Владимир Керлета

ПОКРАЈИНСКИ  ИЗБОРИ - МИЛОШЕВИЋ ПОСЛЕ МИЛОШЕВИЋА

Постоји велика вероватноћа да ће се аутономаши на покрајинским изборима користити милошевићевим методама изборне математике, и прекрајања изборних јединица у циљу пошто-пото одржања на власти. Пошто добро знају да у демократском и фер изборном процесу губе – по њиховом мишљењу овај ризик их ништа не кошта, иако тиме дестабилизују читаву покрајину као што је то својевремено радио СПС.

Сами су се индепендисти-аутономаши, док су били у опозицији, жестоко залагали за пропорционални изборни систем и тражили су целу покрајину као једну изборну јединицу, али сада када су на власти, преко ноћи су променили мишљење и хтели би да већ виђен милошевићев систем још више радикализују. То им се може обити о главу, као што је и СПС-у 2000. – али нас не брине то, него нас брине Војводина за коју је као етнички и политички хетерогену средину свака екстремна варијанта штетна.

У случају да заиста уведу “већински једнокружни систем”, као што се из Новог Сада већ најављује, можемо доћи у неприродну ситуацију да нека политичка опција са само 25% гласова добије 100% мандата у покрајинској скупштини!!?? Тако нам се може десити да сву власт легално уграбе  30% радикала, и да немамо скоро ни једног мањинског представника у парламенту, или обратно, да све припадне коалицији од 30% мањина, и да парламент буде без иједног Србина. Све су то генератори нестабилности у хетерогеној покрајини, па гледано са стране изгледа да аутономаши намерно желе нестабилност. То, на жалост, за Војвођане није ништа ново јер је исто тако и Милошевић желео сву власт по сваку цену. И наша јавност, и свет, су већ једном осудили овакав начин манипулисања изборном вољом у покрајини – па зачуђујуће да се опет праве репризе. Чуђењу нема места само ако сте становник покрајине, па сходно томе знате од каквог људског материјала су састављени тзв. борци за њену аутономију.

Највећа опасност од реченог је у следећем.

У случају да се десе превремени републички избори и да у републичкој скупштини добијемо другачију политичку већину, стара покрајинска скупштина ће ипак и даље имати мандат до септембра 2004. (јер је она захваљујући недемократском милошевићевом изборном систему у АПВ само скуп истомишљеника, и сигурно се неће распустити сама).

Тако можемо доћи у ситуацију да покрајински (многи кажу сепаратистички) режим и отворено крене против републичког, а да са овлашћенима која има фалсификује народну вољу на редовним изборима који га у септембру очекују (по већ виђеном сценарију изборног законодавства из деведесетих).

Тај курс се да наслутити и на основу пропалог тзв. Основног закона Војводине у коме је покрајински режим до скора, и званично и хладнокрвно, предлагао неку врсту парламентарног апартхејда за већински народ у покрајини – што је брзо заташкано а предлог је повучен (више због света него због наше анстезиране јавности). Потпуно као у оној Чеховљевој досетки о могућности да човек има два концепта живота, па један, кад се покаже промашеним, одбаци. Наравно, и ова резервна варијанта индепендиста је такође промашена, али није одбачена иако је суштински иста.

Стога је несумњиво да ће превремена промена режима у Београду имати штетне последице за покрајину, уколико се истовремено не промени и покрајински режим (а то је редовним правним путем немогуће).

Немогућност “двовлашћа” супротстављених политичких опција у савременој Србији је јасна, и о њој скоро да не треба ни говорити. То је већ својеврстан аксиом наше ниске политичке и државне свести. Милошевић је у деведесетим општине са опозиционом влашћу третирао као да су у некој другој и то не баш пријатељској држави. СРЈ је практично нестала када су Србија и Црна Гора 1997.год. добиле два супротстављена режима, итд, итд... Немамо никакве гаранције да ће се актуалне покрајинске власти према новим републичким односити другачије (или обратно). Једном речју, пристојна кохабитација је у Србији до сада била немогућа. А ако још узмемо и то да су аутономаши сколони “интернационализацијама” непостојећег проблема Војводине, више је него јасно да проблем заиста постоји, али да то није Војводина, него су то индепендисти  који незаслужено седе у Новосадској Бановини (као колатерална штета анти-милошевићевског референдума из 2000.)

