Dr Srbobran Branković
DISTRIBUCIJA MOĆI U POSTMILOŠEVIĆEVSKOJ SRBIJI
Osnovni cilj ove analize je da se oslika raspodela
društvene moći u današnjoj Srbiji, da se sadašnja slika uporedi sa onom iz
Miloševićevog doba i da se izvedu osnovne pretpostavke o budućim
kretanjima. Zanima nas najpre raspodela ekonomske, potom političke i
konačno «vojne» moći. Atribut vojna stavljamo pod navodnike jer nas u
stvari zanima ona vrsta moći koja je zasnovana na posedovanju sile, a ona
ni u Miloševićevo vreme ni posle njega nije bila uvek samo u raukama
vojske i policije, već često i kod paravojnih / parapolicijskih
jedinica, ali i kod ordinarnih kriminalnih struktura.
Moć je jedna od najznačajnih kategorija u
sociologiji i političkoj nauci i razumljivo je da postoje različita
određenja ovog pojma. Kao njenu radnu definiciju za potrebe ove analize
uzećemo da je to posedovanje pretpostavki da se drugima nametne vlastita
volja.
Preraspodela ekonomske moći
Mnogi uticajni mislioci smatraju da je ekonomska moć
u osnovi svake druge te ćemo se najpre pozabaviti njenom preraspodelom.
Osnovni problem reformi koje je DOS-ova vlast sprovodila je što su one ostale
ograničene samo na oštrim restriktivnim merama kao što su suzbijanje sive
ekonomije, nametanje poreske discipline, sređivanje bankarskog sistema, a
sve to bilo je praćeno neminovnim propadanjem neuspešnih preduzeća i
otpuštanjem viška radnika, kao i čvrstim stavom prema zaposlenima koji su
od Vlade tražili povećanje plata. Taj (restriktivni) deo reformi je bez
sumnje bio nužan i Vlada za njega svakako zaslužuje peticu za trud i hrabrost.
Činjenica je, međutim, da je ona bila suviše zaokupljena borbom za
skupštinsku većinu, ogorčenom i često protivustavnom, te da nije
preduzela korake da podstakne ekonomski rast i prosperitet. To prevashodno
znači da postojećem biznisu olakša život i da donese i sprovodi
program podsticanja novog preduzetništva. Tako je za neizbežne žrtve reformi izostala bilo kakva
alternativa: nisu se otvarala nova radna mesta za one koji su ostajali bez
posla i nisu se (realno, ne nominalno) povećavale plate zaposlenih, iako
su troškovi života rasli.
Istovremeno, bogataši iz Miloševićevog doba i ljudi
bliski novoj vlasti iskoristili su privatizaciju da svoje bogatstvo još više
uvećaju. Pošto nije bilo ekonoskog rasta, vodila se igra sa nultim
ishodom: to što su jedni prigrabili, drugi su morali da izgube. Uvećanje
bogatstva starih i novih tajkuna plaćeno je osiromašenjem velikog dela
društva. Uz onaj iz Miloševićevog vremena, ovo je bio drugi talas
isisavanja ekonomske moći iz baze društva – preduzeća, pojedinaca – i
njenog prelivanja u ruke nove oligarhije.
Evo kako danas izgleda socijalna piramida Srbije. Ona je
konstruisana na osnovu empirijskog istraživanja iz septembra 2003. i uz
pomoć jednog kombinovanog indeksa koji se sastojao iz nekoliko
pojedinačnih indikatora: ocena trenutne materijalne situacije vlastitog
domaćinstva u odnosu na period od pre godinu dana, ocena te situacije u
kategorijama «veoma dobra, uglavnom dobra, podnošljiva, loša, neizdržljiva»,
zadovoljstvo sopstvenom situacijom i visina prosečnih primanja po
članu domaćinstva.
Grafikon: Distribucija ekonomske moći u Srbiji –
socijalna piramida
Oni koji su po svim parametrima bili na najvišoj poziciji
svrstani su u višu klasu, ali na nju otpada svega 0,3 posto građana Srbije
i ona se na grafičkom prikazu piramide odslikava samo kao jedna teško
uočljiva tačka. U srednju gornju klasu su razvrstani oni koji su bili
u proseku na drugom mestu pojedinačnih skala i njih ima 11 posto. Vidi se,
međutim, da njihova mesečna primanja po članu domaćinstva
nisu naročito visoka – 12.600 dinara, sa standardnom devijacijom od 12.000
(to je prosečno odstupanje od pomenute srednje vrednosti, odnosno mera
heterogenosti ove grupe). Srednju donju klasu čine oni koji su na srednjem
podeoku skale i koji u proseku svoju situaciju ocenjuju kao podnošljivu i njih
ima 42 posto. Njihova prosečna primanja po članu domaćinstva su
9.000 dinara, plus-minus 7.200. U donju klasu su razvrstani oni čija
materijalna situacija je u proseku loša, i oni koji svoju situaciju ocenjuju
kao nepodnošljivu. Ovi prvi su označeni kao siromašni, sa prosečnim
primanjima po članu domaćinstva od 5.200 dinara, plus-minus 3900, a
drugi kao izuzetno siromašni, čija mesečna primanja iznose 4.000
dinara, sa prosečnom razlikom od 3600 dinara.
