Odbrana Slobodana Miloševica u Hagu
Posle izricanja presude, Miloševic ce moci da se žali Evropskom sudu za ljudska prava, jer mu nametanje advokata protiv njegove volje daje osnovu za to

Šta bi bilo kada bi Sadamu Huseinu bilo dozvoljeno da sam sebe predstavlja pred sudom? Pomisao na Sadama koji svake noci na bliskoistocnim TV vestima agituje protiv nezakonite americke okupacije Iraka, tvrdi da su Sjedinjene Države bile njegov saucesnik u ratnim zlocinima koje je pocinio u Iranu, i podstice svoje sledbenike na nasilje protiv SAD, zaista je zastrašujuca.

Ovako je zimus na jednom pravnom seminaru u americkoj državi Ohajo profesor Majkl Šarf ubedivao prisutne da je odbijanje sudije Ricarda Meja u avgustu 2001.godine da Miloševicu još tada nametne branioca bila potpuno pogrešna odluka. Mej je tada, naime, prvi put odbio zahtev Tužilaštva sa objašnjenjem da bi to bilo “kršenje medunarodnog prava”, jer optuženi “ima pravo da se sam brani”. Profesor Šarf bio je od 1989. do 1993. godine (kada je Tribunal osnovan) advokat u Stejt departmentu zadužen za sudenja za ratne zlocine. Miloševic ga je prošle nedelje u uvodnoj reci pominjao kao pisca Statuta Tribunala u Hagu, a nekoliko dana pre toga objavljeno je da je Šarf za potrebe Tužilaštva pisao analizu o nužnosti imenovanja advokata Miloševicu.

Povlaceci dalje paralelu Miloševic - Sadam, Šarf je podsetio da ce Sadamovo sudenje postici svrhu jedino ako u javnosti bude doživljeno kao pravicno i legitimno. “No, ako se Sadamu dozvoli da se okoristi Miloševicevom taktikom i da svoje sudenje predstavi kao ‘pobednicku pravdu’ u rukama ‘marionetskog suda’, to ce ozbiljno ugroziti željeno pomirenje irackih Kurda, šiita i sunita”. Šarfove reci danas zvuce gotovo komicno, no on je u januaru ove godine u Ohaju najozbiljnije predvidao da ce dokumentovanje Sadamovih zlocina na pravicnom sudu “pomoci da se opravda americka invazija”.

Sud u Hagu je prošle nedelje konacno popustio pred zahtevima Tužilaštva i imenovao Stivena Keja i Džilijan Higins za Miloševiceve advokate, ali se nije pozvao na Šarfov argument da je “remetilacko ponašanje” okrivljenog na sudu razlog za nametanje branioca. Umesto toga, sudije Robinson, Bonomi i Kvon su jasno dale do znanja da je Miloševicevo bolesno srce jedino zbog cega mu oduzimaju pravo da se sam brani. To je važno reci ne samo zato što je i tužilac Džefri Najs smatrao da Miloševicu treba nametnuti branioca zbog toga što vrši “opstrukciju” procesa koji koristi kao “platformu sa koje iznosi svoje politicke stavove”, vec i zato što Majkl Šarf nije jedini americki profesor ili pravnik koji je u poslednjih godinu dana javno izražavao zadovoljstvo što Sadam Husein nece imati priliku da se u sudnici služi Miloševicevim “trikovima”. Tako da Miloševicu sada nije teško da u javnosti podstice sumnje da je pravi problem za sud njegova glava (odnosno procesno-politicka veština), a ne srce. Tim pre što su advokati nametnuti posle dve godine, u casu kada je trebalo da pocne Miloševiceva odbrana, za koju se od pocetka zna da je iskljucivo politicke prirode.

Najs je, pak, smatrao da nametanje svedoka nalaže i odbrana “etikecija suda” koji Miloševic vreda nazivajuci ga “nezakonitim” a Tužilaštvo “takozvanim Tužilaštvom”. To nepoštovanje suda moglo bi u nastavku procesa zarazno delovati na Miloševiceve svedoke, a i nepovoljno uticati na njihovu “istinoljubivost”, pribojava se Najs koji je, kao što je poznato, i sam imao dosta problema sa neistinoljubivim svedocima. Najs je još poducio sudije da ne treba da ocekuju da ce se “neko iracionalan i nerazuman” ponašati racionalno samo zato što nasuprot sebe ima “nadasve racionalne i razumne” osobe. Sudije ga tu nisu poducile “etikeciji”: naprotiv, u protestima mu se pridružio novi sudija, Škotlandanin Ien Bonomi koji je dodeljen sudskom vecu posle smrti Ricarda Meja. Odmah su se osetili novi, drugaciji vetrovi: Kvon i Robertson su na stalne uvrede može biti oguglali, ali Bonomi uopšte nema nameru da se navikava na Miloševicevo etiketiranja suda kao “zajednickog zlocinackog poduhvata” i slicno.

