Dejan Vuk Stankovic

Kocka je bacena.

Pocelo je izborno odbrojavanje i prebrojavanje.
Posle dva dana cak i za Srbiju neuobicajene politicke napetosti, na dnevnom redu jesenjeg skupštinskog zasedanja nalaze se i predlog za izglasavanje nepoverenja predsednici Skupštine i Vladi Srbije. Da bi umanjila znacaj opozicione inicijative, a videci da je DOS ostao bez parlamentarne vecine, predsednica Skupštine Nataša Micic sama je predložila raspravu o svom radu. Isto je, naravno sa istovetnim motivom, ucinio i predsednik poslanickog kluba DOS-Reforme Srbije, Bojan Pajtic (DS), "velikodušno" izlazeci u susret predlogu za raspravu o poverenju Vladi.

Opozicija nije mnogo marila oko formalnosti, i rasprava je pocela. Njen tok ni po cemu nije razlicit od slicnih rasprava koje se vode po skupštinama od kada je sveta i veka. Zaklinjanje u dobre namere predsednice Parlamenta, prenaglašena upotreba "uzvišene istorijske misije DOS-a", olako izrecene politicke etikete, akcentiranje moralno-politicke razlike izmedu "njih" i "nas". Ni druga strane nije ostala dužna. Prozivka zbog autoritarnosti i osvetoljubivosti, kršenja Ustava i Poslovnika o radu Skupštine, kao i uvek nužan ali odvec cesto u srpskim politickim (ne)prilikama i neukusan dodatak o "moralno-psihološkoj nedozrelosti" osporavanih nosilaca najviših državnih funkcija. Sve u svemu, srpski politicki diskurs u svojoj prozirnosti. Jasan kao dan. Mešavina optužbi i kontraoptužbi, (zlo)upotreba velikih reci, svodenje rasprave na licnost, olako etiketiranje, tek poneki racionalno utemeljen argument. Sve u svemu, teška verbalna artiljerija, mnogo emocija i malo razuma. Politicki život na ivici iracionalnog. Takva je Srbija, šta da se radi?

Ipak, pocetak rasprave ne može i ne treba da baci u zasenak dogadaje koji su prethodili skupštinskoj raspravi. Prvobitno rasprava je bila zakazana za utorak 14.10, no, ne baš srecnim politickim manevrom DOS je neprijatne teme privremeno skinuo sa skupštinske govornice. Obrazloženje potpredsednice Skupštine Gordane Comic (DS) da je nakon devet sati cekanja poslanicima hladnokrvno izjavila da je "radno vreme Skupštine isteklo", dodajuci pritom da "Skupština nije radila zato što nije radila" i da je to ništa drugo do "opis stanja". Prazni i apstraktni identitet skupštinskog nerada sa samim sobom, da upotrebim hegelijanski žargon, ipak nije toliko konfuzan i besmislen koliko se to na prvi pogled cini. Najpre, postalo je jasno da G. Comic nije toliko odana protestanskom kultu rada na kome pociva evro-americka privreda i društvo onda kada je u pitanju sudbina voljene joj partije (koalcije) i funkcije. Ni na sredstva iz budžeta ne treba mnogo misliti onda kada su ovi vitalni interesi vlasti ugroženi. Milion dinara državnih para za (ne)rad nije nešto što bi Božidar Djelic lako precutao. Naravno, ovoga puta je cutao kao zaliven kada je bio u pitanju interes vlasti, verovatno zaboravljajuci da je bio itekako govorljiv onda kada je trebalo odbacivati opravdane zahteve univerzitetskog osoblja i zaposlenih u zdravstvu. Ni evropski opredeljenoj clanici DS, ni ministru ekspertu nije palo na pamet da se za trenutak zamisle nad trostrukim nelegitimitetom Skupštine. Po svom sastavu, ona ne održava politicke snage koje su izabrane na izborima u zimu 2000-te, trenutno raspoloženje javnog mnjenja je izrazito protiv njenog rada, a odbijanje da se na dnevni red stave predlozi o poverenju predsednici Parlamenta i vladi kršenje je Poslovnika i narušavanje ustavnih prava politicke manjine. Upravo iz navedenog razloga, nestabilnost i neefikasnost parlamenta nisu neka usputna pojava, vec nužan ishod njegovog ociglednog demokratskog nelegitimeta.

