Dr Srbobran Branković

 

DISTRIBUCIJA MOĆI U POSTMILOŠEVIĆEVSKOJ SRBIJI

 

Osnovni cilj ove analize je da se oslika raspodela društvene moći u današnjoj Srbiji, da se sadašnja slika uporedi sa onom iz Miloševićevog doba i da se izvedu osnovne pretpostavke o budućim kretanjima. Zanima nas najpre raspodela ekonomske, potom političke i konačno «vojne» moći. Atribut vojna stavljamo pod navodnike jer nas u stvari zanima ona vrsta moći koja je zasnovana na posedovanju sile, a ona ni u Miloševićevo vreme ni posle njega nije bila uvek samo u raukama vojske i policije, već često i kod paravojnih / parapolicijskih jedinica, ali i kod ordinarnih kriminalnih struktura.

Moć je jedna od najznačajnih kategorija u sociologiji i političkoj nauci i razumljivo je da postoje različita određenja ovog pojma. Kao njenu radnu definiciju za potrebe ove analize uzećemo da je to posedovanje pretpostavki da se drugima nametne vlastita volja.

 

Preraspodela ekonomske moći

 

Mnogi uticajni mislioci smatraju da je ekonomska moć u osnovi svake druge te ćemo se najpre pozabaviti njenom preraspodelom. Osnovni problem reformi koje je DOS-ova vlast sprovodila je što su one ostale ograničene samo na oštrim restriktivnim merama kao što su suzbijanje sive ekonomije, nametanje poreske discipline, sređivanje bankarskog sistema, a sve to bilo je praćeno neminovnim propadanjem neuspešnih preduzeća i otpuštanjem viška radnika, kao i čvrstim stavom prema zaposlenima koji su od Vlade tražili povećanje plata. Taj (restriktivni) deo reformi je bez sumnje bio nužan i Vlada za njega svakako zaslužuje peticu za trud i hrabrost. Činjenica je, međutim, da je ona bila suviše zaokupljena borbom za skupštinsku većinu, ogorčenom i često protivustavnom, te da nije preduzela korake da podstakne ekonomski rast i prosperitet. To prevashodno znači da postojećem biznisu olakša život i da donese i sprovodi program podsticanja novog preduzetništva. Tako je za  neizbežne žrtve reformi izostala bilo kakva alternativa: nisu se otvarala nova radna mesta za one koji su ostajali bez posla i nisu se (realno, ne nominalno) povećavale plate zaposlenih, iako su troškovi života rasli.

Istovremeno, bogataši iz Miloševićevog doba i ljudi bliski novoj vlasti iskoristili su privatizaciju da svoje bogatstvo još više uvećaju. Pošto nije bilo ekonoskog rasta, vodila se igra sa nultim ishodom: to što su jedni prigrabili, drugi su morali da izgube. Uvećanje bogatstva starih i novih tajkuna plaćeno je osiromašenjem velikog dela društva. Uz onaj iz Miloševićevog vremena, ovo je bio drugi talas isisavanja ekonomske moći iz baze društva – preduzeća, pojedinaca – i njenog prelivanja u ruke nove oligarhije.

Evo kako danas izgleda socijalna piramida Srbije. Ona je konstruisana na osnovu empirijskog istraživanja iz septembra 2003. i uz pomoć jednog kombinovanog indeksa koji se sastojao iz nekoliko pojedinačnih indikatora: ocena trenutne materijalne situacije vlastitog domaćinstva u odnosu na period od pre godinu dana, ocena te situacije u kategorijama «veoma dobra, uglavnom dobra, podnošljiva, loša, neizdržljiva», zadovoljstvo sopstvenom situacijom i visina prosečnih primanja po članu domaćinstva.

 


Grafikon: Distribucija ekonomske moći u Srbiji – socijalna piramida

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Oni koji su po svim parametrima bili na najvišoj poziciji svrstani su u višu klasu, ali na nju otpada svega 0,3 posto građana Srbije i ona se na grafičkom prikazu piramide odslikava samo kao jedna teško uočljiva tačka. U srednju gornju klasu su razvrstani oni koji su bili u proseku na drugom mestu pojedinačnih skala i njih ima 11 posto. Vidi se, međutim, da njihova mesečna primanja po članu domaćinstva nisu naročito visoka – 12.600 dinara, sa standardnom devijacijom od 12.000 (to je prosečno odstupanje od pomenute srednje vrednosti, odnosno mera heterogenosti ove grupe). Srednju donju klasu čine oni koji su na srednjem podeoku skale i koji u proseku svoju situaciju ocenjuju kao podnošljivu i njih ima 42 posto. Njihova prosečna primanja po članu domaćinstva su 9.000 dinara, plus-minus 7.200. U donju klasu su razvrstani oni čija materijalna situacija je u proseku loša, i oni koji svoju situaciju ocenjuju kao nepodnošljivu. Ovi prvi su označeni kao siromašni, sa prosečnim primanjima po članu domaćinstva od 5.200 dinara, plus-minus 3900, a drugi kao izuzetno siromašni, čija mesečna primanja iznose 4.000 dinara, sa prosečnom razlikom od 3600 dinara.

