Marijana Milosavljević

Ponavljaci istorije

Neodgovornost je jedna od temeljnih svojstava naše elite ali po tome se ona ne razlikuje mnogo od politickih elita u mnogim zemljama. Politika se nekad smatrala pozivom a sada je profesija. Poziv pretpostavlja unutrašnju etiku koja se profesionalizacijom izgubila

Ovako je zabeležio književnik Živojin Pavlovic, pošto je zapadnu civilizaciju nazvao civilizacijom kristala a istocnu civilizacijom amorfije: “Nacelo civilizacije kristala - ništaci, osrednji, dobri, vrlo dobri, odlicni, veliki, geniji. Nacelo amorfije - svi isti.” Slicno su zapažali i strani putopisci kao i proucavaoci Balkana koji su putovali po Srbiji u 19. veku. Nalazili su da se malobrojni sloj srpske inteligencije malo razlikuje od naroda. I to nisu smatrali nekom prednošcu za srpski narod. Naprotiv.

Istoricarka Latinka Perovic ce reci da je to tada bilo razumljivo jer su Srbi bili narod seljaka. To je važilo za 97 odsto stanovništva. “Zbog toga obrazovana manjina nije insistirala niti smela da se mnogo razlikuje.” Medutim, vec 30-ih godina 19. veka mladi ljudi se šalju na školovanje što u zemlje zapadne Evrope, što u Rusiju. Oni su poreklom najcešce iz seljackih porodica. Vrlo brzo se odlucuju da sve što su naucili, vrate svom narodu.

I zaista mnogo su uradili za zemlju, obavili poslove dovoljne za citave institucije. U tim pionirskim licnostima bila su objedinjena mnoga znanja: pokretali su listove i casopise, prevodili važna dela, izdavali knjige, bili pisci i profesori. Upoznavali su svoj narod sa idejama, pokretima i institucijama Evrope. Narocito ih je inspirisao rad Srba u Austrougarskoj. Oni žive u državi koja nije njihova u politickom smislu reci ali su zato privrženiji gradanskom nacinu života, više su orijentisani na kulturni razvoj, na stvaranje posebnosti po kojima se jedan narod prepoznaje. Božidar Grujic, Jovan Sterija Popovic, Davidovic... prvi su naši zakonopisci i preko ugarskih Srba mala srpska kneževina dolazi u kontakt sa Evropom. “Ti ljudi su imali jacu svest o tome gde je svet i o tom rastojanju i to rastojanje su jasnije videli od nas danas. Oni nemaju iluziju da to rastojanje može brzo da se skrati ali cine što mogu”, kaže Latinka Perovic. Proces školovanja naših ljudi u inostranstvu možda je bio najintenzivniji tokom Prvog svetskog rata, kada se veliki broj ljudi našao u Francuskoj.

Naša elita koja se teškom mukom podizala, bila je neumoljivo trošena. Stradala je u ratovima a narocito u unutrašnjim politickim obracunima. Biološki oporavak posle Prvog svetskog rata bio je spor i težak, elita je bila bukvalno fizicki redukovana. Kako kaže Latinka Perovic, mi u svojoj novijoj istoriji imamo dve masovnije politicke generacije: radikale i komuniste. I jedni i drugi uglavnom su se školovali u inostranstvu, mnogi od njih nisu dovršili školu, vrlo rano su se politicki angažovali i revolucionizovali, vratili se u zemlju i organizovali stranke, borili sa režimom i dizali bune, odlazili u zatvor ili emigraciju i osvajali vlast. Fakticki su se pola veka održali kao dominantna grupa u politickom i javnom životu.

