Danijel Cvjetićanin

Oslonac na ekonomiju destrukcije

Izgradnja novog društva, pa i novog ekonomskog poretka, traje u Srbiji već više od 200 godina. Ne treba ni pominjati da je ova ideja, sa protokom vremena, dobijala veoma različite sadržaje i značenja. Nezavisno od toga, razaranje prethodnog sistema uvek je isticano kao prioritetan zadatak. Današnje stanje u oblasti ekonomskih i političkih ideja ni malo ne odstupa od ove naše ustaljene tradicije.

Želja je da se u okviru ovog rada odgovori na pitanje: da li se isključivim oslanjanjem na destrukciju može stvarati zdrava osnova za uključivanje u novi svetski ekonomski poredak? Pored toga, bili bismo zadovoljni ako doprinesemo otklanjanju nekih, kod nas veoma rasprostranjenih, zabluda o sadržini globalističkih, ali i antiglobalističkih ekonomskih ideja.

Kejnzijanska ekonomija i globalizacija do 80-tih

Druga polovina XX veka počela je u znaku raspada kolonijalnih imperija i političkog osamostaljivanja velikog broja veoma siromašnih zemalja Afrike i Azije. S druge strane, Evropa i Japan su bili ekonomski iscrpeni ogromnim razaranjima u Drugom svetskom ratu, dok su SAD, baš iz tog rata izašle kao najsnažnija ekonomska sila.

Uspomene na veliku krizu tridesetih (koju su mnogi optuživali za uspon totalitarnih režima i izbijanje rata) bile su još sveže, a kejnzijanski model izlaska iz krize je dominirao u ekonomskim doktrinama. U takvom ambijentu je 1944. godine u Breton Vudsu održana Međunarodna monetarna i finansijska konferencija, čiji je cilj bio da se obezbedi obnova razrušene Evrope, ali da se, istovremeno, formiraju institucije koje će podržavati stabilnost i razvoj privreda svih zemalja, na osnovama kejnzijanskog modela. U tom cilju su osnovani: Međunarodna banka za obnovu i razvoj - Svetska banka (SB), kao razvojna institucija, i Međunarodni monetarni fond (MMF), kao institucija koja treba da pomogne održavanju monetarne stabilnosti (Dž. Štiglic, Protivrečnosti globalizacije , 2002).

Globalizacija je pedesetih godina prošlog veka nosila snažan pečat kejnzijanske teorije i želje da se, otklanjanjem loših posledica nesavršenog liberalnog modela i oslanjanjem na interventne mere države, unapredi razvoj privreda siromašnih zemalja i razorene Evrope. Primetićemo da su iz takvog procesa “globalizacije” bile skoro sasvim isključene zemlje iza “gvozdene zavese”, koje su, u to vreme, prikazivane kao glavna opasnost za opstanak “slobodnog sveta” i konkurenskog, slobodnog tržišta.

Osamdesete godine su donele preokret, kako u sferi vladajućih ekonomskih doktrina, tako i u sferi primenjenih ekonomskih politika u najrazvijenijim zemljama. Sa rastućom opasnosti od razornih posledica inflacije, koja je u tom periodu dostigla globalne razmere, kejnzijanska doktrina trpela je ozbiljne kritike, a neoliberalne ideje o deregulaciji i nesputanom delovanju tržišnih zakona, dobijale su na značaju. “Reganomika” u SAD i “Tačerizam” u V. Britaniji pružali su uverljive dokaze o istinskoj efikasnosti “nevidljive ruke” tržišta, a zapadni svet je ušao u fazu brzog i na dugi rok održivog razvoja. U globalnoj trci, posustajale su glomazne i trome komandne privrede istočnoevropskih i centralnoevropskih zemalja, a na horizontu se već nazirao pobednik u dugogodišnjem hladnom ratu velikih sila.

