Kako vlada kontroliše sindikate

Pored klasicne ponude na vladinom meniju koja obuhvata kontrolu parlamenta (KP), kontrolu sudstva (KS), kontrolu medija (KM) i kontrolu policije (KP), o cemu ce više reci biti u narednim nastavcima, ovoga puta bismo želeli malo detaljnije analizirati razlicite nacine na koje vlada kontroliše sindikate.

Postoji nekoliko proverenih mehanizama vladanja sindikatima:

1. Najlakši i vec mnogo puta oprobani nacin jeste da vlast naprosto ubaci svoje ljude u vrh sindikata.

2. Ako to ne uspe, ili to zahteva previše truda, onda vlast prosto napravi svoj sindikat. Rast "Vladinog sindikata" zasniva se, naravno, na povlasticama za njegove clanove i obecanju da ce se eventualni tehnološki viškovi tražiti samo medju clanovima drugih sindikata.

Na taj nacin drugim sindikatima se namece utakmica koju oni mogu da izdrže samo ako i sami mogu da obezbede povlastice za svoje clanstvo. Razvijaju se neprirodno bliski odnosi direktora i sindikata, kao i Vlade i sindikata, i pocetno ugledna sindikalna rukovodstva polako gube svoju autenticnost (ovde odstavljam po strani uobicajene ljudske slabosti).

3. Kada vlast proceni da je rukovodstvo dovoljno odvojeno od clanstva, da lebdi ni na nebu ni na zemlji, pocinje uobicajena igra štapa i šargarepe.

Svi tzv. veliki sindikati su idealni za ovu vrstu manipulacije. Svedoci smo velikog entuzijazma sa kojim rukovodstva ovih sindikata stvaraju medusobnu konkurenciju u pogledu bliskosti sa vlašcu, što dodatno obara njihovu tržišnu "cenu". Primetili ste: cim jedan sindikat zaoštri svoj stav, druga dva pružaju obe ruke Vladi.

4. Nešto je teže sa strukovnim sindikatima kao što su sindikati prosvete, zdravstva, pravosude i sl. U tim situacijama, pored rasparcavanja zaposlenih u više sindikata, vlast u velikoj meri koristi medije.

Medijska kampanja uobicajeno ide na to da gradjanima objasni kako je rec o "društvenim parazitima" koji žive mnogo bolje od obicnih radnika i penzionera, poljoprivrednika i nezaposlenih. Cilj ove kampanje je da semi sindikati svedu svoje zahteve na minimum. Tipa: tražimo 6,2%, a Vlada nam nudi 3,05 odmah i 1,23% do kraja godine. Cesto cete videti kako Vladini službenici glume zabrinutost, ali i odlucnost u tim pregovorima, a sve je to zapravo vec ukalulisana "sica".

5. Najozbiljniji zalogaj predstavljaju sindikati javnih preduzeca. Medu njima je najjaci sindikat EPS-a. Razmotricemo zato nacin na koji je vlast uspela da prekine nedavni štrajk u EPS-u.

Sindikat EPS-a je na celu imao (uspeo je da se održi) veoma strucnog, vrednog i potpuno nepotkupljivog prvog coveka. Pokušaj stvaranja konkurencije sindikata nije uspeo - Vladin sindikat ima samo 140 (nije greška - stotinucetrdeset), a Nezavisnost oko 2.500 clanova od oko 57.000 zaposlenih u EPS-u. Zbog toga se išlo na oddvajanje rukovodstva od clanova u tri od 24 sindikalne organizacije u okviru EPS-a (Kostolac kopovi, Kolubara i TNT Obrenovac). I da se razumeno, ja ne idealizujem sindikalne rukovodioce, samo, za potrebe ove rasprave, njihove osobine i mane stavljam u zagradu.

Istovremeno je uveden jedan novi mehanizam - provociranje štrajka pre vremena. Ako bi vlast sacekala da atmosfera za štrajk prirodno sazri, pretila bi opasnost da radnici, uvidevši prevaru, u jednom danu smene kompromitovano rukovodstvo i izaberu autenticno svoje, u koje ce imati poverenje.
Ovako su pridobijeni predstavnici tri pomenuta dela sindikata u Glavnom odboru sindikata EPS-a bili najvatreniji zagovornici radikalnog generalnog štrajka, sada i odmah. Svoju žustrinu objašnjavali su tvrdnjama da su svi "njihovi" radnici složni oko toga. U stvarnosti, zaposleni su bili potpuno odseceni od svih važnih informacija i nikakva njihova prethodna saglasnost od njih nije ni tražena.

