Slobodan Miladinović

POLITIČKO OPREDELJIVANJE GRAĐANA NIŠA

Krajem marta 2005. godine sprovedeno je telefonsko ispitivanje javnog mnjenja u Nišu (u realizaciji agencije Smart Team). Predmet istraživanja bili su stavovi građana o gorućim pitanjima i problemima koji se postavljaju pred organe lokalne samouprave, ali takođe i opredeljivanja građana za stranke koje deluju u lokalnoj sredini i ukazivanja poverenja pojedinim lokalnim političkim liderima. Istraživanjem anketnog tipa obuhvaćen je 1091 punoletan ispitanik. Dobijeni podaci su ponderisani prema popisu iz 2002. godine za grad Niš (što, zapravo, znači da je realizovani uzorak “simetričan” popisnim podacima kada su u pitanju pol, godine, obrazovanje i urbanost naselja u kome žive građani Niša). Uzorak je poststratifikovan prema popisu stanovništva uz 2002. godine sa maksimalnim odstupanjem od 1.5% od demografske strukture. Struktura uzorka je prikazana na sledećoj tabeli:

Struktura uzorka (u %)

Na pitanje koja stranka najbolje radi u Nišu na lokalnom nivou najviše glasova je dobila DS (24.5%), slede SRS (7.9%) i G17 Plus (6.3%). Interesantan je podatak da je SRS u Nišu slabije ocenjena nego u nekim drugim delovima Srbije, odnosno da je njen učinak slabije vrednovan u Nišu nego što je u nešto ranijim istraživanjima bio registrovan za celu Srbiju. S druge strane je G17 Plus bolje ocenjen u Nišu nego u Srbiji.

Što se tiče Radikalne stranke, treba naglasiti da je ona još od svog osnivanja imala jasnu viziju ko je njena ciljna grupa, te da je ista bila vrlo precizno i vrlo široko definisana. Konkretno, retorika radikalskih lidera je bila od samog početka okrenuta ka Srbima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, iz područja u kojima su na početku uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji već vođene ratne operacije podstaknute bujanjem nacionalnih strasti. Retorika ove stranke je pogađala emocije ljudi koji su zbog vrlo konkretnih ratnih dešavanja gubili svoje najbliže, svoju imovinu, posao, društveni status, poslovne, rodbinske i prijateljske veze i ko zna šta sve još. Sve do danas značajan deo ove populacije (i to kako onaj koji je svoje domove napustio u vihoru ratnih dešavanja, tako i onaj deo koji je neposredno posle Drugog svetskog rata u Srbiju došao pod pritiskom kolonizacije, ali i onaj koji je, u godinama između, stizao u Srbiju radi školovanja ili zaposlenja i postajali njeni građani) predstavlja čvrsto i disciplinovano biračko telo Srpske radikalne stranke. Emotivni naboj je prisutan čak i kod druge i treće generacije ovih ljudi, koje su se rađale i odrastale na prostoru Srbije. Reč je o ljudima koji u ovoj stranci prepoznaju branioca svojih (pre svega nacionalnih) interesa i oni su spremni da joj ukazuju puno poverenje u svakom trenutku i na svakom mestu.

Niš je zbog svoje udaljenosti od BiH i Hrvatske znatno ređe bio destinacija u migracijama Srba iz ovih bivših jugoslovenskih republika. U ovaj kraj su stizali ljudi u vojnoj i policijskoj službi i mnogi od njih su tu dočekali svoje penzionerske dane. Bilo je tu, naravno, i studenata koji su po završetku školovanja zasnivali porodice, nalazili posao i ostajali u Nišu. Takvih je, međutim, ovde bilo znatno manje nego recimo u Vojvodini ili zapadnoj Srbiji. Ovo važi i za dolazak izbeglica.

Drugi deo ciljne grupe radikala predstavljaju ljudi nižeg materijalnog položaja (koji su po prirodi svog statusa uglavnom i nisko obrazovani) koji u SRS prepoznaju snagu koja je spremna da se odlučno uhvati u koštac sa kriminalom i korupcijom. Takvih u Nišu ima veoma mnogo i mnogi od njih su spremni da svoje poverenje daju baš radikalima, ali ne i samo njima. To se vidi i iz veoma visokog rejtinga Demokratske stranke kojoj veruje veliki broj upravo mladih.

S druge strane imamo stranku G17 Plus koja je u Nišu bolje ocenjena nego u celoj Srbiji. Odgovor na pitanje zašto je to tako delom treba tražiti i u činjenici da je njen lokalni lider već veoma dugo (takoreći od samog početka višepartizma) prisutan u lokalnom političkom životu. Tokom devedesetih stajao je na čelu jedne od tada najuglednijih opozicionih stranaka - Srpskog pokreta obnove - i čak se u periodu od 1997-2000. nalazio na položaju predsednika gradske vlade. SPO je u to vreme imao veoma brojno članstvo i značajan broj glasača. Očigledno da je Jovanović prelaskom u G17 sa sobom poveo i značajan broj svojih pristalica koji sada svoje poverenje ukazuju ovoj stranci. Ovim se, bez sumnje, može objasniti i katastrofalan rezultat Srpskog pokreta obnove u ovom istraživanju.

