Jelena Milic

       Srbija i vanredno stanje: bezbednost i ljudska prava kao   kriterijumi  međunarodnog položaja Srbije

                Stanje ljudskih prava postalo je devedesetih godina proslog veka jedan od glavnih ne-ekonomskih indikatora medjunarodnog polozaja zemalja u razvoju. Razvijeni svet je svoje etablirane vrednosti iz ove oblasti odavno   ugradio u vecinu osnivackih akata medjunarodnih organizacija i ekonomsko-politickih saveza,  kojima zemlje u razvoju teze i  od  cije finansijske pomoci zavise.  Politika uslovljavanja, koncentrisana pretezno na ljudska prava i osnovne principe slobodnog trzista, postala je   globalni princip medjunarodnih odnosa. No, porast terorizma, opasnost od nepredvidljive sudbine sve siromasnijih zemalja treceg sveta,  niz krvavih sukoba i globalna povezanost organizovanog kriminala uveli su, i pre tragicnih dogadjaja 11. septembra 2001,  na velika vrata medjunarodne scene pitanja licne i drzavne bezbednosti. Smatra se da su pitanja bezbednosti za prvu dekadu treceg ono sto su pitanja ljudskih prava bila za poslednju dekadu drugog milenijuma. Uocljiv je zaokret u donatorskoj   politici  organizacija i vlada zemalja donatora   ka projketima vezanim za ovu oblast.[1] Smatra se   da su “pitanja bezbednosti pojedinaca i drzava komplementarne i neophodne komponenete samoodrzivog razvoja i smanjenja siromastva.”[2]  Usvojen je i niz  novih definicija vezanih za ovu oblast. [3]

         Umorna Srbija ,  a sada je ocito i nemocna vlast, bile  su  daleko od  sistematskog pristupa jacanju  svoje  i  bezbednosti svojih gradjana.  Period izmedju  petooktobarskih promena 2000.  do ubistva predsednika vlade[4]  Zorana Djindjica 12. marta 2003.   karakterisalo je odsustvo stvarnog  reza  sa   mafijaskim  i ratno-zlocinackim  nasledjem. Homogenizovale su se  i jacale  snage koje su podrzavale ratne sukobe i opstruirale saradnju sa Haskim tribunalom.   Nije bilo  demokratske kontrole nad oruzanim  snagama niti snage da se one dekriminalizuju.  Nedostajala je politicka volja za  rehabilitovanje urusenih  institucija. Umesto toga, nastavljeno je sa  njihovom daljnjom  zloupotrebom.  Ugrozeni su bili  principi podele vlasti i sekularnosti.  Nedefinisan drzavni status postajao je sve akutniji problem.   Ravnomeran ekonomski razvoj usporavali  su  kompromitovana[5]  privatizacija i   povoljno  drustveno  ali i politicko pozicioniranje kriminalnih  finansijskih oligarha.  Dodatnu  opasnost predstavljala je cinjenica da  su kontrolni mehanizmi  ovakvom stanju u  drzavi i drustvu  bili oliceni u    kompromitovanoj i/ili  kriminalizovanoj  opoziciji, dezorijentisanom    civilnom  sektoru,  medijima autizovanim   borbom za svoj pravni i trzisni polozaj  i urusenom  sistemu vrednosti. Borba protiv organizovanog kriminala,  koju je pokojni premijer  najavio kao  prioritet,    bila je  unapred osudjena na propast.  Strucne organizacije i pojedinci, koji su ukazivali na ovakvo stanje stvari,  neretko su bili diskvalifikovani  od samog drzavnog vrha, ali  i od “kolega” iz civilnog sektora i medija, koji   su  izgubili objektivnost i kriticnost svrstavanjem uz “patriotski front” nacionalistickih  stranaka,  delova vojske, Crkve i elita. [6]