Nece ni morati, jer su Miloševicu usta u sudnici sada više-manje zacepljena. Delom što mu sudija Robinson, po uzoru na Meja sa pocetka procesa, iskljucuje mikrofon kada govori o stvarima o kojim ga niko ne pita, a delom što je Miloševic sam sebi oduzeo rec odbijanjem da naknadno ispituje svedoke, kad Stiven Kej obavi glavno ispitivanje. Bivši DžU predsednik kaže da nece da kupi “mrvice” sa stola, nece da bude Kejov pomocnik i zahteva da mu se vrati njegovo otudeno pravo.

Miloševiceva uloga u procesu sada je bitno sužena. Jedan od vodecih holandskih listova, “NRC Handelsblad”, objavio je, medutim, da ima “insajdersku” informaciju da je vece presudilo u korist nametanja advokata (“nametanje” je izraz kojim se služi tužilac Najs, dok sudije više vole da kažu da su Miloševicu “odredile” branioce) najviše zbog najnovijeg medicinskog izveštaja

(avgust ove godine) u kom je pisalo da je Miloševic izbegavao da uzima lekove za smirenje koje su mu lekari propisivali. U njegovoj krvi su navodno nadeni tragovi drugih lekova, a ne onih koje su mu propisali ovdašnji lekari. Miloševic sa gnušanjem odbija insinuaciju da nije uzimao propisane lekove, ali dodaje i da mu ne odgovaraju “uspavljujuci” lekovi i da uz njih ne može kvalitetno da se priprema za sudenje. Ako holandski list ima pouzdane anonimne izvore, onda su sudije ipak poverovale u Najsovu tezu da Miloševic “opstruira” i manipuliše, pa je imenovanje Stivena Keja neka vrsta kazne za “nedokaznog” optuženog koji svesno dovodi u opasnost svoje zdravlje. Drugim recima, sudije se zaista plaše da im Miloševic ne umre u sudnici usred svojih neveštih manipulacija. Na tako nešto možda upucuje strogost najnovije sudske odluke koja Miloševicu ne ostavlja ranije nudenu mogucnost (Robinson, Kvon) da sam ispituje svedoke a da mu advokat pomaže samo kad se umori, vec mu bitno ogranicava mogucnost da u sudnici uopšte uzima rec. Sudije mu dozvoljavaju da ispituje sopstvene svedoke samo “kad je to prikladno” (njhere appropriate).

No, sasvim je moguce i to da ce sudijama jednog dana presesti ova pretpostavljena lukavost, i da su u bici za sudnicu postigli Pirovu pobedu. Naime, opšte je uverenje izvan Haškog suda da je Miloševicu upravo kao na tacni poslužena izvrsna osnova za žalbu na presudu. I to ne samo za žalbu Apelacionom vecu Haškog tribunala, vec i Evropskom sudu za ljudska prava, koji ima reputaciju nepredvidljivog i veoma nezavisnog suda. Evropski pravni strucnjaci ovih dana podsecaju da je pravo na sopstvenu odbranu u sudu izuzetno važno pravo koje se ne može oduzimati bez veoma jakih razloga. (Ono, ipak, nije apsolutno, kao što tvrdi Miloševic. Uostalom, i Mejovo vece je uvek napominjalo da je ta tema otvorena i da je moguce doneti i drugaciju odluku.) Ipak, odluka Sudskog veca valjda nigde nije tako oštro kritikovana kao u samoj Holandiji, gde je cuveni profesor prava Gerard Strijards, covek koji je izuzetno vešto osmislio rešenje Lokerbi slucaja na škotskom sudu i koji je svojevremeno bio veza holandskog Ministarstva pravde sa Haškim tribunalom, na naslovnoj strani “NRC Handelsblada” nametanje advokata oštro nazvao kršenjem Evropske konvencije o ljudskim pravima. Isti list objavio je i redakcijski, nepotpisani uvodnik o ovome sa tvrdnjom da je besmislena kritika Miloševiceve odbrane kao politicke buduci da optuženi ima apsolutno pravo da se brani kako hoce, ukljucujuci tu i da se opredeli za politicku odbranu. Hajkeline Verijn-Stjuart, vodeca holandska novinarka i teoreticar prava, kaže za NIN da je u Holandiji upravo završeno sudenje coveku okrivljenom da je ubio cuvenog holandskog desnicarskog politicara Pima Fortajna i da je njegova odbrana - iskljucivo politicka. O nametanju advokata Miloševicu izuzetno nepovoljno se u holandskoj javnosti izrazio još jedan univerzitetski pravni autoritet, profesor Goran Sluijter. Verijn-Stjuart ne deli njihovo mišljenje, ali se slaže da je to osnova za buducu žalbu. Holandski profesor prava Vilem van Genugten reagovao je na kategoricke izjave svojih kolega isto tako kategoricnim mišljenjem da u ovom slucaju interesi pravde dolaze ispred prava optuženog da sam sebe predstavlja. U svakom slucaju, debata je žestoka a Karla del Ponte je u obracanju sudijama prošle nedelje javno pokazala da je svesna cinjenice da se nametanje advokata u strucnoj javnosti smatra krajnje kontroverznim. Ona je pozvala sudije da se ne osvrcu na “javne debate”.