Како решити ову правну нелагодност која нам извесно предстоји, уколико се иста не буде могла решити политичким средствима? За то има више начина од којих ће се у овом тексту споменути само два (изиставићемо медијске притиске, или притиске оне врсте што их као могућност има свака полиција према људима са дебелим криминалистичким досијеима – а што је у овом сазиву Скупштини Војводине  врло чест случај).

Пошто је по Уставу РС и Статуту АПВ покрајина овлашћена да уређује изборе за своје органе, сигурно је да ћемо се наћи у ситуацији да све нелегитимне изборне манипулације аутономаша буду брањене легализмом.! (исто као што је то својевремено радио Милошевић).

У том случају грађанима Војводине преостаје једно такође легално средство.

На више места, а нарочито у члану 108. став 3. Устава РС стоји: “Територија аутономне покрајине утврђује се законом“.

И у члану 7. Статута АПВ се понавља исто: “Територију  Аутомномне Покрајине Војводине чине територије општина утврђене законом”.

Тако, пошто се границе покрајине одређују законом, њих одређује скупштина РС, која једина може да доноси законе.

Ово значи да се на аутономашко инсистирање на нефер изборним правилима може одговорити савршено уставном мером – додавањем или одузимањем неких општина од покрајине (и то само за привремено, у изборном процесу). Исто тако као што аутономаши имају намеру да посегну за изборном “комасацијом“ Војводине, али у своју корист. Са истим правом али легитимније - јер је одговор на индепендистичку самовољу и нелегитимност.

Подсетимо се опет како су сами аутономаши својевремено жестоко осуђивали милошевићеву изборну геометрију, припајања мађарских општина српским, а сада ти исти бивши критичари желе то исто да раде војвођанским Србима - ради идентичне мајоризације!

Стога, пошто не постоје правна средства да се данашња нелегитимна скупштине Војводине натера на фер изборе, постоји ово друго (посредно) правно средство као својеврсна претња и упозорење.

Дакле, ако аутономаши инсистирају да спроведу свој милошевићевски изборни систем (што ми Војвођани не можемо правно да спречимо), можемо преко своје републичке скупштине правно променити границе покрајине, па ће индепендисти свој милошевићевски изборни систем морати да спроведу и нпр. над Земуном и Новим Београдом (те је свака њихова изборна превара аутоматски обесмишљена). Уосталом, идеја о Војводини до Земуна је стара индепедистичка крилатица (као што је исто то и за екстремни национализам из једне суседне пријатељске земље) – па се на свако противљење не може другачије гледати него као на недоследност. Али и без промене покрајинских граница би се из Београда Новосадском режиму могли наметнути фер избори. Поменуто републичко овлашћење за промене граница општина идеално коренсподира са обавезом из члана 22. став 1. Статута АПВ - да свака покрајинска општина мора имати бар по једног посланика у Скупштини АПВ. Следствено томе, свака од четрдесетак општина у покрајини би се могла поделити на по три, те би свих 120 покрајинских посланика долазило из њих као својих изборних јединица (сваки из по једне) – што потпуно ублажава непринципијелни геримендеринг, али нас ипак у целости не решава хазарда већинског једнокружног система.

Стога је предлог о изборном проширењу “Војводине до Калемегдана”, најприхватљивији.

Последица тога ће бити пад аутономаша. Онда се исти Земун и Нови Беград могу вратити и претходно стање, а новој демократској власти у покрајини остаје само да сваке следеће изборе расписује по европским стандардима, за регије са сличним условима. (а то су пропорционални фер избори). Тако више никада на власти у нашој северној покрајини нећемо имати ни Милошевића, ни аутономаше – него европске стандарде и истинску вољу грађана покрајине.