Posle Drugog svetskog rata zapocinje masovno obrazovanje koje odreduju uravnilovske tendencije jer se malo pažnje obracalo na kulturni obrazac. A još je Slobodan Jovanovic upozoravao da naši ljudi mogu strucno da se vrlo visoko razvijaju ali da im prosto, nedostaje kultura. Bez visokorazvijene licne kulture licnost je obicno bez skepse, bez kritickog odnosa prema društvu, bez spremnosti da plati licnu cenu za kriticnost. Pocetak raspada Jugoslavije izvukao je iz Srbije veliki broj najobrazovanijih ljudi koji su, smatra gospoda Perovic, predstavljali kriticnu masu za promene. “Mi zapravo nemamo prirodnu smenu generacija i zato je kod nas put ka politickom životu na izvestan nacin neprirodan. Naši politicari su lišeni iskustva i kao takvi cesto dolaze u situaciju da konstruišu stvarnost i da je onda prilagodavaju svojim konstrukcijama što je bez nasilja teško ostvarivo.”

Naša sagovornica kaže da uspeh elite cenimo po tome koliko društvo napreduje. “Mislim da politicka elita uvek makar za nijansu mora da ide ispred naroda. Ako ona samo reprodukuje ono što u nepismenom i zapuštenom narodu kulturno i socijalno postoji, onda ona postaje demagog koji ucvršcuje zaostalost a ne vuce društvo napred. Nešto od toga se dogada i danas. Elita koja nije u stanju da postavi pitanja da u jednoj dužoj istorijskoj perspektivi sagleda koje su to konstante koje nas stalno drže u mestu, koja nas stalno tretira kao žrtve, u suštini je inferiorna i neodgovorna”, smatra gospoda Perovic.

Mladen Lazic, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, prvo istraživanje elita sproveo je još 1984. godine u Hrvatskoj. Drugo istraživanje koje je obuhvatilo podrucje SFRJ radio je pred rat 1989. godine. Dalja istraživanja vršio je 1993. i 1997. godine u Srbiji. Najnovija istraživanja na istu temu bice prezentirana javnosti krajem ove godine. Sva istraživanja pokrecu pitanja regrutacije elite, njenog materijalnog položaja i osnovnih vrednosti i orijentacija ekonomske i politicke elite. Nacin regrutacije treba da nam govori o tome u kom smislu jedna grupa prestaje da bude izaslanik celokupnog društva i kako sve više postaje jedna profesionalna grupa.

U periodu kasnog socijalizma elita se regrutovala iz svih društvenih grupa po proporcionalnom principu. Danas se može reci da je politicka elita postala skoro zatvorena grupa. Ona se gotovo iskljucivo regrutuje (i medugeneracijski i unutargeneracijski) iz srednje klase. Tako se nacinom formiranja približava drugim demokratski razvijenim zemljama. I taj trend u vezi je sa dva procesa. Povecava se procenat visokoobrazovanog stanovništva dok se istovremeno povecava homogenost grupe, sprecava se prodiranje, grupa se pretvorila u poseban sloj.

I u socijalizmu naša elita je imala bolji materijalni položaj nego u drugim istocno-evropskim zemljama. Situacija se još više popravila tokom devedesetih godina. Prva i još uvek nedovršena istraživanja za 2003. godinu pokazuju da se njen materijalni položaj malo poboljšao u odnosu na pomenuti zlatni period ali se razlika od ostalog dela društva uvecala. Vrednosti se dramaticno ne razlikuju od vrednosti drugih društvenih grupa. Kod politicke elite tradicionalizam je manji, liberalna orijentacija je snažnija a autoritarnost je nešto manja nego kod drugih društvenih slojeva.

- Neodgovornost je jedna od temeljnih svojstava naše elite ali po tome se ona ne razlikuje mnogo od politickih elita u mnogim zemljama. To zato jer je posao politicara izmenio svoja osnovna svojstva. Politika se nekad smatrala pozivom a sada je profesija. Poziv pretpostavlja unutrašnju etiku koja se profesionalizacijom politicki izgubila. Politika je tako postala sredstvo za ostvarenje privatnih ciljeva, a ne služba za javne ciljeve. Kod nas se politika shvata kao plen i zbog strahovite fragmentacije elite. U skladu sa tradicionalnim hajduckim karakteristikama nastoji se da se što se više ugrabi sada i ovde. Konflikti medu elitom su toliko zaoštreni da je eliminacija uvek moguca kao i njihov ishod, što je suprotno ideji politickog takmicenja. Uvek je rec o životu ili smrti u politickom smislu. Zato gradani imaju utisak kao da se uvek iznova nalaze pred odsudnim trenutkom, tvrdi Mladen Lazic.