          Ove okolnosti usporavale su reforme i reintegraciju Srbije ( zajednice SiCG)  u medjunarodne organizacije i evro-atlantske integracije.  Nije postojao stvarni  unutrasnji konsenzus u kom  pravcu  Srbija treba da ide, a jasan kurs  bio je  na dohvat ruke.  Definisali su ga, eksterno, uslovi  za prijem u Savet Evrope i Partnerstvo za mir:   puna saradnja sa Haskim tribunalom, uspostavljanje demokratske kontrole nad oruzanim snagama, odustajanje od aneksionistickih pretenzija i uspostavljanje vladavine prava.    Pravovremeno  usvajanje zadatih  standarda  zasigurno bi   doprinelo   unutrasnjoj  stabilnosti i   verovatno otezalo naume i delo atentatora na Zorana Djindjica.   No,  pocetkom 2003, usled nedostatka spomenutog  konsenzusa i cvrsce  podrske javnosti,   Srbija nije ispunjavala  ni jedan od  spomenutih  uslova. Iako su   realnosti u politickom zivotu  vecine zemlja u  uzem i sirem okruzenju, spomenuti uslovi  su se  predstavljali   kao “ekstremisticki” zahtevi medjunarodne zajednice.  Saradnja sa Haskim tribunalom, preduslov svih integracija i regionalne saradnje a time i borbe protiv organizovanog kriminala,   bila je, po recima same glavne tuziteljice, na vrlo niskom nivou. Medjunarodni polozaj zemlje bio je  dodatno   ugrozen neodgovrnim pristupom  formiranju  organa drzavne zajednice Srbije i Crne Gore. Njihov znacaj postace vrlo brzo jasan, bar kada je u pitanju niz poteza koji su  vojsku i obavestajne sluzbe,  formalno,  stavili   pod demokratski nadzor.   Ukinuta  je  sporna odredba zakona o saradnji sa Hagom, a vojne obavestajen sluzbe stavljene pod nadzor ministarstva odbrane.  Konacno se cula,  dugo ocekivana, unisona  poruka drzavnog vrha  o spremnosti da se ispune  obaveze prema medjunarodnoj zajednici.  Vreme i policijska istraga ce  pokazati koliko su upravo ove mere bile ono sto je nedostajalo Zoranu Djindjicu i njegovoj Vladi da, konacno, krenu u najavljeni obracun sa organizovanim i ratnim kriminalom.  Njihovo uvodjenje bilo je,  inace,   jasno na vidiku  neposredno pre njegovog ubistva.

        Poruke, lekcije i debate koje su svet zahvatile posle 11/9, o daljim nacinima   borbe protiv terorizma i organizovanog kriminala,  Srbiju nisu sustinski  zanimale. Umesto njih njih cula  se   besumucna, cesto politicki  nekoretna, prazna  retorika.  Pitanje sustinske  reforme sektora bezbednosti svodilo se na  fragmentirane   projekte resornih ministarstava i lokalnih donatorskih ogranaka.  Jos gore, drzavne i privatne kompanije uhvacene su tokom 2002. u svercu oruzija sa zemljama pod sankcijama UN ili SAD.  U diplomatskim krugovima mogu se cuti  i indicije da su ljudi bliski   vrhu  vlasti osumnjiceni i za direktnu prodaju oruzija  terosristickim organizacijama. Ne iznenadjuje, zato, da su  u periodu neposredno posle Djindjicevog brutalnog ubistva, ponovljenje iste greske kao u SAD: masovna medijska manipulacija, diskavalifikacija sirokog kruga neistomisljenika oko uzroka i povoda teroristickih akata,  komicne  kvalifikacije pocinioca,[7] da spomenemo samo neke. I u Srbiji se  cuje ucenjivacka busovska  poruka: “Ako niste sa nama onda ste protiv nas,” odapeta iz samog vrha Vlade.  I u  Srbiji su, kao i u SAD  posle terosristickih akta,  suspendovana neka ljudska prava.  Nacin na koji su odluke donesene, argumentacija vezna  za neke sumnjive poteze,[8]  te konfuzne reakcije i ocene medjunarodne zajednice,  mogu  predstavljati   presedane za novi  medjunarodni poredak. Borba protiv terorizma i organizovanog kriminala, ocito, trazi  redefinisanje nekih principa na unutrasnjem i vanjsko-politickom planu. No, period usaglasavanja i donosenja odluka, te   vreme potrebno za definisanje novih kontrolnih mehanizama predstavljaju  prostor  za politicku zloupotrebu u zemljama sa nedovoljno jakim demokratskim instiucijama, poput Srbije,  ili pozicjom jedine supersile na svetu, poput SAD.

