Željko Cvijanović

KOŠTUNICA I TADIC: Šta ako 72 sata postanu 72 dana?

Ako postoji ijedan stvaran razlog da Koštunica i Tadic saraduju, to još ne znaci i da ce saradivati; ako postoji ijedan stvaran razlog da ne saraduju, stvar je mnogo izglednija. Dakle, svadjace se. Naravno, nije to studija srpskih političkih mentaliteta, vec odnosa snaga u ovdašnjoj političkoj areni. Ako ovaj poslanik koji je, kažu, primio pare da bude s Tadićem i koji je, kaže, odbio pare da bude s Koštunicom, ako on, dakle, pokaže na kraju na kako je tankoj žici stajao srpski kohabitacijski izum, na tome ce profitirati gotovo svi ostali ucesnici u areni. Izgubiće nekih milion ovdašnjih reformista i nacionalista, takode nesvesnih na kako je tankoj kohabitacijskoj žici stajalo to što se već neko vreme među sobom ne krljaju čim Miloš Aligrudic počne da ubeđuje deesovce da priznaju kako im je stvarni šef Čeda, a ne Boris. Ali dobro, razlika izmedu arene i ovih miliona što se još ne krljaju je u tome što su prvi naučili da ne gube, a drugi su navikli da ne dobijaju.

Naravno, ako onih 72 sata u kojima kabineti nisu bili na vezi postane 72 dana, između čega u srpskom računanju političkog vremena stoji samo običan minut recimo nečije izjave u kojoj će im taj, je li, pokazati šta misli o njima, tada će među prvima profitirati radikali. Tomi Nikoliću će, naime, tada postati jasno da su se džabe trudili sve ovo vreme da povećaju svoj koalicioni potencijal, i da se isti njima diže zapravo jedino ako drugima pada, u ovom slučaju Koštunicinima i Tadićevima.

Ako 72 sata postanu 72 dana, Tada Vuk nece biti jedini u ovom avionu koji govori banzai, dok razmenjuje lojalnost svojih poslanika za lojalnost novom direktoru Instituta za bezbednost. Taman onoliko koliko se budu udaljavali Tadic i Koštunica, toliko ce se približavati Draškovic i Tadic, i to na užas prvog, ravnodušnost drugog i oduševljenje treceg jer u Srbiji se neprijatelji i dalje tako brižno biraju. Prijatelji su oni koji preteknu izbor. Naravno, Vukova računica jasnija je od svih onih koje ispoljava njegova iracionalnija polovina glave: Približavanjem Borisu on spasava lojalnost svog poslanickog kluba, ono dobrih ljudi koji su ostali s Vukom čak i onda kad su socijalisti postajali dosovci i čiju je veru da on hoda po vodi tako ozbiljno mogla da uzdrma samo pretnja da ce izaći iz vlasti.

Ako 72 sata postanu 72 dana, Dinkić i Labus neće morati da čitaju sabrana dela Slobodana Jovanovića i Milana Grola da bi postali Koštunicino reformsko krilo, što ovome pored živog Drakulića baš i nije neophodno, ali će poslužiti protiv ovih Borisovih mađioničara koji svedoče da će para biti samo ako bude njih. Sa druge strane, ma kakav savez Koštunice i Tadića, Labusa i Dinkića svodi ne samo na neku vrstu politickog viška u budućem odnosu snaga vec i na ekipu za koju će se posle ove vlade svi - od arene do estrade - lako dogovoriti da je kriva za sve, onako kako je nekada to bio JUL, a posle njih GSS.

Bogoljub Karić, čovek koji je svakim minutom istorijskog prekida kohabitacije postajao sve utemeljeniji nosilac licence člana demokratskog bloka, vec negde na 15. satu nikada nije bio Miloševicev ministar iz njegovog najrepresivnijeg perioda, na 25. se nije obogatio u najbezočnijem deranju države u celom prošlom veku, da bi negde na isteku 72. sata dobio viziju i video sebe na mestu premijera («kad-tad») objavljujući to u jednom listu zaduženom za te stvari.

Na kraju, taj opasni plen koji ce pasti sa stola ako ga jednom zauvek prevrnu Koštunica i Tadic po pravu najbližih podelice svi oni u DSS koji veruju da je ova prica sa Drakulicem i Vladetom Jankovicem samo deo prljave zavere onog Darvina, inace Cedinog druga, i podelice ga svi oni u DS koji znaju da se u toj stranci pod Cedom živelo bolje i bogatije, bar onoliko koliko se u to vreme vlast doživljavala kao zavera cutanja sa svim onim što uz to ide. Ta partijska fauna svoje je pozicije, novac i veru stekla u vreme tog užasnog sukoba dve stranke, koji je srpsku tranziciju doveo pred vrata pakla, ti šaptacki timovi nosilaca politike s mudima verovatno su danas najvitalniji deo one družine koja profitira u svakom daljem sukobu. Tu je i politicko krilo nevladinog sektora, koji je svoje kiselo poverenje letos uložio u Tadicevu predsednicku pobedu da bi kasnije sve to strpao u jednostavnu jednačinu o Koštunici kao Miloševicevom dubleru u svim staticnim scenama, a o Tadicu kao nasmejanijem licu istog tog dublera Koštunice.

U svakom slucaju, ovoj dvojici koji su cutali 72 sata nisu potrebne nikakve zavere, nikakvi debeovi, kosovi, nezavisne komisije, karle, zavisni intelektualci, nikakvi batići, templari i ostale bebe da bi ulaskom u konačan obračun bili potapšani po ramenima sa toliko strana sa koliko im se to još nikada nije dogodilo; onako kako se budu približavali izbori za jedan dobar sukob neće biti neophodno da njih dvojica razmene uvrede, biće sasvim dovoljno da oćute svoja 72 sata pa da politička mera Vuka Draškovića postane jedini glas Srbije van njenih granica, makar u tome morao da strada i Draža; da radikali sa svojim istorijskim prtljagom, pre nego što su se nadali, postanu najkonstruktivniji deo arene; da lobistički deo ekipe G17 plus postane mera srpskih reformi; da Bogoljub svoje kad-tad ostvari odmah; da Čeda postane deo srpske reformske nostalgije, nešto kao Tito ili Ante Marković.

I da kohabitacija uđe u rečnik sa objašnjenjem: vreme pre nego što smo konačno zapalili ono na cemu sedimo.