Upravo nespretno obrazloženo odlaganje otkriva da se DOS spotakao oko pitanja dnevnog reda. Želja DS-a, GSS-a i svi drugih bila je da dve tacke dnevnog reda ne ugledaju svetlo. No, Cedu i drugove zaustavio je SDP insistirajuci na raspravi i o poverenju predsednici Skupštine i Vladi. Pale i su i teške reci, ucene, a licitiralo se i sa kupoprodajom poslanika. U kasnim popodnevnim casovima, ispostavilo se da ni premijer Živkovic nema carobni štapic. Nije bilo pomaka u odgovaranju SDP-a da odustane od podrške dnevnom redu koji je ovog puta bio po ukusu opozicije. Usledilo je solomonsko rešenje - sednica Predsedništva DOS-a. Naravno, ni takav ishod nije bio ni nov ni neocekivan. U Srbiji se u poslednjih šezdesetak godina na aktuelne istorijske izazove uvek odgovaralo jedinstvom u partijskim redovima i zaštitom od mangupa u istim. Smišljena je "exit strategy" u pet tacaka (skidanje sa dnevnog reda spornih tacaka, povratak na stepen kontrole vlasti iz Miloševicevog doba - TV prenosi skupštinskih sednica, temeljna rekonstrukcija Vlade, nova izborna pravila) u koju nisu verovali ni njeni tvorci. Dozvolimo da je DOS za trenutak poverovao da sintagma "da se ne zna šta nosi dan a šta noc" može biti interpretirana njegovu korist. Ovoga puta nije bilo tako. Dosovska istorijska avangarda pocela je polako da shvata da nije više samo nebo iznad njih. Ispred njih je dnevni red, a bogami i po svemu sudeci i vanredni izbori. Opozicija ima 123 poslanika, DOS znatno manje, 111, a ostatak cine SDP, i trojica nezavisnih. U parlamentarnu kombinatoriku ukljucio je se i G17 Plus, ciji potpredsednik Mladan Dinkic obecava iznenadenja i najavljuje da ce poslanicki klub ove stranke u formiranju, uskratiti poverenje Živkovicevom kabinetu. Strah DOS-a od rasprave nije bio bezrazložan i on ima vrlo opipljivu i politicku logiku i racunicu.
.
Rasprava o radu Nataše Micic je pocela i trajace i tokom sledece nedelje. U meduvremenu, oglasio se najpopularniji ministar-ekspert i nosilac nagrade iz Davosa, Božidar Đelic. Nešto nalik trenutno slavodobitnicki raspoloženom bivšem guverneru M. Dinkicu, "Boža Derikoža" najavio je da ce održanje izbora iskomplikovati odnosno zaustaviti finasijske aranžamane sa EU i Svetskom bankom. Valjda mu je kao ekspertu za finansije jasno da kapital u enormnim kolicinama stiže u politicki nestabilne zemlje. Ako je i od "coveka iz Davosa", mnogo je. Pribranije i politicki lukavije od Đelica (što i nije tako teško), dosovi veterani poput prof. Micunovica i prof. Vojina Dimirijevica izjavili su da su izbori gotovo izvesni ali da oni nece mnogo toga promeniti. Ma kako ugledni bili ovi politicki delatnici, zaboravili su da su aksiomi demokratije da je vlast izraz volje naroda i da vlast koju tu volju krši nije ništa drugo do besprizorna uzurpacija. Stoga jedino hitno sazivanje izbora, uz pristojnu kampanju i korektno sproveden postupak, mogu da jemce legimitet, stabilnost i efikasnost politickih instutucija. Samo po sebi ovo je dovoljno da se strasti smire, a država ucini stabilnijom.

(autor je politicki filozof iz Beograda i saradnik Nove srpske politicke misli)
17.10.2003.

.