Приговор овом концепту може бити непоштовање европске норми о локалној самоуправи, али покрајина није локална самуправа. Приговор је при томе циничан, јер би све ово и било предузимано баш у циљу да се нелегитимне покрајинске власти натерају на поштовање европских стандарда за фер изборе. Још циничније је и да се на европско право позива неко ко њиме жели да заштити милошевићев изборни систем (и своју незаслужену власт)! Поврх тога, европска норме о локалној самоуправи промене граница самоуправа условљавају са референдумом – а као што добро знамо, све нелегитимне власти па и наши аутономаши, од референдума беже као ђаво од крста.

Приговор сличног изборног законодавства у двопартијским друштавима овде не стоји, зато што са тамо ради о вековним демократијама и политички и национално хомогеним заједницама – а покрајина Војводина све то није. Нпр. већински једнокружни избори у англосаксонском свету значе да онај ко има највише истовремено има и апсолутну већину гласова (јер се реално такмиче само две странке, па свака већина подразумева и то да је апсолутна) - а у Војводини је све супротно од тога и свака већина је изразито релативна и привремена (и у зависности од ћудљивих коалиција).

Напослетку – сама идеологија аутономаша о “мултикултурној и мултиетничкој” Војводини је опречна оваквом изборном систему (у коме релативна већина узима сву власт). Тим пре што су војвођанске мањине дисперзоване по целој њеној територији, па исто тако као што им данашња политичка констелација међу војвођанским и шумадијским Србима омогућава политичко представљање у већој мери него што су заступљење, сутра им га можда неће омогућавати никако – по истом овом рђавом преседану (а што је врло извесно, и врло брзо, и врло лоше).

Поред наведеног, постоји још једна опција да се покрајинске власти натерају на пропорционални изборни систем. То је покрајински референдум из члана 32. Статута АПВ. У ставу 2. наведеног члана стоји: “Скупштина је дужна да распише покрајински референдум ако захтев за његово расписивање поднесе најмање 30 000 бирача.” а у ставу 3. се додаје да: “Одлуку донету на референдуму проглашава Скупштина”.

Пошто о сваком питању из надлежности  покрајинске Скупштине могу да одлуче и грађани покрајине на референдуму, то се односи и на одлуку о начину избора посланика (на покрајински изборни ситем). Пошто се покрајински референдуми одвијају по републичком закону (а не по покрајинским одлукама), нова републичка скупштина само тај закон евентуално треба да измени и прилагоди савременој европској пракси.

Ипак, аутономашки режим је до сада испољио велики степен опструкције према грађанским иницијативама ове врсте, па треба бити скептичан према брзини демократизације из самог система аутономије. У сваком случају, и опструисана идеја референдума би имала политичку тежину, и била би још један аргумент легитимизације пројекту изборног прикључења Земуна и Новог Београда Војводини. Опструисан референдум би био и још један доказ свету колико је садашњи војвођански режим истински нелегитиман, недемократски и ненародан – а пре свега уперен против већине грађана Војводине. Ова његова особина да буде директно уперен против већине - посредно значи да је уперен против свих у Војводини, јер је кључни интерес мањина да живи поред нефрустриране већине.

Зато се фер и пропорционални избори нужни за консолидацију Војводине, јер у супротном нас чека криза која ће резлтирати бесом етничке већине, што смо већ једном видели 1988. Та криза свакако не би била крвава, али би престављала поново враћање у зачарани круг, и узимање времена нацији којој је преко потребана концентрација на развој (а не на бескрајна понављања већ преживљеног).

