Zemlja cestih izbora i retkih ideja

Ako je srpska sreca do 5. oktobra bila da vam se, kad nestane struje, lift ne nade izmedu spratova vec na samim vratima, onda je samo iz takve srece mogao da izade ovaj današnji srpski izbor na cija oba pola cuce davoli i uzvikuju Kajaceš se. Kajaceš se, dakle, i ako si glasao za radikale u Novom Sadu i ako si glasao za demokrate u Beogradu jer u trenutku kada nema ozbiljne politicke opcije koja na vlasti nije zabeležila neuspeh, Srbija ima taman onoliko glasanja koliko nema svežih politickih ideja, taman onoliko izbora koliko ne može da pronade put.

Kajaceš se i ako izruciš generale jer je prekasno i jer se sva korist od toga sastoji u spasavanju viška štete, kajaceš se i ako ih ne izruciš jer je mera njihove slobode danas taman mera onoga koliko još može da se izgubi. Kajaceš se ako glasaš na Kosmetu jer ceš dobiti tek nekoliko nejakih ruku da dogodine ne podignu ruku kada, prilike su, kosovska skupština proglasi punu samostalnost; kajaceš se i ako ne izadeš jer ce se uvek naci neko da ti kaže da tada nema nacina da uticeš na igru iz koje si izašao. Kajaceš se ako zamoliš Crnogorce da ostanu jer predugo vec živiš u smešnim orocenim državama i želiš to da prekineš; kajaceš se i ako ih zamoliš da idu jer znaš da ta prica o zajednickoj državi nije samo tvoja i da iza nje stoje generacije mnogo bolje od tvoje, koje ti javljaju da je bolja i smešna zajednica od nikakve.

TADIC I KOŠTUNICA

Stvar je, medutim, u tome što to prokletstvo srpskog izbora nije stvar zaumnih višnjih sila, ono nije kazna razgoropadenog božanstva istorije, kome su Srbi ostali toliko dužni. Sa jedne strane, previše odlagani problemi imaju u svojoj prirodi da vremenom prestaju da nude ijedno dobro rešenje. Sa druge strane, bilo bi dobro videti šta je to što je opredelilo Vojislava Koštunicu da ne komanduje izlazak na Kosmetske izbore, šta je to zbog cega bi izgleda Boris Tadic najradije izašao na njih. Kakav je taj Kosmet za koji se bori Koštunica, kakav je onaj koji bi voleo da vidi Tadic: da li je to nepodeljen Kosmet u sastavu Srbije na kome bi vlast i dalje imali Hašim Taci i drugovi, da li je to nacionalno kantonizovani Kosmet u ili van Srbije, da li je to Kosmet u kome bi jednima pripala Mitrovica i sve severno od nje, a drugima veci ostatak, da li je to status quo krhkog Kosmeta iz rezolucije 1244; da li je to Kosmet na kome se dosledno poštuju ljudska prava i gde je pred tim sve manje važno.

Zato je, tamo gde godinu dana uoci ozbiljnog otvaranja pitanja konacnog rešenja Kosmeta ne postoji odgovor na takvo pitanje, Koštunicino protivljenje izborima više stvar psihologije nego politickog koncepta: on je više covek koji u igru redovno ulazi oprezan da ne primi gol nego što mu adrenalin nalaže da ga postigne, pa je tako njegov izlazak iz igre jednostavno stvar psihološkog opredeljenja. Ne postoje, naravno, ni dublji koncepti iz kojih proistice Tadicevo opredeljenje da se na kosmetske izbore izade: i ono je više proizvod njegove psihologije, koja mu, kao svakom deesovcu koji drži do sebe, nalaže da u igri valja biti i ma šta raditi s loptom u nogama jer se samo iz igre može nešto postici. Ali ne treba imati ni iluzija s tim: ni Boris Tadic nema jasnu ideju šta se s Kosovom može uciniti više od onoga o cemu govore ujedinjeni realisti i pesimisti.

Naravno, cinjenica da oni nemaju jasan koncept o Kosovu ne proizlazi iz njihove nesposobnosti, za koju ce Ceda Jovanovic staviti ruku u vatru, vec od proste stvari da je problem toliko blizu pred vratima da se tu više ne prave nikakvi posebni koncepti, nego se uglavnom spašava šteta. A kada se spašava šteta, onda stratezi prepuštaju posao onima koji žele da se njime bave, a pošto ni takvih nema, bavi se ko mora. Naravno, ni Tadic ni Koštunica nisu ljudi koji ce reci koliko su male šanse da se sa Kosovom dogodi bilo šta izvan onoga što želi Hašim Taci, i jedan i drugi potpuno su svesni da ne postoji više nikakva strategija sa Hagom, vec da je i ta stvar toliko blizu bedemima da je ostalo još samo da se, koliko može, izvadi šteta; da to sa Crnom Gorom takode izgleda nepopravljivo i da se u sva tri problema ne traži niko ko bi nešto posebno mudro odlucio u korist javnog interesa, vec onaj koji bi presekao i dozvolio da ga poprska prvi mlaz gnoja iz te tri duboke zapuštene rane.

Srbija je zato država gde u ratu nisu politicki koncepti: jasne ideje o ovim pitanjima postoje samo tamo gde žive ljudi daleko od vlasti da mogu sebi da dozvole luksuz da ih imaju, dakle kod radikala i kod Cede Jovanovica. Srbija je danas zemlja ciji problemi su tako teški i tako zapaljeni da njihovo rešenje nije više pitanje mozga i taktike, vec prostog uslovnog refleksa da se udarac u poslednjem trenutku izbegne ili, još pre, da se ostane na nogama kad se primi.

KRUG VLASTI

Zato je u Srbiji nemoguca bilo kakva ozbiljna strategija, zato se u njoj troše vlade, predsednici i ministri kao što se u ratovima troše interventni vodovi. Zato su ovde nemoguce nove politicke ideje, strategije, zato ovde država živi od danas do sutra, zato ona svoje vreme meri od Grosmana do Karle i od Karle do sertifikacije, zato ce ovde svaka vlada zažaliti i ako nešto uradi i ako ne uradi ništa, zato su se ovde za cetiri godine izmenjale tri neuspešne vlasti, zato je svaka od njih odlazila ili ce otici sa hukom - isti ste kao oni pre vas - i zato se zatvorio taj nesrecni krug gde više nema nikoga ko nije dobio šansu, nikoga ko bi je iskoristio i nikoga novog ko bi sacekao priliku za sebe.

Zato ce Srbija i dalje biti zemlja cestih izbora, onoliko cestih koliko ce u drugom krugu birati izmedu vec izabranih, zato su u tom vecitom kruženju svoju šansu docekali Bidža, Raka i Smiljko Kostic, baš zato što su oni mera prilika da se na ovdašnjoj sceni još dugo nece pojaviti niko nov, niko svež, niko ko bi mogao da radi ono što je zamislio umesto onoga što mora.

Takva Srbija, u kojoj je pristojnog sveta ostalo za najviše jednu i po vladu, besomucno troši svoje poslednje ljudske zalihe i zato u njoj mnogo toga više nije važno, kao što više nije važno hoce li Srbi na Kosmetu izaci na izbore ili nece, osim što ce da proizvede sudar dve nemogucnosti da se izade iz kruga politicke psihologije u politicku strategiju i što cemo se svi mi lepo nedeljama opredeljivati izmedu te dve psihologije.