Ostali komentari

 Milorad Belančić:

            Čitajući Subjektivnost i nasilje

                        Z. Đinđića

Iako se u poslednjem periodu svoga života posvetio isključivo politici, Zoran Đinđić je ostavio značajan trag u našoj filozofiji na kraju XX veka. [1] Znamo, svakako, da je to bila filozofija u kojoj su dominantnu ulogu imale različite marksistički profilisane pojmovne strategije (doktrine, ideologije, pa i filozofije). Najznačajnija među njima je, svakako, bila praxis filozofija.

Zoran Đinđić je, u tom kontekstu, već svojom prvom knjigom Subjktivnost i nasilje (podnaslov: Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma; knjiga je objavljena 1982. u Beogradu) pokazao da je nemačku klasičnu filozofiju i, zapravo, Hegela moguće znatno drugačije tumačiti i kritikovati nego što je to činila bilo koja orijentacija marksizma.

Polazna tačka novog pristupa data je u pretpostavci da je Hegelova filozofija jedno prvorazredno dokumentarno tkanje koje nas otvara za razumevanje temeljnih paradoksa novog (modernog) doba, počev od njegovog nastanka kao "uvoda u permanentnu krizu današnjice" (3)!

Hegel je, bez sumnje, bio završna tačka jednog procesa koji je započeo sa tzv. filozofijom subjektivnosti (Kant, Fihte), da bi se, zatim, preko negoveštenog obrta ka realnom ili sistemu (Šeling), na kraju, opet, vratio izvesnoj subjektivnosti, počev od stava – ocrtanog već u Fenomenologiji duha – da je istina ono što mora da se shvati kao ne samo supstanca nego i subjekt. Ipak, taj povratak subjektu bio je, sada, uhvaćen u mreže sistemske filozofije ili filozofije apsolutnog znanja... 

Nas, u ovom trenutku, zanima pozicija samorefleksivnog subjekta. Kako je ona uopšte bila moguća? Najpre tako što je filozofija subjektivnosti, s jedne strane, morala da preuzme ili premesti u ravan subjektivnosti neke stare naloge metafizike i, najpre, nalog za dobrim – utemeljenjem. Ali, utemeljujući samog subjekta putem samorefleksije u njemu samome, ona se suočila sa Jakobijevim (Jacobi) prigovornom: da subjekt, ubuduće, postaje volja "koja hoće ništa". Taj prigovor je, svakako, u filozofiji subjektivnosti probudio interesovanje za pitanje o konačnoj sintezi. Opasnost se ogledala u zatvaranju u beskonačni proces samoutemeljenja ili samokonstituisanja koji, u subjektivnoj ravni, nužno afirmiše ideju jednog voljnog (ili: samovoljnog?) nihilizma... 

Dakle, ako je moguć spas ideje o (univerzalnom) subjektu, podaritelju Smisla, koji se ne oslanja ni uz šta drugo sem uz sebe samog, spas od pretećeg nihilizma, onda je on moguć jedino zahvaljujući reafirmaciji jednog koncepta sinteze koji bi uspeo da zakrpi ili neutrališe taj bezdan ničega koji zjapi u modernom čoveku, onom čoveku koji se prethodno, iapk, 'ratosiljao' onto-teoloških ili religijskih suština. Ali – tvrdi Zoran Đinđić – "vera u sintetišuću moć razuma živi od religijskog tipa legitimacije, istovremeno dokazujući njegovu problematičnost"! To je paradoks one filozofije subjektivnosti koja je htela da iskorači iz nelagode nihilizma.

Ta nelagoda samoj filozofiji nije došla iznutra već upravo spolja. Naime, postoji u istoriji – reći će autor Subjektivnosti i nasilja – jedan događaj koji je na bitan način pokazao koje svetovne konsekvence može da ima samoutemeljena, samovlasna ili samovoljna subjektivnost. Taj događaj je bio jakobinski teror u Franscuskoj revoluciji. U njemu se načelo subjektivnosti suočilo sa protiv-načelom – nasilja.

Pomalo pojednostavljujući tu priču, mogli bismo reći: razobručena subjektivnost je vodila nužno u nasilje. Ali, problem je u tome što ni sama sinteza ili moderna, sintetišuća moć subjektivnosti koja, navodno, vodi do neke zbrinute konačnosti, do najviših vrednosti, ili bar nekog afirmativnog stanja, nije a priori oslobođena od nasilja. "Filozofi nemačkog idealizma povlače konsekvence iz istorijskog iskustva. Pošto je njihov izvorni interes oduvek već bio interes za sintezom, pitanje se formuliše u obliku: kako misliti sintezu u konstelaciji u kojoj je subjektivnost = nasilje? Odgovor je nasiljem nad subjektivnošću" (10).