Indikativno je da se svaki drugi ispitanik (48.7%) na ovo pitanje nije izjasnio. Ako povežemo sa podatkom da 10% građana na prvo mesto, među problemima lokalne sredine, stavlja upravo probleme u funkcionisanju političkog života, dobijamo evidentan signal akterima niške političke scene da je potrebno ozbiljno da se pozabave analizom sopstvenog učinka.

Pitanje je i šta je to što opredeljuje birače da se opredele za neku od stranaka. Da li je to delovanje stranke i njenih lidera na globalnom (nacionalnom) nivou ili je to delovanje njenih lokalnih lidera u samom Nišu. Ispitivanje je pokazalo da nešto manje od trećine građana (29.2%) o tome nema stav. Sličan je i broj onih koji smatraju da u sopstvenom opredeljivanju uzimaju u obzir oba faktora. Ostatak se gotovo ravnomerno raspodeljuje na oba faktora.

Na osnovu podataka se može zaključiti da većina birača o ovome nema jasno definisan stav (59.5%), bilo na osnovu toga da se decidirano izjašnjava da o tome nema stav, bilo na osnovu toga da konstatuje da mu je podjednako važno i jedno i drugo što, u stvari, pre ukazuje na to da se birač ne opredeljuje za ovaj ili onaj faktor, već da celovito sagledava delovanje pojedinih političkih stanaka. Čak bi se pre moglo pretpostaviti da u lokalnim sredinama, naročito onim manjim (u koje Niš ne bi mogao u potpunosti da se ubroji) na opredeljivanje birača poseban uticaj ima vrednovanje ličnosti kandidata. U malim mestima se ljudi uglavnom i lično poznaju i taj utisak često prevazilazi percipiranje akcija stranke i njenih lidera na globalnom (nacionalnom) nivou. U slučaju Niša bi se to samo donekle moglo prihvatiti s obzirom da se radi o gradu sa oko dve do tri stotine hiljada stanovnika (računajući i ruralni deo). Niš je, dakle, dovoljno mali da se ljudi međusobno znaju (pogotovu ako se radi o onima koji zauzimaju iole značajnije pozicije u gradu) ali je istovremeno i dovoljno velik da mnogo toga može za javnost da ostane prikriveno.

Građani najveće poverenje imaju u Smiljka Kostića (21%), Gorana Ćirića (7.1%) i Branislava Jovanovića (3%). Dve trećine ispitanika (68.2%) se nije izjasnilo.

Smiljko Kostić, aktuelni gradonačelnik Niša, je ubedljivo najpopularniji političar u Nišu. Njega podržava svaki peti punoletni građanin Niša (21%). Korene njegove popularnosti treba tražiti još u vremenima kada je on bio direktor jedne od najuspešnijih niških fabrika «Duvanske industrije Niš». Tokom devedesetih je DIN bila jedina od nekadašnjih velikih fabrika koja je još uvek uspešno radila, pa čak i izvozila gotovo celokupnu svoju proizvodnju. Većina građana Niša je taj uspeh pripisivala upravo Smiljku Kostiću. Od Duvanske industrije je tada živeo veliki broj ljudi, kako neposredno zaposlenih u njoj, tako i mnogi koji su radili u delatnostima koje su opsluživale fabriku, počevši od seljaka iz okoline koji su proizvodili duvan pa sve do trgovine koja ga je distribuirala. Radnici Duvanske industrije su tokom Kostićevog direktorovanja imali natprosečno visoke zarade i to je, izgleda, imalo presudan uticaj na stepen popularnosti i uvažavanja koji on uživa kod građana. Njegov ugled nisu mogle da poljuljaju čak ni afere koje su izbile na površinu posle 2000. godine, čak ni pravosnažna (i izdržana) zatvorska kazna zbog privrednih malverzacija. On i dalje kod velikog broja građana Niša uživa status časnog i poštenog privrednika i građanina spremnog da radi za dobrobit svih.

Na drugoj poziciji je kandidat Demokratske stranke Goran Ćirić (7.1%). Bitno je napomenuti da kandidati ove stranke ni približno nemaju rejting koji ima DS (Zoran Živković – 1.3%; Vladimir Domazet 0.9%). Na osnovu podataka se može zaključiti da se građani, u ovom slučaju, opredeljuju prema globalnom učinku stranke,odnosno prema njenoj programskoj orijentaciji, mnogo pre nego prema lokalnim liderima i njihovom delovanju.

Treću poziciju zauzima Branislav Jovanović, lokalni lider G17 plus. Njegov uspeh je bio komentarisan ranije.

Možemo postaviti i pitanje ko se najčešće izjašnjava za pomenute političare.

