Ostali
komentari
Djordje
Vukadinovic
Pukovnici
ili
pokojnici
Organizacija
G-17
plus
predstavlja
osobenu
pojavu
na
ovdašnjoj
politickoj
sceni.
Bila
je
to
nevladina
organizacija
sa
najviše
politicke
moci
u
državi
i
koja
-
za
razliku
od
vecine
stranaka
u
vladajucem
DOS-u
koje
uprkos
vec
decenijskom
stažu
još
uvek
nemaju
ni
identitet
ni
birace
-
još
pre
nego
što
se
zvanicno
proglasila
za
stranku
ima
jasan
profil
i
unapred
može
da
racuna
na
solidan
deo
birackog
tela.
U
cemu
je
tajna
uspeha
G-17?
Pre
svega
u
uspešnom
tajmingu.
Oni
su
se
kao
nova
lica
u
politici
pojavili
u
trenutku
potpunog
zasicenja
domace
javnosti
postojecom
politickom
ponudom,
koja
se
vec
godinama
vrtela
unutar
trougla
Miloševic-Draškovic-Šešelj,
ali
i,
što
je
ne
manje
znacajno,
upravo
u
momentu
kada
su,
nakon
NATO
bombardovanja
1999.
relevantni
faktori
u
Vašingtonu
i
Briselu
zakljucili
kako
"Miloševic
mora
da
ide"
i
kako
je
u
tu
svrhu
potrebno
aktivirati
daleko
šire
resurse
od
postojece,
uveliko
monotone
srpske
politicke
scene.
Pomenuto
dvostruko
poreklo
ostace
trajno
obeležje
ove
organizacije
i
ono
predstavlja
kako
uzrok
njenog
meteorskog
uspeha,
tako
i
njen
potencijalno
najveci
hendikep.
Drugi
važan
momenat
u
ovoj
prici
jeste
generalni
zamor
velikim
nacionalnim
temama,
pa
i
politikom
uopšte,
koji
je
poslednjih
godina
drugog
milenijuma
zahvatio
Srbiju.
Ekonomski
i
psihološki
devastirana
tokom
Miloševiceve
ere,
srpska
srednja
klasa
je
u
porukama
i
licima
G-17
našla
svoju
para-politicku
identifikaciju.
Iako
logicki
protivrecna,
poruka
"dosta
nam
je
politike
i
politicara"
nije
retka
politicka
parola,
ali
u
svetu
ona
obicno
dolazi
iz
socijal-populistickih
krugova,
koje
na
domacoj
sceni
uglavnom
zastupa
Vojislav
Šešelj.
No,
u
mnoštvu
srpskih
politickih
nonsensa
to
što
je
svojevrstan
"kult
apoliticnih
eksperata"
kod
inace
hiperpolitizovanih
Srba
preko
noci
smenio
kult
vodje
i
nije
najgore
što
nam
se
može
desiti.
Najzad,
nije
bez
znacaja
ni
to
što
G-17,
pored
ostalog,
deluje
i
funkcioniše
kao
moderno
olicenje
drevnog
mita
o
"srpskoj
slozi".
Nasuprot
doslovno
svim
drugim
ovdašnjim
"politickim
subjektima",
oni
se
nisu
delili
vec
množili,
i
bez
obzira
što
su
cast
i
vlast,
sa
sve
pripadajucim
privilegijama,
vec
duboko
ušli
medju
njih,
oni
se
još
uvek
drže
zajedno.
Pa
cak
i
ovo
kontroverzno
perastanje
u
politicku
organizaciju
nije
ih
posvadjalo.
Božidar
Djelic,
koji
je
ostao
"vanstranacka
licnost",
došao
je
na
skupštinu
da
podrži
svoje
dojucerašnje
(van)stranacke
drugove
i,
što
je
još
važnije,
energicno
se
izjasnio
protiv
(Djindjiceve)
ideje
o
izbacivanju
iz
vlade
eksperata
koji
pristupe
novoj
stranci.
"Dovoljno
slave
(novca
i
uticaja)
za
sve",
njihovo
je
neformalno
geslo,
koje,
u
principu,
uvek
može
poslužiti
i
kao
izborni
slogan.
Perspektive?
Prirodna
baza
G-17
jeste
preduzetnicka,
pro-globalizacijska
i
japijevka
Srbija,
kao
i
emancipovaniji
deo
pripadnika
manjinskih
etnickih
zajednica.
To
svakako
nece
biti
dovoljno
za
samostalnu
vlast
(stari,
marginalizovani
i
socijalno
deklasirani
ce,
po
svoj
prilici
još
zadugo
predstavljati
vecinu
u
ovoj
zemlji),
ali,
ukoliko
uspeju
da
zaposednu
taj
prostor,
kao
i
privuku
gro
mladje
urbane
populacije,
za
šta
imaju
dobre
izglede,
bez
njih
više
nece
biti
moguce
vladati
Srbijom.
Tako
pozicionirani,
oni
ce
neizbežno
doci
u
konflikt
sa
Djindjicevom
demokratskom
strankom,
što
ne
znaci
da
birace
nece
tražiti
-
i
nalaziti
-
sa
obe
strane
dosovskog
rubikona,
tj.
medju
pristalicama
i
jedne
i
druge
frakcije
nekadašnjeg
(Micunovicevog)
DS-a.
U
svakom
slucaju,
satelit
nece
biti
ni
jednima
ni
drugima,
a
trgovina
je
ionako
njihova
osnovna
i
omiljena
struka.
Problem
za
njih
bi,
eventualno,
moglo
biti
predugo
cekanje
na
konkretnu
politicku
kapitalizaciju
svog
nesumnjivog
javnog
uticaja,
tim
pre
ukoliko
u
medjuvremenu,
a
što
je
vrlo
verovatno,
budu
temeljnije
provuceni
kroz
vec
oprobanu
Djindjicevu
medijsko-politicko-policijsku
mašineriju.
U
tom
smislu,
prevremeni
parlamentarni
izbori
(najkasnije
do
leta-jeseni
2003)
bi
njima
mogli
biti
cak
i
neophodniji
nego
Koštunici
i
DSS-u,
koji
su
tog
"toplog
zeca"
vec
kako-tako
preživeli.
U
medjuvremenu,
morali
bi
više
poraditi
na
infrastrukturi
i
"narodnjackoj"
bazi
svoje
stranke,
odnosno,
bar
delimicno
se
osloboditi
imidža
lokalne
filijale
Svetske
banke
i
MMF-a.
Bilo
kako
bilo,
oni
se
nece
zadovoljiti
srednjim
uticajem
i
sitnim
politickim
sinekurama
(što
je
još
jedna
razlika
spram
vecine
ovdašnjih
partija
i
lidera).
Dakle,
ili
ce
biti
"pukovnici"
ili
ih
nece
biti.
A
da
li
ce
njihova
reformisticka
retorika
i
njihova
tehnokratska
("ekspertokratska")
utopija
pustiti
korena
na
brdovitom
Balkanu,
tj.
da
li
ce
predstavljati
išta
više
od
jednog
interesantnog
eksperimenta
u
srpskoj
politici,
pitanje
je
znatno
vece
i
važnije
od
njihovih
licnih
politickih
sudbina.
Srpska
politika
sa
njima
kao
politickom
strankom
možda
nece
biti
bolja.
Ali
ce
barem
delovati
logicnije.
A
gora
ionako
biti
ne
može.
hronika
vesti (arhiva)