 

Na vrhu piramide moći: elita i superelita

 

U drugom delu pokušaćemo da oslikamo sam vrh piramide. Ovde je, međutim, reč o piramidi ukupne društvene moći, ne samo ekonomske. Ona je sastavljena od tri ključne (naravno, ne i jedine) komponente: političke, ekonomske i moći kao fizičke sile.

Vrh piramide je grafički prikazan sa tri romboida koji označavaju tri društvene elite: političku, poslovnu i, uslovno rečeno, vojno-policijsku. Svaki romboid se sastoji od dva trougla – jednog svetlog i drugog tamnog. Onaj prvi je deo legalne strukture moći, one koja je zasnovana na zakonskim ovlašćenjima pojedinaca i institucija, dok drugi predstavlja sivu zonu moći, onu koja je jednim delom izvan zakona i legalnog političkog procesa.

 

Grafikon: Središte moći u postmiloševićevskoj Srbiji

 

 

 

Prvo, političku elitu smo podelili na njen transparentan i skriveni deo. Prvi deo političke elite čine oni pojedinci čija faktička moć odgovara njihovom formalnom položaju (funkciji koju obavljaju). Skriveni, moćniji deo te elite čine najpre oni koji imaju formalne političke funckije, ali čija stvarna moć nadilazi formalna ovlašćenja, a potom i oni koji nemaju formalne funkcije, ali imaju faktičku moć da utiču na važne političke odluke.

U okviru poslovne elite takođe razlikujemo ljude koji su svoje poslovne pozicije stekli na legalan način i obavljaju legalan biznis i one koji su svoje ekonomsko bogatstvo sticali i stiču na političkoj povlašćenosti, ili na privilegijama ostvarenim raznim oblicima korupcije.

Konačno, onu strkturu koja raspolaže realnom fizičkom silom (uslovno smo je nazvali vojno-policijska elita) takođe delimo na transparentan deo koji se nalazi u odgovarajućim institucijama i pod civilnom kontrolom i na onaj sivi deo koji je ili van legalnih institucija, ili u institucijama, ali van civilne kontrole. Jednom rečju, radi se o ljudima i grupama koje imaju faktičku moć da nametnu svoju volju mimo demokratskih institucija i oni se prostiru od moćnih ljudi unutar sistema do ordinarnih kriminalaca koji su često, kako su martovski događaji pokazali, organizovani kao prave vojne jedinice, sa najmodernijim naoružanjem, komandnom hijerarhijom, sistemom veza i sl.

Ovo, razume se, znači da država nema potpuni monopol fizičke sile, a to je jedno od ključnih obeležja suvereniteta. Tom monopolu se meko ili tvrdo otržu razne grupe: bogati pojedinci koji novcem plaćaju svoju nedodirljivost, pojedine strukture iz starih i novih službi bezbednosti koje raspolažu kompromitujućim informacijama o donosiocima važnih odluka, kriminalne organizacije koje u svoj «biznis» uključuju ljude iz vlasti, ili ih na druge načine ucenjuju, ali koji u svojoj ponudi imaju i likvidacije nepodobnih, oružane pljačke, otmice.

Na grafikonu tri tamnija trougla su blizu jedan drugom i zajedno formiraju jedan veći. Taj veliki (bermudski?) trougao u stvari predstavlja središte faktičke moći u srpskom društvu. Sve tri strukture te oligarhije su interesno upućene jedna na drugu i s pravom se može govoriti da predstavljaju jednu super-elitu[1] koja je u proteklih nekoliko godina imala odlučujući uticaj na društvena dešavanja. Ako bismo tu strukturu predstavili kao krug, onda bi se u samom središtu našlo svega nekoliko ljudi – toliko da se mogu nabrojati na prstima jedne ruke. Neki od njih su za širu javnost malo poznati. U drugom prstenu bili bi ljudi takođe ogromne moći, ali značajno manje od mogula u centru. Konačno, u trećem prstenu su prenosnici, oni koji faktičku moć prevode u formalne političke (nekada pravne, poslovne itd) odluke i postupke.

 

Isto i različito

 

U čemu je razlika u odnosu na Miloševićevu eru? Najpre u stepenu koncentrisanosti i homogenosti te moći, a potom i u njenoj prirodi. U Miloševićevo vreme u središtu je bila samo jedna ličnost i njena moć i kontrola su, upravo zbog koncentrisanosti i «gustine», bili mnogo veći. Sledstveno tome, i moć onih u drugom i trećem krugu bila je mnogo manja i po intenzitetu i po svojoj prirodi. Ta moć je faktički bila delegirana iz samog centra i lako je mogla biti opozvana ukoliko bi izostala propisana lojalnost.