         Intervencije SAD i saveznika  u Afgnistanu i Iraku, koje su usledile posle 9/11,   aktuelizovale su pitanja komunikacija i mandata  UN, EU  i NATO u humanitarnim i preventivno-odbrambenim intervencijama. Ovo pitanje otvoreno  je   jos  od NATO  intervencije  na Kosovu, u prolece 1999. Iako obuzeta redefinisanjem odnosa svojih najacih aktera, medjunarodna zajednica je efikasno   reagovala na tragicni dogadjaj u Srbiji.Ubistvo  Zorana Djindjica  bilo je signal, pre svega SAD, za naknadno vidjenje  regiona kao jos uvek vrlo nestabilnog. Reakcije iz samog  okruzenja, sa izuzetkom RS,  govore da je i ono shvatilo vaznost stabilizacije prilika u Srbiji, kako za normalizaciju odnosa tako i za ekonomsku obnovu.  Kratka poseta Kolina Pauela moze se shvatiti i kao povratak SAD u region, o cemu svedoci i niz kasnijih vojno-diplomatskih desavanja na relaciji SiCG-SAD. Prijem SiCG u Savet Evrope pod vandrednim stanjem,  predstavlja presedan u dugogodisnjoj praksi SE. Ovaj niz  poteza  se tumaci  i kao svest medjunarodne zajednice da “Srbiju treba spasavati od same sebe”. [9]

        Na unutrasnjem planu, spasenje je stiglo u formi vandrednog stanja, proglasenog  istog dana po atentatu na premijera. Bio  je to   gorak lek upotrebljen u pravi ( zadnji) cas. Njegovi pozitivni rezultati,  u obracunu sa delom mafije i organizovanog kriminala,  potvrdili   su svu tezinu bolesti naseg drustva. No,     za vreme njegovog trajanja    pojavio  niz novih nus posledica. Snaga policijske sile i dirigovanih medija[10] nije uspela, a  nije ni trebala da pokusava,  da  sakrije dilemu da li je vandredno stanje uvedeno na  nacin da su  prekrseni ustav i zakon. Vecina predstavnika medjunarode zajednice na sluzbi u samoj Srbiji,  sa izuzetkom HRW i UNHCHR, kao i pro-reformski orijentisane nevladine organizacije i pojedini  nezavisni  analiticari,   svojim distanciranim drzanjem i uopstenim ocenama su,  u stvari,  opravdavali   uocene eventualne  propuste u proglasavanju   vandrednog stanja i zakonodavnoj aktivnosti. Potezi vlasti su,  posle posete Havijera Solane i Krisa Patena,  ipak vidjeni    kao legitmne mere koje je ekstremna situacija nalagala. Poruke   koje  su  od njih odlazile u svet, bile su saglasne ovoj proceni, uz insistiranje na privremenosti mera i transparentnosti njihove primene.  Na osnovu niza  poteza i izjava, stice se utisak da predstanvici vlasti nisu ovo   poverenje  u potpunosti opravdali.[11]  Ovo potvrdjuju i izjave o grizi savesti koju pred domacom javnoscu imaju oni koji su se lomili da li da se energicnije suprotstave duzini pritvora i  medijskoj cenzuri. Na srecu,    vrh medjunarodne zajednice   odigrao je   ulogu svojevrsnog “menadzera”[12] vandrednog stanja, i   dobrim delom je zasluzan  sto je Srbija ostala  pod  “civilnom kontrolom.”