Nova ekonomska filozofija ostavila je dubok trag i u praksi najvažnijih međunarodnih finansijskih organizacija (MMF-a i Svetske banke). U Svetskoj banci, Roberta Maknamaru (predsednika) i njegovog glavnog ekonomistu Eenerija, koji su bili skloni kejnzijanskim merama u podsticanju održivog rasta u zemljama u razvoju, smenili su Vilijem Klausen i Ana Kruger, koji će vrlo brzo pokazati šta “nevidljiva ruka” tržišta, nesputana merama državne intervencije, može da postigne, ali i šta sve može da razori. Naročito kada se uputstva međunarodnih finansijskih organizacija svedu na jedinstven, univerzalni recept : stabilizacija, liberalizacija, privatizacija (kao osnovni oblik strukturnog prilagođavanja).

Koncept sveta kao “globalnog sela”, sa slobodnim protokom roba, usluga i kapitala (i nepremostivim barijerama u protoku radne snage), dobija sasvim jasne konture. Nameće se imperativ slobode, kao i zahtev da tako formirano globalno selo dobije svoga gospodara .

Ova, dobro poznata, priča ne bi bila interesantna za ponavljanje, ako se ne bismo istovremeno podsetili na položaj naše zemlje i privrede u periodu do 1980. godine i na promenu toga položaja posle preokreta ekonomske (i finansijske) filozofija Zapada u osamdesetim godinama. Pokušaćemo da pokažemo da, ni u tom periodu (a možda ni danas) mere kejnzijanske ekonomske politike ne mogu da, u našim uslovima, proizvedu predviđene efekte, pošto primena te i takve politike, u osnovi, podrazumeva funkcionisanje mehanizma slobodnog tržišta, koje na balkanskim prostorima gotovo da nikad nije postojalo, a ni danas ne postoji.

U bipolarnom svetu (velikih vojnih blokova) toga vremena, Jugoslavija je pripadala “trećoj zoni” neopredeljenih, tj. nesvrstanih zemalja. Kao socijalistička i evropska država, ona je imala poseban status i položaj u računicama ekonomskih sila Zapada, naročito posle našeg napuštanja centralnoplanskog privrednog modela i uvođenja tržišnih elemenata u privredni sistem. (Ovo je, dabome, podrazumevalo i poseban položaj u međunarodnim finansijskim organizacijama).

U samoupravnom periodu uspostavljeni su, ako ne u potpunosti, ono bar dobrim delom, konkurentski odnosi na tržištu roba i usluga, ali ne i na trištu rada i kapitala . Privredne aktivnosti nisu planirane iz jednog centra, ali je uloga Partije u odlučivanju o investicionim, kadrovskim i mnogim drugim pitanjima bila presudna, mada ne i formalno (zakonski) predviđena. Zbog toga ekonomski sistem nije izgubio karakter komandne privrede, ali se veoma udaljio od modela zemalja Varšavskog pakta, što je izazivalo velike simpatije među zapadnim saveznicima.

Sedamdesete godine donele su i značajan priliv kredita zapadnih banaka i drugih inostranih finansijskih organizacija, a uslovi tih kredita bili su, sve do njihovog reprogramiranja, veoma povoljni. Nevolja se sastojala jedino u tome što nije postojao efikasan mehamizam za alokaciju prikupljenih finansijskih sredstava, pa veći deo kredita nije ni mogao da bude otplaćen iz projekata u koje je novac uložen. To je dovelo do velike dužničke krize osamdesetih godina i privrednog sloma SFRJ.

Ipak je privreda SFRJ, u dekadi sedamdesetih, bila primer za pokazivanje kako dobra saradnja sa međunarodnim finansijskim institucijama, uz državnu intervenciju u alokaciji kapitala i kadrova, može da poveća ekonomske performanse i životni standard građana. Pohvale tadašnjim “reformistima” su pljuštale sa svih strana (da li vas to na nešto podseća?), ali socijalistički moral nije dozvoljavao onaj neukusno visok stepen hvalisavosti, koji danas uočavamo kod eksperata i političkih funkcionera.

