Jovo Vukelić 

Nema ni strategije ni volje za promenama

Posle izbora u septembru 2000. godine i bunta gradana 5. oktobra, autoritarna vlast zamenjena je novom demokratskom koalicjom - DOS. Nova vlast je budila realne nade kod gradana u privredni oporavak i moralno ozdravljenje društva. Bilo je realno da medunarodna zajednica ukine ekonomske sankcije, da se država vrati u medunarodne institucije, da privreda pocne oporavak, i da se poboljša stanje u oblasti ljudskih prava gradana. Ovde ostavljam po strani DOS-ova obecanja iz izborne kampanje u leto i jesen 2000, koja su delom bila i nerealna, a koja je DOS uglavnom napustio, neka brže, neka sporije.
Ucinak nove vlasti posle skoro tri godine nije nimalo zavidan.
Umesto da energicno krene u obracun sa nasledenim slabostima iz prethodnog perioda, da temeljnom i efikasnom akcijom suzbije kriminal, šverc, pljacku, korupciju, da najodgovornije predstavnike bivše vlasti, ratne profitere, kriminalce, ubice, švercere, kršioce zakona i ustava izvede pred lice pravde, nova vlast je pocela da cini kompromise sa onima koji su ili stvorili ili pospešivali slabosti društva i države. Ti truli kompromisi, nagodbe razlog su postojanju ocajane situacije u kojoj se danas nalazi država, društvo, gradani i nova vlast, koja ili toga još nije svesna, ili zatvara oci pred problemima .
Kako iz društva nisu odstranjeni štetni elementi politike, a misli se izmedu ostalog i na kleptokratiju, nova vlast postala je promoter kompromisa bivših pripadnika režima i nove politicke vrhuške i njihovih zajednickih interesa. Interesi gradana i teško bolesnog društva za stalnim i postepenim promenama su tako zanemareni. Nova vlast je pocela da se održava ( i da održava državnu upravu , javni sistem,novcem od stranih donacija i kredita i novcem od domacih donacija najsumnjivijih biznismena.
U tom žrvnju sukoba interesa medunarodne zajednice, koja pruža pomoc i traži jasnu primenu novih pravila ponašanja u politici i svim drugim oblastima, i interesima Miloševicevih najbližih saradnika da prvo - izbegnu zaslužene kazne, da potom ocuvaju stecene pozicije, i nastave unosne poslove na stari nacin (švercom, korupcijom, vezama, izbegavanjem placanja carina i poreza, privilegijama u dobijanu kredita i izvoznih kvota) nova vlast se izgubula. Morala je, cas da zadovoljava interese i zahteve (ultimatume) medunarodne zajednice, cas da zadovolji zahteve domacih donatora.
Stoga je nova vlast, slikovito receno, dve nedelje bila u sukobu sa medunarodnom zajednicom i pod njenim pritiskom da ispuni neki od najrazlicitijih zahteva, a kad bi to ucinila morala je da u zemlji pravi najrazlicitije ustupke mocnom finansijskom lobiju, jer je potpuno odustala od utvrdivanja odgovornosti za ucinjene štete i zla u prethodnom periodu.
Zato propada cak i primena zakona o ekstraprofitu, koji i nije bio pravo rešenje, a da o akciji provere poslova iz Miloševicevog perioda i ne govorimo. Nova vlast je išla linijom manjeg otpora misleci da ce ogromne probleme moci da reši tako što ce praviti radne dorucke sa najbogatijim biznismenima koji ce tom prilikom dati novac za popravku decije bolnice, ili donatorske vecere za izgradnju hrama Svetog Save, ili ruckove na kojima ce naši nelegalni milijardneri dati novac posle poplava prošle godine u delu Srbije. Normalno, oni su te prilike jedva cekali i lako davali novac iznova kupujuci status...
Iluzija da se od biznismena koji su stekli novac nelegalno, od ljudi koji su se obogatili izbegavajuci sve moguce zakone mogu stvoriti novi moderni poslovni ljudi, da se od ratnih profitera i švercera nafte, droge i cigareta mogu napraviti novi fabrikanti, privatni vlasnici šecerana, asfaltnih kompanija, trgovackih firmi slomila se o glavu tvorcima i najvecim zagovornicima te ideje.
