Zato ni za Kosovo nema drugog rešenja osim razgraničenja i onog koje je primenjeno na Svetoj Zemlji, koje predlaže Srpska pravoslavna crkva. A to znači da Kosovo i Metohija kao sveta zemlja Balkana bude i zajednička zemlja Srba i Albanaca, hrišćana i muslimana, dvaju naroda, jezika, kultura, kao što je to Sveta Zemlja za Izrailjce i Palestince

Šopenhauer je kazao da svi narodi misle loše jedni o drugima i da su svi u pravu. Ali izgleda da nisu svi podjednako u pravu. Naime, neki su u pravu manje, neki više. Neki su sasvim u pravu a neki sasvim i nisu. Dešava se da se lošem mišljenju jednog naroda o drugom narodu pridruže i susedi, pa čak i međunarodna zajednica sa svojom vojskom i policijom. Tako se jedan narod divinizuje a drugi satanizuje. Jedan postaje parija a drugi ponos i dika Ujedinjenih nacija. Razume se da je pravo sve manje a pravda sve dalja što su divinizacija i satanizacija veće. Jednu od ovakvih operacija imali smo prilike da gledamo na primeru Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji ovih godina i dana.

Neki stranac je, posmatrajući život i običaje Albanaca i Srba u crnogorskim brdima, pitao ima li ikakve razlike među njima. Odgovoreno mu je da je razlika velika i da ne može biti veća: “Oni nose bele, a mi crne kape!”  Ono što nose na glavi samo je simbol onoga što imaju u glavama.

Srbi ne znaju da li je Kosovo stvorilo njih ili oni Kosovo. Ali znaju da je Kosovo, kako kaže Vuk, bilo “ona premjena koja je tako silno udarila u narod, da su svi zaboravili šta je bilo donde, pa samo odande počeli pripovijedati i pjevati”. Počeli su kletvom “ko ne došo u boj na Kosovo”, nastavili proklinjanjem onog koji je izdao i prekorevanjem onih koji su zakasnili ili izostali, a sve se završilo intervencijom NATO-a kojom im je, kao nedostojnima, zabranjeno da u tom boju učestvuju. Prvo su kaštigovani, potom bombardovani. Uzet im je obraz, pa reč, i to na onom polju na kojem su verovali da su došli i do obraza i do reči i do mesta među hrišćanskim narodima.

Pred celim svetom međunarodna zajednica je preuzela obavezu da na Kosovu pokaže kako izgleda harmoničan život u višenacionalnoj zajednici i da nam u nekoj vrsti očigledne nastave održi lekciju kako se poštuju ljudska prava i čuvaju svetinje vere i kulture. Nažalost, ono što smo doživeli u miru bilo je još gore od onog što se događalo u ratu. Ali ono što su gledali svojim očima nisu prikazivali na svojim ekranima ni objavljivali u svojim glasilima. Sliku koju su platili milijardama na kojoj je ceo svet video kako bezdušni srpski Guliver kolje krotko albansko jagnje, nisu hteli da zamene drugom na kojoj bi se videlo kako taj Guliver i nije Guliver to jagnje i nije jagnje. Naš vek se razlikuje od prethodnih i po tome što je čitav svet postao očevidac i svedok pogroma i pomora o kojima se u prošlim vremenima saznavalo iz retkih zapisa koji su počinjali sa: Znano budi kada...

Kosovo je i u tom pogledu postalo izuzetak u XX veku. Gori najveće kandilo ikada zapaljeno, gori zajednička evropska duhovna imovina, ali tih prizora na svetskim ekranima nema. Kako palitelji i piromani to mogu razumeti nego da zapaljene bogomolje i nisu bogomolje, i da zločini nad Srbima i nisu zločini. A čim se Ričard Holbruk slikao u čarapama sa albanskim domaćinom u čizmama, kao da im je dat znak da mogu da rade šta hoće. Kosovo je postalo etnički najčistiji prostor u Evropi a u najnovijim pogromima evakuisani su i oni Srbi zaposleni kod UNMIK-a i KFOR-a.

Nije bilo teško predvideti da će oni koji su došli na Kosovo da uspostave red i brane ljudska prava uskoro morati da brane sebe. Već su počele masovne manifestacije protiv međunarodnih snaga da što pre odu, uz tvrdnju da će sve biti rešeno kad Kosovo bude nezavisno, a oni sa preostalim Srbima i njihovim svetinjama ostanu nasamo. One koji već pucaju na vojnike KFOR-a i bacaju bombe na borna kola lako će naći ako ih potraže među onima koji su ih zasipali cvećem prilikom ulaska na Kosovo.

Ruganje sa Svetom Zemljom, Novim Zavetom, Golgotom, Raspećem, Carstvom Nebeskim, koje traje dve hiljade godina, nastavljeno je sprdnjom sa Kosovskim bojem, kosovskim mitom, kosovskim epom, kosovskim zavetom. Toj sprdnji su ponudili svoje usluge domaći i strani naganjači koji optužuju srpsko predanje za sve sukobe i ratove. Uzalud je - i nije uzalud - patrijarh srpski Pavle govorio: “Ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na neljudsko i nečovečno. Eto to je za mene kosovski zavet i opredeljenje za carstvo nebesko.”

Kosovo nije drugo do prestvoreno i posrljbljeno jevanđelje, a Kosovo polje je prepočeto s početne zemlje. Istina, Kosovo je u ovom času Heseovo magijsko ogledalo u kojem se vide samo Albanci a Srbi ne postoje. Ali, Kosovo je u stvarnosti i ogledalo čitavog sveta. U njemu se vidi “šta će s nama biti do pošljetka”. Zato ni za Kosovo nema drugog rešenja osim razgraničenja i onog koje je primenjeno na Svetoj Zemlji, koje predlaže Srpska pravoslavna crkva. A to znači da Kosovo i Metohija kao sveta zemlja Balkana bude i zajednička zemlja Srba i Albanaca, hrišćana i muslimana, dvaju naroda, jezika, kultura, kao što je to Sveta Zemlja za Izrailjce i Palestince. Ako se najveća sila za to zalaže u Svetoj Zemlji, zašto ne bi i na Kosovu i Metohiji? Ako se taj vapaj Srpske crkve podrži sa najvažnijih govornica i oltara, i sa onog prozora na Trgu svetog Marka, biće sačuvana zajednička evropska duhovna svojina, kako je Kosovo nazvala Evropska unija ovih dana.