Dok su dolari priticali u slapovima, ekonomska politika je lako “plivala” u vodama stabilnosti i liberalizacije uvoza (ne i cena!), ali kada je došao trenutak istine , kada su krediti dospeli za otplatu, počela je dužnička kriza, a tadašnji eksperti (kao i politički lideri) setili su se “čarobnog štapića” – primarne emisije i uvoznih kvota.

Visoka stopa inflacije ruinirala je privredu, ali se bogatstvo nije u tako dramatičnoj meri slilo u džepove pojedinaca, pošto je kapacitet “privatnih džepova” bio relativno ograničen, sve do pred kraj osamdesetih. Po tadašnjem zakonu, sredstva za proizvodnju nisu mogla u neograničenom iznosu da postanu vlasništvo privatnih lica. Danas iz tadašnje “nomenklature” skoro da nemamo ni jednog kapitalistu-bogataša, ali videćemo kako će se, u devedesetim godinama, sa padom komunizma, situacija iz korena promeniti.

Javno manifestovana moralna načela (u privredi) bila su humanistička i altruistička, a prava na socijalnu zaštitu bila su na visokom nivou, pa je budžet permanentno kuburio sa visokim deficitom. Jednom dobijeno radno mesto imalo je karakter “doživotne apanaže”. Pravedna distribucija (prema rezultatima rada) i uravnilovka, dominirali su u raspodeli, mada su samoupravni licemeri na žurevima i noćnim sedeljkama (sve o trošku “šire društvene zajednice”, ili “radnog kolektiva”) tajno tamanili kavijar, jagnjetinu i bifsteke, pili viski i točili šampanjac, daleko od očiju radničke klase.

Privredni sistem nije imao ugrađen “pokretački motor”, pa se ekonomija svakog pojedinca svodila na minimizaciju sopstvenog učešća u privređivanju uz “pravednu” raspodelu na ravne časti (model “približno jednakih stomaka”).

Da li još neko veruje da se jedna takva privreda mogla popraviti državnim intervencijama kejnzijanskog tipa?

Tranzicija, Vašingtonski konsenzus i globalizacija 90-tih

Devedesete godine donele su velike političke promene. Ujedinjenje Nemačke,s jedne strane, i raspad Sovjetskog Saveza, Eehoslovačke i Jugoslavije, s druge strane, raspršile su, možda i zauvek, dugi niz godina podgrevanu iluziju o “nepromenljivosti granica” u Evropi.

Na ekonomskom planu, socijalistički privredni sistem definitivno je izgubio bitku, a restauracija kapitalističkog poretka i slobodnog kapitalističkog tržišta otpočela je u svim zemljama centralne, istočne i jugoistočne Evrope, kao i u baltičkim republikama.

Novi početak kapitalističkog načina privređivanja, oslonjenog na privatnu svojinu, praćen je i novom prvobitnom akumulacijaom kapitala, koja pokazuje sličnost, ali i specifične razlike u odnosu na prvobitnu akumulaciju iz XVIII i XIX veka. Osnovna razlika je u tome što je “nova prvobitna akumulacija” započela u tehnološki daleko naprednijim uslovima, a ogromni (zatečeni) proizvodni i uslužni kapaciteti u državnoj ili društvenoj svojini, po hitnom postupku morali su da dobiju titulare. Istovremeno, ogromne mase neracionalno zaposlenih radnika morale su, opet po hitnom postupku, biti bačene na tržište rada. Nadnice su morale da se formiraju na ravnotežnom nivou (po pravilu daleko nižem od nivoa u razvijenijim privredama), a javna potrošnja (sa značajnim komponentama socijalne zaštite) morala je biti drastično skresana i svedena u “realne okvire”.

Za učesnike u ekonomskom životu javlja se rizik , kao nova pojava, gotovo nepoznata u socijalističkom načinu proizvodnje. Investitori i preduzetnici počinju da strepe od tržišne konkurencije, a radnici i menadžeri strahuju za sigurnost radnog mesta.

