POBEDA REZERVNE PRISEBNOSTI

Upravo završeni predsednicki izbori bili su od one vrste politickih dogadjaja na kojima se moglo više izgubiti nego dobiti: da je radikal pobedio, Srbija bi imala dodatne i još nesnosnije obaveze da pred svetom dokazuje kako je na putu da se popravi i demokratski emancipuje. Pošto je pobedio kandidat demokratske vecine, teret dokazivanja kolebljivosti srpskog birackog tela u pitanjima demokratske zrelosti leži na onim sumnjicavim posmatracima i ocenjivacima dosadasnjeg toka procesa koji se naziva tranzicijom.
To, naravno, ne znaci da ce ocena srpske podobnosti da se prikljuci evropskoj porodici država postati namah povoljna: kriticari razlicitih provenijencija i motivacija nece, doduše, moci reci da je Srbija ucinila korak unazad, ali cak ni novom predsedniku nece biti lako dokazati da su gradjani njegove države zaslužili da im se, odlucnije nego što je to dosad cinjeno, pokaže da ih, umesto neprozirnog mraka na kraju tunela, ceka tracak svetlosti.
Gradjani Srbije su, posle ovih izbora, u onom stanju u kojem se nalazi covek koji se, uz mnogo napora, odrekao prekomerne upotrebe alkohola i duvana: njegove šanse da živi duže i bolje su se statisticki uvecale, ali to ne znaci da je samim odricanjem od poroka, obezbedio sebi uživanja u vrlini i blagostanju.
Kao i svi drugi izbori, ni ovi ne dokazuju ništa više od jedne tendencije: sad je jasno da su gradjani Srbije umorni od spora sa svetom i da su, zbog tog umora, odustali od podrške coveku kojeg su dobro razumeli, ali još bolje ocenili: kao nacionalni, srpski, brend za po kuci, koji se svetu ne može prodati. Nikolic ce put u Evropu ipak morati da potraži tako što ce onu svoju jabukovacu, ako zaista valja, pokušati da proda kao radikalski kalvados. Veliku Srbiju, medjutim, nece moci da progura kao evropski region. Sorry, indeed.
Strategijska rezerva.Više je nego interesantno analizirati otkud Tadicu u drugom krugu gotovo dvaput više glasova nego u prvom. Pretpostavka da ih je dobio od Karicevih glasaca nije narocito verovatna jer onda nema dobrog odgovora na pitanje otkud i Nikolicu gotovo pola miliona glasova više? Tadica su, do izvesne mere, mogli podržati biraci Demokratske stranke Srbije, ali mi se cini da se njegova pobeda zasniva, pre svega, na glasovima one populacije apstinenata u birackom telu koja se mobiliše tek kad stvari postanu ozbiljne, kao što su mogle biti da je Nikolic pobedio.Ako u toj populaciji ima i glasova pripadnika nacionalnih manjina, kao što Nikolic, sasvim evropejski, insinuira, utoliko bolje za ovu državu.
Postojanje ove strategijske rezerve prisebnosti u birackom telu najznacajnija je pozitivna poruka ovih izbora: ova manjina, koja odlucuje, uliva nadu da se politicka elita može do mile volje nadgornjavati oko ucescha u vlasti, ali da su temeljne revizije pravaca razvoja zemlje, ipak, pod kontrolom jednog relativno širokog i postojanog neformalnog borda trezvenih, koji se ne da zaludeti partijskom galamom ili potkupiti izgledima na brzu (politicku) car koja se stekne na mostu, ali izgubi na sledecoj cupriji.
Izborom predsednika republike, koji ne izaziva zgražavanje sveta, niti domace (partijske) bojovnike mobiliše na barikade, kompletirana je institucionalna arhitektura države, ali time država još uvek nije ucinjena efikasnom i sposobnom da se nosi sa nevoljama pred kojima stoji. Koliko god to otmeno, znalacki, francuski, mikofo zvucalo, što bi Sterijina Fema rekla, ta sposobnost ne zavisi od uspešne kohabitacije izmedju netom izabranog predsednika i koalicione vlade, nego pre svega od efikasnosti i stabilnosti same vlade.
Nije rec samo o tome da Srbija nije Francuska, niti je Tadic - Širak, nego su u pitanju znacajne razlike u ustavnim šefa ovlašcenjima izmedju francuske i srpske države.Prema tome, vlada Srbije nece stabilnost steci zahvaljujuci uzornoj kohabitaciji sa izabranim predsednikom, kojeg je, uostalom, inteligentnije podržala nego svog rodjenog predsednickog kandidata, nego otklanjanjem greške koja je u nju ugradjena prilikom njenog obrazovanja.