Na tom pitanju su reforme pale, a razvoja nema. U ovom je iskazan voluntarizam, pokazano je da se kljucne odluke donose i dalje, kao za vreme Miloševica, van institucija.
Nema ni strategije ni plana kako oporaviti privredu. Politicki život je u potpunosti neureden, toliko da cak dve godine nije postojao Ustavni sud Srbije, nema ni novog ustava, novih izbornih zakona, a mnogi novi zakoni su vrlo loši... Oduzimanjem mandata poslanicima u Skupštini njen ugled je narušen . Kao u vreme Miloševica, Vlada ne uživa poverenje gradana, skandali kao što su Obradoviceva seksi afera, Perišiceva špijunska afera, ili Veselinovljeva neosetljivost i bahatost, nestrucnost sekretara Biroa za informisanje Vladimira Popovica, ucinili su da Vlada ne uživa solidnu reputaciju u domacoj javnosti.
Kljucni problem je što se nova vlast nijednog casa nije ozbiljno bavila reformom politickog sistema. To je zato što nova vlast nema koncept reformi politickog sistema i zato nema ni govora o gradnji novih politickih odnosa, kvalitativnog napretka u odnosu vlasti prema gradanima, ciji su servis. Umesto da gradanin pocinje da se oseca dostojnim, uvaženim, da pocne da shvata da je sve što cini vlast - podredeno njemu i zadovoljenju njegovih interesa - on se i dalje oseca objektom manipulacije preko cijih leda se naplacuju sve greške, propusti i neodgovornost vlasti.
Nepostojanje strategije razvoja društva i države jeste kljucni problem srpske politike, aktuelne srpske vlasti odakle i poticu svi navedeni problemi. Ono što zabrinjava jeste cinjenica da nema ni traga od najave pokušaja da se tako nešto ucini u doglednoj buducnosti. Zato vodenje društva i države od ove vlasti, slikovito receno, lici na brod kome kormilari pijani kapetan mlateci kormilom levo -desno zavisno od visine i snage talasa koji krece ka njemu.... Može se zakljuciti da je promenjen režim, a ne politicki sistem, jer on funkcioniše na stari nacin bez bitnih promena, najvažnije odluke se donose vanistitucionalno (na predsedništvu DOS -a).
Druga slabost srpske politike i politicke elite na vlasti je što nije uspela da reši probleme u odnosima sa susedima. Ona je neke od ovih odnosa poboljšala, popravila, ali kljucni problemi su i dalje nerešeni.
I ovo je jedna od posledica nedostatka politicke strategije razvoja. Spoljna politika se vodi bez principa, nemamo stavove, kasnimo u donošenju odluka, a onda ih donosimo brzopleto, donosimo pogrešne odluke, jer nije definisan naš interes, i ono što relano možemo ostvariti. Nemamo izgradenu platformu o rešenju Kosmetskog pitanja, o rešenju odnosa sa BiH, koje opterecuje tužba BiH za genocid, nemamo normalne odnose sa Republikom Srpskom, zbog straha da nas ne optuže za razvijanje nacionalizma, iako imamo prava na specijane odnose sa ovim entitetom.
Sa Albanijom nismo uspostavili trajno dobre odnose i oni nam nisu partneri u rešavanju Kosmetskog pitanja jer nemamo, vec pomenutu, jasnu politiku o Kosmetu.
Sa Hrvatskom su problemi optereceni tužbom za geocid, i nerešenim pitanjima sukcesije i povratka Srba u Hrvatsku. Nije, razume se, za nastanak ovih problema kriva nova vlast, ali ona je odgovorna i kriva što ih nije uspela ni postaviti, a kamoli rešavati za protekle tri godine. Nema jasnog politickog plana, koncepta, predloga rešenja problema, a onda nema ni podrške medunarodne zajednice, a ni sa susedima ne možete voditi ozbiljne razgovore, jer nemate stav!
Takvo odsustvo inicijative zemlju drži u mestu, nema napretka, sve stoji, i onda EU , kad stvar dogori do nokata, pritiska i traži rešenje problema. Ali, tada oni dolaze sa gotovim predlozima, koje mi potpisujemo... Tužno, ali istinito.