Dosadašnja ekonomska istorija pokazala je da su ovakve vrste straha daleko bolji pokretači pojedinačne i kolektivne aktivnosti, od svesti o značaju svakog ličnog i organizovanog napora za kolektivni rezultat. (Samoupravni model se oslanjao na takvu vrstu svesti.) U strahu od neizvesne ekonomske budućnosti, u kapitalističkom modelu, svi snažno “okreću pedale”, pa zajedno brže idu napred, za razliku od sistema u kojem je ekonomska budućnost izvesnija, ali baš zbog toga, ta ekonomska budućnost postaje siromašnija i sumornija. Možda će jednog dana biti i naučno dokazano da se osnovni defekt samoupravnog privrednog sistema sastojao baš u tome što su ekonomske odluke, na svim nivoima odlučivanja, donošene bez potrebne i poželjne povezanosti sa rizikom za njihove nosioce.

Bilo bi, međutim, suviše smelo, a i netačno, zaključiti da kapitalistički privredni sistem automatski generiše visok nivo ekonomskih performansi, pa time i visok nivo životnog standarda stanovništva. Veliki broj zemalja Azije, Afrike i Južne Amerike, koje decenijama, pa i vekovima, žive u kapitalizmu, nije uspeo da se izvuče iz čeljusti siromaštva. Štaviše, ne samo da se povećavaju razlike između siromašnog i razvijenog sveta, nego brojne siromašne zemlje postaju još siromašnije, a životni uslovi stanovništva u njima još teži.

Svaka, pa i najpovršnija, analiza može da pokaže da je kapitalistički model efikasniji, ali jedino ako postoje snažne državne institucije koje ga podržavaju. Ako je pravni poredak u državi slab, ako je svojina nesigurna, ako je svaki zakon i ugovor podložan bahatoj arbitraži političkih moćnika (prepoznajete li slučaj?), “tržišni” model generisaće veoma skromne rezultate, a privreda će decenijama tavoriti u beznađu korupcije, kriminala i plemenskih ili mafijaških monopola. Za stanovništvo zemlje sa slabim pravnim poretkom tržišni model će se pretvoriti u svoju karikaturu, što ne mora da znači da će on biti jednako neprihvatljiv i za “međunarodnu zajednicu”, naročito ako je tržište zemlje dovoljno “otvoreno”, ili ako su prirodni resursi dovoljno bogađi.

Na međunarodnom planu, devedesete godine donele su i znatno širenje sfere uticaja međunarodnih finansijskih organizacija na istok. Zemlje u tranziciji pridružile su se zemljama trećeg sveta u primeni jedinstvenog recepta MMF-a i SB-a. Tzv. Vašingtonski konsenzus MMF-a, SB-a i vlade SAD-a o stabilizaciji, liberalizaciji i strukturnom prilago?avanju, kao idealnom receptu za održivi privredni rast, primenjen je, sa više ili manje sreće, u novim privredama istočne, jugoistočne i centralne Evrope, kao i u baltičkim republikama koje su se odvojile od SSSR-a. Bio je to svojevrstan eksperiment i trijumf ideje novog globalizma, mada su neki nedobronamerni antiglobalisti tvrdili da je privredni rast ovih zemalja bio utoliko brži, ukoliko su te zemlje u manjoj meri prihvatale primenu spasonosnog recepta me?unarodnih finnsijskih organizacija.

Mogli bismo se usuditi da tvrdimo da je uspeh u brzini održivog rasta većim delom zavisio od čvrstine institucija i pravnih okvira u tim zemljama, a mnogo manje od toga da li su lekovi Vašingtonskog konsenzusa prihvatani sa većim ili manjim oduševljenjem.