Zdenko Tomanovic

Ko to opstruira

Ako je suviše bolestan da se brani, je li suviše bolestan da mu se sudi?

“Tvrdim da Slobodan Miloševic ni u kom delu ovog procesa nije namerno odugovlacio postupak, kako tvrdi Tužilaštvo Haškog tribunala i kako ovih dana prenosi svetska štampa. Gospodin Miloševic niti je remetio sudenje, niti je bio tvrdoglav i opstrukcionaš, kako tvrdi gospodin Džefri Najs. Naprotiv, gospodin Miloševic živeo je za dan kada ce moci da iznese svoju odbranu pred ovim sudom.

Miloševic nije 'opstruirao’ vec se razbolevao. Ali za gotovo tri godine otkako ga drže u Hagu, Tribunal je izgubio svega 66 dana procesa zbog njegove bolesti. Tužilaštvo je odgovorno za dužinu procesa jer je optužilo Miloševica za sve što se ikad desilo, u nadi da ce bar deo toga uspeti da dokažu. Pozvali su tri stotine svedoka iako se pokojni sudija Mej protivio tolikim svedocima. On je strahovao da ce Tužilaštvo potrošiti previše vremena, što se i desilo. To je izazvalo odugovlacenje i opstrukciju sudenja, a ne bolesno srce optuženog.

Ne može se koristiti Miloševiceva bolest da mu se uskrati pravicno sudenje. Ako je suviše bolestan da se brani, je li suviše bolestan da mu se sudi? To je pravo pitanje za sud, najteže pitanje. Ne sme u krivicnim postupcima procesno-pravna pozicija optuženog da postane bitno nepovoljnija tokom trajanja postupka. Isto tako, ne sme se optuženom uskratiti ni pravo da izabere lekara koji ce ga leciti”, kaže Miloševicev pravni savetnik Zdenko Tomanovic za NIN.

Pinoceov engleski advokat Majkl Kaplan upozorava ovih dana u londonskom “Tajmsu” da ce Miloševicevo odbijanje da komunicira sa Kejom otežati život potonjem. Kej nece biti unapred pripremljen za svaku eventualnost u vezi sa svedocima jer mu Miloševic nece dati sve informacije kojima raspolaže, tako da odbrana nece moci da se pripremi za unakrsno ispitivanje svedoka od strane tužioca. “To znaci”, kaže Majkl Kaplan, “da Kej nece biti u stanju da izvršava puna uputstva njegovog klijenta, što onda znaci da je to osnova za kasniju žalbu. Veoma je teško zamisliti kako bi to uopšte moglo da funkcioniše.” “Tajms” ovu malu vest objavljuje pod naslovom “Je li to ono što nazivaju davoljim advokatom?” Daleko rede su izjave poput one koju je Bi-Bi-Siju dao beogradski advokat Dušan Ignjatovic da je nametanje advokata “pravo rešenje” (i u Srbiji bi odmah nametnuli advokata). Ignjatovic je naveo i sledeci argument, koji bi se teško mogao nazvati pravnickim: “Ne znam hoce li to ubrzati sudenje, ali možda ce ga (Miloševica) spreciti da pravi budalu od sebe.”

