim izborima 2000. godine. Međutim, njihov efekat je sada za SPS bio sasvim suprotan od onoga 1996. godine. Na izborima održanim tri dana nakon Petooktobarske revolucije, od 120 mesta u skupštini, koalicija SPS-a i JUL-a osvojla je samo dva mesta, a saveznički SRS ni jedno mesto! Svi ostali mandati pripali su DOS-u i njemu bliskim kandidatima.

Stranački raspored mandata u okviru DOS-a bio je utvrđen predizbornim sporazumom. Po njemu, polovina kandidata za mesto delegata u Pokrajinskoj skupštini trebalo je da dođe iz tzv. autohtonih vojvođanskih stranaka, a druga polovina iz stranaka koje deluju na celoj teritoriji Srbije. Zahvaljujući potpunoj pobedi DOS-a, ovaj dogovor se preslikao i na sastav Skupštine Vojvodine. Pogledamo li tabelu stranačke zastupljenosti u Pokrajinskoj skupštini[1], videćemo da je udeo poslanika "autohtonih" vojvođanskih stranaka (LSV, SVM, RDSV, KV, DZVM, DSHV i HNS) u Skupštini dostigao cifru od 49,9%.

Prve tri stranke po broju poslanika u Skupštini - DS, LSV i SVM - imaju sigurnu natpolovičnu većinu, i one čine sadašnju pokrajinsku vladu. Premda je između njih dolazilo i do ozbiljnijih nesuglasica - što se videlo i po podršci DS-a, u oktobru 2001, zahtevu za smenu predsednika Pokrajinske skupštine, Nenada Čanka (LSV), čemu je onda usledio zahtev LSV za smenu predsednika Pokrajinske vlade, Đorđa Đukića (DS) - između ove tri stranke uspostavljena je dosta čvrsta interesna koalicija. Sve tri stranke omogućavaju jedna drugoj većinu, kako u pokrajinskoj tako i u republičkoj skupštini. A ta većina znači korišćenje ne malih resursa - poput republičkog budžeta za 2003. godinu od 318,7 milijardi dinara, ili pokrajinskog budžeta za istu godinu od 13,7 milijardi dinara.

Ali, hajde da usmerimo pažnju na pitanje koliko trenutna skupštinska većina izražava stvarno političko raspoloženje građana Vojvodine, odnosno koliko je sadašnja Skupština Vojvodine realni politički reprezent volje njenih građana. Za odgovor na njega poslužiće nam istraživanja koja je, na teritorije Pokrajine, vršila najpoznatija vojvođanska javnomnenjska agencija - Scan[2]. Ovde se navodi istraživanje iz novembra 2002. godine, što je najsvežija Scanova sondaža.

Uporedna zastupljenost stranaka u Skupštini Vojvodine

i među opredeljenim glasačima u Pokrajini

(istraživanje novosadske agencije Scan, novembar 2002)

Iz tabele je vidljivo nekoliko stvari. Prvo, tri stranke koje drže pokrajinsku vladu - DS, LSV i SVM - i koje raspolažu sa 57,5% mandata mogle bi da računaju na 27,5% glasova. Ova druga brojka verovatno je niža od realne - mogući glasovi za SVM (2%) su svakako potcenjeni s obzirom na udeo etničkih Mađara u biračkom telu Vojvodine (oko 15%). Takođe, na ubistvo premijera Zorana Đinđića javnost je reagovala povećanim simpatijama za DS[3]. Međutim, čak i ako pretpostavimo da će se takvo opredeljenje održati do izbora, i ako zatim pretpostavimo da će svi etnički Mađari glasati za SVM, opet i sa tim glasovima ove tri stranke ne dostižu sadašnji udeo u Skupštini. Kako je sasvim sigurno da obe pretpostavke nisu realne, slobodno možemo reći da su tri vladajuće stranke bar za 10% ukupnih mandata zastupljenije od njihovog stvarnog udela u glasačkom telu.

Drugo, značajnije, što pada u oči jeste izrazita prezastupljenost tzv. autohtonih vojvođanskih stranaka. Njihovi poslanici čine 49,9% skupštine, dok je njihov stvarni udeo u mogućim glasovima 11,2%. Čak i ako, u skladu sa prethodno rečenim, SVM-u dodamo 13% glasova, opet su te stranke u sadašnjem sazivu vojvođanske skupštine bar dvostruko više zastupljene od njihove realne političke snage!