           U  nekim analiticarskim krugovima se   smatra   da je vanderdno stanje uvedeno tako sto  su  iz ustavnih i zakonskih odredbi o vandrednom i  ratnom stanju, koje su  posebne kategorije po Ustavu Srbije iz 1991.   uzete odredbe koje najvise odgovaraju Vladi,  spojene   u jedno i nazvane  “vandredno stanje.” Suspendovana su sledeca ljudska prava: prvo na ustavni  i zakonski  postupak lisavanja slobode (policijski pritvor produzen je na 30  dana bez prava na advokata ili prava na zalbu),  pravo nepovredivosti tajne pisama ili stana bez odluke suda, pravo na  strajk ( generalni), pravo na okupljanje (generalno),  pravo politickog i sindikalnog delovanja (ukoliko se njima ugrozava vandredno stanje), i pravo slobodnog obavestavanja (kada je rec o vandrednom stanju). Neki strucnjaci, pretezno oni  tradicionalno bliski Kostunicinom DSS-u,  smatraju da se vecina ovih prava mogla suspendovati samo u ratnom ali ne i vandrednom stanju, a  habeas corpus,  cak ni tada. [13]  Ona su, po njima,  bila izricito zasticena tkz. Malom ustavnom poveljom Zajednice SiCG[14] i  Medjunarodnim paktom o gradjanskim i politickim pravima[15]  koji se neposredno primenjuje u Srbiji i ima jacu snagu od domacih pravnih izvora. [16] Smatra se da je nacelo konstitucionalizma ugrozeno ne samo nacinom suspendovanja ovih prava vec i usvajanjem i izmenom  niza sistemskih zakona u vreme vandrednog stanja.[17]   U Zakonu o organizaciji i nadleznosti drzavnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, noveliranom aprila 2003,  data  je donekle drugacija i prosirena  definicija organizovanog kriminala,[18] sto neki pravni eksperti  smatraju unosenjem materijalnih odredbi u procesni zakon. [19]  Izmene ovog zakona izazvale su burne pravne polemike, ali je postojao konsenzus oko problematicne duzine uvedenog policijskog pritvora.  Ostaje utisak da strucna javnost   nije uspela da  siroj javnosti  objasni sve kontroverze ovih odredbi. U jednoj od jasnijih analiza izmena spomenutog zakona[20] ukazuje se  na niz mesta u kojima on   dopusta  slobodno  tumacenje , ali se   smatra  da ocite pravne neusaglasenosti nisu  posledica namere da se zloupotrebi pravo, vec pre govore o  brzopletosti pisaca zakona. [21]    FHP  ocenio je  da su ovakve zakonske izmene u “ potpunoj nesaglasnosti sa osnovnim evropskim standardima zastite ljudskih prava, te da se njima uvodi vandredno stanje kao permanantno.”[22]  Usvajanju zakona sa spornim odredbama doprinele su i stranke koje se tradicionalno zalazu za postovanje ljudskih prava.  One su   propustile da  podnesu,   ili namerno nisu podnele,   odgovrajuce amandmane, verovatno prateci logiku  potrebe za efikasnim odgovorom na datu ekstremnu situaciju, ili pod pritiskom jakih koalicionih partnera.   Slicne primedbe  na spomenute zakonske odredbe, ali i  na  uslove i tretman  u pritvorskim jedinicama ,   dala je i mesovita medjunarodna deleagacija,[23] posle posete obavljene 14. i 15. aprila 2003. U njenom izvestaju se  istice  “da   kumulativni i kombinovani efekti  naglasene nelegalnosti produzenog perioda pritvora,  zajedno sa uslovima u pritvoru koji su ispod stanarda,  za mnoge zatvorenike predstavljaju degradirajuce kazne i tretmane,  te da je delegacija tokom posete  cula i navode  o  nezakonitom  tretmanu ili torturi nad  dvojcom  zatvorenika,” a  na koje se zeli ukazati paznja srpskim vlastima.[24] Period pre posete spomenute delegacije pratio je niz zbunjujucih,  cesto  neodmerenih  a po nekad i netacnih,  izjava srpskih zvanicnika o tome da li je,  koja misija i pod kojim uslovima posetila zatvore.[25]  Ministar za  ljudska i manjinska prava, Rasim Ljajic, komentarisao je spomenuti izvestaj  prilicno tendenciozno, uz  previdjanje ozbiljnosti nalaza o duzini pritvora.    Sarkasticno  je komentarisao  i   deo o mogucnosti za fizicku aktivnost zatvorenika,[26] umanjujuci tako pred javnoscu kredibilitet ovog vaznog izvestaja. Za nekog kome je briga o ljudskim pravima u opisu radnog mesta, ove  i izjave kojima se direktno omalovazava pretpostavka  nevinosti  nedozvoljive su, bez obzira da li su  koalicioni  partneri preterivali sa pritiskom ili ne.    Slicnu sudbinu dozivelo je i saopstenje HRW-a, objavljeno 13 marta. 2003,  u kome se ukazuje da “ mere limitiranja zastite  ljudskih prava mogu biti uvedene samo u situacijama  koje  prete zivotu ili naciji, te da mere  moraju obavezno  biti  biti legitimne i limitirane na ogranicen vremenski period.”[27]  Nesporazumi na relaciji HRW - srpska vlada nastavljeni su i oko  zahteva HRW  i delegacija drugih nevladinih organizacija da posete zatvorenike,  privedene tokom vandrednog stanja. HRW je u svom saopstenju od 14. maja 2003. ocenio da srpske vlasti “opstruiraju” spomenute namere. [28]  I HRW je, poput FHP, OEBS  i UNHCHR izrazio zabrinutost  zbog incommunicado  pritvora, smatrajuci ovakav pritvor bez sudskog nadzora razlogom za zabrinutost, pogotovu imajuci u vidu seriju zabelezenih slucajeva nezakonitog postupanja policije prema osobama u pritvoru u toku zadnje dve godine”. [29]  Novi srpski premijer, Zoran Zivkovic odgovorio je   da “sporne zakonske odredbe ne spadaju u najdrasticnija zakonska resenja demokratskog sveta buduci da  policijski pritvor za ova krivicna dela u Velikoj Britaniji moze trajati i do sest meseci a u SAD i dozivotno.”[30]  Premijer je potpuno prevideo  cinjenice o nedostatku demokratske kontrole nad oruzanim snagama,  infiltiranosti organizovanog kriminala u same vrhove sudstva, policije i vojske u nas, a sto su pokazali i sami nalazi operacije Sablja.