Smiljka Kostića podržavaju žene češće nego muškarci (17%:24%) znatno češće ga podržavaju birači starijih godišta nego mlađi. Podržava ga svega 13% mlađih od 30 godina ali zato 25% onih koji su između 45 i 60 godina starosti i 28% starijih od 60 godina. Najčešće se za njega izjašnjavaju ispitanici koji imaju završenu osnovnu školu (34%) pa donekle i srednju školu (21%), zatim slede penzioneri (29%) i domaćice (39%). Studenti i ispitanici sa višim i visokim obrazovanjem ga podržavaju u rasponu od 12-14% što je znatno ispod njegovog proseka. Za Kostića se najčešće izjašnjavaju potencijalni glasači DSS-a (29%), SRS-a (26%), PSS-a (čak njih 48%) i ostalih (s izuzetkom DS i G17 plus) stranaka (40%). Na osnovu ovih podataka se može pretpostaviti da se ka Smiljku Kostiću prelio značajan deo nekadašnjih birača SPS-a koji su u njemu prepoznali kariku kontinuiteta socijalističke vlasti, ali i jedan deo birača koji preferiraju privredno-preduzetničke snage u politici (potencijalni glasači PSS ili NS). Ovde je verovatno dobrim delom reč i o nostalgičarima koji se nadaju povratku «starih dobrih vremena» iz zlatnog doba Brozovog socijalizma, odnosno, koji se opredeljuju vođeni pre vrednosnim, nego racionalnim kriterijumima. Dakle, Kostićevo biračko telo je veoma razuđeno u smislu partijsko političke preferencije ali je zao starosno (i obrazovno) dosta homogeno.

Za Gorana Ćirića se, uglavnom opredeljuju najmlađi (do 30 godina 10%) zatim visoko obrazovani (13%) i oni koji svoj životni standard procenjuju kao dobar, kao i potencijalni glasači Demokratske stranke. Ćirića podržava vrlo homogeno biračko telo koje čine mladi i visoko obrazovani.

Branislava Jovanović, znatno iznad proseka njegovog rejtinga podržavaju oni između 30 i 45 godina, zatim oni sa višim i visokim obrazovanjem i, naravno, glasači G17 plus. I Jovanovića, takođe, podržava kompaktno biračko telo koje čine oni koji još uvek nisu dostigli svoj materijalni i profesionalni zenit.

Da su u nedelju parlamentarni izbori, na iste bi izašlo 60% birača, a samo bi pet stranaka moglo da računa na ulaz u parlament (uz cenzus od 5%) i to su: DS (22.5%), SRS (10.5%), G17% Plus (9.0%), PSS (5.6%) i DSS (5.4%). Naravno ova konstatacija uslovno ima smisla: samo ako Niš posmatramo kao zasebnu izbornu jedinicu (što on, ustvari, nije) odnosno, ako pretpostavimo da bi rezultati glasanja za republički parlament u Nišu bili identični sa onima u Srbiji (što, opet, ne odgovara stvarnosti). Evidentna je disproporcija rezultata potencijalnih glasova u Nišu sa onima koji su nađeni u istraživanjima za celu Srbiju – što se, pre svega odnosi na slab rezultat SRS u Nišu (što je već bilo komentarisano) i prilično visok rezultat za G17 plus.

Takođe je upadljivo da PSS na nivou Niša nema onako dobre rezultate koji su pokazani u drugim delovima Srbije. Ovde se verovatno radi o tome da je reč o relativno novoj stranci koja se još uvek nije razvila u ovoj regiji. S obzirom da veliki broj potencijalnih glasača PSS najviše poverenja daje Smiljku Kostiću može se pretpostaviti da bi eventualno njegovo angažovanje u ovoj stranci moglo podići rejting PSS-a na nivou Niša.

Komentar zaslužuje i činjenica da u Nišu SPO gotovo da ne postoji kao ozbiljna politička snaga. Njegov drastičan pad ispod nivoa koji se pokazuje za celu Srbiju verovatno može da se objasni činjenicom da se deo njegovih ranijih pristalica, po izlasku Branislava Jovanovića, okrenuo ka G17 plus ali i nekim drugim, srodnim, strankama (npr. NS).

Može se zaključiti da samo dve stranke imaju relativno čvrsto biračko jezgro. To su DS i G17 plus. Jedino kod njih postoji puna konzistentnost onih koji se izjašnjavaju istovremeno i za stranku i za njoj pripadajućeg stranačkog lidera. Kod ostalih stranaka imamo difuzno biračko telo koje je spremno da istovremeno glasa za jednu stranku i pojedinca iz neke druge stranke, pa čak i iz suprotstavljene opcije. Očigledno da biračko telo Niša nije politički profilisano jer se većina građana, ipak, opredeljuje prema ličnostima, a ne prema političkima opcijama ili strankama. Slučaj Smiljka Kostića to nedvosmisleno potvrđuje. Oko njega se okupljaju birači vrlo različitih, čak i suprotstavljenih stranaka. Njegov autoritet je jači od autoriteta koji bi mogao da sledi iz lokalnog i globalnog (na nacionalnom nivou) delovanja najuticajnijih stranaka. Njegov rejting je jedan u nizu primera da su građani zasićeni političkim svađama i prepucavanjima, te da su, u interesu (prividne) stabilnosti i prosperiteta spremni pre da prihvate autoritarne obrasce, kolektivizam i (harizmatskog) vođu, nego da se opredele za demokratski put i tržišne odnose koji, između ostalog, podrazumevaju i političku konkurenciju i utakmicu.