I treće, prve dve stranke po izbornoj snazi - DSS i SRS, više su nego defektno predstavljene. Prva, sa 33,3% mogućih glasova ima 11,7% poslanika, a druga sa 19,8% glasova ima 0,0% poslanika. To znači da 53,1% mogućih glasova ne zastupa više od 11,7% poslanika. Glasove za ove dve stranke, naravno, ne smemo automatski zbrajati. Ali, bar u nekim političkim pitanjima to je dozvoljeno. Recimo, kada je reč o pitanju "republikanizacije" Vojvodine. A uporedimo li izbornu i skupštinsku snagu i ostalih "beogradskih" stranaka, videćemo da se baš po tom pitanju gubi reprezentativnost nekih 40% glasova građana Vojvodine. Upravo onoliko koliko je Čanak izračunao da je skupština iz 1918. bila "nereprezentativna".

Sve u svemu, sastav sadašnje Pokrajinske skupštine teško da izražava stvarno političko raspoloženje građana Vojvodine. Ta "nereprezentativnost" ne mora biti tragična kada je reč o otpravljanju tekućih poslova. Ali ona postaje suštinski važna kada se na dnevni red postavi tako bitno pitanje kao što je ono o državnom položaju Vojvodine. O tom pitanju sadašnja većina u vojvođanskoj skupštini teško da ima pravo da odluči.

II

Uopšte, mislim da sadašnja vojvođanska skupština ne može da odlučuje o državnom položaju Vojvodine iz više razloga.

Prvo, i najvažnije, ako je Vojvodina deo Srbije, onda je prirodno da se odluka o položaju Vojvodine donese na nivou Srbije. Pravo mesto za odlučivanje je Skupština Srbije, u kojoj su i građani Vojvodine predstavljeni, a osnovni dokument kojim će se odrediti taj položaj jeste ustav Srbije. Tek nakon donošenja Ustava, ima smisla da autonomne jedinice dalje uređuju pitanja iz svoje nadležnosti donošenjem "osnovnih zakona". Ako pak Vojvodina nije deo Srbije nego neki zaseban entitet, ako poseduje "izvornu suverenost" koja joj daje za pravo da bez "ostatka" Srbije samostalno odlučuje o svojim odnosima sa tim ostakom, onda je autonomija premala za Vojvodinu i ona u najmanju ruku treba da dobije status (kon)federalne republike. Ideja da upravo Skupština Vojvodine donosi isključivu odluku o statusu Vojvodine, kao i analiza "Osnovnog zakona", međutim, jasno pokazuju da je Čankova "autonomija Vojvodine" samo kamuflažno ime za (kon)federalizaciju Srbije. Kamuflažno ime, budući da čak ni među građanima Pokrajine ideja o Vojvodini-republici nema značajnijih pristalica, pa se njeno političko ostvarenje krijumčari kroz priču o "obnavljanju vojvođanske autonomije".

Drugo, elementarno je demokratsko pravilo da dokumenete ustavnog karaktera koji predstavljaju temeljni društveni ugovor jedne zajednice donosi za tu priliku naročito izabrano telo (ustavotvorna skupština). Ozbiljna je greška, sa dugoročnim rđavim posledicama, što će novi ustav Srbije doneti skupština birana na jednom sasvim drugom pitanju - rušenju Miloševićeve vlasti, a ne skupština izabrana na osnovu ponuđenih ustavnih projekata. Još veća će greška biti ako odluku o (kon)federalnom statusu Vojvodine donese sadašnja skupština Pokrajine, takođe birana na programu rušenja Miloševića, kao i na programu uspostavljanja funkcionalne - tj. liberalne, ne-etatističke i ne-državotvorne - autonomije. Ako (kon)federalističke snage u Vojvodini veruju da iza programa Vojvodine-republike zbilja stoji većina građana Pokrajine, zašto onda ne raspišu nove izbore za "ustavotvornu" pokrajinsku skupštinu i otvoreno ne izađu sa (kon)federalističkim programom na izbore? Odgovor nije teško pogoditi - zato što bi oni takve izbore ubedljivo izgubili. Stoga se i nastoji iskoristiti skupština nastala po sasvim drugom političkom pitanju  - i u smislu izvornog koalicionog dogovora, i u smislu opredeljenja birača - za kripto-rešavanje[4] pitanja "izvornog suvereniteta". A nakon takvog kripto-rešenja, računaju autori ovoga projekta, institucije će same učiniti svoje i "Vojvodina-država" će sebi, prirodnim putem[5], stvoriti "Vojvodinu-društvo", tačnije "Vojvodinu-Naciju".

