Od prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji nije prošlo ni dva meseca, a već se razmišlja o novim. Birači su svoju poruku toliko zašifrovali da srpskim političarima ni do danas nije pošlo za rukom da je dešifruju.

Ultranacionalisti, pseudosocijalilsti, socijalne demokrate, monarhisti, liberali, klub elitnih ekonomista, demokrate, pravoslavne patriote, komunisti, ratni veterani, šovinisti i ljudi optuženi za ratne zločine. Takav sastav parlamenta bi i u krajevima sa mirnijom poliltičkom klimom izazvao velike potrese.

O takvom izgledu srpske Skupštine svakako su odlučili birači na decembarskim izborima. Od tada se partije demokratskog tipa trude da stvore protivtežu pobedniku izbora – Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja, kao i preostalim socijalistima Slobodana Miloševića. Stvoriti veliku koaliciju protiv tih snaga bilo je moguće jedino teorijski, iako su demokrate zajedno osvojile većinu glasova.

Posle mesec i po dana iscrpljujućih pregovora pokazalo se da demokratska parlamentarna većina postoji zaista samo na papiru. Glavni spor nastao je između Demokratske stranke Srbije bivšeg jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice i Demokratske stranke ubijenog premijera Zorana Đinđića. Uzajamnu netrpeljivost ljudi koji su početkom devedesetih godina osnovali opozicionu platformu protiv Slobodana Miloševića nije umanjila čak ni Đinđićeva nasilna smrt. Opraštajući se sa njim, demokrate su propustile šansu da se pomire i tako otvorile put novom nastupu radikala. Veoma je važno razlučiti na čijoj strani leži glavni deo odgovornosti za tu situaciju.

Obično se raskol u demokratskom bloku objašnjava ličnom averzijom između vođa pojedinih partija, pa time krivica kao da se prebacuje svakome podjednako. Uglavnom, sigurno je da je u taboru demokrata dominirala u protekle tri godine Demokratska stranka, tačnije rečeno, njen lider, Zoran Đinđić. Svojom strankom ovladao je u toj meri da, po njegovoj smrti, nije uspela da nađe novog vođu. Njegovi sledbenici proglasili su da će ubijeni predsednik biti večna ikona, novog predsednika su iz pijeteta odbili da izaberu i prepustili se žalosti. Ova partija je tokom tri godijne vlasti sasvim izgubila vidljive mehanizme, njeno ime postalo je novi sinonim za korupciju, političko lupeštvo i krađu državne imovine. Umesto razrešavanja posledica Miloševićeve ere uništavanja, Demokratska stranka je uložila skoro svu energiju u borbu protiv druge demokratske partije i njenog šefa Vojislava Koštunice. Prisluškivali su se telefoni, zloupotrebljavali mediji i konačno, izbio je rat tajnih službi. Sve se završilo izbacivanjem nepodobnih poslanika iz parlamenta.

Poslednji udarac ostacima vladavine zakona i demokratiji Đinđićeva vlada je zadala nepoštovanjem odluka Ustavnog suda, da poslanik ne može izgubiti mandat odlukom jednog dela vladajuće koalicije. Milošević i Šešelj su sve to posmatrali iz svojih zatvorskih ćelija haškog suda za ratne zločine i sigurno su pritom trljali ruke: nikakvog razračunavanja sa prošlošću neće biti, niko nas neće proveravati niti raspravljati o našoj krivici. Dajte demokratama vlast i oni će je sami sebi onemogućiti. U sporu među demokratama su se međutim iskristalisale dve glavne tendencije u novoj srpskoj politici. Koštuničina, prema kojoj je za Srbiju od primarmnog značaja stvaranje dobrih pravnih osnova (i njihovo poštovanje) i Đinđićeva, koja je zastupala gledište da je pre svega potrebno pokrenuti ekonomiju, na bilo koji način i bilo kojim metodama.

Nakon tri godine je postalo očigledno da su nekontrolisana reforma i nepromišljena privatizacija uvukle zemlju u još veći haos, a njene stanovnike lišile poslednjih ostataka poverenja u reformu. Paradoks je da je miljenik Zapada postao haotični Đinđić, štaviše upleten u čudnovatu političku trgovinu sa mafijom, a ne uračunljivi Koštunica, političar sa čistom prošlošću i srazmerno jasnom vizijom budućnosti. Nemirni nacionalizam mladog naučnog asistenta Đinđića ostao je diskretno zaboravljen, dok je profesor Koštunica, koji svoje nazore nikada nije naročito menjao, zadobio u inostranstvu etiketu umerenog nacionaliste, a kod kuće pravnog fundamentaliste.

Koštunica je samo veoma bezazleno pristao na večiti princip srpske politike, prema kojem partija mora imati snažnog vođu a ostalo je manje važno. Pošto je tu ulogu prihvatio, bilo je neizbežno da dve navedene tendencije pre ili kasnije dodu u sukob, da ne mogu da opstanu zajedeno u istoj vladi. Zato danas Koštunica odbija da oformi kabinet sa ostatkom Đinđićeve partije. Neće ponovo to da proživljava, štaviše ne sa partnerima koji, u poređenju sa problematičnim ali prvoligaškim igračem Đinđićem, igraju za drugu ligu. Bez Đinđićeve partije svako može da formira samo manjinsku vladu, koju bi trajno morali da podržavaju Miloševićevi socijalisti, a to za svet naprosto ne bi bio dobar signal.

U domaćim okolnosatima bi takva vlada bila u velikoj meri nesigurna, neodlučna i zavisna od dobre volje svojih bivših, nikad mirnih neprijatelja. Sastavljanje takvog kabineta očigledno bi bilo produžavanje sadašnje nestabilnosti. Pitanje je, šta mogu rešiti novi izbori. Mnoge stvari će zavisiti od toga da li će se njihova pravila izmeniti do te mere da bi glasanje samo do u beskonačnost produžavalo političku pat poziciju. Paralment bi svakako morao da snizi izborni cenzus za političke partije ali nije sigurno da bi sadašnja Skupština mogla o tome da se dogovori. Drugi put vodi preko stvaranja prirodnih predizbornih koalicija programski bliskih partija, a nikako funkcionalnih prilepaka kao ranije. Demokrate sada moraju biti obazrive. Srpski radikali ne moraju se mnogo truditi da biračima objasne da su za današnju komplikovanu situaciju krive demokrate. Naime, u tome će biti u pravu.

Izvor, Lidové noviny, Prag, 19. 02. 2004.