Takvo ponašanje, po mišljenju našeg sagovornika, ima veze sa našim zaostajanjem u modernizaciji. Mi nismo imali društveni konsenzus o tome da izademo iz socijalizma ni medu gradanima ni medu elitom, kao što ga nismo postigli ni tokom izlaska iz Miloševicevog perioda. To je jedan od razloga što još nismo uspeli da iz tog perioda sasvim izademo.

Valjda se zbog toga sve cešce cuje konstatacija da kod nas nije problem u gradanima vec da je problem u ocajnom kvalitetu naših politickih elita. Ali kao što je vec konstatovano taj trend postoji svuda u svetu i to poodavno. Evo, šta je o politickoj eliti još sredinom 20. veka zapisao cuveni americki sociolog Rajt Mils u svojoj još uvek neprevazidenoj knjizi “Elita vlasti”. “Ljudi drugorazredne inteligencije, ozbiljnog izraza lica saopštavaju glomaznim formulacijama svoje misli koje nisu ništa drugo do opšte fraze. Služeci se liberalnom retorikom, neodredenost se uzdiže na nivo principa a, oslanjajuci se na konzervativizam u stavu, i racionalnost se takode uzdiže na taj nivo. Javni odnosi i službene tajne, politicka kampanja na trivijalnom nivou i nezgrapno ostvarene cinjenice”...

I mi smo pomalo Amerika, zar ne?

I još jedan citat iz Milsove knjige: “Oni su u ime realizma konstruisali jednu, apsolutno svoju, paranoidnu stvarnost... Umesto odgovornog tumacenja dogadaja, oni se preteranim obiljem društvenih odnosa trude da te dogadaje maskiraju, nemajuci respekta za javnu debatu, oni se služe neinteligentnim pojmovima i krilaticama... Oni nisu reprezentativne licnosti”... Rajt Mils, inace, zakljucuje da krupna moc nacionalnih razmera leži u privrednom, politickom i vojnom domenu americkog društva. Ove tri velike hijerarhije su medusobno izmešane i njihovi predstavnici cine elitu vlasti.

“Stavovi elite u velikoj meri odreduju stavove celog društva. Narod je slika i ogledalo svoje elite. Jasno je da je potreban izvestan kontinuitet da bi se elita odnegovala a mi taj kontinuitet nismo imali. Devetnaesti vek obeležili su dinasticki a 20. ideološki sukobi i oni su se duboko zasecali u društveno tkivo. Mi nismo imali normalnu fluktuaciju vec radikalne prekide i kompletno cišcenje politicke elite kako u ideološkom, tako i u personalnom smislu. Zato se politicke vrednosti u našem društvu nisu dublje primile, nisu dublje uhvatile korene”, tvrdi Đorde Vukadinovic, glavni urednik casopisa “Nova srpska politicka misao”. Koji su razlozi što ni politicka elita kod nas nije iskreni privrženik demokratskih vrednosti?

Mnogo decenija unazad predstavnicka liberalna demokratija bila je predmet kritike što je ostavilo traga u svesti a narocito u podsvesti stanovništva i elite koja se u takvom sistemu obrazovala. Posle raspada zemlje kod nas je došlo do ponovnog etabliranja autoritarnog poretka sa nacionalnim predznakom unutar kojeg je demokratija bila prihvacena kao neka vrsta nužnog zla. Javnost je, gledajuci izvrgavanje i karikiranje demokratskih procesa (od predizbornih kampanja, preko prebrojavanja glasova, do medijske manipulacije), izgubila priliku da se upozna sa stvarnim prednostima demokratskog sistema. “Ona je usud demokratije prihvatila kao neku vrstu obaveznog društvenog rituala koji se mora simulirati kao što je to bio slucaj sa socijalistickim ritualima”, objašnjava Vukadinovic.