I treće, defektna politička reprezentativnost sadašnje Pokrajinske skupštine sasvim isključuje mogućnost da ona može legitimno da odlučuje o tako suštinskom političkom pitanju kakvo je status Vojvodine. Ne samo da je Pokrajinska skupština izabrana po diksrimanicionom i nedemokratskom izbornom sistemu (smišljenom da bi se od manjine na veštački način napravila većina), nego i njen stranački sastav izrazito odudara od stvarnog političkog raspoloženja građana Pokrajine. Ako bi takva skupština donela odluku kojom se menjaju i sami temelji političke zajednice, takva odluka teško da bi mogla biti smatrana legitimnom. Ona bi bila jedna vrsta političkog nasilja - i to ne samo simboličkog.

Da li će se to nasilje i dogoditi više nije pitanje koje se tiče Nenada Čanka i njegovih ligaša. Kada Čanak kaže: "U Beogradu je dominantno viđenje da je država kad možete svakoga da uhapsite i da mu uzmete imovinu i da između nečije imovine i života, s jedne strane, i vlasti s druge, ne sme niko da stoji" (vesti B92, 15. februar 2003; www.b92.net); kada Čanak kaže da "Vojvodina mora imati diplomatske predstavnike u zemljama gde su njeni interesi dominantni" (B92, 16. novembar 2000); kada Čanak kaže: “Ovo što nam (tj. Vojvođanima - A. S) sada rade u Skupštini Srbije je šamaranje vezanog čoveka. Ali, mi ćemo te lance pokidati, pa će biti belaja” (Politika, 3. februar 2002, str. 6); kada Čankov "ligaš" Petar Ilić (inače predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Vojvodine) kaže da se 1988. odigrala "okupacija Vojvodine" (B92, 26. februar 2003); kada Čanak, 9. oktobra 2001, upada sa pištoljem u novosadsku televiziju, psuje, lupa štapom o sto, a zatim ruši znak RTS-a; kada  Čanak zove glavne urednike vojvođanskih glasila “čiji je osnivač skupšina” i od njih traži da se kazne izveštači iz Pokrajinske skupštine zato što su, 16. januara 2002, nakon jednosatnog čekanja, protestno napustili konferenciju za štampu (Politika, 18. januar 2002, str.7); kada Čankovi ligaši zahtevaju "prekid saradnje gradske uprave i novosadskog Radija 021" jer su nezadovoljni kritičnošću ovog glasila prema mesnim vlastima (B92, 18. oktobar 2002); kada, dakle, Čanak radi sve ovo i još koješta drugo, onda je jasno da je, barem što se njega tiče, političko nasilje (verbalno i simboličko) već odavno u igri. Da li će, međutim, to političko nasilje odneti prevagu i u pitanju izdvajanja Vojvodine iz Srbije, zavisi u ovom trenutku najviše od Čankovih vojvođanskih koalicionih partnera - DS i SVM.

Odgovornost Demokratske stranke verovatno je odlučujuća za ovu stvar[6]. Ako DS, kao dominantna snaga koalicije, uspe da se otrgne od sirenskog zova "pragmatičnosti" koja očuvanje vlasti pretpostavlja stvarnim državnim interesima, i ako odbije ne samo Čankovu ekstremističku verziju Osnovnog zakona već i ustavotvorni red poteza koji Čanak forisra ("napre Osnovni zakon Vojvodine pa tek zatim Ustav Srbije"), onda ima izgleda da se pitanje autonomije Vojvodine reši na najbolji način po interese kako građana Pokrajine tako i građana Republike. Ako pak Demokratska stranka nastavi da preuzima Čankov politički diskurs, ali i političku logiku[7], lako je moguće da vojvođanska "državnorentijerska elita" ubrzo sebi izgradi "autentično vojvođansku" tj. ne-liberalnu i parazitsku državu.  A kada se jednom takva država uspostavi, naknadna pamet kako liberalne elite tako i  građana-birača više neće biti dovoljna da bi se stvari lako i brzo mogle dovesti u red.

hronika vesti (arhiva)