Moralna načela novih gospodara

Ako se prihvati stav da je ekonomska moć najoperativniji i najvidljiviji oblik moći, onda kapitalizam (eufemizam je - tržišni model) pruža praktično neograničene mogućnosti za sticanje, ali i za demonstraciju moći pojedinaca ili kolektiva. Dokazano je da onaj ko raspolaže sredstvima za proizvodnju i značajnijiim finansijskim sredstvima, praktično raspolaže i mnogo većom snagom nego što je to vidljivo na prvi pogled: diktira uslove raspodele, kreira sistem javnog informisanja, upravlja organizacijama i institucitucijama kulture i sporta, pa na taj način, posredno i neposredno, utiče na javno mnjenje i moralne standarde društva. U tom, za naše prilike novom, moralnom kodeksu, nejednakost se podrazumava, kao prirodna posledica preduzimljivosti i spretnosti, pošto se licemerno pretpostavlja da su, u startu, uslovi za sve učesnike bili jednaki (ali se o načinu stvaranja inicijalnih kapitala uvek govori škrto i nerado).

Moguće je da se zdravi razum i humanistički principi, u prvi mah, pobune protiv ovakvih pravila, ali se ona mogu pravdati činjenicom da jedino u uslovima drastičnih nejednakosti i (zašto ne reći?) u uslovima kada je eksploatacija tu?eg rada moguća, preduzimljivi pojedinci žele i mogu da preuzmu na sebe rizik pokretanja poslovnih poduhvata. U suprotnom, ako im nije dozvoljeno da prisvoje lavovski deo rezultata, oni te poduhvate neće ni preduzimati, pa će “umirući podanici blagosiljati umirućeg dobrog kralja Jovana”, kao u poznatoj Samuelsonovoj bajciilustraciji (P. Samuelson: Economics , sedmo izdanje, glava 3).

Eak i kada je tržište blizu savršenog, a pravni sistem snažan i stabilan, suočavanje preduzetnika, investitora i finansijera sa rizikom i konkurencijom na tržištu, daleko je od prijatnog. Šta tek reći za period tranzicije, za kapitalizam u nastajanju, u kojem nadmeni politički moćnici presu?uju mimo suda i hapse po sopstvenim ćefovima? Taj sistem zaista traži ljude posebnog kova - nove ljude za novo doba. Ako su svoju “premijeru” ovakvi likovi doživeli u renesansnim dramama Viljema Šekspira (Šajlok, Edmund, Jago, Ričard III...), svoju “veliku reprizu” doživeće u likovima tajkuna širom istočne i centralne Evrope, sa (verujem) posebnim naglaskom na političare, eksperte i biznismene sa balkanskog poluostrva.

Eim se finansijska moć afirmiše kao najvažnija, ako ne i jedina mera vrednosti pojedinca (da li je to potrebno dokazivati?) moralni kodeks društva doživljava mnoga “prilagođavanja”. Spretni, smeli i preduzimljivi moraju biti dobrim delom oslobođeni stega moralnih normi da bi uspeli u toj “vučjoj” borbi: moraju biti spremni na laž, grubost, preterano hvalisanje (deo “ličnog marketinga”) i licemerje, a veća doza emocija može samo da im škodi. Novi ljudi za novo doba, u intimnim trenucima iskrenosti i samoushićenja, najviše se dive sopstvenim sposobnostima da prevare, otmu ili obmanu, a od svog okruženja zahtevaju da takođe ceni ove njihove osobine, makar ih krstili drugim imenima (“pragmatičnost”, “okretnost”, “snalažljivost” i sl.)

Da li se omladina, nezavisno od želja ofiicijelnih pedagoga, vaspitava u duhu ovakvog “novog morala”? Da li su i deca razumela da je laskanje opravdano ako je “put ka uspehu”, a da “uspeh sve opravdava”? Elektronski mediji, novine, filmovi, a najviše poslovni, ekspertski i politički junaci tranzicije, uveravaju ih rečima i delima da je tako.

