Djordje Vukadinović

(Ne)očekivani (ne)uspeh

U svojoj analizi za elektronsko izdanje Nove srpske političke misli, negde oko poluvremena ove predsedničke kampanje, izneli smo sledeću ocenu: "Uz povoljan medijski i politički vetar u ledja i dobro osmišljenu kampanju Mićunović bi možda zaista mogao da se vine čak i do nivoa poslednjeg Koštuničinog rezultata, ali s obzirom na ono što smo do sada videli, kao i s obzirom na najnoviji krug afera u koji se plete oko čelnika vlade i DOS-a, moglo bi se desiti da na kraju bude presrećan ako se uopšte približi Labusovom rezultatu (malo ispod milion glasova). Mićunovićev rezutat će konačno zavisiti od uspešnosti sa kojom će on i njegov štab u narednim danima rešavati kvadraturu političkog kruga: kako biti kandidat DOS-a i istovremeno se distancirati od svega lošeg što se za DOS vezuje… Možda bi mu, na primer, iskreni susret sa štrajkačima u Smederevu ili sindikalcima pred Skupštinom, iako sigurno ne naročito prijatan, u tom smislu doneo mnogo više političkog profita od osmeha i aplauza sopstvenih sadašnjih, bivših i budućih saradnica i aktivistkinja (Lejla Ruždić, Gordana Čomić, Nataša Mićić) iz Ženske političke mreže. Kao što bi mu i, recimo, jedan TV duel sa Tomom Nikolićem verovatno više koristio od istraživanja javnog mnjenja koja, navodno, kazuju da "izbori sigurno uspevaju", a Mićunović pobedjuje u prvom krugu sa razlikom 3:1 u odnosu na Nikolića.  Sve u svemu, ostaje zaključak da Dragoljub Mićunović za srpske oskudne kadrovske prilike predstavlja vrlo dobrog i jakog kandidata (jačeg od stranaka koje stoje iza njega), ali kandidata u pogrešno vreme i na pogrešnim izborima. Ili su, možda, i za njega ovi predsednički izbori ipak samo kondicioni trening i odskočna daska za one predstojeće, "prave" i odlučujuće izbore - kako parlamentarne, tako i one u Demokratskoj stranci? S druge strane, za radikale je verovatno još uvek prerano, a za Velju Ilića prekasno. Mada ne treba smetnuti s uma da ekonomska beda, nacionalna frustracija i Haški tribunal, baš kao i Predsedništvo DOS-a, uveliko rade za radikalsku stvar, i to kud i kamo efikasnije od pomalo apatičnog i (pre)umornog Nikolića."  

Danas znamo da su predsednički izbori katastrofalno propali (izlaznost oko 38 odsto), a kandidat DOS-a i apsolutni favorit Dragoljub Mićunović doživeo ponižavajući poraz. Iako se sada na svim stranama kunu kako, zapravo, "uopšte nisu bili iznenadjeni", iznenadjenje je ipak bilo veliko, a u redovima vladajućeg D(O)S-a gotovo kataklizmično i šokantno. U narednom tekstu ukratko ćemo rekonstruisati elemente koji su nagoveštavali ovu "senzaciju", i pokušati odgovoriti na pitanje šta je bilo prepreka da se   mogućnost takvog, u suštini, logičnog raspleta jasnije i masovnije uoči.

Na to što će se dogoditi ukazivala je, pre svega, već elementarna izborna matematika. Naime, prošlog septembra, uz zastupljenost svih relevantnijih političkih opcija i njihovih lidera (Koštunica, Labus, Šešelj, Drašković, Pelević, Živojinović) izlaznost u prvom krugu bila je 55 odsto. U tom svetlu, očekivanje da bi sada, posle dva neuspešna glasanja u medjuvremenu i direktnog poziva na bojkot od strane DSS, SPS, SPO i G17 Plus, izbori ipak mogli da uspeju, ne deluje naročito uverljivo. Tačno je da se biračko telo ne može posmatrati kao neka organizovana politička armija koja se prosto po komandi privodi ili odvodi od biračkih kutija, ali je gotovo nemoguće bilo sumnjati u to da će antiizborni apel više od dve trećine respektibilnih političkih subjekata (uključujući i prošlogodišnjeg, doduše, relativnog, ali ipak trostrukog pobednika Vojislava Koštunicu) moći da od izlaska na izbore odvrati barem 300-400 hiljada glasača. A kada se ovome još doda i faktor političke inercije, rastuća apatija i rezignacija unutar biračkog tela, te efekti stalnih afera koje potresaju srpsku političku scenu, prirodno se nameće pitanje kako je i na osnovu čega neko uopšte mogao doći na pomisao da ovi izbori imaju bilo kakvu šansu na uspeh.

