Miša Đurković

PET GODINA OD OKTOBARSKE (R)EVOLUCIJE

Bolan proces otrežnjenja

Surova realnost je da će plate, standard i potrošnja i dalje morati da se obaraju, ako hoćemo da se postavimo na zdrave noge.

Pominjanje 5. oktobra kod najvećeg broja građana u Srbiji danas nesumnjivo izaziva gorčinu. Veoma niska stopa izlaznosti na upravo okončanim lokalnim izborima još jedan je dokaz da se ljudima politika smučila i da čak ni tamo gde bi trebalo da budu životno zainteresovani za to ko upravlja lokalnom sredinom, ne vide stvarnu mogućnost da se nešto promeni.

Floskula o izneverenim očekivanjima i razočaranim građanima verovatno će se najviše pominjati prilikom tradicionalnih podsećanja na peti oktobar, koja sve više liče na komemoracije, a sve manje na kako bi to komunisti rekli, evociranje jedne slavne epopeje.

Čini mi se, međutim, da je problem bio pre svega u tim nerealno velikim očekivanjima. Osnovna teza ovog članka je da s obzirom na to što imamo kao početnu situaciju, i s obzirom na ogromno neznanje o tome šta mora da se uradi, ukupan tok stvari i nije toliko tragičan. Ovu ideju ilustrujem sa nekoliko najvažnijih primera.

Problem nerealnih očekivanja. Najveći broj ljudi je nakon 5. oktobra očekivao da će vrlo brzo početi da živi mnogo bolje. Takve iluzije podsticala je, da bi dobila izbore, i nekadašnja dosovska opozicija, pričama o milijardama dolara koje će ući u zemlju i doneti bolji život. Svakome ko imalo razume prirodu tranzicije moralo je da bude jasno da od toga nema ništa.

Prethodni sistem je bio organizovan po principu dugoročnog, sporog ali neumitnog propadanja jer su raubovani svi osnovni infrastrukturni sistemi, i trošena prethodno stvorena akumulacija, u čemu su učestvovali svi, od bogataša bliskih vlasti do običnih građana koji su za budzašto otkupili stanove, i na hiljade načina razvlačili zajedničku imovinu. Najosnovnije je stoga bilo da se s tim prekine i da se stvari postave na realnu osnovu.

To je pre svega značilo radikalno podizanje cena infrastrukturnih usluga, kako bi se one iz grupe socijalnih kategorija dovele do nivoa koji je dovoljan da makar pokrije svoje troškove proizvodnje i obezbedi sredstva za sopstveno obnavljanje. Ljudi se samo egzistencijalnom prinudom moraju naučiti da npr. struja nije nešto što se dobija džabe, već što se mora platiti onoliko koliko košta na tržištu. Ovaj, možda najbolniji proces, još nije okončan, ali se sa njime dosta odmaklo.

Drugi, ovom srodan činilac, jeste kompleks problem povezanih sa privatizacijom. Većina radnika je ipak očekivala da će se situacija nekako vratiti na doba titoističkog socijalizma, kada su oni bili vlasnici fabrika, kada su nekako participirali u odlukama o zajedničkoj imovini, i kada su zbog spleta političkih okolnosti živeli mnogo bolje nego što su svojim radom to zasluživali. Umesto toga počeo je proces otrežnjenja.

Ogroman psihički a i socijalni problem je činjenica koju moraju da prihvate, da oni više ne mogu da budu vlasnici bilo čega, već da se moraju vratiti u položaj proletera koji imaju samo svoju radnu snagu, koju prodaju na tržištu.

Rad više nije socijalna kategorija – niko im ne duguje posao, već se za njega moraju izboriti znanjem i sposobnošću, ili ga moraju sami stvoriti. U bolnom procesu privatizacije kao novi titulari pojavljuju se uglavnom vrlo brutalni, ne mnogo sofisticirani preduzetnici koji u vrlo neregulisanim uslovima na sve načine teže da stvore profit.

Radnici su od statusa bogova najčešće svedeni na status nezaštićene radne snage. Međutim, uprkos velikoj nezaposlenosti u nekim oblastima i dalje postoji velika potražnja za radnom snagom pa dolaze nadničari iz okolnih zemalja. To govori da egzistencijalna prinuda još uvek nije dovoljno snažna i da još uvek poruka nije sasvim dobro shvaćena. No, uprkos tome proces je nezaustavljiv.

Sve više ljudi shvata da se od propalih državnih firmi slabo šta može očekivati, te da u takvim uslovima privatnik kakav god da je, jedini može da im obezbedi posao.