Upravo ta inverzija u samoj postavci tadašnje strukture moći dovela je do njenog raspada i redistribucije. Neprirodno je da se moć produkuje i širi iz centra, a tako je bilo – središte moći je bilo nalik na čuvenu tačku ogromne gustine i gravitacije u kojoj je bio sažet univerzum pre Velikog praska. I prasak je, razume se, usledio, a onda je počeo proces pregrupisavanja te moći.

Redistribucija društvene moći u postmiloševićevskom periodu je u suštini zadržala glavni smer koji je imala i u Miloševićevo vreme: ona je išla odozdo nagore, ali se više nije slivala u jednu tačku, već u jednu heterogenu skupinu. To je ujedno druga karakteristika te preraspodele.

Moglo bi se reći da tamni trougao sa našeg grafikona, pored toga što je krajnja odrednica na istom pravcu iz Miloševićevog vremena,  ujedno predstavlja i prvi korak ka razgrađivanju miloševićevske strukture moći. Današnja oligarhija je znatno heterogenija, a njena kohezija ne počiva na dominaciji jedne volje, već na zajedničkom interesu i solidarnosti saučesnika.

Ako je tip vlasti u Miloševićevo vreme bio autokratija, ovaj današnji bi se mogao nazvati oligarhijom. Dok je u Miloševićevo doba država kontrolisala veliki deo onog polja namenjenog organizacijama i interesnim strukturama građanskog društva, sada ona više nema tu moć i povlači se sa značajnog dela tog terena. Građansko društvo je danas prilično bolje organizovano, ali još uvek je u priličnoj meri anarhično. U situaciji kad država više nije toliko jaka da otima, a građansko društvo da povrati kontrolu nad prirodnim poljem svoga delovanja, taj teren zauzimaju one polumafijaške mreže koje su u prednosti nad anarhičnim oblicima društvenosti jer raspolažu organizacijom, a organizacija je moć. Ovo se smatra opštim mestom u novijoj politikološkoj literaturi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Distribucija moći u bliskoj prošlosti, sadašnjosti i verovatno u bliskoj budućnosti

 

 

Miloševićevo doba

DOS-ova vlast

Post-dosovska vlada

POLITIKA: tip vlasti[2]

Autokratija

Oligarhija

Ograničena demokratija: velika politička nestabilnost, snažni pritisci sadašnje oligarhije i drugih društvenih mreža, kao i iz donjih društvenih slojeva

EKONOMIJA

Prvi talas prelivanja ekonomske moći iz baze društva

Drugi talas prelivanja moći

Prvi znaci revitalizacije osnovnih jedinica:  preduzeća i pojedinaca

DRUŠTVO

Dezorganizovano, država zauzima prostor koji je građansko društvo «predalo»

Država slabija, građansko društvo nešto jače; napušteno polje zauzimaju razne (polu)kriminalne mreže

Prvi znaci konsolidacije građanskog društva: demokratski pritisci na državu da postoji i dela u okviru zakona

 

 

Naredna stepenica u redistribuciji društvene moći biće svakako sledeći skupštinski izbori. Oni će značajnim delom razvlastiti sadašnju oligarhiju, ali će se jedan njen deo sigurno konsolidovati. U političkom smislu imaćemo ograničenu demokratiju. Ograničenja će nastajati zbog velike socijalne i političke nestabilnosti, kao i zbog snažnih pritisaka, kako od konsolidovanog dela oligarhije, tako i iz depriviranih donjih slojeva društva. Verovatno će središte moći biti značajno slabije nego što je sada, a treba očekivati i da će započeti ekonomski oporavak, te da će se revitalizovati donji delovi socijalne strukture – srednja i mala preduzeća i pojedinci. Tek taj period bi se mogao smatrati prelaznim ka demokratiji i privrednom oporavku.

 

 


 

Autor je naučni saradnik Instituta za političke studije i direktor i suvlasnik Medium Gallup-a.

 

 



[1] Treba imati u vidu da, ovde reč “elita”, uglavnom koristimo u značenju skupine koja pod+seduje faktičku moć i uticaj, što ne znači i posedovanje drugih atributa elite: posedovanje znanja, moralnih vrednosti itd.

[2] Aristotelova klasifikacija oblika državnog uređenja nam se nameće kao najpogodnija. Ovde koristimo iskvarene oblike vladavine, uz mala terminološka odstupanja: on govori o tiraniji umesto autokratije i o politeji umesto demokratije, dok je demokratija po njemu bila odstupanje od principa vladavine većine u opštem interesu i ona znači vladavinu siromaha (Aristotel, 1984).