           Razloga za zabrinutost, naravno,  ima. Odluci da se ukine  vandredno stanje, 22. aprila 2003. prethodila je arbitrarna  raspava pojedinih vladinih zvanicnika o tome da li se vandredno stanje moze i treba  ukinuti u fazama,  ili odjednom i potpuno. Uporedo su davane ocene da je “organizovani kriminal potpuno razbijen” sa onima da ce se sa borbom protiv organizovanog kriminala  “nastaviti  punom parom.” Vandredno stanje pokazalo je i u kojoj su  meri razjedinjen civilni sektor i  ponizeni mediji, te koliko su  nestrucni pojedini “nezavisni” eksperti, neretko u direktnoj sluzbi pojedinih frakcija u vlasti ili opoziciji,  bez potrebne kritcke distance.  Uhapseni su bivali optuzeni a ne osumnjiceni mnogo pre podizanja optuznica.[31]  Javnost su zbunile  i nejasne izjave ministra pravde i predsednice Vrhovonog suda  o eventualnoj  retroaktivnosti primene pojedinih zakonskih resenja.   Politicari i vladine spin-doktors agencije   gazili su  prezumpciju nevinosti, ne oglasavajuci se posle  neistina o  nekim od  osumnjicenih u istrazi, a koje su sami plasirali. Postavlja se opravdano pitanje  da li ce posle tolikih presuda bez sudjenja, sudije biti u stanju da u redovnom postupcima donesu, eventualne, oslobadjajuce presude. Neki predstavnici vlasti nisu propustili ni ovu priliku da demonstriraju svoje kontroverzno tumacenje obaveza prema Haskom tribunalu kao i nepoznavanje  pravila o njegovom radu.[32] Odsustvo ozbiljnije reakcije kriticke javnosti  na    hapsenja Momcila Mandica,  finansijera policijskog i politickog vrha RS, pa i  samog Radovana Karadzica,[33]  nekadasnjeg  pomocnika za kriminalitet ministra  policije BiH Alije Delimustafica  i  ministra u Kardzicevoj vladi potvrdjuju  sumornu tezu o sediranoj javnosti. Mandic, prvi Karadžićev ministar pravde direktno  odgovoran za formiranje 257 zatvora, logora i sabirnih centara na srpskim teritorijama u kojima su hiljade nedužnih bošnjačkih i hrvatskih civila bili ubijeni, maltretirani  i zauvek osakaćeni,  [34] srpskoj javnosti ostace  poznat pre kao svercer automobila, kontroverzni poslovni covek i navodni  finasijer DSS-a.   Brine propust   da se biografija Momcila Mandica ne dopuni i njegovim, skoro oevidentnim,  ratno-zločinačkim angažmanom, sto zbog zrtava.  Sto zbog odnosa sa BiH ali i zbog  narastaja koji i dalje nemaju priliku da, osim na sudjenjima u Hagu, cuju celovitiju verziju o sukobima  u regionu i njegovim glavnim akterima.