Na vrhu piramide moći: elita i superelita
U drugom delu pokušaćemo da oslikamo sam vrh
piramide. Ovde je, međutim, reč o piramidi ukupne društvene moći, ne samo ekonomske. Ona
je sastavljena od tri ključne (naravno, ne i jedine) komponente:
političke, ekonomske i moći kao fizičke sile.
Vrh piramide je grafički prikazan sa tri romboida
koji označavaju tri društvene elite: političku, poslovnu i, uslovno
rečeno, vojno-policijsku. Svaki romboid se sastoji od dva trougla – jednog
svetlog i drugog tamnog. Onaj prvi je deo legalne strukture moći, one koja
je zasnovana na zakonskim ovlašćenjima pojedinaca i institucija, dok drugi
predstavlja sivu zonu moći, onu koja je jednim delom izvan zakona i
legalnog političkog procesa.
Grafikon: Središte moći u
postmiloševićevskoj Srbiji
Prvo, političku
elitu smo podelili na njen transparentan i skriveni deo. Prvi deo
političke elite čine oni pojedinci čija faktička moć
odgovara njihovom formalnom položaju (funkciji koju obavljaju). Skriveni,
moćniji deo te elite čine najpre oni koji imaju formalne
političke funckije, ali čija stvarna moć nadilazi formalna
ovlašćenja, a potom i oni koji nemaju formalne funkcije, ali imaju
faktičku moć da utiču na važne političke odluke.
U okviru poslovne elite
takođe razlikujemo ljude koji su svoje poslovne pozicije stekli na legalan
način i obavljaju legalan biznis i one koji su svoje ekonomsko bogatstvo
sticali i stiču na političkoj povlašćenosti, ili na privilegijama
ostvarenim raznim oblicima korupcije.
Konačno, onu strkturu koja raspolaže realnom fizičkom silom (uslovno smo je
nazvali vojno-policijska elita) takođe delimo na transparentan deo koji se
nalazi u odgovarajućim institucijama i pod civilnom kontrolom i na onaj
sivi deo koji je ili van legalnih institucija, ili u institucijama, ali van
civilne kontrole. Jednom rečju, radi se o ljudima i grupama koje imaju faktičku moć da nametnu svoju
volju mimo demokratskih institucija i oni se prostiru od moćnih ljudi
unutar sistema do ordinarnih kriminalaca koji su često, kako su martovski
događaji pokazali, organizovani kao prave vojne jedinice, sa najmodernijim
naoružanjem, komandnom hijerarhijom, sistemom veza i sl.
Ovo, razume se, znači da država nema potpuni monopol
fizičke sile, a to je jedno od ključnih obeležja suvereniteta. Tom
monopolu se meko ili tvrdo otržu razne grupe: bogati pojedinci koji novcem
plaćaju svoju nedodirljivost, pojedine strukture iz starih i novih službi
bezbednosti koje raspolažu kompromitujućim informacijama o donosiocima
važnih odluka, kriminalne organizacije koje u svoj «biznis» uključuju
ljude iz vlasti, ili ih na druge načine ucenjuju, ali koji u svojoj ponudi
imaju i likvidacije nepodobnih, oružane pljačke, otmice.
Na grafikonu tri tamnija trougla su blizu jedan drugom i
zajedno formiraju jedan veći. Taj veliki (bermudski?) trougao u stvari
predstavlja središte faktičke moći u srpskom društvu. Sve tri
strukture te oligarhije su interesno upućene jedna na drugu i s pravom se
može govoriti da predstavljaju jednu super-elitu[1]
koja je u proteklih nekoliko godina imala odlučujući uticaj na
društvena dešavanja. Ako bismo tu strukturu predstavili kao krug, onda bi se u
samom središtu našlo svega nekoliko ljudi – toliko da se mogu nabrojati na
prstima jedne ruke. Neki od njih su za širu javnost malo poznati. U drugom
prstenu bili bi ljudi takođe ogromne moći, ali značajno manje od
mogula u centru. Konačno, u trećem prstenu su prenosnici, oni koji
faktičku moć prevode u formalne političke (nekada pravne,
poslovne itd) odluke i postupke.