Taj odgovor je, zacelo, paradoksalan. Nemački idealizam je svu svoju nadu uložio u ideju da je pluralizam i subjektivnu volju moguće obuhvatiti u jednom novom sistemu (za razliku od starog, metafizičkog). U tom sistemu uspostavlja se ili konstruiše "program nove sinteze" u kome svoje mesto nalazi i "autonomija individualnog delanja". Time se subjektivnost disciplinuje, u skladu s idejom da sinteza, čija polazna tačka je uvek u subjektu, mora, ovog puta, da se misli kao sistem, kao savršeni preplet sistemskih određenja, kako potpuno koherentna priča. 

Ali to nas dovodi, tvrdi takođe Zoran Đinđić, pred novo iskušenje – nasilja. Naime, ukoliko je uhvaćena u mreže sinteza/sistema, filozofija subjektivnosti na izvestan način gubi u sebi onu slobodu koja joj je izgledala osigurana, jer nevolja te slobode je bila u tome što je ona bila u stanju da svoje kategorije, spontano, ponudi totalitarnim ideologijama! Pa ako je, ipak, preterano reći da Hegelov Apsolut zagovara totalitarni režim, onda je dopušteno reći da taj Apsolut, ta savršena sinteza svih vrednosti sveta jedva da može da prikrije epohalni rascep, zev nihilizma i krizu modernosti, krizu, između ostalog, njenog pluralizma koji ostaje nesavladiv i koji, zapravo, ostaje trajan izvor isključivosti i nasilja.  

Naravno, i sam Đinđić, u ovom kontekstu, pominje posredujuću ulogu one "centralne figure novovekovnog mišljenja", koja je, bez sumnje, figura dijalektike. Nije li, možda, dijalektika taj mehanizam koji je učinio mogućim preobražaj prosvetiteljstva u totalitarno prosvetiteljstvo?! Ipak, Hegel je demonstrirao kako ideja dijalektike može da koincidira s idejom sinteze i idejom sistema. Ni jedna stvarna, epohalna sinteza, koja uvek ima duhovne (i metafizičke) korene, neće moći ni korak da učini bez ovog oruđa dijalektike: "ovog svemoćnog sredstva za prevođenje pluralizma u konačnu i sveobuhvatnu sintezu" (11).

Pokušaj da se koncept samoutemeljenog subjekta podvrgne logici velike epohalne sinteze, u svim svojim varijantama je, danas bar to jasno vidimo, pretrpeo – neuspeh. Zato taj pokušaj, sada, ima samo značenje opomene. Tamo gde velika priča o sintezi još uvek ima praktičnog epohalnog uticaja, njen uticaj je moguć samo uz izvestan višak nasilja! Zato je Đinđić i mogao da tvrdi: "Pojam 'napretka ljudskog roda', koji je kod Kanta trebalo da utopijski ujedini pluralizam interesa, sada poriče logos sinteze. U današnjem sukobu interesa on predstavlja oruđe krajnjeg zaoštravanja konflikta. Time što za sebe uzurpira pravo zastupanja interesa 'ljudskog roda', svaka strana degradira drugu stranu na zločinca nad 'ljudskim rodom', isključivši principijelno svaku mogućnost rešenja bez apsolutno poraženih" (13).

Ove rečenice su, naravno, pisane pre pada Berlinskog zida... Ali, one su upisane i u današnju situaciju globalnih konflikta! Njihova analiza je ideal-tipska, tako da, zapravo, odgovara svakoj strategiji velike sinteze koja bi htela da spolja ili iznutra pokori razliku, drugost i, najzad, sam pluralizam, dugovni i materijalni. Zoran Đinđić s punim pravom filozofiju identiteta naziva filozofijom rata! Apslolutni projekt je nepomirljiva Stvar. I zato je on objava rata, svemu što se u njega ne uklapa, bilo da postoji spolja ili iznutra. "Nije samo novovekovni rat druga forma politike, već je i novovekovna politika samo forma (građanskog) rata, utoliko što se tu radi o potpunom odstranjenju protivnika interpretiranog kao neprijatelja (zločinca)" (isto). Tek uklanjanjem iz politike velikih arogantnih sinteza, kao i neprikosnovenih dijalektičkih totalizacija, stvorili bi se uslovi za jednu politiku pluralizma, u kojoj bi pored istomišljenika postojali i protivnici, a ne neprijatelji ili zločinci...

Sabirajući nekoliko centralnih ideja knjige Zorana Đinđića Subjektivnost i nasilje, pokušali smo da te ideje protumačimo u ključu izvesne aktuelnosti. Retke su knjige koje nam takav pristup dopuštaju. Zato knjiga Subjektivnost i nasilje ne samo što je značajan prilog našoj filozofiji na kraju XX veka nego je ona i prilog razumevanju onoga što je, kako bi sam Đinđić rekao, "više" od filozofije, dakle razumevanju jednog vremena u kome racionalnost (kao znanje, projekt i konstrukcija) imajući nezaobilaznu ulogu, suviše često, trpi efekte neželjenog, kontrasvrhovitog povratka na put nasilja. 

hronika vesti (arhiva)