Razlog što ovaj proces nije dalje otišao, je činjenica da se u ovoj zemlji i dalje živi mnogo bolje nego što bi trebalo na osnovu onog što se zarađuje. Nerealno visok standard života, nasleđen još iz osamdesetih, postavio je uzuse koji su se uprkos svemu održali i tokom sledeće decenije.

Nakon 5. oktobra u zemlju je ipak u vidu donacija, pomoći, povoljnih kredita i privatizacije, ušla solidna količina novca koja je veštački podigla kupovnu moć naših građana. Niko se više i ne seća kako je do pre pet godina nedostupno delovala kupovina npr, bele tehnike. Poslednji podaci pokazuju da su naša javna potrošnja i plate u javnom sektoru prilično iznad zemalja u okruženju koje u drugim parametrima stoje bolje od nas. Rezultat svega ovoga, uključujući preterano brzu liberalizaciju spoljne trgovine je ogroman spoljnotrgovinski deficit, zbog čega je guverner nedavno otvorio priču o dužničkom ropstvu.

Surova realnost je da će plate, standard i potrošnja i dalje morati da se obaraju, ako hoćemo da se postavimo na zdrave noge. Važeći zakon o radu koji spada u bolje nasleđe protekle četiri godine je pomogao da se ide u tom pravcu i smanjio je sivo tržište rada. Hoće li se s time nastaviti ili će se vratiti na socijalnu demagogiju, videćemo vrlo brzo.

Aktuelni problemi oko kupovine „Knjaz Miloša” pokazuju da je vrlo malo urađeno na podizanju ukupne kulture akcionarstva, kao alternativnog načina da i srednji slojevi stanovništva participiraju u vlasništvu. Na akcije se i dalje gleda kao na nešto što treba što pre unovčiti, a ne kao na legitimnu imovinu koja bi mogla dugoročno da donosi zaradu.

Konačno, nakon ove četiri godine na realne osnove je postavljena i priča o bogatašima. Nakon prvobitnog talasa zalaganja za revolucionarnu pravdu, naplatu ekstraprofita i čak za nacionalizaciju imovine „Miloševićevih bogataša”, ta priča je više manje okončana.

Naravno, ispostavilo se da su kao najbogatiji ljudi isplivali oni koji su tokom 90-ih najviše profitirali od uvoznih kvota, nameštenih poslova, šverca monopolisanih proizvoda, legalne pljačke društvene imovine itd. Ništa čudno da su to uglavnom ljudi koji su bili najbliži vlastima, a vremenom počeli da pomažu i tadašnju opoziciju.

Nakon 5. oktobra su razumljivo ti ljudi bili najbolji kupci društvenih firmi. Važno je, međutim da uprkos razočaranju i obični ljudi shvataju da su to realne gazde, koje su opstale i naučile da vode posao, te da je bolje da sa svojim kapitalom ostanu u zemlji, i da dobro posluju jer time otvaraju radna mesta i za njih, nego da kapital izvlače iz zemlje.

2. deo, Politika, 7. oktobar

Ipak se kreće

Novo vreme traži drugačije, mlađe, dinamičnije političare, sve više se cene dobre tehnokrate, birokrate, organizatori, ljudi sposobni da predano rade iza scene, timski igrači. Izuzetno je značajno da na sceni ima sve manje ideologa starog kova

Drugi kompleks problema je vezan za vladavinu prava. Opet smo, kao i posle svake revolucije, imali jedan talas boljševičkog entuzijazma kada je jedna grupa ubeđena u svoju misiju smatrala da su zakoni i institucije samo nešto što smeta bržem putu u bolje sutra. Ova, našem mentalitetu bliska, nastojanja na sreću ne predstavljaju više deo političkog mejnstrima već su vraćena na doduše uticajnu, ali ipak marginu političkog života.

Sve najvažnije političke opcije u Srbiji danas prihvataju fundamentalni značaj vladavine prava i dobrih institucija. Iako je pravosuđe dosta neefikasno i sporo, i često se za njega vezuje korupcija, o tome se u javnosti puno govori. Osnovna individualna i manjinska prava, međutim, svakako nisu ugrožena, a bazična politička prava su evidentno zaštićena. Ovo je možda područje na kome se najdalje otišlo.

Značajno je podignut nivo ukupne političke kulture, uljudnosti političkog diskursa, poštovanja izborne procedure i poštovanja političkog oponenta. Celokupni politički prostor je značajno pacifikovan i nikome više ne pada na pamet da svog protivnika optužuje za izdaju, ubistvo, fašizam, veze sa mafijom, izborne krađe, niti da se tim stvarima zaista i bavi.

Možda je tome doprinela i činjenica da je na sceni skoro sasvim nova garnitura političkih lidera i političara. Milošević, Šešelj, pok. Đinđić nisu više na sceni, Mićunović je penzioner, Drašković je marginalna politička ličnost, čak i Dinkić i Koštunica polako padaju u drugi plan. Nema više epike, velikih priča.