Svi se u Hagu slažu da je Miloševic, s obzirom na okolnosti, dobio najboljeg moguceg nametnutog advokata: Stiven Kej barem poznaje slucaj u meri u kojoj je slucaj moguce poznavati izvana, bez kontakta sa Miloševicem, i izuzetno je dobro obavljao posao “prijatelja suda”. Hajkeline Verijn-Stjuart kaže za NIN da je medu poznavaocima slucaja i pre vladalo mišljenje da ce Kej da prihvati odluku suda da bude nametnuti branilac iako je sam veoma elokventno u podnescima sudu zastupao argumente protiv takvog nametanja. On je sada u apsurdnoj situaciji da u interesu svog klijenta možda traži od suda da opozove odluku o svom sopstvenom imenovanju, koju je licno disciplinovano prihvatio. Nije to još ucinio, ali Verijn-Stjuart misli da ce do toga doci - što ne mora da znaci, naravno, da ce mu sudije izaci u susret. Moguce je da Kej ceka pogodne okolnosti za neku vrstu kompromisnog rešenja, kada se pokaže da proces može doci u velike neprilike zbog Miloševicevog odbijanja da komunicira sa Kejom. Nijedan sudija ne voli da unapred naoruža okrivljenog argumentima za žalbu na buducu presudu. Nedovoljna pripremljenost nametnutog advokata za ispitivanje svedoka sama bi po sebi bila osnova za žalbu na svakom sudu. To još, naravno, ne znaci da žalba nužno uspeva.

Prvog dana ispitivanja prvog svedoka odbrane, beogradske profesorke Smilje Avramov, na videlo su odmah izašli svi problemi koji ce od sada moriti sudenje. Miloševic je vehementno odbio da bude “Kejov pomocnik u sopstvenom slucaju”, a Kej je svedokinju ispitivao sa u najboljem slucaju polovicnim poznavanjem oblasti o kojoj je ona svedocila. (U startu je njegovo pitanje bilo: Dakle, u martu 1991. godine Jugoslavija je bila u krizi zbog pitanja secesije Hrvatske i Slovenije koje se tada nalazilo u žiži politickog života, da bi ga Avramov dosta nežno ispravila: Tema je tada bila to što su Slovenija i Hrvatska odbijale da poštuju savezne zakone.) Doduše, poznavanje materije je upravo glavni vid Miloševiceve superiornosti u sudnici: niko zbivanja u Jugoslaviji tamo ne pozna bolje od njega. I sudije su na nesigurnom tlu, što se u utorak u Hagu videlo iz pitanja sudije Robinsona svedokinji koja je objašnjavala da je napisala knjigu o genocidu nad Srbima: A taj genocid, na koji period se odnosi?

Avramov je, po gotovo jednodušnom uverenju posmatraca u sudnici, bila dobar svedok odbrane. Ona je poricala svaki element “zajednickog zlocinackog poduhvata” i svako postojanje bilo kakve genocidne namere (pa cak i namere etnickog cišcenja), mada nije poricala da su se na terenu desili ratni zlocini. Svetska štampa je kao po komandi pisala da je posredi “ultranacionalista”. Tu ocenu Smilje Avramov bilo bi teško osporiti na osnovu njenih reci u sudnici, gde je kritikovala Miloševica da je bio previše popustljiv u pregovorima sa Zapadom i da je previše voleo bratstvo i jedinstvo. Strani novinari su se zgledali kada je pocela da hvali Radovana Karadžica (intelektualac visokog integriteta) i Ratka Mladica (heroj brige za civile, ukljucujuci i Muslimane), a u kuloarima su posle komentarisali da je Avramov “veci hardlajner od Miloševica”. Za Miloševica je njen nastup bio u procesnom smislu koristan, no za ukupnu predstavu o Srbima bi to isto bilo teško reci. Inace, Holandanka Verijn-Stjuart misli da se tokom Kejovog ispitivanja Smilje Avramov desilo nešto važno i novo: Miloševic je sve vreme predstavljan kao aktivni ucesnik u dogadajima dok je u sopstvenom uvodnom izlaganju bio “odsutan, gotovo nevidljiv”. Kej sada uvlaci Miloševica u pricu, tretirajuci ga kao okrivljenog u krivicnom procesu, dok bi se sam Miloševic, da on vodi ispitivanje, držao generalne storije. Ona time hoce da kaže da Miloševic voli da se ponaša kao da je ovo sudenje Srbima, a ne njemu zbog njegove licne, individualne odgovornosti.