Sudeći po šarolikim rezultatima i ličnostima kojima je ukazano poverenje na opštinskom, gradskom i vojvođanskom nivou mimo postojeće vlasti i opozicije, običan čovek je umoran od velikih priča oko malih razlika i od neprestane borbe za vlast na svim raspoloživim državnim nivoima u krugu jedne te iste partijske elite (za koju je ne bez jakog razloga pronađen termin “partijskih oligarhija“).

 
Zbog toga nije ništa neobično da se sve češće u javni medijski prostor, nekako s boka, ubacuju potisnute “politike“ iz bivših vremena, koje prozivaju “»glavnu struju”« koristeći otvorena pitanja Haga i Kosova. To remeti postojeći proces uravnotežavanja interesa različitih partija centra – predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunice. NJihov sporazum o nenapadanju je ugrožen, kao i načelna saglasnost za donošenje novog ustava, aktivno učešće DS i DSS u formiranju lokalnih vlasti, pa sve do okončanja sukoba koji vodi poreklo još iz sredine devedesetih i zajedničkog građenja državne politike i institucija u budućnosti (a to je za većinu posmatrača uslov da Srbija krene napred). Kohabitacija deluje prilično lomljivo i na “odveć dugom štapu“. Hoće li Koštunica i Tadić ostati na istoj strani ako DSS i DS ne formiraju zajedničku vlast u Novom Sadu i Vojvodini ili ako iznesu različite stavove povodom izlaska Srba na izbore na Kosovu, pada li zbog toga republička vlada itd... unosi elemenat neizvesnoti.

Aktuelna zbivanja su tako zbunila javnost, koja priželjkuje manje komplikovane odnose na sceni, kao i snage koje se lakše profilišu u kriznim vremenima (Hag, Kosovo). Zbog toga se iznenada učinio snažnim izazov bivšeg čelnika Demokratske stranke Čedomira Jovanovića koji od Tadića zahteva da raskine saradnju s Koštunicom i “oživi petooktobarske ideale”. Jovanović je svojom retorikom i nastupom u medijima za časak oživeo situaciju od pre četiri godine, procenjujući da angažovanje u nevladinoj organizaciji “Milenijum“ i praćenje suđenja pripadnicima Zemunskog klana optuženim za ubistvo bivšeg premijera Đinđića, ne može prebaciti prag vraćanja u političku orbitu. Pogonsko gorivo je potražio u nezadovoljnom krilu DS, zahtevajući formiranje stranačke frakcije “čuvara vatre 5. oktobra“. Jovanović je, dakle, za povratak u 2.000. i “sprovođenje revolucije do kraja“.

S druge strane, uočljiv je i napor jednog širokog kruga samozvanih “patriota“ da rehabilituju populistički pokret devedesetih, koji je pratio i stavljao se na čelo tadašnjih gibanja, počev od Gazimestana pa do Kumanovskog sporazuma – koji mnogi tumače i kao prećutnu kapitulaciju Srbije na Kosovu. Sasvim u tom maniru, nedavno se obrelo u Beogradu nekih hiljadu ljudi pridošlih “neznano čijim autobusima“, da bi protestovali protiv Tadićevog poziva Srbima da se odazovu na prošlonedeljne izbore na Kosovu. Bez obzira što je izlazak Srba na izbore bio slab, gotovo nikakav, na nekim biračkim mestima van Kosova grupe nezadovoljnika sprečavale su državu da obezbedi glasanje. Nisu dozvoljavali ni da se biračka mesta otvore, izazivajući zakon bez straha od sankcije.

Ni “revolucionari“ poput Jovanovića, a ni populisti iz 90-tih, zapravo ne veruju u demokratski proces, smatrajući da je većina u narodu nesposobna da prepozna svoje interese pa joj je potrebna bilo “blagonaklona diktatura“ prosvećenih, bilo samoproklamovane vođe koje veruju u svoju “višu misiju“. Omiljeni populistički šlagvort je da političari “uopšte nisu potrebni“. “Oni samo rade za sebe“ i zbog toga bi kormilo države trebalo usmeravati “referendumskim izjašnjavanjima” o tekućim pitanjima, kao i o prijateljima i neprijateljima naroda. Povodom Kosova smetao je Tadić, ali nije isključeno da će “antibirokrate“ udariti i po ostalima.

Zanimljivo je da se u nekim krugovima bliskim Atlantskom savetu (orijentacija ka ulasku Srbije u NATO), što znači Jovanoviću i famoznom Bebi Popoviću, sasvim u skladu s ovim, zucka kako je naša politička scena nepopravljiva, i da su poželjni novi lideri kao partneri Zapada. Strane službe bi uskoro mogle pokrenuti medijsku kampanju uzdrmavanja krupnih političkih ličnosti u zemlji. Posle toga bi sledili izbori i sklapanje saveza s novim liderima.

Ipak, situacija u zemlji s jeseni 2004, nešto je drugačija od one u jesen 2.000. Makar i po tome što je kakva-takva saradnja u društvu i u političkoj sferi otpočela, a to označava i početak integracije rasutih snaga. Peti oktobar je danas simbol prevelikih očekivanja i velikog razočaranja, rasipanja energije i sporovoznih promena, ali politička kultura je ovde ipak evoluirala u poštovanju demokratske procedure, minimuma pravila, težnji ka odgovornosti političara u delu medija i drugih oblika javne kontrole vlasti. Nema sumnje da još uvek ima pobornika lova u mutnom i postupanja van važećeg društvenog ugovora, kao i da će još dosta vremena oni biti izazov za snage centra. Ali i da takav nejaki centar, ako bude uporno radio na usaglašavanju interesa, jača osećaj solidarnosti i marginalizuje ekstreme.