Djordje Vukadinovic

Dve nedelje pred izbore - analiza predsednicke kampanje

U februaru neprincipijelno odloženi, a sada još neprincipijelnije raspisani, sa ociglednom i prevashodnom namerom da bar na kratko odlože pricu o vanrednim izborima i tako za raspadajuci DOS kupe još malo vremena na vlasti (uz kolateralnu dobit u vidu kompromitacije institucije neposrednih izbora i posledicno dalje devalviranje predsednicke funkcije), ovi predsednicki izbori, odnosno, njihov eventualni uspeh i Micunoviceva pobeda, pretvorili su se u kljucni element strategije preživljavanja vladajuce garniture. Sa svih strana pritisnut aferama, haškim optužnicama i skupštinskom inicijativom za smenu vlade i predsednice parlamenta, vladajuci D(O)S je na nešto više od dve nedelje od predsednickih izbora u njima prepoznao svoju (pret)poslednju politicku šansu. Da su pre dva meseca u D(O)S-u znali koliko ce im ta pobeda biti važna, ili izbora ne bi bilo, ili bi bio ukinut izlazni cenzus od 50 odsto u prvom krugu. Ali cak i ovako, ukoliko cenzus ne bude preskocen, a Micunovic, shodno opštem ocekivanju, prvi prodje kroz cilj, sa rezultatom slicnim onim Koštunicinim od prošle godine, vladajuca politicko-propagandna mašina ce iz toga nastojati da iscedi bar nekoliko dragocenih kapi ocajnicki joj potrebne politicke legitimnosti.

Nakon podužeg neckanja u cilju obezbedjenja što šire i "dublje" podrške za svoju kandidaturu, Micunovic je konacno dobio i više nego što je ocekivao i daleko više nego što je Labus imao pre godinu dana. (Što nipošto ne znaci da su baš svi u DS-u podjednako srecni zbog toga, niti da ce to biti dovoljno.) U svakom slucaju, mladalacki orno i energicnije od vecine rivala u politickoj areni, "Deda Micun" poslednjih dana intenzivno šparta po gradovima i ekranima širom Srbije, nudeci svoju pomalo romansiranu biografiju ("otac srpske demokratije") i svoje sede vlasi kao jemstvo za paket ne narocito koherentnih obecanja. Pragmaticniji od Koštunice i neuporedivo veci legalista od Djindjica i njegovih naslednika, Micunovic se, ne bez izvesne uverljivosti, preporucuje kao zajednicki imenitelj i idealni pomiritelj beznadežno zavadjenih petooktobarskih pobednika - kao i cele Srbije.

Uz povoljan medijski i politicki vetar u ledja i dobro osmišljenu kampanju Micunovic bi možda zaista mogao da se vine cak i do nivoa poslednjeg Koštunicinog rezultata (1 700 000), ali s obzirom na ono što smo do sada videli, kao i s obzirom na najnoviji krug afera u koji se plete oko celnika vlade i DOS-a, moglo bi se desiti da na kraju bude srecan ako se uopšte približi Labusovom rezultatu (nešto ispod milion glasova). Njegova kampanja je nesumnjivo bolja, tj. primerenija, manje japijevska i prosecnom biracu znatno prijemcljivija od prošlogodišnje Labusove, ali su zato i politicke prilike, kao i ugled vladajuce koalicije na neuporedivo nižem nivou. Micunovicev rezutat ce konacno zavisiti od uspešnosti sa kojom ce on i njegov štab u narednim danima rešavati kvadraturu politickog kruga: kako biti kandidat DOS-a i istovremeno se distancirati od svega lošeg što se za DOS vezuje. Za razliku od matematike, u politici tako nešto jeste teško izvodivo ali nije apriori nemoguce. Možda bi mu, na primer, iskreni susret sa štrajkacima u Smederevu ili sindikalcima pred Skupštinom, iako sigurno ne narocito prijatan, u tom smislu doneo mnogo više politickog profita od osmeha i aplauza sopstvenih sadašnjih, bivših i buducih saradnica i aktivistkinja (Lejla Ruždic, Gordana Comic, Nataša Micic) iz Ženske politicke mreže. Kao što bi mu i, recimo, jedan TV duel sa Tomom Nikolicem verovatno više koristio od istraživanja javnog mnjenja koja, navodno, kazuju da "izbori sigurno uspevaju", a Micunovic pobedjuje u prvom krugu sa razlikom 3:1 u odnosu na Nikolica.

Što se tice ostalih kandidata, oni su tu da pokažu da su "jošte živi", s tim što se od slucaja do slucaja taj "život" krece od tridesetak do preko petstohiljada glasova. Svi pogleduju i - sa izuzetkom Velje Ilica koji to cini otvoreno - svi potajno racunaju na onaj milion i kusur Koštunicinih glasaca iz prošlogodišnjeg prvog izbornog kruga. S obzirom da politicka opredeljenja srpskih biraca još uvek nisu cvrsto fiksirana (uostalom, kao ni politicki profili srpskih stranaka), takva nadanja nisu sasvim bez osnova. U današnjoj Srbiji, pozivi na bojkot izbora, baš kao i oni koji pozivaju na izlazak, imaju vrlo ogranicen domet. Stoga, ni stranke koje bojkotuju izbore - DSS, G17, SPS, SPO - ne mogu spokojno da sede i cekaju na propast izbora. Naime, cak i u slucaju da izbori ne uspeju, kao što po svoj prilici i nece, višenedeljno odsustvovanje sa glavne medijsko-politicke pozornice prepuštene njihovim ljutim rivalima može itekako ostaviti traga na njihove rejtinge. Da to preduprede, "bojkotaši" bi u narednim danima morali imati jasnu i razradjenu strategiju delovanja, kako u javnosti, tako i u parlamentu - i oko njega. Pitanje je, medjutim, da li su oni toga svesni. A još vece, šta imaju da ponude.

Sve u svemu, ostaje zakljucak da Dragoljub Micunovic za srpske oskudne kadrovske prilike predstavlja vrlo dobrog i jakog kandidata (jaceg od stranaka koje stoje iza njega), ali kandidata u pogrešno vreme i na pogrešnim izborima. Ili su, možda, i za njega ovi predsednicki izbori ipak samo kondicioni trening i dobra odskocna daska za one predstojece, "prave" i odlucujuce izbore - kako parlamentarne, tako i one u Demokratskoj stranci? S druge strane, za radikale je verovatno još uvek prerano, a za Velju Ilica prekasno. Mada ne treba smetnuti s uma da ekonomska beda, nacionalna frustracija i Haški tribunal, baš kao i Predsedništvo DOS-a, uveliko rade za radikalsku stvar, i to kud i kamo efikasnije od pomalo apaticnog i (pre)umornog Nikolica.

(Autor je politicki analiticar i glavni urednik Nove srpske politicke misli)