Уколико се пак оваквим потезима само желела исфорсирати “интернационализација”, логично је запитати се шта би индепендистима она донела, јер је основни постулат савремене међународне заједнице “један човек – један глас” (тачно оно што аутономаши неће, и што би на сваки начин да изврдају). Зато се стиче мучан утисак да индепендисти прижељкују крваву кризу, јер свака бескрвна интернационализација спроводи принципе који нису у аутономашком интересу. Но уколико би и војвођански Срби стекли имиџ “ратних злочинаца” и “геноцидних комшија” (што се већ десило њиховим сународницима у Босни) – онда би се ствари за аутономаше промениле, и у том светлу треба гледати ватромет провокација и увреда којима се са говорнице Скупштине Војводине обасипа српство Само зато и имамо следећи парадокс. Док сви сепаратисти, на целом свету, из архива васкрсавају симболичке артефакте својих матичних територија, наши вовођански озваничавају симболе страних држава, а не историјске Војводине за коју се наводно боре? Из поменутог парадокса је очигледно да циљеви такве политике нису борба за Војводину колико махање црвеном крпом испред очију војвођанских Срба – по наивном уверењу да је друго пречица за прво. Али баш зато што се војвођански Срби разликују од оних у Босни или Хрватској, ради се о потпуно погрешној стратегији. То је истовремено и доказ да су аутономаши ти који неразумеју и непризнају разлику и неверују у војвођанску различитост. Кад би само мало више и принципијелније веровали у оно што причају, вероватно би били успешнији (али не би били уколико је тачна претпоставка да је 80% њиховог гласачког тела састављено од мањинских националиста – и у том случају је досадашњи екстремизам једино што може да их држи на окупу). Било како било, неможе им се дозволити да своју садшњу неуспешност компензује изборним манипулацијама (или производњом криза).

На срећу, наши грађани су од деведесетих нешто и научили, па раскорак између републичког и покрајинског режима није превелики изазов.

Стога би у новом уставу Србије требало отклонити ову закаснело уочену ману позитивног политичког система, па исто као што се недозвољава општини да сама одређује правила и време локалних избора, нетреба то дозволити ни покрајини. Ради се о елементу суверенитета савршено непотребном за финансијску аутономију, а који може бити врло штетан  уколико се нека провинцијска елита одлучи на политиканство (чега смо управо сведоци). Све то се толико неће примећивати уколико и у Београду и у Новом Саду будемо имали истомишљенике, али ће у обрнутом случају бити штетан политички дебаланс. Сама чињеница да су сви они ванредни општински  избори који се не поклапају са републичким, поптуно апстинентски – упозорава нас на то да би и одвојени покрајински избори такође могли пролазити “непримећено”, јер не постоји онај генерални политички и медијски тонус који инспирише и прати републичке изборе. То је атмосфера идеална за манипулације и наметање организованих мањина (а најорганизованији и најупорнији су обично екстремисти).

Све је бесмислено и због тога што ће стварати непостојеће разлике, и симулирати посебност тачно тамо где је нема.

Један те исти народ има динамичну политичку вољу, која се природно мења по некој амплитуди колективне политичке свести. Међутим, раскорак изборног изражавања народне воље, једног те истог народа, у различитим временским интервалима и на различитим местима, може да створи привид различите политичке воље на различитим територијама (иако је она увек и свагде иста). Грађани покрајине и целе републике су 1997.год. већински били за Милошевића, а 1999.год. се већ сви били за ДОС. Да је изборно снимање народне воље вршено 1997.год., и то само у покрајини, Милошевић би победио. Када би се потом десили избори и 1999.год., али само у остатку републике, победа би тада припадала опозицији. Тако би два потпуно различита парламента (изабрана у истом народу али у различитим временским интервалима) била принуђена да кохабитирају, и добили бисмо привид непостојеће разлике измећу Војводине и остатка земље, и исто би се поновило на свим асинхроним изборима било где. Отприлике као кад се две сесте близнакиње легитимишу сликама из различитих живитних доба, па неко ко их никад није видео помисли да нису исте (да је једна старија а друга млађа).

Да би се спречили сви штетни политички ефекти од наведеног, у цивилизованим земљама се користе референдуми (јер је то израз аутентичне актуелне воље). За то служе и синхронизовани избори. Скоро органски страх наших властодржаца, од сваких избора и од сваког референдума, је само илустрација мукотрпног пута који још треба да пређемо. При томе је нарочито обесхрабрујуће што производимо проблеме тамо где их нема.