         U Srbiji  i dalje  nema sistemskog  pristupa dekriminalizaciji, rehabilitaciji i daljnjoj   izgradnji instiucija.  Mozda i usled nemoci da im se suprotstave ili saradnje nominalne vlasti sa stvarnim vladarima iz senke.   I za vreme i posle ukidanja vandrednog stanja,   vlast se cesto   oslanjala   na jednostranu politicku volju i policijske metode. Utisak je da  dobar deo njih  u ovome  nalazi svoj interes. Dvolicnost  iskazana  prema nalazima i preporukama ekspertskih organizacija, vezanih  za odredjene zloupotrebe izvrsne vlasti i krsenje ljudski prava tokom vandrednog stanja, bacaju senku sumnje na posvecenost sadasnje vlasti  ljudskim pravima,  efektnoj borbi protiv organizovanog kriminala i ratnih zlocina. Regionalna borba protiv svih vidova kriminala podrazumeva i korenito otvaranje pitanja ratnih zlocina,  kriminalizacije bezbednosnih i oruzanih  struktura, nasledjenih kadrovskih resenja u vrhovima vojske i policije [35]  aktivnih za vreme ratnih sukoba u regionu i na Kosovu,  ali i novih problematicnih   resenja. [36] Nalazi operacije Sablja pokazali su  da su nalogodavci i ubice  Zorana Djindjica  povezani upravo sa ratnim zlocinima. Organizovani kriminal u Srbiji   i  mnoge zlocine u regionu stvorili  su ratovi koje su vodile zvanicne jugoslovenske  oruzane snage,  paravojske kreirane u zvanicnim obavestajnim sluzbama   i  Milosevicev ekonomski monstrum. Ozbiljan udarac organizovanom kriminalu  moze se, zato,  zadati  samo otvorenim priznavanjem cinilaca koji su doveli do takvog stanja i preuzimanjem odgovrnosti za njih. Jedini nacin  da se zateceni  stepen organizovanog kriminala ne vrati, tj. da se sacuvaju  pozitivni efekti operacije Sablja,   je  jacanje institucija, razdvajanje sudske, izvrsne i zakonodavne vlasti  te  regionalna saradnja i povezivanje. Potrebu o regionalnom  povezivanju  i zajednickom pristupu u resavanju problema i realiziciji  palnova konacno su naglasili i celnici |EU.   Samo mali broj drzavnika, poput minista vanjskih poslova Gorana Svilanovica,  dosledno se  zalaze za ovakav pristup, i bez  pritiska  medjunarodne  zajednice, a uz cenu gubljenja unutrasnje poularnosti u duboko podeljenoj   srpskoj javnosti, i  ugrozene licne sigurnosti. Mnogo su cesci primeri umesanosti drzavnog vrha i njihovih finansijskih mecena u   velike  afre[37] ili veze sa mafijom,  a usled neuskladjenih  ustava i zakona i  opsteg  nedostatka  kontrolnih mehanizama. No, pre svega usled nedostaka politicke odgovrnosti, o cemu svedoci serija nesporazuma sa vlastima BiH oko izjava domacih politicara o buducnosti RS i BiH. Prevaranti u ovakvim aferama  nagradjuju  se bankarskim kreditima,  cak i  drzavnim funkcijama,  te se tako interes prevare pretvara u drzavni interes.[38] Namece se pitanje kome sve ovaj zakonski vakuum  odgovara,  i ko je odgovoran sto on i dalje postoji?