Pohlepni junaci TV serije Zvezdane staze Ferengiji (vidi Politikin zabavnik 18. jun 2004), ta svemirska rasa ušatih, nepouzdanih prevaranata-kapitalista, iznose svoja pravila u, nazovimo to, šaljivoj formi, ali i svako dete zna da u toj šali ima veoma malo šale. Eak i ako ne žele da lično prihvate i primene “pravila sa planete Ferenginar”, mnoga deca će, ne bez razloga, verovati da ih drugi - “uspešni” – primenjuju. (Primeri : pravilo 021: “Nikad ne stavljaj prijateljstvo ispred zarade”; pravilo 033: “Podilaženje šefu nikad ne može da škodi”; pravilo 050: “Zahvalnost vodi ka darežljivosti”; pravilo 077: “Bolje je da progutaš ponos, nego da izgubiš zaradu”; pravilo 087: “Prijatelj u nevolji - trostruko veća zarada”; pravilo 097: “Dovoljno... nikad nije dovoljno”; pravilo 105: “Nikad ne veruj onome ko ti veruje”; pravilo 211: “Zaposleni su kao prečke na merdevinama, ne oklevaj da gaziš po njima”; pravilo 266: “Kad postoji kolebanje, laži!”; pravilo 284: “Duboko u sebi, svako je Ferečgi”)

Načela koja u tržišnom modelu važe za pojedince, imaju svoj prirodan odraz i na odnose među državama. Na tom (višem) nivou, licemerje se pretvara u otvoreni cinizam globalnih siledžija, koje afirmišu, bez stida, orvelovske parole: “Rat je mir”, “Sloboda je ropstvo”, “Neznanje je moć”. Bespogovorna pokornost manjih ovde se podrazumeva, a poniznost slabijih se smatra uobičajenim oblikom pragmatičnosti. “Zar ćete biti taoci moralnih predrasuda, dok drugi narodi grabe brzim koracima ka boljoj budućnosti, sa dobro plaćenim poslom i ugodnim životom?” pitaju novi gospodari sveta. Ali, kao za pakost, pred narode koji hrle ka lagodnom životu (ne želeći da budu taoci etičkih normi), postavljaju se sve novi i novi uslovi i prepreke...

Ekonomija destrukcije

Uljuljkivanje u iluzijama socijalne sigurnosti prouzrokovalo je krah socijalističkog načina proizvodnje. Definitivno je dokazano da konkurencija na slobodnom i dobro uređenom tržištu daleko bolje podstiče sve kreativne snage društva na intenzivnu aktivnost, ali je isto tako poznato da u toj konkurentskoj borbi mnoge firme “ispadaju iz igre” - bankrotiraju, pa ih preuzimaju druge firme, ili, naprosto, prestaju da postoje.

Naravno da se i u procesu tranzicije, tj. na “novom početku”, posle uspostavljanja tržišnih odnosa, morao očekivati “krah” velikog broja firmi koje nisu bile ni tehnološki, ni organizaciono, ni finansijski spremne za pravu konkurenciju. Ovo je važilo i za neke tzv. gigante (zaštićene velike sisteme, koji su ranije nazivani “lokomotivama razvoja”), ali i za bankarski sistem, kojeg je početak tranzicije zatekao sa ogromnom “kontaminiranom” aktivom, generisanom, uglavnom, obavezujućim instrukcijama partijskih komiteta na svim nivoima.

Nestanak velikih socijalističkih preduzeća ili banaka može se smatrati prirodnom posledicom uspostavljanja konkurentskih odnosa. Važi teorema koja tvrdi da zdrava konkurencija ima, kao posledicu, nestanak privrednih subjekata sa tržišta, ali se nekim ekspertima (sa velikim uticajem na ekonomsku politiku) učinilo da teorema važi i u suprotnom smeru: da će se samim uništavanjem privrednih subjekata uspostaviti zdravi konkurentski odnosi i slobodno tržište. Lako je, mešutim, dokazati da teorema u obrnutom smeru ne važi.

Već u prvim godinama posle revolucionarnog novog početka (5. oktobar 2000.), eksperti su požurili da se javnosti pohvale rezultatima “kreativne destrukcije”. A imali su i čime!

