Beleska o autorima

Petar Ladjevic i Slavko Zivanov

Na pragu totalitarizma

U Srbiji se već zna ko je kriv! O tome nas je obavestio Vladimir Popović. Ono, što jeste pitanje na koje mi tražimo odgovor je: da li se  Popoviću može verovati, da li je uopšte dovoljno da bilo kome verujemo na reč kada je u pitanju dokazivanje krivice? Zašto bi se njemu verovalo? Da je pitanje smisleno ukazuju i apeli organizacija za zaštitu ljudskih prava koje govore o "lovu na veštice". Zašto čujemo jednu stranu, zašto je porodicama i braniocima zabranjen kontakt sa uhapšenima?

Da je reč o političkom obračunu, o obračunu državnih institucija prisile, onih koji komanduju Srbijom -  protiv političkih neistomišljenika, posebno ilustruju informacije od 11. aprila, odnosno informacije koje su objavljene, a izrekli su ih vladini ili državni funkcioneri.

Prvo je Mihajlović saopštio da je 14. marta 2003. akcijom MUP sprečen atentat na Čedomira Jovanovića u kojem je trebalo atentatori da ubiju i raskomadaju Jovanovića, a zatim nas je Popović na brifingu u Vladi Srbije  upoznao da je na sastanku 14. marta, Čeda dobio upozoravajuću informaciju od NGŠ Krge da Vojska ima saznanja da je Čeda na meti atentatora. Krga je  preneo saznanja vojne obaveštajne službe, pa se nameće pitanje ko je tada komandovao tom službom?

Na istom brifingu Popović je obavestio novinare da se Čeda "zamerio JSO jer je sprečio Mihajlovića da dâ ostavku, kao i da je tražio od Mihajlovića da odmah uhapsi Gumara i još neke, što nije odgovaralo planovima vođa klana i izazvalo dodatnu mržnju prema Jovanoviću". Na stranu što se postavlja pitanje zašto je bitno dokazati da je Čeda omražen, ova  tvrdnja koju je izrekao Popović otvara nekoliko pitanja:

1.      Na osnovu kojih ovlašćenja je Čeda mogao sprečiti Mihajlovića da dâ ostavku;

2.      Na osnovu kojih ovlašćenja je tada Čeda mogao tražiti bilo čije hapšenje;

3.      Zašto Gumar od tada ,od pobune Crvenih beretki, nije smenjen do aprila 2003.

4.      Kakva je to organizacija (JSO) kad se u njoj uspostavlja "institut" – (ne)zamerati se, i zašto je takva policijska jedinica tolerisana do aprila 2003.

5.      Ako "nije odgovaralo planovima vođa klana", znači bar od kraja 2001. godine klan kontroliše JSO – legalnu policijsku jedinicu pod nedležnošću Vlade Srbije, odnosno ko je i zašto dopustio da to bude tako.

Istovremeno, na brifingu je izrečeno niz neistina, apsurda i činjenica koječak ne mogu, ni da su istinite, da podlegnu bilo kakvom sudskom sankcionisanju. Na primer, Tijaniću se stavlja na teret da je imao zadatak da izdejstvuje odsustajanje od kandidature Velimira Ilića, kako se ne bi rasipali glasovi, ili pak, da obezbedi pomoć u obezbeđivanju predizbornih mitinga. U slučaju obe stvari je potpuno apsurdno raspravljati o bilo kakvoj odgovornosti, a kad je reč o vređanju premijera to je moglo da se završi tako što bi sam premijer podneo tužbu za uvredu, a sud utvrdio da li je bilo uvreda ili nije. To za što Popović tvrdi da je uvreda ili vređanje, ne znači da je ono uistinu to. Osim toga, uvreda ne ubija, a i Tijanić je bio sam meta teških kleveta i uvreda  , pa je vrlo teško utvrditi šta je kod Tijanića napad, a šta odgovor na napad. Ostaje nejasno kako je Tijanić mogao "da obezbedi štampanje tekstova  u listovima – Nacional, Blic News, Dan i agenciji Srna".