Sama opozicija, boreci se za svoj bolji status, bila je prinudena da se služi svim sredstvima koja nisu uvek bila besprekorna u pogledu demokratske procedure. “Sve nabrojano je temeljno odredilo svest naše politicke elite koja neozbiljno i neiskreno shvata i prihvata demokratiju”, tvrdi naš sagovornik. Kada je opoziciona politicka elita došla na vlast, pokazale su se sve navedene manjkavosti - površan i nedopustivo pragmatican instrumentalisticki odnos prema vrednostima demokratije. “Oni su svoj dolazak na vlast shvatili kao pobedu same demokratije i demokratskog principa. Zato su bili iznenadeni i iskreno zateceni kada im se prigovaralo zbog nedemokratskih postupaka.”

I Vukadinovic oseca potrebu da istakne pogubnost temeljnih sukoba koji vec skoro dva veka obeležavaju naše društvo a koji su, smatra on, po njemu iracionalni. Bez temeljnog društvenog konsenzusa nijedno društvo dugorocno ne može da opstane. Kod nas ga gotovo nikada nije bilo; cak i kad se cinilo da je uspostavljen, vršila se likvidacija svih drugih opcija. Teme oko kojih se krajem 19. veka delila srpska elita karikaturalno se ponavljaju krajem 20. veka kroz spor mondijalista i patriota. Krajem 19. veka to je bio spor naprednjaka i narodnjaka. Sve se vrtelo i vrti oko pitanja da li sa Zapadom ili Istokom, da li ukorak sa svetom ili nekim svojim putem. U Srbiji nikad nije dominirao centar - preovladavali su ekstremizmi. Zbog cega su reformski pokušaji kod nas bili kratkog daha, grubu i nasilno prekidani?

“Problem naših reformistickih tendencija je u tome što su bile neiskrene, histericne i nedovoljno kontekstualizovane. Reformatori nisu dovoljno vodili racuna o društvenoj istorijskoj realnosti. Oni su radikalno prekidali sa dotadašnjom tradicijom i vrednostima, a pri tom manifestovali arogantan stav prema narodu. Uz više ili manje mehanicki pokušaj presadivanja recepata sa Zapada ili Istoka”, kaže Đorde Vukadinovic.

Sonja Liht, direktorka Beogradskog fonda za politicku izuzetnost, primecuje da i posle najnovije smene vlasti opet možemo da uocimo kako se bukvalno preko noci ukidaju jedva zacete institucije. “Cujem da je ukinuta vecina vladinih agencija. Znajuci koliko ministarstva imaju ozbiljne probleme i kako je teško naci kvalitetne ljude da rade u državnoj administraciji, pitam se da li takvi možda ishitreni potezi dovode do toga da se umesto razrešavanja haosa dodaje haos. Politicare odreduje apsolutno nepoverenje u bilo koga ko je na vlasti bio pre njih.”

Opozicija, današnja vlast, u Miloševicevo vreme dugo je bila u situaciji da, u stvari, ništa nije mogla da uradi i “to je kod mnogih izazvalo ozbiljne frustracije, pa možda i trajna oštecenja. Sa pocetkom smena vlasti ocekujem da dode do prirodnog cišcenja jer suviše dugo gledamo jedna te ista lica.” Najveci problem je, po mišljenju naše sagovornice, taj što se vecina ljudi na vlasti ikada nije edukovala za posao koji radi, što ne zna šta znaci biti ozbiljan politicar. Šta treba politickoj eliti da bi bila zaista uspešna?

“Pre svega joj treba ozbiljno znanje i ozbiljna odgovornost. Politicari moraju da budu razvijene licnosti, da mogu da razumeju šta je opšti interes. Meni je nekad neverovatno do koje mere naši politicari pristaju da gomilaju funkcije. To ne bi bilo toliko strašno da naše društvo ima razvijene institucije, da ima strukturisana ministarstva sa uigranim i sposobnim službenicima. To bi onda znacilo da politicar daje samo neku vrstu politicke orijentacije, što kod nas nije slucaj. Zato su oni ludo hrabri ili pre ludo neodgovorni. Našim politicarima, osim znanja, fali ozbiljnost” kategoricna je gospoda Liht.

