Aleksandar Tijanić

Srpski kraj 20. veka

Smatram privilegijom što Vučelića mrzim kao Nemca. Da iz mene iščili taj plemeniti osećaj, raskinuo bih jedino što nas dvojicu doživotno veže. Pa ipak, Srbi, moram da vas pitam - je li danas Milorad opasniji za vas od Čede? Nije. Da li je zaobljeni Dačić maligniji za Srbiju od ugojenog Živkovića? Jok.

Kad je Marši reprizno seo na presto srpskog parlamenta, ovaj put uz pomoć socijalista, za naše nesrećno pleme time je okončan Dvadeseti vek. Kalendarski, kasnimo za svetom četiri godine. Politički, deset. Ekonomski, pedeset. Ali je Koštunica, šampion političke neortodoksije, ovim potezom preokrenuo istorijski trend. Aferim! Počeo je da otplaćuje sve što nam je ostao dužan. 

Javnim dogovorom sa socijalistima, da pet-šest vekova iza Engleza i Srbi dobiju parlament, Vojislav je praktičnošću politike nadvladao dosadašnju surovu isključivost ideologije. Jedno političko doba zauvek ostaje iza nas. Srbija prestaje da luči propast. Kome fali Čeda, tome nedostaje nešto drugo. Nemam iluzija da će nadalje biti lako, da će biti pošteno, da će biti brzo, da će biti bezbolno. Ali znam da od ovog dana može biti drugačije. Znam šta lomljenje tabua znači. Znači lomaču za društvo u kojem je laž prevladala, politika razdvojila sebe od stvarnosti, elita izdala građane, nacionalni interesi podredili računu privatne bande, politika destrukcije deformisala zakone, sistem pravde, suštinu institucija. Neka to gori. Neka oni cvile. Napravite roštilj od skotova.

Sloba i Đinđić konačno su mrtvi. Svako na svoj način. Ali njihovi sistemi, slobizam i dosizam, kremirani su istovremeno, u istoj peći. Dve Srbije, različite u parolama, a zasnovane na strahu kao osnovnom principu; dvojica sultana, sa istovetnim polugama moći; razbaštinjeni su o jednom trošku. Nikad niko više neće biti veći od Srbije. Moćniji od zakona. Neće gospodariti sudbinama i imovinom ljudi. Neće u svom buđelaru držati naše pare. Neće nas oslepiti i onemiti. Neće biti lažni bog. Neće nas hipnotisati preko kukavnih medija.

Tek se ovim činom, istina o pravoj a podudarnoj prirodi dva sistema, priznaje kao portret svega u čemu smo živeli. Ovo je ispovest da je, na paroli o lažnom nacionalizmu i lažnom reformizmu, Srbija stigla u ćorsokak. Da nas ravnoteža nemoći deceniju jede iznutra. Da smo, kao građani, za bratoubilački ideološki rat postali samo mekdonaldsova “brza hrana”.

Koštunica, šizofreno opsednut filozofijom i politikom, konačno postaje političar. Hvala Svevišnjem, valjda je naučio da moralnost nije strategija već srž. Kao što Belanovica nije kuća, nego vikendica. Socijalistima sasvim odgovara da se pred Srbima pokažu konstruktivnijim nego što jesu. Hoće, porastom rejtinga, veću samostalnost od diktatorskog Slobe. Zato, sve što se na prvi pogled čini kao Miloševićev trijumf, zapravo je njegov teški poraz. Opšte smirenje, uspostava institucija i tračak nade, slabi tvrdokorne slobiste i radikale. Nema spoljnjeg ili unutrašnjeg rata -  nema profita za takvu politiku. Šešelj i Sloba neće noćas otvoriti šampanjac.

Nije Vojislav, kao rimski papa, podelio indulgencije slobistima. Nije ih pomilovao. Nije njih priznao za svoje. Samo je učinio da ono što se zove “Peti oktobar”, rezultat iskrenog narodnog ustanka potpomognutog proračunatim stranim tajnim službama, plod srpskog gneva, dakle, pripada i onima koji su bili protiv “Petog”. Svima. Time je mudro izbegnuta repriza večne podele na nove partizane i nove četnike (PS: jebo im ja mater i jednima i drugima). Ovakvim dogovorom u parlamentu ukinuta je rasistička podela na “liberalne” (ha, ha) Srbe i “konzervativne” (ha,ha) Srbe. Prvi put su svi građani izjednačeni pred zakonom bez obzira na političko opredeljenje. Koliko jednostavno, kako dalekosežno.

Odbacujući dogovor sa dosistima, oličenim u trtastom Živkoviću, ne želeći ni razgovor sa šilerovcima, grupno ugrađenim u Čedomira, Vojislav nije kaznio Borisa, niti DS. Sa krova je bačen Beba, njegov Pink, njegov Beč, njegov Herceg-Novi, njegovi urednici medija koji i danas ćute, njegovi sponzori sa svojim mafijaškim kapitalom, njegov status suvlasnika Srbije, njegova kampanja za samostalnu Srbiju plaćena podgoričkim evrima, njegov direktorski položaj unutar Demokratske stranke čiji član nije, njegove kolone neidentifikovanih džipova po gradu, večere sa antikvarijatskim doušničkim grofovima po beogradskim kafanama, namešteni tenderi, oteti poslovni prostori, psovanje Suše, suđenja medijima, ukidanje advokature, suluda priprema za hapšenje Koštunice, unošenje “heklera” u srpsku vladu. Kome to nedostaje, neka kaže glasno. Ko hoće takvu Srbiju, neka digne ruku.

Demokratska je sada kažnjena za svojevremeni raskid sa Koštunicom. Ona postaje partner u izgradnji normalne Srbije kad joj se desi isto što i socijalistima: da izvade zube sopstvenim ljudožderima i da se vlast vrati u institucije stranke. Ovako, tri lidera DS je premalo, jedan je previše.  Kao da ne vide kako ne funkcioniše podela na ideološki napredne i ideološki štetne. Postoje korisni za Srbiju i oni koji joj rade o glavi. Neka izaberu sami. Dobili su lekciju da je nemoguće biti reformista i biti lažov; biti lopov i predvoditi tranziciju; biti žandar i biti mafijaš; prisluškivati i braniti zakon.