U prvom udaru, nasilnim uspostavljanjem “kriznih štabova”, u izvesnom broju preduzeća je uništena funkcija menadžmenta, pa su mnoga od njih zapala u teškoće. Čak i u preduzećima do kojih nije stigla ruka “revolucionarne pravde”, menadžment je bio paralisan strahom od smene, pa su aktivnosti preduzeća gotovo zamrle. Interesanntno je zapaziti da ni veoma izdašne donacije iz inostranstva, koje su u to vreme priticale, nisu uspele da do?u do preduzeća ili banaka i pomognu da se poslovna aktivnost pokrene.

Talas liberalizacije uvoza 2001. (polovni automobili, polovne gume itd) dotukao je mnoga preduzeća koja, uz davno ugra?ene sistemske defekte, posle desetogodišnje blokade, rata i bombardovanja, nisu bila u stanju da se nose sa inostranom konkurencijom na “oslobođenom” domaćem tržištu. Istina je da su, mada prilično kasno, i sami eksperti primetili da je ovakva destrukcija suviše razorna, pa su mere liberalizacije uvoza ublažene. Ali talasi liberalizacije i protekcionizma naizmenično su se smenjivali u ekonomskoj politici Srbije i Srbije i Crne Gore.

Početkom 2002. sledila je temeljna destrukcija bankarskog sistema. Umesto najavljivane sanacije, koja se po računicama (eksperata) pokazala suviše skupa, izvršena je likvidacija četiri velike banke, ne vodeći računa da su troškovi likvidacije bili (ako se tačno izračunaju) možda i veći od troškova sanacije nekih od tih banaka. Ti su troškovi, međutim, prebačeni na leđa poreskih obveznika u Srbiji, a privredne organizacije su ostale bez potencijalnih garanata i kreditora za veće poslovne poduhvate. Raščišćen je prostor na finansijskom tržištu za nove banke, sa stranim kapitalom, a neki manji kolektivi iz zemlje i inostranstva uspešno su, u prostorijama likvidiranih banaka, organizovali bankarsku aktivnost, uz malu pomoć prijatelja, koji su im obezbedili ne samo sredstva, nego i unosne poslove. U me?uvremenu, javnost je zamajavana diskusijom o problemima ponovnog zapošljavanja otpuštenih bankarskih činovnika, kao da je to bila najveća šteta od detoniziranja domaćeg bankarskog sistema.

Preostale domaće banke doživele su ubrzo novi udar. U pregovorima u Parizu dogovoreno je da se otpiše desetogodišnja kamata (iz perioda sankcija) na dugove Pariskog kluba (66% duga), za koje je garant bila država. Obaveze banaka, mešutim, nisu smanjene, nego su pretvorene u svojinski ulog Republike Srbije. Tako su, posle dužeg perioda, neke banke opet postale državne, a kako je poznato da je to najneefikasniji svojinski oblik, ubrzo su zapale u teškoće.

Domaći finansijski sistem time još nije bio potpuno dotučen. Zbog toga su, u sledećem naletu, vršeni pojedinačni udari na privatne banke, koje nisu mogle da se spasu ni punovažnim sudskim odlukama.

Načete su i druge finansijske institucije: promet nekih hartija od vrednosti praktično je “izmešten” sa berze, a neke druge organizacije (npr. Centralni registar HoV), koje po svojoj prirodi ne bi trebalo da se bave prometom, dobile su tu funkciju. Promet akcija (zbog kojih je berza osnovana), nesputano se odvija mimo berze, direktnim nagodbama kupaca i prodavaca.

Najvažnija posledica: niko se ne oseća siguran na našem tržištu, osim ako nije pod patronatom neke političke partije. Da li je to dobar signal Svetu i Evropi? Ili je to samo mamac za “leteći” kapital, koji brzo dolazi i još brže beži, ne ostavljajući za sobom vidljivije tragove od “ekonomske Sahare”?

Primetimo, ali nipošto uzgred, da je intenzivno nastavljena i politika spoljnog zaduživanja, iako je poznato da efikasan (tržišni ) sistem alokacije kapitala na pojedine projekte još nije uspostavljen. I ovo je svojevrstan prilog destrukciji privrednog organizma. Izgleda da od glavobolje, od koje je privreda bolovala osamdesetih, niko nije ništa naučio, pa su eksperti nestrpljivi da se ona ponovi posle 2010. godine.