Покрајина нема битно другачију политичку вољу од остатка земље (то су показали сви истовремени избори до сада), али ако се у републици и у било ком њеном делу изборни циклуси фазно помере, увек ће се (у некој мери) добијати привид различитих политичких воља - јер је воља једног истог народа снимљена у различитим временским периодима различита (и биће иста само ако се избори одржавају у исто време на целој територији земље). Једноставно речено, због наше ниске политичке свести, боље је да се сви избори одржавају истовремено, што ће увек резултирати истомишљенцима и у републичкој и покрајинској скупштини (као што су Чанак и Ђинђић или Перошевић и Милошевић), него да то буде кохабитација неистомишљеника – што је на западном Балкану увек водило у нестабилност (у већој или мањој мери).

Овако рђав политички систем ће нас и у будуће чинити несложнијим него што то заиста јесмо, па би га требало у новом уставу онемогућити.

На крају треба рећи да ће о судбини свих овде предочених сценарија одлучити Демократска странка. Одлучујући о Војводини ДС ће одлучивати о самој себи у Војводини, и има се утисак да она тога није свесна. Са својих 27 посланика то је најача странка у војвођанском парламенту, и без ње 24 посланика ЛСВ и 17 мађарских посланика немају потребну већину (од 60) потребну за доношење одлуке о начину спровођења покрајинских избора. Очигледно је да ни преувеличани индепендисти, још увек нису довољно политички тешки да делују сами..

Зашто је све ово важно за ДС? Уколико се и даље буде држала труле коалиције са преко сваке мере прецењеним аутономашима, а нарочито по овако битним питањима, ДС ризикује да доживи судбину СПС-а коју је на исти начин компромитовао ЈУЛ (групација која попут аутономаша такође никада сама није излазила на изборе – а по наступу и начину живота им је врло слична и стога подједнако иритирајућа за грађане). А ако би своју националну политику ДС и стратешки заменила са политиком “квотовања”, готово је сигурно да би у покрајини покупила презир већине српског становништва, и то би се преносило и на остатак земље по принципу спојених судова. Свих оних 57 хиљада аутономашких  гласова, што би у про-аутономашким коалицијама ДС покупила у покрајини, вишеструко би изгубила у остатку земље захваљујући хало-ефекту родбинских и пријатељских веза, те чињеници да најмање трећина Војводине гравитира Београду (што је већ виђено са неочекивано слабим резултатима Мирољуба Лабуса 2002. – у једној урбанизованој Војводини, са подршком странака 30% проевропских мањина Лабус је добио само 38% гласова???!! што је већ само по себи симптом, јер се смислено може тврдити да му је глас дало само 8% покрајинских Срба – ова дедукција је лако одбрањива, бар према опонентима, јер је по тврдњама опонената Коштуница српски националиста, па нема логике да је 30% мањина гласало за њега, или за другог великог играча Шешеља – значи свако ко тврди да је ДСС националистички истовремено и тврди да је за Лабуса у Војводини гласало максимално 8% Срба). Уз све ове треба додати да су југословенским просторима само пре десетак година протутњали сепаратизми (и да се грађани плаше и асоцијација на сепарацију – што иначе аутономаши обилато чине). На војвођанске гласаче који се до скора били избеглице, ваљда се не треба ни позивати – па није јасно како то мисли ДС са својим коалиционим партнерима туђмановског вокабулара. Једноставно речено: примајући пуначког Чанка, Касу и Исакова под свој кишобран, ДС се изложила опасности да и сама покисне.

Али битније од пропасти ДС-а је ризик да она тиме АП Војводину (и самим тиме Србију) не успори у процесу европеизацији, што ће се свакако десити ако покрајина поново буде проживљавала 1988.

Само лош политички систем чини то да нека земља буквално зависи од констелација међу личностима или политичким странкама. После брионског искуства из 1974., и жабљачког из 1992., овакве грешке не би смеле да нам се поновљају. Лични и партијски анимозитети или афинитети (кратковидост или каприц) нису елементи правне државе. Нов устав мора да исправи овде наведене грешке, а предвиди све евентуалне ризике. Отприлике као кад инжењер при пројектовању моста рачуна са најекстремнијим могућим оптерећењем, да би конструкција у редовним условима експлоатације била добра. Наша највећа несрећа је што су у целом протеклом веку, ово у Србји радили само инжењери, а не и правници.

tekst od 13. novembra 2003.