Isto i različito
U čemu je razlika u odnosu na Miloševićevu eru?
Najpre u stepenu koncentrisanosti i homogenosti te moći, a potom i u
njenoj prirodi. U Miloševićevo vreme u središtu je bila samo jedna
ličnost i njena moć i kontrola su, upravo zbog koncentrisanosti i
«gustine», bili mnogo veći. Sledstveno tome, i moć onih u drugom i
trećem krugu bila je mnogo manja i po intenzitetu i po svojoj prirodi. Ta
moć je faktički bila delegirana
iz samog centra i lako je mogla biti opozvana ukoliko bi izostala propisana
lojalnost.
Upravo ta inverzija u samoj postavci tadašnje strukture
moći dovela je do njenog raspada i redistribucije. Neprirodno je da se
moć produkuje i širi iz centra, a tako je bilo – središte moći je
bilo nalik na čuvenu tačku ogromne gustine i gravitacije u kojoj je
bio sažet univerzum pre Velikog praska. I prasak je, razume se, usledio, a onda
je počeo proces pregrupisavanja te moći.
Redistribucija društvene moći u
postmiloševićevskom periodu je u suštini zadržala glavni smer koji je imala i u Miloševićevo vreme: ona
je išla odozdo nagore, ali se više nije slivala u jednu tačku, već u
jednu heterogenu skupinu. To je ujedno druga karakteristika te preraspodele.
Moglo bi se reći da tamni trougao sa našeg
grafikona, pored toga što je krajnja odrednica na istom pravcu iz
Miloševićevog vremena, ujedno
predstavlja i prvi korak ka
razgrađivanju miloševićevske strukture moći. Današnja
oligarhija je znatno heterogenija, a
njena kohezija ne počiva na dominaciji jedne volje, već na
zajedničkom interesu i solidarnosti saučesnika.
Ako je tip vlasti u Miloševićevo vreme bio
autokratija, ovaj današnji bi se mogao nazvati oligarhijom. Dok je u
Miloševićevo doba država kontrolisala veliki deo onog polja namenjenog
organizacijama i interesnim strukturama građanskog društva, sada ona više
nema tu moć i povlači se sa značajnog dela tog terena.
Građansko društvo je danas prilično bolje organizovano, ali još uvek
je u priličnoj meri anarhično. U situaciji kad država više nije
toliko jaka da otima, a građansko društvo da povrati kontrolu nad
prirodnim poljem svoga delovanja, taj teren zauzimaju one polumafijaške mreže
koje su u prednosti nad anarhičnim oblicima društvenosti jer raspolažu
organizacijom, a organizacija je moć. Ovo se smatra opštim mestom u
novijoj politikološkoj literaturi.
Distribucija moći u bliskoj prošlosti, sadašnjosti i verovatno u
bliskoj budućnosti
|
|
Miloševićevo doba |
DOS-ova vlast |
Post-dosovska vlada |
|
POLITIKA: tip vlasti[2] |
Autokratija |
Oligarhija |
Ograničena demokratija: velika politička nestabilnost, snažni
pritisci sadašnje oligarhije i drugih društvenih mreža, kao i iz donjih
društvenih slojeva |
|
EKONOMIJA |
Prvi talas prelivanja ekonomske moći iz baze društva |
Drugi talas prelivanja moći |
Prvi znaci revitalizacije osnovnih jedinica: preduzeća i pojedinaca |
|
DRUŠTVO |
Dezorganizovano, država zauzima prostor koji je građansko društvo
«predalo» |
Država slabija, građansko društvo nešto jače; napušteno polje
zauzimaju razne (polu)kriminalne mreže |
Prvi znaci konsolidacije građanskog društva: demokratski pritisci na
državu da postoji i dela u okviru zakona |
Naredna stepenica u redistribuciji društvene moći
biće svakako sledeći skupštinski izbori. Oni će značajnim
delom razvlastiti sadašnju oligarhiju, ali će se jedan njen deo sigurno
konsolidovati. U političkom smislu imaćemo ograničenu
demokratiju. Ograničenja će nastajati zbog velike socijalne i
političke nestabilnosti, kao i zbog snažnih pritisaka, kako od konsolidovanog
dela oligarhije, tako i iz depriviranih donjih slojeva društva. Verovatno
će središte moći biti značajno slabije nego što je sada, a treba
očekivati i da će započeti ekonomski oporavak, te da će se
revitalizovati donji delovi socijalne strukture – srednja i mala preduzeća
i pojedinci. Tek taj period bi se mogao smatrati prelaznim ka demokratiji i
privrednom oporavku.
Autor
je naučni
saradnik Instituta za političke studije i direktor i suvlasnik Medium
Gallup-a.