Naveli smo samo neke od destruktivnih udara na privredno tkivo Srbije. Nažalost, široke su mogućnosti nalaženja dodatnih primera u raznim ekonomskim oblastima: javna potrošnja, energetika, politika deviznog kursa ...

Nota bene: stepeni lopovluka

Eini se da je na ovom mestu korisna jedna digresija. Pretpostavite da ste protekle zime i proleća uštedeli 2.000 evra za porodično letovanje u Crnoj Gori, ili Grčkoj. Pretpostavite (daleko bilo!) da neki lopov, dok ste na poslu, obije vaš stan i ukrade iz fijoke noćnog stočića ovu porodičnu ušte?evinu. Nimalo prijatno, zar ne? Ali pretpostavite sada gori slučaj: lopov provaljuje u stan, pretražuje ga, razbija nameštaj, cepa veš, najzad nalazi ušte?evinu i odnosi je.6 Za lopove je plen u oba slučaja jednak, ali vi biste onog prvog lopova ipak smatrali pravim “gospodinom”, u pore?enju sa ovim drugim. Zašto? Pa zbog kombinacije lopovluka i destrukcije , u drugom slučaju. Ko zna zašto smo naveli ovaj primer, ali nadamo se da ne može da škodi(?!).

Zaključak

Prethodna razmatranja možemo zaključiti u nekoliko tačaka:

1. Proces globalizacije počeo je sredinom prošlog veka, daleko pre početka tranzicije (90-tih godina) i oslanjao se na kejnzijansku ekonomsku doktrinu, pa mu se ne može a priori pripisivati karakter neoliberalnog fundamentalizma .

2. Pobeda neoliberalne ideje (1980-tih godina) generisala je i promenu ekonomske filozofije MMF-a i SB-a, pa se preporuke ovih institucija svim zemljama, nezavisno od njihovog specifičnog ekonomskog stanja, svode na jedinstven, univerzalni recept , koji sledi matricu Vašingtonskog konsenzusa. Ovakve ekonomske politike izazvale su poremećaje u mnogima od tih zemalja.

3. Antiglobalističkom pokretu , bar u domenu ekonomije, ne može se pripisivati antitržišni karakter. Antiglobalistička ideja najdalje je od želje da se restaurira komandna (partijska) privreda. Štaviše, antiglobalizam ne negira liberalni tržišni model, ali se zalaže za to da se na taj model nadgrade državne interventne mere kejnzijanske ekonomske politike. Kada se zemlje u razvoju ne bi morale slepo pridržavati jedinstvenog recepta (Vašingtonskog konsenzusa), njihov bi razvoj bio brži, a proces tranzicije (i globalizacije) imao bi humaniji lik.

4. Mere kejnzijanske ekonomske politike nije moguće sprovoditi u komandnoj privredi. Zato u zemljama u tranziciji (pa i u našoj zemlji) mora biti najpre uspostavljena vladavina prava , kao neophodna osnova tržišnog modela. Tek potom, moguće je opredeljenje ekonomske politike za neoliberalni fundamentalizam (što je sinonim za moderni globalizam ), ili za veću ulogu državne intervencije (kejnzijanskog tipa) u privredi.

5. Tačno je da formiranje tržišne privrede (i oštrije konkurencije) prouzrokuje destruktivne procese, tj. “utapanje”, ili potpuno nestajanje privrednih organizacija (preduzeća i banaka). Netačno je , me?utim, da se veštačkom državnom destrukcijom preduzeća i banaka ubrzava proces formiranja konkurentske tržišne privrede. Zbog toga ekonomija destrukcije , kojoj su skloni neki naši eksperti i političari, ne sme ostati oslonac u filozofiji privrednih reformi u Srbiji.

Tekst je objavljen u poslednjem broju časopisa Prizma.