             Stice se utisak da  najnoviji obracuni u vlasti, poput onoga na relaciji potpredsednici vlade,  policija, obavestajne agencije i osiljeni mediji, a za koje nije jasno da li ciljaja vladu ili  nasledjeni kabinet,  sluze  da prikriju cinjenicu da do korenitog raskida sa Milosevicevim nasledjem  nije doslo. Stalo se u “deslobizaciji” Srbije.[39] Domaci akteri zaokupljeni svojim stranackim, u stvari   krupnim interesnim sukobima, neretko  izvrcu u svetu prihvacen pogled na odnos borbe protiv organizovanog kriminala. Selektivni pristup vezama izmedju vlasti i mafije,[40] pritajeno ali i dalje prisutno nastojanje da se zastite osumniceni ratni zlocinici, odsustvo spremnosti da se preuzme odgovrnost za same zlocine, medjusobna upletenost politickih,  bezbednosnih, sudskih,  privrednih i kriminalnih struktura namece  potrebu za petim oktobrom. U tom svetlu, prica o sestom oktobru, lansirana  tokom operacije Sablja, sluzi prikrivanju istine da se ni peti oktobar jos nije dogodio.  Prikrivaju se  kontinuiteti izmedju starih    i novih elita, odnosa, procesa,   sistema vrednosti i bankovnih racuna.  Prikriva se ko su pravi   vladari  u  Srbiji, ko su njeni stvarni vlasnici. A ako nastavi sa  logikom  da se zbog drzave moze varati, vrlo ce se brzo  desiti   da se zbog drzave opet  moze i ubijati. [41]

         Daljnji medjunarodni polozaj SiCG uveliko ce zavisiti od potvrde  ili zloupotrebe  poverenja  koje nam  je medjunarodna  zajednica jos jednom ukazala. Merilo ce predstavljati upravo odnos prema stanju ljudskih prava,  reformi  sektora bezbednosti i borbi protiv organizovanog kriminala. Obecano razmatranje i ukidanje restriktivnih pritvorskih odredbi bilo bi vrlo dobar signal.   Da bi Srbija postala stabilna i bezbedna,  i da bi se ostvario odrziv  ekonomski razvoj,  nuzno je nastaviti sa  jacanjem  institucija i kontrolnih mehanizama vlasti,  punom  saradnjom  sa Haskim tribunalom, te  uspostavljanjem funkcionalne  kontrole nad oruzanim snagama. Potreban je, dakle,  radikalan rez sa Milosevicevim nasledjem.

Jelena Milic

Forum za medjunarodne odnose                          Beograd, 23. maj 2003.

hronika vesti (arhiva)