U meduvremenu, Fond nema problema sa iznalaženjem zainteresovanih polaznika cija je starosna granica ogranicena ulaskom u cetvrtu deceniju. Godišnji kurs prošlo je cak 19 clanova parlamenta, i pokazali su se da mogu da budu ozbiljni. Možda ce im neko reci da se Džordž Vašington odmarao citajuci Volterova “Pisma” i Lokove sastave “O covekovoj prirodi” dok se Ajzenhauer, na opšte zgražavanje svojih savremenika, opuštao citajuci dela o Divljem zapadu i detektivske romane.

Mirjana Vasovic

Moc je u rukama parapoliticara

Trenutno nemamo politicku elitu kakvu gradani zaslužuju. Onakva je kakvu nestabilna vremena namecu a zna se da prelomna vremena na površinu izbacuju mešetare. Politika je postala polje gde se najlakše stice socijalna promocija. Ugledi i privilegije brzo stižu i bez zasluga i krivice onog koji stice, kaže Mirjana Vasovic, profesorka na Fakultetu politickih nauka u Beogradu. Razgovaramo o zanimljivostima i fenomenima koji odreduju našu politicku elitu.

- Jedan deo sadašnje politicke elite regrutovao se iz redova veoma dobro uhlebljenih nekadašnjih aparatcika koji su nekriticki prihvatali vladajucu socijalisticku ideologiju. Padom režima oni su izgubili privilegije i ušli u politiku bilo na formalan ili neformalan nacin. Njihovo delovanje je prirodni nastavak borbe za ocuvanje nekadašnjih privilegija. Da li mislite na NVO kada govorite o neformalnim centrima moci?

- Cesto se zaboravlja da smo mi poražena nacija. To je jedan od razloga što se promovišu ljudi samo zato što su bili protiv neke politicke opcije. Potpuno bez zasluga ili uspeha postali su politicki relevantni i uticajni. Takve okolnosti u prvi plan izbacuju neformalne centre politicke moci i oni jesu oliceni kroz neke NVO, pogotovo one koje se bave zaštitom ljudskih prava.

Mnogi vam nece poverovati da su njihovi uticaj i moc tako veliki?

- Oni su dominantna politicka elita u smislu parapoliticke elite i oni ugrožavaju zdravo jezgro politicke elite. Izuzetno su agilni i agresivni. Onemogucavaju artikulisano politicko delovanje, odnosno sprecavaju da se postigne politicki konsenzus. Naša državna politika je pod strašnim naletima i udarima tih neformalnih centara moci. Oni se nisu regrutovali kao prirodna elita vec dolaze iz krugova koji su bili privilegovani pa deprivilegovani. To obicno znaci da im je najvažniji licni interes. Mnogi od njih se nikada nisu potvrdili u svojim profesijama ali se predstavljaju ili ih predstavljaju kao kompetentne analiticare naših prilika.

Oni se narocito zalažu za uspostavljanje diskontinuiteta u našem društvu.

- Oni smatraju da se svako moderno društvo gradi na pepelu njihovih politickih protivnika. Ideja diskontinuiteta u prevodu znaci da ništa pre nas nije postojalo niti može bez nas da postoji... Veliki deo naše elite su agitatori, a ne reformatori. Reformatori imaju viziju i traže društveni konsenzus a agitatori agituju samo za jedan put a sve ostale satanizuju. Zato što misle da su nezamenljivi, sprecavaju regrutaciju novih ideja i prirodnu selekciju elite. Oni suštinski u politici promovišu mediokritete.

Delu javnosti najviše smeta njihova aktivnost koju ocenjuju kao “ruženje naroda”.