Zli dusi.Rec je, naravno, o zavisnosti ove vlade od podrške socijalista i to je, sad, prva tacka stabilizacionog programa vlade: ona se može održati ili oslanjanjem na stabilnog koalicionog partnera, koji ce joj obezbediti skupštinsku vecinu ili se samoukinuti raspisivanjem izbora, koji ce proizvesti novu vladajucu koaliciju.Jedino ne može valjano funkcionisati uz podršku razbijene vojske socijalista, a nasuprot ozlojedjenoj, osvete željnoj i opstrukciji sklonoj radikalskoj skupštinskoj trecini.
Pobeda prisebnosti birackog tela uvodi demokratskog kandidata Tadica na belom konju u kancelariju na Anricevom vencu, a Demokratsku stranku vraca na politicku scenu Srbije, kao politickog cinioca cija se rec ponovo mora saslušati. Pošto je Tadicu svakako poznata odredba clana 86 važeceg Ustava koja kaže da "Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost", on ce najbolje uciniti ako podnese ostavku na mesto šefa DS, još pre polaganja predsednicke zakletve, umesto da, na štetu sosptvenog ugleda i autoriteta, podstakne strucnu raspravu preko tabloida da li je funkcija predsednika partije javna ili partijska.
Kad to ucini, Tadic ce otvoriti predizbornu predsednicku kampanju u svojoj stranci, koja ce, hteo on to ili ne, ponovo odškrinuti bodrumsku ili zemunsku kutiju njegove partije, iz koje bi mogli izleteti zli dusi jednog lakomislenog i neodgovornog, ako ne i kriminalnog shvatanja vlasti. Ako Demokratska stranka bude savladala iskušenja koje nudi moguci povratak otpisanih u njene vrhove, ona ce se definitivno etablirati kao jedna od dve nosece stranke demokratske emancipacije Srbije i tek time ce biti ostvaren puni efekat Tadiceve izborne pobede.
Bez nagodbi.Proses unutrašnje stabilizacije Srbije i njenog pridruživanja normalnom svetu mogao bi, zaista, otpoceti Tadicevom pobedom, ali ne na nacin kako ga zamišljaju ovdašnji politicki entuzijasti ili radikalski ideolozi: postavljanjem uslova svetu, u vezi sa ispunjavanjem nekih obaveza koje su, da ironija bude veca, olako preuzeli oni koji su postali prve žrtve tih obaveza.
Rec je, dakako, o tzv.saradnji sa Haškim tribunalom, odnosno o veoma tugaljivom pitanju isporuke cetvorice generala tom sudu. Tu se dostojanstvo države i njenih gradjana ne može braniti negiranjem obaveze da ih isporuci Hagu, ako oni sami vec ne žele da tamo dokažu svoju nevinost, nego samo preciznim utvrdjivanjem nekih opštih uslova, pod kojima ce protiv generala biti vodjen postupak: to, na primer, znaci da nema nikakvog razloga da se oni drže u pritvoru dokle god se vrše pripreme za sudjenje, koje znaju da traju i godinama, niti ima razloga da Tribunal i njegovi civilni agenti o krivici svakog od njih unapred govore kao da, u njihovom slucaju, ne važi pretpostavka nevinosti.
Sledeci korak ka unutrašnjoj stabilizaciji društva je združeno dejstvo simbolicki jakog predsednika i efikasne vlade u borbi protiv kriminala i korupcije.Ukoliko se toj borbi bude prilazilo sa stanovišta zaštite stranackih, a ne opštih, državnih i društvenih interesa, pa se na nekom koordinacionom telu budu razmenjivali vaši prekršitelji za naše, a kradje naših lopova prebijale sa otimacinom vaših razbojnika, nece Srbija, za kaznu, dospeti pod vlast radikala, nego ce, vrlo brzo, uci u stanje nekontriolisane anarhije. A ono je samo drugo ime za gradjanski rat niskog intenziteta.
Izbori koji su za nama opominju nas da su novi izbori pred nama.Na njima treba ucvrstiti institucionalne temelje države, izabrati dostižne ciljeve i ljude sposobne da ih ostvare.Utoliko je odlicno što Srbija sad ima predsednika koji ce autoritetom svoje funkcije, licnim primerom i svojim moralnim integritetom biti u prilici da zastupa tihu nadu gradjana da njihova prava i interese nisu odavno pojele sitne politikantske strasti i nezasitni partijski skakavci.
Manje je dobro što predsedniku, kao i vladi, uostalom, na raspolaganju ne stoji profilisana demokratska javnost i sva ona prateca infrastruktura pravne države u akciji, bez koje se ne mogu rešiti problemi ljudi u nevolji, pogotovu kad je broj takvih ljudi toliko veliki da cini celo jedno društvo.
Ali, niko nije savršen, a pogotovu to ne može biti neko ko je o svom demokratskom izgledu i ponašanju poceo da vodi racuna tek kad mu je ceo svet bio okrenuo ledja.

Reporter, 28. 06. 2004.