Na kraju, nova vlast je ucinila sve da izbegne kontrolu svog rada.
Prvo, podela na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, koja je postojala i kod Miloševica, postoji formalno, a zapravo je na delu snažan uticaj izvršne vlasti na zakonodavnu i sudsku. Na tom planu nova vlast je u potpunosti zatajila tako da nijedna institicija danas ne uživa veci ugled i poverenje gradana nego za vreme Miloševica. Sama Vlada se potrudila da tu sliku obogati ukidanjem instituta poslanickih pitanja u parlamentu, formiranjem Antikorupcijskog saveta koji je puka dekoracija i privezak, zataškavanjem svake afere i skandala, umesto inssistiranjem na odogovornosti svih u istrazi u svim sumnjivim rabotama.
Koncept vladavine, koja je na delu, je zasnovan na slabljenju institucija. Takav koncept doveo je i do politickih sukoba u izvornom DOS-u, do sukoba DSS i DS.
Kako u zemlji nema nikakve ozbiljne reforme državne, javne uprave,
kako se može ocekivati povratak poverenja u institucije, njihova demokratska izgradnja i vladavina prava. I najnoviji primer devastacije kljucne fiiansijske institucije - Narodne banke dokaz je daljeg uništavanja ugleda institucija i njihovog stavljanja pod kontorlu izvršne vlasti. U toku je privatizacija, a nema zakona o denacionalizaciji- restituciji, vracanju otetog gradanima, pa privatizacija ne može biti ni sigurna ni pravicna.
U sferi medija vlada zazor i strah, u mnogim medijima nema slobode da se piše ozbiljno o kljucnim slabostima društva i politike. Hrabrost je za sada stigla dotle da možete objaviti vest da se nešto desilo. To za vreme Miloševica, kao što znate, nije moglo. Dalje od toga ide teže u mnogim redakcijama. Ima mnogo neodgovornog i senzacionalistickog pisanja, ali ozbiljne i temeljne kritike gotovo da nema. Nepostojanje kriticke reci o radu vlasti i vlade koja je izgovorena ili napisana bez straha ili brige o posledicama zbog njenog objavljivanja je jedan od kljucnih politickih problema.
Kad nema polemike i diskusije, rasprave i dijaloga - postoji monolog - monolog vlasti i vlade koja je sva u prici o reformama, promenama, demokratiji, progresu, napretku - u nebeski nestvarnoj propagandi od koje je gradanima muka isto toliko koliko od životnih nedaca sa kojima sve teže izlaze na kraj.
U Srbiji su danas nerešena kljucna politicka pitanja, kao i glavna pitanja njenog privrednog oporavka i razvoja, njenog pravnog ustrojstva, cak i pravca društvenog razvoja. A za to je najodgovorna nova vlast, nikakva opozicija ni Miloševic. Zato danas mladi nemaju perspektivu i cilj, ne vide srecniju buducnost, ne vide boljitak u dolazecim godinama i odlaze u inostranstvo istim tempom kao i pre. Srednja generacija je sve apaticnija i nezadovoljnija, jer ima nesiguran radni status, a stari su ocajni i žive u strahu, cak i od smanjenja penzija.
Politika koja ne izgraduje nove moralne vrednosti, koja ne vrednuje poštenje, rad, savesnost, koja ne razvija osecanje ponosa i dostojanstva prema sopstvenoj otadžbini, koja jasno ne artikuliše u javnosti interese gradana i ne realizuje obecanja, koja ne gaji kult sopstvene odgovornosti i otvorenosti nema dobru perspektivu i ne donosi ništa dobro našem društvu u ovako velikim teškocama.
Sve ovo imace za posledicu naš usporeni ulazak u evropske integracije. Naš ulazak u EU trebalo bi da bude posledica našeg interesa. Naš interes da budemo deo Zapada jeste i cilj, ali ne zato što želimo neosnovane privilegije i civilizovano i prosperitetno okruženje, vec zbog toga što smo kao država i društvo i sami civilizovani, prosperitetni, što negujemo univerzalne ljudske vrednosti i kao takvima nam je mesto medu slicnima.

hronika vesti (arhiva)