- Da, oni problematizuju ceo narod. Stereotipi u narodu imali su veliki propagandni efekat na svetsko javno mnjenje. Tako lansirani stereotipi opravdavali su postupke medunarodne zajednice. Njihov legitimitet pociva na poistovecivanju sa vrednostima i interesima spoljašnjih centara moci. Oni hoce da prevaspitaju, umesto da vide šta je pozitivno u tradiciji, gde su cvorišta modernizacije, gde su demokratski potencijali koje treba podržati. Oni se postavljaju kao namesnici. I još jedan fenomen u našoj politickoj kulturi - fenomen “bivših”.

- “Bivši” su svi oni koji misle da je, posle gubitka fotelje, jedini izlaz povlacenje u “politicku ilegalu” i bavljenje subverzivnom delatnošcu u odnosu na sopstvenu državu. To su veciti “poštovaoci necijeg lika i dela”, prosveceni branioci neke bivše politike koju “niko ne sme dovoditi u pitanje”, niti “obezvrediti”. To su privrženici neformalnih centara moci koji svoju “misiju” ostvaruju zagovarajuci “nadzorne organe” i vanparlamentarnu demokratiju. Oni, za koje narod - sve dok glasa za njih - predstavlja “demokratsku javnost”, a kad im uskrati poverenje - tek “svetinu”. Oni misle da posle njih mogu biti samo oni sami ili - potop.

Miša Đurkovic, filozof

Zacementirani monopol

Prica o eliti jedna je od onih tužnih vecitih tema koje se periodicno stalno pokrecu kad god ukupan politicki i ekonomski život ocigledno ne idu u dobrom pravcu. Stalno imamo pitanja o tome kakva nam je elita, zašto je takva, može li se išta uciniti da ona bude bolja... I naravno, sva ova pitanja su opravdana jer za stanje u jednoj zajednici trebalo bi da snose odgovornost oni koji su najobrazovaniji i najsposobniji. Kod nas je, medutim, veoma popularno da se za probleme optužuje narod. Elita je sposobna, proevropska, modernizacijska, a narod je antievropski. Ova prica je izvanredna za legitimaciju sopstvenog nerada i lagodnog života bez odgovornosti.

Problemi sa našom elitom pre svega proizlaze iz monopola koji ona uživa. U svim oblastima postoje snažni, zacementirani monopoli zasnovani pre svega na interesu. Ove ideološke medijske rasprave koje stalno slušamo i gledamo, zapravo su paravan za briljantnu saradnju ili kohabitaciju koja postoji izmedu pripadnika razlicitih ideoloških grupa. Prostor je vrlo jasno podeljen, i mnoštvo starih školskih, kumovskih i rodackih veza omogucuje jednom istom sloju ljudi da stalno ostaju u vrhu bez obzira na promene vlasti. Tako je u politici, kulturi ali u ekonomiji gde su ti monopoli najocigledniji. Naš osnovni problem za koji ja ne vidim rešenje, jeste kako razbiti postojece monopole u svim tim oblastima i uvesti principe nadmetanja koji bi morali da nateraju stvarno suprotstavljene konkurente da se uozbilje.

Naša intelektualna elita treba da snosi odgovornost zbog dve povezane stvari koje se svode na isto: potpunu odvojenost od realnosti zemlje u kojoj živi. Ovo jednako odlikuje pripadnike svih navodno suprotstavljenih opcija. Prvo - neprestano insistiranje na ideološkim pitanjima koja nisu prioritet u ovoj zemlji, kao što je suocavanje sa prošlošcu, Haški tribunal, nacionalizam, modernizacijski potencijal... Ta pitanja jesu njima prioritet jer žive bukvalno od tih besmislenih prica ali nisu ljudima koji treba da rešavaju od cega ce da žive i šta ce da rade.

Drugi problem je neverovatan provincijalizam koji se vidi, na primer, u recepciji serije “Seks i grad” na B92 ali sve više i u drugim medijima koji smatraju da je sada politicki korektno gurati tu matricu. To je jednako provincijalizam kao i drugi ekstrem, strah od svega što dolazi sa strane.

(Autor je viši naucni saradnik u Institutu za evropske studije)