Verovanju da je to ipak moguće doprinele su tendenciozne ankete javnog mnjenja (koje su se kretale u rasponu od "na ivici su" i "tek što nisu", pa do "izbori sigurno uspevaju"), kao i do sada nevidjeno agresivna i skupa pro-izborna kampanja u režiji vladajuće koalicije i njoj gravitirajućih nevladinih organizacija. Pogled na tolike "stručne" analize, brojke, grafikone, bilborde, liflete i spotove zavrteo je pamet mnogih posmatrača i naveo ih da posumnjaju u ono nesumnjivo, što im je zdrav razum sugerisao.

No, dok je eventualni (ne)uspeh izbora ipak bio predmet opštih spekulacija, u to da će iz njih kao prvoplasirani izaći Dragoljub Mićunović nije – bar javno - sumnjao praktično niko. Dilema je samo bila koliko će iznositi njegova prednost (legendarni Partner objavio je 3:1, dok su ostale agencije bile nešto umerenije) i da li će to biti dovoljno za pobedu u prvom krugu. No, ostavimo li za trenutak po strani rezultate pomenutih anketa, ni u ovom slučaju, zapravo, nije bilo osnova za toliki optimizam.

Mićunović jeste delovao mladalački energično i suvereno, ali se olako izgubilo iz vida da je on, ma koliko samosvojan, ipak zvanični kandidat jedne izrazito nepopularne vlasti. Štaviše, u žaru kampanje dozvolio je sebi neke poteze i istupe – oštra kritika bojkotaša, "dogovor" sa pekarima o smanjenju cene hleba, kampanja po fabrikama i fakultetima - koji pod znak pitanja stavljaju uvreženu predstavu o njegovoj poslovičnoj toleranciji i demokratičnosti. Ako je na početku još i pokušavao da napravi izvestan kritički otklon spram koalicije koja ga je podržavala, ta distanca se pri kraju kampanje potpuno izgubila. Mićunović i njegov štab kao da su zaboravili zašto je Labus prošle godine uporno izbegavao da se deklariše kao kandidat DOS-a, i smetnuli sa uma da slikanje sa Natašom Mićić, Živkovićem i njegovim ministrima neće doneti toliko željene glasove. Uostalom, da su Mićićka, Živković, Tadić, Jovanović i družina posedovali veći politički kredibilitet, ne bi im Mićunović ni bio potreban. Prepuštajući se struji DS-ove partijske logi(sti)ke, Mićunović je zapustio potencijalni zlatni rudnik u vidu onih kolebljivijih Koštuničinih glasača, na kojima ne samo da nije dovoljno radjeno nego su čak i nepotrebno provocirani izjavama da on "neće biti neobavešteni predsednik". Mićunović je tako bio osudjen samo na prošlogodišnji Labusov glasački korpus – dodatno umanjen za broj onih koji su se u medjuvremenu razočarali, ili odazvali Labusovom pozivu na bojkot.

Svesno ili nesvesno, radikalima je prepušteno sve ostalo političko polje i oni su oberučke prihvatili pruženu priliku. Iza floskule o "tolerantnoj" i "kulturnoj" kampanji, te opšte egzaltacije i uzajamnog komplimentiranja zbog dosegnutog "civilizacijskog nivoa", krila se zapravo činjenica da su se i D(O)S i radikali u ovoj predsedničkoj trci faktički našli na istom zadatku – povećanja izlaznosti i zajedničkog čerupanja bojkotaša iz DSS-a, SPS-a i G17 Plus. Godinama pod Miloševićem naviknuti na takvu ulogu "omiljenih opozicionara" i "najboljih neprijatelja", radikali su ovu situaciju iskoristili neuporedivo bolje od DOS-a i, prećutno rehabilitovani, oslobodjeni medijske blokade i političke stigme, uzleteli do visina sa kojih, uprkos umirujućim procenama pojedinih analitičara, više neće mnogo silaziti (ne ispod 800-900 hiljada). Parlamentarni izbori jesu nešto drugo u odnosu na predsedničke i konkurencija će tamo biti daleko oštrija, ali vetar u ledja koji su dobili na ovim izborima, kao i s početka tekst navedeni činioci  (nacionalna frustracija, ekonomska beda, Hag i predsedništvo DOS-a), po svoj prilici, nastaviće da sistemski rade za radikalsku stvar. Najzad, ne treba zaboraviti da sa njima ni Milošević nije mogao lako izaći na kraj kada bi povremeno procenio da ga suviše ugrožavaju, kao ni smetnuti sa uma činjenicu da se njihovo pripuštanje u predvorje vlasti pokazalo kao do sada jedino uspešno sredstvo za sanaciju njihovog rastućeg uticaja. A to je, složićemo se, bolna i riskantna medicina. 

Autor je politicki analiticar i glavni urednik Nove srpske politicke misli

Kraca verzija ovog teksta bice objavljena u POLITICI od 19.11.03.