Novo vreme traži drugačije, mlađe, dinamičnije političare, sve više se cene dobre tehnokrate, birokrate, organizatori, ljudi sposobni da predano rade iza scene, timski igrači. Izuzetno je značajno da na sceni ima sve manje ideologa starog kova koji smatraju da je najvažnije raspravljati o tome ko je kriv za rat – kako onih koji bi sve da nas štite od trulog zapada, tako i onih koji bi da nas denacifikuju.

Uz ovo treba primetiti da se politička scena postepeno ali sigurno ukrupnjava i da se ide ka malom broju snažnih i prepoznatljivih političkih grupacija, što bi trebalo da da osnovu za stabilan politički život. Time bi se, nadamo se, konačno došlo u situaciju da dobijemo prvu legitimnu, većinsku vladu koja će odraditi ceo izborni ciklus od četiri godine.

Podsetimo da je od 5. oktobra protekao tek jedan ceo izborni ciklus, a Srbija već gleda četvrtu vladu koja priprema prostor za sledeće parlamentarne izbore!

Nakon svega ispostavilo se da je najbolnije pitanje Miloševićevo i NATO-ovo ratno nasleđe. Uprkos nominalno dobrim odnosima i našim jasnim namerama da se uključimo u razne vidove evroatlantskih integracija (čemu se ne protivi nijedna važna politička grupacija u Srbiji!), ostao je veliki teret raščišćavanja prethodno nasleđenih odnosa. Radi se o problemima tužbi SRJ protiv NATO-a, te BiH i Hrvatske protiv SRJ. Povlačenje naše tužbe je uslov za priključenje bezbednosnim, ali i drugim vrstama integracije, ali s druge strane postavlja se pitanje kako to moralno objasniti našim građanima.

Još veća muka je problem Haga. S jedne strane to je evidentno osnovni uslov za popravljanje imidža zemlje u međunarodnoj zajednici i za dolazak stranih investitora. S druge pak strane, broj optužnica stalno raste, kao i nezadovoljstvo građana zbog toga. Od samog 5. oktobra prema ovom pitanju nije postojala jasna strategija, svejedno da li su se ljudi isporučivali ili nisu. Ni sadašnja vlada ne zna šta sa time da radi. No, problem neće sam od sebe nestati.

U deo Miloševićevog nasleđa spadaju i Kosmet i Crna Gora. Uprkos nadama i čak izvesnom trudu (koji je dakako mogao i morao da bude veći i preciznije usmeren), na ovim poljima nije mnogo postignuto pre svega zato što je količina prethodno napravljenih pogrešnih koraka ogromna. Srbija naprosto nije u poziciji da mnogo utiče na razvoj ovih problema i čini se da je najviše što u ovom trenutku može da uradi da pre svega jača svoje centralno jezgro i polako ispravlja svoj očajan imidž u svetu.

Na kraju, pomenimo oblasti koje nas predstavljaju i kojima smo se nekada kao narod razlikovali od zaostalih država – sport, kulturu i nauku. Jasno je da u doba tranzicione bede i opšteg haosa ove stvari po definiciji dobijaju manje pažnje. Postoji, međutim, granica nakon koje kompletne oblasti počinju dramatično da zaostaju što se nekada decenijama ne može ispraviti, a narod bez prepoznatljive kulture u Evropi nema šta da traži. Srbija, podsetimo se, za nauku izdvaja proporcionalno najmanje u Evropi.

Veliki deo problema je i to što unutar samih ovih oblasti postoje monopoli, strah od promena, nespremnost za prihvatanje novih znanja i kriterijuma vrednosti. No na žalost pošto su strukovne organizacije slabe, tek država mora da inicira sređivanje stanja u tim oblastima, ali i da izdvoji nešto više sredstava.

Dakle, generalno gledano, utisak je da stvari ipak nekako idu napred. Doduše kilavo, ali idu. Sa ovakvom elitom i nasleđem teško da je i moglo bolje.

Konačno, bar zabave ima dovoljno, a taj aspekt ne treba zanemarivati. Na medijskoj sceni vlada neviđeni pluralizam, industrija zabave se stabilizuje (i Pink je batalio politiku), Guča postaje svetska atrakcija, Egzit je svake godine sve bolji, Čola i Ceca su imali koncerte za pamćenje, Partizan je igrao Ligu šampiona, nedavno su bili Ajverson i Jao Ming, REM dolaze u januaru u Beograd, a imamo i političke analitičare. Malo li je?

Autor je naučni saradnik Instituta za evropske studije