Dalje, Popović obrazlaže da su uhapšeni bivši Stanišićevi pomoćnici jer su iskopirali službene materijale koji bi trebalo da iskompromituju ljude koje je Stanišić obeležio kao neprijatelje. Da li su to oni uradili dok je Stanišić bio šef? Da li je u dokumentima istina ili ne? Ili se ovakvim insinuacijama samo priprema teren za eventualno objavljivanje materijala posle ukidanja vanrednog stanja. To sve mogu biti pretpostavke, ali ne sme biti pretpostavka zašto su ljudi uhapšeni, odnosno gde su dokumenti i šta sadrže. Na ovaj način Popović zadržava za sebe ekskluzivno pravo na istinu, a traži od medija i javnosti da mu veruju na reč i to sve povrh činjenice da sud još ništa nije utvrdio, već da su to sve preliminarni rezultati istrage, jer ni istraga nije završena. Poznato je da kad se istraga završi, materijal ide tužilaštvu, tužilaštvo odlučuje da li pokreće postupak, pa tek onda sud donosi presudu. Popović iznosi presude na osnovu nezavršene istrage što jasno potvrđuje da je reč o političkom obračunu. Ako su dokazi jaki i postoje zašto se ne sačeka sudski proces i tada stvari raščiste. Zar je moguće da u Vladi ne znaju da navlače ogromnu hipoteku na sve što govore jer ništa nije dokazano, sve tek sudovi treba da utvrde. Recimo, da sud može da utvrdi čak i da Legija sa svim ovim nema nikakve veze. Da je Dušan Spasojević bio nevinašce itd (karikiramo). Međutim, imajući iskustvo sa Spasojevićem i onim drugim Lukovićem, da li će se Legija pojaviti na sudu?

Kada je o Gradimiru Naliću reč, nije jasno šta je sporno u tvrđenju, čak i ako je tako, da je krajem 2000. posetio JSO sa Markovićem, da je predstavljen kao mogući ministar policije i da nosi poruku Koštunice. Da li je tajna ili krivično delo da je u to vreme Nalić zaista slovio kao ozbiljan kandidat za mesto ministra. Ako je nosio poruku, kakvo je to krivično delo? Šta to implicira i dokazuje? Na kraju, valjda je svakom jasno da pokazna vežba presecanja uvijenog čaršafa ručnim bacačem, ukoliko dvojica drže taj čaršaf, ne može da se završi tako da ta dvojica prežive. Možda su u JSO bili svi ludi, ali baš toliko – teško. Posebno zlonameran  je pokušaj aktuelizovanja afere prisluškivanja. Ono što se Naliću stavlja na teret je "pokušaj da naredi upad u Vladu Srbije". I najopasnije, šta drugo može da znači najava hapšenja osim "pripreme terena" za nastavak priče o opiranju tom hapšenju?!

Kada je reč o Radetu Bulatoviću i osnovanosti optužbi na njegov račun najbolje svedoče laži koje su saopštene prilikom linča ovog čoveka u sredstvima javnog informisanja. Bulatović ih je demantovao istog dana, a mediji demanti nisu objavili.

Ova akcija Vladimira Popovića je višestruko opasna i nosi elemente krivičnog dela širenja lažnih vesti i kleveta i unosi potpuno novi momenat zloupotrebe vanrednog stanja. Na delu su ne samo totalitarne tendencije, već i konkretne akcije za uspostavljanje totalitarnog uređenja. Ističemo da Miloševićev sistem nije bio u toj meri totalitaran iako je doneo zakon o vanrednom stanju, ali ga nije primenio, i da ovo nije korak u period pre septembra 2000, nego je korak u 1944-45.

Kao što je potpuno jasno da se treba svojski obračunati sa kriminalom, tako je potpuno očevidno da treba ustati u zaštitu elementarnih demokratskih principa, zaštite ljudskih prava i sloboda, a protiv onih koji zloupotrebljavaju vlast, instrumente prisile, čitav državni aparat, medije i javnost. Ako se nekima u Vladi žuri da pohapse i neke ljude koji nisu činili krivična dela, koji su nevini, a jesu joj politički protivnici, onda smo mi kao društvo i država na pragu jednog crnog perioda.

Ovo pismo treba shvatiti kao apel da se ispoštuju norme za koje smo se borili proteklih desetak i više godina i ne samo ovde, i kao odbijanje da se ćutanjem prihvati saučešništvo u onome što neki u Vladi Srbije čine, a protivno je Ustavu Srbije, Ustavnoj povelji i pratećem zakonodavstvu, međunarodnim konvencijama i demokratskim normama i načelima.

U Beogradu, 13. aprila 2003.

S poštovanjem,

Petar Lađević i

Slavko Živanov

Beleska o autorima

Petar Lađević rođen je 1956. Završio filozofiju i sociologiju u Zagrebu. Dugogodišnji aktivist u sferi ljudskih prava, autor i potpisnik raznih peticija od 1978. do danas. Jedan od osnivača Srpskog demokratskog foruma zajedno s Miloradom Pupovcem i Jovanom Raškovićem. Višegodišnji lični sekretar Vaneta Ivanovića. U poslednje dve godine savetnik predsednika SRJ za izbečlička i humanitarna pitanja. Objavljivao radove u stručnim časopisima i novinama.

Slavko Živanov rođen je 1969. Novinar. Osnivač magazina za novu Srbiju "Košava", radio od 1995-98. u "Našoj borbi". Član DS od 1990-94. Član Demokratskog centra i sekretar te stranke od 98- do novembra 2000. Sarađivao sa Jugoslovenskim komitetom pravnika za ljudska prava, i Centralno evropskom revijom.

hronika vesti (arhiva)