Osim toga, kod svih kolebljivih sindikalnih rukovodilaca kopalo se po licnim dosijeima dok nije pronadena slaba tacka, tipa - ženin brat ima cvecaru bez gradevinske dozvole koju cemo odmah srušiti ako… (Primer nije izmišljen, samo je namerno receno "ženin brat" da bi se izbegla nota privatnosti.)

Preuranjeni štrajk docekala je nevidena medijska satanizacija radnika i prvih nekoliko dana uspešna blokada. Na kriticnim mestima u Kolubari vlast je upotrebila golu fizicku silu (u pogonu u kome se ugalj drobi pre nego što ide u vagone) kako bi onemogucili obustavu rada na mestima koja tehnološki ne ugrožavaju sistem. Istovremeno, sindikat je morao da traži izlaz u zaustavljanju bagera na samim kopovima ciji rad zavisi od nekoliko desetina bagerista koji svi imaju primanja preko 30.000 dinara.

Kada je rukovodstvo sindikata uspelo da probije medijsku blokadu, zavrbovani rukovodioci delova potpisali su (iako na to po Statutu samog Sindikata nemaju pravo) da izlaze iz štrajka. Mediji su istog dana objavili da je štrajk prakticno završen. Bio je vikend. Zbog vikenda dodatno odseceni od clanstva, a neprekidno pod pritiskom poslovodstva, došlo je do kolebanja u sindikatima hidrocentrala tako da su do ponedeljka za ulazak u trecu fazu štrajka (prekid isporuke struje) ostali samo distributeri i jamski kopovi. U toj situaciji i neki manji distributeri izlaze iz štrajka.
Predsednik UGS Nezavisnost baš u toku štrajka ide kod predsednika Vlade da potvrde znacaj socijalnog dijaloga (ceo štrajk u EPS-u nastao je zbog potpunog odsustva socijalnog dijaloga), predsednik SSS ima približno jednak broj zamerki prema sindikatu EPS koliko i razumevanja za njih - dakle, "to nije naša stvar". Vladin sindikat ne vredi ni komentarisati.

Sledeci novi manevar vlasti je "umivanje retorike". Shvativši da je na korak od cilja, Vlada spušta ton, ministarka ne preti više radnicima da ce prodavati toalet papir na buvljaku, nudi hitne sveobuhvatne pregovore.
Vlada rutinski privodi štrajk kraju. Štrajk koji je zaista zapretio da pokaže snagu i vitalnost sindikata.
Sledi razbijanje najjaceg sindikata u zemlji: 5.300 zaposlenih u jamskim kopovima se izdvaja u posebno preduzece (nezakonito, ali koga to ovde interesuje), donosi se program izdvajanja tzv. sporednih delatnosti u koje se gura i citav niz zaposlenih koji po logici posla moraju ostati u EPS-u - njih 15.000 približno. Sledi otpuštanje radnika sa Kosova (oko 5.000 od 7.000). A onda ce na red doci otpuštanje radnika sa kopova Kostolca i Kolubare, sa kojima se niko nece solidarisati zato što su njihovi predstavnici "prodali" jamske rudare.

Eto, to bi otprilike bio mehanizam kontrole sindikata. Tehnika. Ali zašto to Vlada radi? Na ovo pitanje vidim tri odgovora.
1. Zato što je alternativa socijalni dijalog. Socijalni dijalog pretpostavlja visok stepen strucnosti - cime Vlada ne raspolaže, zatim cestite namere i, konacno, razumevanje nacionalnog interesa. Ali srpskog.
2. Razrešavanje komplikovanih sistema u stanju u kome je EPS zahteva - KREACIJU. Uopšte ne može da se ide utabanim stazama. A istovremeno nikakav voluntarizam nije dozvoljen. Da li vi u ovom opisu prepoznajete Vladu?
3. Na globalnom nivou socijalni dijalog podrazumeva i podsticanje razvoja autenticnih sindikata, a time i realno omedivanje svake moci i stvaranje institucionalne klime u kojoj ce samo potezi u interesu citavog društva moci biti prihvatljivi.
Izvinite, to nije na meniju. I nece biti, sve dok je ova Vlada na potezu.